„Da nam živi, živi rad!“

0
233

-Naleteli smo na Vrli novi svet i u njemu smo zaglavljeni.-

„I, šta ćeš dalje?“ – pitanje u koje se nonšalantno pakuju protekle četiri godine studija i godine života koje tek slede. Odgovor leži u slici koju posmatraš iz dana u dan: domska soba od dva kvadrata i bezbrojni sajtovi sa oglasima za posao, koji neizostavno naglašavaju fraze neplaćena praksa, honorarni posao, rad na neodreĎeno vreme. Tada shvataš da će te tranzicija progutati i da polako uranjaš u vode kapitalizma, svesno postajući jedan od prekarnih. Prekarijat predstavlja novu klasu u nastanku. Samo poreklo naziva te klase nas uvodi u njeno pravo značenje. Naime, neologizam prekarijat u jezik ulazi kao složenica skovana od prideva precarious, koji je prvo nosio značenje: onaj koji postoji radi uživanja drugih, a kasnije označava nešto nestalno, sklono promeni, i reči proletarijat- radnička klasa. Ovaj termin se drugačije definiše u svakom jeziku, pa tako u Japanu označava „radeću sirotinju“, u Nemačkoj se koristi za ljude koji su izgubili nadu u ikakvu socijalnu integraciju, dok ovaj termin u Srbiji još uvek nije dovoljno prihvaćen kako bi dobio svoju stalnu definiciju. Fleksibilnost tržišta dovela je do nastanka prekarijata- najniže društvene klase. Iz potrebe za tom fleksibilnošću, ljudi su primorani da i sami postanu fleksibilniji. To podrazumeva prihvatanje novog normalnog stanja u društvu: tvoj posao je nestalan, tvoj rad nedovoljno plaćen, ti si u potpunosti zamenljiv, potrošan.

Gaj Stending, autor knjige “Prekarijat, nova opasna klasa“, u prekarijat ubraja tri grupe ljudi: prvu grupu čine naslednici proletarijata. Globalizacija je stvorila drugu grupu ljudi, svet potrošnih radnika, milijarde ljudi iz Indije, Kine, Vijetnama, milione migranata koji su spremni da rade za jednu trinaestinu prosečne evropske plate. Treću grupu čine mladi obrazovani ljudi koji ne mogu da naĎu posao u skladu sa svojim obrazovanjem. Shodno tome, većina call centara u Beogradu ispunjena je studentima Filološkog ili drugih fakulteta, koji su prinuĎeni da rade posao koji ne vole, u okruženju koje im ne odgovara, zbog „dobre plate“ od koje će uspeti da prežive mesec. Ideja o radnom mestu i poslu koji volimo neodrživa je u stvarnosti. Naleteli smo na Vrli novi svet i u njemu smo zaglavljeni.

Pošlog Božića doputovala sam u Beograd i sa autobuske stanice otišla sam na posao. Posle pola sata čekanja saopšteno mi je da tog meseca ipak ne radim jer za mene nema posla, bez izvinjenja i suvišnih objašnjenja. To je bio trenutak mog samoosvešćivanja: ja sam ta koja radi bez prijavljivanja, bez fiksnog plaćanja, bez sigurnosti u posao, bez osnovnih prava, ja sam deo prekarijata. A šta je sa mojim kolegama, prijateljima koji rade za minimalne plate u školama jezika, koji ne smeju da sednu celu smenu u kafićima, koji rade uz jednu pauzu na fabričkim trakama?

Noam Čomski pripadnike prekarijata opisuje kao „ljude koji žive neizvesnom egzistencijom“. Postavlja se pitanje: dokle ćemo biti u stanju da trpimo tu neizvesnost i kada ćemo ne preživljavanje, već življenje staviti na prvo mesto? Stending prekarijat naziva „opasnom klasom“. Ta klasa ljudi sve više oseća nepravednost sistema i raspodele uloga u njemu. U prekarijatu vlada individualizam. Ljudi su degradirani, bez jasne slike budućnosti, bez opcije pravljenja planova i ostvarivanja želja. Osećaj solidarnosti je u potpunosti iskorenjen samom činjenicom da nam društvo ne pruža nikakvu sigurnost, nikakvu pravdu, nikakvu karijeru, i stoga nam nije pružen ni osećaj pripadnosti. Tek onda kada pripadnici klase prekarnih budu uvideli da su deo grupe, a ne samo potlačeni pojedinci, steći će samopuzdanje i snagu koji su potrebni za borbu za prava, za jednakost, za nužne promene.

Piše: Minja Bujaković
Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu