Intervju: Kwesi Pasley – Mediji kreiraju negativne stereotipe o nama

0
91
Photo: Nina Maravić

Treća “The Global Human Rights Forums“ konferencija održana je 26-28 oktobra u Beogradu. Jedan od govornika koji su otvorili treći Forum je Kwesi Pasley iz Sjedinjenih američkih država koji je govorio o kriminalizaciji protesta u svojoj zemlji, sa posebnim osvrtom na domorodačke zajednice. Nakon foruma razgovarali smo o društvenoj situaciji u SAD-u, rasizmu, kao i utiscima koje nosi iz svoje prve posete Beogradu.

Na samom početku, molim te da podeliš sa našim čitaocima odakle dolaziš i koje su tvoje sfere interesovanja?

– Rođen sam i odrastao u jugozapadnoj Virdžiniji, srednjeatlanskoj državi koja je u neposrednoj blizini glavnog grada. Zbog mog imena i boje kože ljudi često pretpostavljaju da dolazim iz neke druge zemlje, ali nije tako. Većina afroamerikanaca delimično ili u potpunosti potiče od afričkih grupa, ali toliko dugo živemo u Americi da ne znamo gotovo ništa o svojim precima. Govorimo o periodu pre 1800-e godine, možda čak i ranije, to je bilo toliko davno da ne možemo znati. Iako nam je boja kože ista, kultura crnaca u Americi i Africi u potpunosti je drugačija. Mene je od malena zanimala muzika, tako da sam upisao studije u toj oblasti, sa posebnim usmerenjem ka orguljama na koledžu. U toku studiranja pohađao sam veliki broj kurseva o javnoj administraciji, što me je privuklo, tako da sam upisao master u toj oblasti koji završavam u maju. Najviše me interesuje Međunarodni zakon o ljudskim pravima i javne politike.

U Americi ima i siromašnih i bogatih crnaca, kao i crnaca srednje klase i svi imamo različita iskustva, ali ono što nas sve povezuje su negativni stereotipi na osnovu kojih nastaje diskriminacija.

Kako je bilo odrastati kao afroamerikanac u SAD-u? Da li si se susreo sa rasizmom u školi ili na fakultetu?

– Mogao bih na prste jedne ruke nabrojati situacije u kojima je rasizam bio usmeren direktno ka meni. Rekao bih da su to sve skorašnji događaji, što je možda posledica toga što sam sada svesniji uloge koju rasizam igra u američkom društvu. Sa tri godine ne znaš ništa o rasizmu, sa 13 malo bolje razumeš, ali si još uvek naivan. Te stvari naučiš u toku života. Na kraju krajeva, ipak mislim da ne možemo sebi da priuštimo da trošimo energiju na pojedince koji su rasisti. Ovo je moja boja kože celog života i ništa se po tom pitanju neće promeniti. Mogu kada se probudim ujutru da razmišljam o tome kako je to biti crnac i koliko deprivilegovanosti sa sobom nosi, ili da se fokusiram na ono što mogu da učinim da bih vodio ispunjen život.

Šta su svakodnevni problemi sa kojima se afroamerikanci svakodnevno suočavaju?

– Ja često kažem, isto ono sa čime se svako suočava! SAD je učinila velike pomake ka suzbijanju rasizma u poslednjih 60 godina, ali još mnogo toga tek treba da se uradi. Crnci se suočavaju sa mnogo negativnih stereotipa, a pojedini ljudi će u neznanju na njima stvoriti predrasude. U Americi ima i siromašnih i bogatih crnaca, kao i crnaca srednje klase i svi imamo različita iskustva, ali ono što nas sve povezuje su negativni stereotipi na osnovu kojih nastaje diskriminacija.

Photo: Nina Maravić

Predsednik Tramp je, kako zaključujemo iz medija, prilično rasistički orijentisan. Da li je njegova pobeda unela strah i nemir u afroameričke zajednice u Americi?

– Ne mogu da govorim u ime cele zajednice, ali mene nije uplašilo, a verujem ni mnoge druge. Zabrinutost postoji, ali nju dele mnogi ljudi, ne samo afroamerikanci.

Na prethodnoj konferenciji govornica iz SAD Heather Ventresco ispričala je priču o Trayvonu Martinu. Kakvo je tvoje viđenje policijske brutalnosti prema afroamerikancima?

