Intervju: Đurica Stankov – Živimo i dalje u osamdesetim

Intervju: Đurica Stankov – Živimo i dalje u osamdesetim

Đurica Stankov Photo: socijalnoukljucivanje.gov.rs

O najčešćim zabludama i predrasudama koje prate osobe koje žive sa HIV-om, gorućim problemima lečenja i diskriminišućem zakonu govori Đurica Stankov, osnivac AS Centra za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om.

Šta je to što Vas je podstaklo na ideju osnivanja AS Centra?

– Ideja je nastala kada sam preko prijatelja, koji je tada bio uključen u rad pojedinih nevladinih organizacija, saznao za loš sistem rada i pogrešno usmeren novac koji primaju za određene projekte na nešto sasvim drugo. Shvatio sam da je pažnja tu usmerena na sve, osim na ljude koji žive sa HIV-om i kojima je najviše potrebna. U to vreme je i meni dijagnostikovan HIV i prvi put sam video kako se ljudi, čak i lekari, neadekvatno ophode prema osobama sa HIV-om. Sve to me je zabolelo i to su bile inicijativne kapisle za ceo ovaj projekat koji do dan danas traje, a koji sam tada započeo sa još dva prijatelja, takođe HIV pozitivna.

Na koji projekat ste najponosniji?

– Kod nas je najveći projekat koji vodimo svakako pružanje psihosocijalne podrške za ljude sa HIV-om. To nije, ako pričamo o okolini i celom društvu, projekat koji je imao najveći odjek i pažnju javnosti, ali je nama najznačajniji. To su usluge koje se pružaju samo osobama sa virusom u zatvorenom prostoru naše organizacije. Takođe, prevencija i obrazovanje mladih kroz sve radionice, tribine i debate koje organizujemo prepoznajem kao podjednako bitan. Tek kada smo počeli sa tim, uvideli smo koliko ljudi u stvari ne znaju, mladi naročito, o seksualnim odnosima i zaštiti, iako baš oni misle da sve znaju. Koliko bitnih stvari njima nema ko da kaže, jer se to sve nekako podrazumeva da znaju i spada u ,,opšte znanje”.

Đurica Stankov Photo: alo.rs
Đurica Stankov
Photo: Alo.rs

Koje su neke od najčešćih zabluda koje ljudi imaju o HIV-u i AIDS-u?

– Za početak, malo ljudi uopšte razlikuje HIV i  AIDS. Zablude su standardne, prva koja svima pada na pamet kada se kaže da osoba ima HIV jeste – on umire. Sada već zvanično u siromašnim zemaljama, ukoliko se uzima terapija za HIV, život može i do 30 godina da bude sasvim normalan, bez ikakvih promena kod osobe koja živi sa virusom. Takođe, prenošenje. To mi je jako čudno i pokušao sam da objasnim da sve i da se osoba sa HIV-om poseče i da nekog isprska krvlju, to ne dovodi u opasnost nikoga. Da bi se virus preneo, mora da dođe do razmene krvi, a ljudi i dan danas strahuju da popričaju uopšte sa takvim osobama.

Koji je danas najveći i gorući problem osoba koje žive sa HIV-om u Srbiji?

– Najveći problem su lekovi. Oni deluju, da se razumemo, međutim, otrovni su i štetni, vremenom napadaju bubrege, srce, vitalne organe. Jako se loše absorbuju i izbacuju iz organizma, oni se u stvari talože na krajevima tela, na primer u rukama. Najčešća nuspojava je lipodistrofija ili atrofiranje masnog tkiva. Zato nekad kažu za ljude sa HIV-om da im je lice ”upalo” i da liče na akrepe. Koristimo prvu generaciju lekova, najstariju, po skoro najskupljim cenama u Evropi i Aziji. Mi stagniramo i dalje u vremenu osamdesetih kada se AIDS prvi put pojavio i kakvu god pomoć da osobe sa HIV-om zatraže, usmereni ih na Infektivnu kliniku, čiji lekari nisu obučeni da pružaju nikakvu drugu pomoć osim lečenja od HIV-a.

U opusu Krivičnog zakona Republike Srbije osobe koje žive sa HIV-om spominju se u dva člana koja govore o kažnjavanju usled prenošenja. Kako gledate na to?

– Da li je neko namerno ili slučano preneo HIV drugoj osobi, ne može nikako da se dokaze. Zato je taj član zakona koji postoji i u drugim zemljama u svetu često zloupotrebljavan. Prosto možeš ,,prstom da pokažeš” i da osoba završi u zatvoru. Smatram taj član zakona skandaloznim. I što je još čudno, postoji član 249 koji kaže da je namerno prenošenje infektivnih bolesti kažnjivo zakonom, a zatim član 250 koji izdvaja HIV i kaže isto to. Potpuno bespotrebno izdvajanje HIV-a od na primer hepatitisa B ili C i drugih zaraznih bolesti koje su mnogo opasnije i za koje ne postoji nikakav lek. Čak i taj neko ko je pisao zakon bio je sigmatizirajući prema osobama sa HIV-om. Mi predlažemo menjanje ili potpuno brisanje člana 250.

Šta prepoznajete kao najvažniji korak u budućnosti?

– Svakako najvažniji korak jeste formalno osnivanje i registrovanje Foruma organizacije civilnog društva, koje će raditi projekte i na nacionalnom nivou. U saradnji sa organizacijama koje smo proteklih par godina prepoznali kao relevantne borce za iste ciljeve kao što su i naši, pokušavamo da okupimo prave aktiviste i entuzijaste, kojima je usađena misao da pomažu drugima. To je ono na čemu udruženim snagama radimo.

 

Intervjuisala: Ivana Stojanović

Ivana je alumnistkinja “Škole medijske pismenosti” u organizaciji Centra za marginu

NO COMMENTS

Leave a Reply