Piše: Ela Zeković

Ovu mladu i talentovanu devojku čudnog izgleda i depresivnih melodija nemoguće je propustiti. Bili Ajliš je unela novi zvuk u muzičku industriju, konstantno mešajući pop, elektropop, alternativni rok, RNB, rep, kao i velikom posvešćenošću ka umetničkom i stilizovanom izgledu svojih spotova. Pitanje sa kojim se najčešće suočava, a ujedno i ono što najviše iznenađuje njene slušaoce su njene godine. Tek je napunila 17, a već rasprodaje turneje, čak i koncerte za 40.000 ljudi. U poređenju sa drugim mladim zvezdama, poput Demi Lovato i Selene Gomez, koje su u njenim godinama pod okriljem Disney Chanel-a stvarale teen pop muziku i određeno vreme čekale da počnu da se bave ,,ozbiljnijom” muzikom, Bili startuje zrelo, znajući šta želi.

Prvi viralni hit „Ocean eyes“, harmoničnu baladu o metaforičkoj ljubavi, napisala je zajedno sa svojim bratom, a izdala već sa 15 godina. Do sada odslušan je više od 46 miliona puta na Spotify-u. Pesma je prvenstveno bila snimljena za učiteljicu plesa, da bi se ubrzo proširila po internetu i postigla pravu popularnost. Prvi album, pod nazivom „Don’t smile at me“, objavljen je u avgustu 2017. godine i sastoji se od 9 numera. Svaka od njenih pesama posebna je na svoj način, upravo zbog, već ranije pomenutog, kombinovanja i menjanja žanrova. Među najomiljenijima izdvajaju se „Bellyache“, „Copycat“, „Hostage“ i „You should see me in a crown“. „Lovely“, pesma snimljena sa Kalidom, i “Ocean eyes“ korišćeni su i u seriji „13 reasons why“.

Pesma sa kojom se mlada umetnica najviše poistovećuje, a ujedno je i najviše ponosna na nju, bila bi „Idontwannabeyouanymore“: ,,Govori o tome da više ne želiš da budeš ti, i svi prolaze kroz to. Ako kažeš da ne prolaziš, lažeš”, govori o ovoj pesmi umetnica već u septembru 2017. godine za Radio Novog Zelanda. Ceo spot se svodi na Bilin razgovor sa ogledalom i njenu raspravu sa samom sobom povodom svih svojih ličnih nesigurnosti. Neretko govori o svojoj borbi sa mentalnim bolestima. „Genius“ prenosi njen iskaz o mogućnosti pojave depresije kod bilo koje osobe, nezavisno od toga šta ona ima, da nije sramota priznati to. Muzika, umetnost i svi fanovi joj pomažu da se izbori sa ovim problemom. U intervjuu koji je dala za „Earmilk“ kaže da, za razliku od većine ljudi koje poznaje, a koji sa njom dele iste probleme depresije, ima poseban način da se izrazi i upravo zato želi da stvori muziku koja bi ljudi slušali: ,,Ako napišem pesmu sa kojom možeš da se poistovetiš i onda je čuješ i misliš: ,,To je moja pesma”- tvoja je!” Cilj pesme je da ljudi znaju da smeju tako da se osećaju i da nisu sami.

Takođe, ono što izdvaja ovu umetnicu od ostalih je njena samostalnost. Ona zna šta želi od pesme, od video snimka, ne plaši se da to kaže i ne želi da ostvaruje tuđe želje i radi ono što drugi očekuju. Njeno menjanje stilova upravo je posledica toga. „Vanity Fair“ pravi 2 snimka sa razmakom od tačno godinu dana postavljajući joj ista pitanja. Jedno od njih je šta misli o današnjoj muzičkoj industriji, na šta odgovara stavom o njenoj raspoređenosti po kategorijama i svačijem potpadanju pod jednu od njih. Upravu tu pravi promenu i kaže: ,,Nemojte da mi govorite šta mogu ili ne mogu da radim, ja želim sve”, i uz to dodaje: ,,Svi mi smo đavolski tužni”.

Kao krajnji cilj svoje muzike navodi želju da u drugima stvori volju za radom i ostvarivanjem snova uprkos izazovima, kako nije važno šta ljudi misle o vama, koliko god da ste čudni, kao što je i ona sama, to je deo vas i deo vašeg života, nešto po čemu ste jedinstveni. U „Genius“-ovom intervjuu iz marta ove godine, spekuliše se o razlogu njenog uspeha i njene slave, sa zaključkom da njena muzika i njeno ponašanje inspirišu druge mlade, pogotovo mlade devojke da se osnaže, iskazuju svoje mišljenje i budu slobodne, izvan okvira nametnutih od strane društva. Umetnica objašnjava kako je uzor drugima baš zato što sme da govori sve što želi iz razloga što ne razume zašto bi radili stvari koje ne želimo, jer na samom kraju ne treba da ostane sa stvarima koje je neko drugi želeo da uradi. Iz svega navedenog, zaključuje se o uticaju Bili Ajliš, retko nasmejane, depresivne, ni jednom do sada zaljubljene, sedamnaestogodišnjakinje koja nas je podstakla da govorimo o depresiji i sličnim problemima, pravima žena u muzičkoj industriji, istrajnosti u onome čime se bavimo, ali nam i dala utehu, olakšanje, osećaj da nismo sami i večiti inspiraciju za dalji napredak.

Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu

 


SHARE