– George Zimmerman, čovek koji je ubio Trayvona, nije bio pripadnik policije, već wonnabe policajac koji se nažalost izvukao sa ubistvom. Ovo je samo moje mišljenje, ali uveren sam da ga dele mnogi pripadnici zajednice. Studije pokazuju da je nivo poverenja koji afroamerikanci imaju u policiju izuzetno nizak. To nepoverenje je prouzrokovano mnogim situacijama i skorašnjim događajima i ne bi se reklo da će se u skorije vreme promeniti. Štaviše, čini se da će biti sve gore. To nas ponovo vraća na priču o stereotipima. U velikom broju slučajeva, oni stvaraju okruženje u kome čak i policija ima negativne pretpostavke prema pojedincima crne boje kože, koje nema kada su u pitanju belci. To prouzrokuje veću međusobnu interakciju, a samim tim i negativna iskustva.

mediji obožavaju da forsiraju lažne narative. Mnogo je lakše afirmisati već utemeljena mišljenja, nego ih preispitivati i menjati.

Posmatrajući vesti u medijima može se zaključiti da afroamerikanci češće vrše zločine nego belci. Da li je to tačno i šta mediji dobijaju od takve reprezentacije?

– Ne mogu da odgovorim na to pitanje, s obzirom na to da nisam kriminolog. Kako se meri broj zločina? Da li je to prema broju hapšenja ili broju presuda? Hapšenje ne znači automatski krivicu, kao ni presuda. Studije pokazuju da crnci imaju mnogo veće šanse da budu neosnovano osuđeni, na koji način ćemo to reflektovati kroz statistiku? Naravno, mediji obožavaju da forsiraju lažne narative. Mnogo je lakše afirmisati već utemeljena mišljenja, nego ih preispitivati i menjati.

Da li je danas situacija bolja nego pre 20 godina ili postaje sve gora zbog trenutnog predsednika koji maltene legitimiše nasilje?

– Previše je to široka tema da bih mogao dati precizan odgovor, ali mislim da crnci danas imaju mnogo više šansi nego ranije. Ja zasigurno imam veće mogućnosti nego moji roditelji ili njihovi roditelji.

Na konferenciji si govorio o kriminalizaciji neslaganja. Šta tačno „dissent“ znači?

– „Dissent“ znači mogućnost da se ne slažeš, pravo koje bi svi trebalo da slobodno upražnjavamo, ali nažalost to nije slučaj.

Na koji način država to pravo kriminalizuje i pokušava da spreči ljude da se bore za svoja prava?

– Zakoni protiv protestovanja kreirani da zabrane proteste su jako česti. Uz to, neke države koriste medije da demonstrante prikažu kao teroriste ili ih negativno označavaju kako bi ubedili javnost da podrži takve zakone. Neke zemlje cenzurišu medije i jako je teško objaviti bilo šta što se vladi ne dopada.

Na koji način je to povezano sa domorodačkim zajednicama, što je bila tema panela na kome si govorio?

– Svedočimo kako domorodačke zajednice u sve većem procentu koriste pravo da protestuju protiv određenih odluka vlade. U velikom broju slučajeva to je usmereno protiv industrija i štete koju nanose njihovom zemljištu. Policija se na ovim protestima ponaša diskriminatorno u odnosu na proteste koje organizuju belci. Ni crnci ni belci ne pripadaju domorodačkim zajednicama. Američki starosedeoci predstavljaju jedinu domorodačku grupu u državi. Plemena se zajednički bore za svoja prava, a svi ostali koji ne pripadaju ovim plemenima mogu ih podržavati i učestvovati u ovoj borbi.

Photo: Mira Mulaimović

Kako si došao na ideju da dođeš u Beograd i podeliš sa nama svoje znanje i iskustvo? Šta si znao o Srbiji pre dolaska i koliko se tvoj utisak promenio u toku boravka?

– Iskreno, ne znam odakle mi je sinula ta ideja, jednostavno se dogodilo. Veliki sam fan tenisa, tako da sam upućen u uspehe velikih igrača poput Novaka Đokovića, Jelene Janković i Ane Ivanović, mada se ona sada povukla. Osim toga, ništa nisam znao o Srbiji i sve je bilo drugačije od onoga što sam očekivao. Beograd je jako upečatljiv i ima bogatu istoriju. Jako bih želeo da dođem ponovo!

Koji utisak nakon konferencije ti je ostao najupečatljiviji?

– Impresioniralo me je to koliko je različitih nacionalnosti učestvovalo na forumu i nadam se da će u budućnosti konferencija biti još veća. Bilo je veliko zadovoljstvo upoznati mlade ljude koji su toliko zainteresovani za ljudska prava.

Intervjuisao: Nemanja Marinović