Gde su nestale afirmativne priče o mladima?

Gde su nestale afirmativne priče o mladima?

Photo: oradio.rs

ŠTA SE TO ČITA UZ JUTARNJU KAFU?

Prelistavanje dnevne štampe ili čitanje vesti na internet portalima ostaje nepromenjena navika i potreba čoveka postmodernog doba. On je suočen sa velikim brojem informacija i sadržaja koji svedoče o ljudskoj nesreći. Crna hronika se seli na naslovne strane, priče neretko sadrže bizarnosti, moralne osude i senzacionalizam. Zašto nas privlače priče o tuđoj nesreći? Ili je sve više onih koji ovakve priče ne čitaju, već se okreću sportskim stranama i vremenskoj prognozi? Čitanje podrazumeva usvajanje informacija inikada nije pasivno, uvek donosi i naš moralni sud (,,nije bolje ni zaslužio”, ,,meni se to nikad ne bi desilo”, ,,ja sam bolji od njih” i sl.), zgražavanje, rasprave o žrtvama, zločincima i smišljanje adekvatne (surove) kazne za sve moralne prestupnike.Ono što će uslediti obično počinje rečenicom: ,,u moje/naše vreme”. To vreme je predstavljeno je kao utopijsko, podseća na topos zlatnog doba, a za sve društvene probleme krive se generacije mladih.  Osobe koje su zauzele poziciju moralnog sudije zaboravljaju svoje lične nedostatke kao i činjenicu da su oni kreatori situacije koja je zatekla mlade naraštaje. Slučaj ostavljene Medine čini da zaboravimo na svoje trenutne probleme, ali i na to kakvi smo mi zapravo bili kao deca i ko su uzori koje smo im ostavili u nasleđe. Koliko se trudimo da razumemo mlade ili smo skloni da ih posmatramo kroz stereotipe koje utvrđuju mediji? Oni su u našim očima izgubljene generacije – okrenuti društvenim mrežama, selfi kulturi, deca koja ne čitaju, neretko nasilnici, nezainteresovani i bez stava. Da li oni zaista nemaju stav ili mi ne želimo da ih pustimo da ga izraze?

U potrazi za afirmativnim pričama…

Zapravo, one su u našem okruženju, baš kao i divni mladi ljudi. Pitanje koje se nameće je – da li mi uopšte želimo da ih vidimo? Dovoljno je bilo posetiti promociju romana ,,Ćutanje u gori”  Mirka Demića i već biste čuli glas mladih, iako niste očekivali njihovo prisustvo na književnoj večeri posvećenoj vrhunskom umetničkom ostvarenju, ,,teškom” štivu. Da, oni čitaju, znaju ko je dobitnik ovogodišnje nagrade ,,Meša Selimović” i postavljaju pitanja svima nama. Učenik drugog razreda srednje stručne škole upitao je autora da li se pisci mogu izboriti sa lažima u današnjem svetu. Šta biste mu vi odgovorili? U daljem razgovoru sa njima, saznali biste da oni često posećuju književne večeri i razgovaraju sa autorima. Verovatno imaju više poverenja u fikciju nego u realnost koju smo stvorili. Upravo o tome svedoče odgovori Miloša Nešića, Ane Milović, Milene Gavrilov i Miloša Grbića, učenika srednje medicinske škole u Beogradu. Većina njih ne prati televizijske programe i štampane medije, već su okrenuti internetu, gde sami pronalaze sadržaje koji ih interesuju. Nisu zadovoljni prostorom koji mladi dobijaju u medijima, ali isto tako ih poražava i slika koja se stvara o njima. Svesni su da plasirane vesti donose veliki broj irelevantnih podataka, pa ih i to odbija od domaćih  medija.  I pored brojnih obaveza u školi i na stručnoj praksi, oni izdvajaju vreme za čitanje. Književnost je za njih povlašćeni prostor, svet slobodne imaginacije. ,,Volim da putujem, a knjiga je besplatna karta za svaku destinaciju pa čak i onu na koju se ne može otići nijednim prevoznim sredstvom.” – objašnjava nam Miloš Nešić. On je od detinjstva imao afinitete prema literaturi, a ističe da ga je majka podstakla na čitanje. Ana, Milena i Miloš Grbić su književnost zavoleli upravo u školi, na časovima srpskog jezika i književnosti, ali i na vannastavnim aktivnostima kao što su književne tribine, ili su do knjiga došli zbog preporuke prijatelja. Pored književnosti, privlače ih humanističke i prirodne nauke, spremni su da se usavršavaju, ali svoju budućnost, nažalost, ne vide u Srbiji. ,,Imam želju da upišem književnost i da budem profesor, ali kako vreme odmiče i stanje u zemlji se pogoršava, mislim da ću se orijentisati ka nečemu profitabilnijim, a ljubav prema književnosti ću gajiti do kraja života.Uvek sam se nadao da će biti bolje, ali vremenom gubim nadu. Moraću da se odreknem svog posla iz snova zarad veće zarade i lagodnijeg života preko granice.” – navodi Miloš.  Ana, pak smatra da ličnom aktivnošću možemo da obezbedimo svetlu budućnost i u našoj zemlji. Svoje heroje prepoznaju u ljudima koji ih okružuju, u prijateljima i u porodici.   Naša je dužnost da budemo njihovi ,,lovci u žitu”, a ne sudije.

 

Mladi nam (pre)poručuju

Miloš Nešić, Ana Milović, Milena Gavrilov i Miloš Grbić sastavili su listu knjiga koje vam preporučuju.

– ,,Mi deca sa stanice ZOO” Kristijana F.

– ,,Sto godina samoće” Gabrijel Garsija Markes

– ,,Stepski vuk” Herman Hese

– ,,Hari Poter”  DŽ.K.Roling (svi delovi)

– ,,Veliki rat” Aleksandar Gatalica

– ,,Proces” Franc Kafka

– ,,Stranac” Alber Kami

– ,,Medžnun i Lejla” Nizami

 

Piše: Vladana Stamenić

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

 

NO COMMENTS

Leave a Reply