Intervju – Marko Tošić: Prosjačenje treba biti dekriminalizovano

0
707

„Centar za integraciju mladih“ jedina je organizacija u Srbiji koja već 13 godina pruža podršku jednoj osetljivoj grupi dece – deci koja žive i/ili rade na ulici. Iako su ova deca danas prepoznata od strane drugih institucija, CIM ostaje jedina organizacija koja se bavi razvojem programa podrške namenjenih isključivo njima, prepoznajući specifičan kontekst i okolnosti iz kojih ona dolaze. Na temu dečijeg rada razgovarali smo sa izvršnim direktorom organizacije Markom Tošićem.

Aktivisti “Centra za integraciju mladih” bili su pioniri u radu sa decom koja žive i rade na ulici. Kako je sve počelo?

– Sve je počelo na jedan spontan način 2004. godine kada je grupa studenata sa defektološkog fakulteta primetila klince koji žive ili rade na ulici i dobila želju da nešto radi sa njima. U to vreme nije postojala podrška toj deci, izuzev podrške u sistemu socijalne zaštite koja ih nije prepoznavala kao posebnu grupu. Tada su počeli da razgovaraju sa njima, vremenom stekli njihovo poverenje i zajedno sa njima polako kreirali usluge koje su odgovarale potrebama te dece. Ponosno mogu da kažem da današnje Svratište izgleda ovako kako izgleda jer je došlo iz ideje dece. Njihova prva potreba je bio prostor u kome mogu da se higijenski zbrinu, zatim da imaju obroke, a kasnije se na to nadgradio i rad sa stručnim timom i povezivanje sa drugim institucijama. To je ujedno bio i početak rada CIM-a.

U kojoj meri se ova grupa dece promenila u poslednjih 13 godina od kako ih pratite?

– Ta grupa dece se od tog trenutka do danas dosta promenila, ali nije suštinski rešena. U tom trenutku smo imali više dece koja su živela na ulici po raznim skvotovima, napuštenim kućama, vagonima na železničkoj stanici, u toplovodima i šahtama. Veliki deo dana provodili su u velikim tržnim centrima i jedna od glavnih karakteristika je da su živeli u vršnjačkoj grupi. Uglavnom su muškarci vodili te grupe, a ponekad se dešavalo da to budu devojčice koje su po karakteristikama podsećale na muškarce jer je to jednostavno bila strategija preživljavanja: ako si muškarac imaš veće šanse da preživiš na ulici, a ako si nasilnik to ti daje još veće šanse. Ovi negativni modeli su se tako preslikavali sa deteta na dete. Danas je manji broj dece koja spavaju u vršnjačkim grupama na ulici. Nažalost, deca koja su tada tako živela su sada po zatvorima jer su imala neka krivična dela ili više nisu živa ili su u inostranstvu. Našli su uglavnom loš izlaz iz te situacije jer je izostala podrška sistema. Oni nisu naišli na podršku sistema, kao što ni danas mnoga deca ne nailaze na tu istu podršku.

Gde su bili roditelji dece koja su tada živela na ulici?

Ti su deca koja su nažalost živela odvojeno od porodice ili su bila institucionalizovana pa pobegla iz domova. Imali smo primere gde su deca izgubila roditelje za vreme rata u Hrvatskoj i na Kosovu ili su sa roditeljima došli u Beograd pa su im roditelji preminuli, a bilo je i situacija da su roditelji napuštali svoju decu ili su porodice bile potpuno disfunkcionalne da su deca bežala iz tih porodica u pokušaju da se samostalno uključe u normalne društvene tokove. Naravno, nisu sva deca bila iz populacije dece bez roditeljskog staranja, to je bila samo jedna grupa dece. Bilo je dosta dece koja su zajedno sa roditeljima prosila na ulici, zajedno su živeli na ulici, spavali po vagonima i napuštenim kućama. Treća grupa dece, koja i danas postoji, su deca koja su dolazila iz neformalnih naselja i koja su preko dana radila na ulici, a onda se vraćala uveče u porodice svojim roditeljima.

Najčešće je situacija ta da deca izlaze da rade ili prose na ulici sama ili zajedno sa porodicom zato što dolaze iz jako teških ekonomskih uslova.

Često se smatra da je prošnja na ulici deo lanca organizovanog kriminala. Kakva su vaša saznanja, s obzirom da većinu dece koju srećemo na ulici poznajete?

To je jedna od zabluda koja postoji o ovoj grupi dece u javnosti, medijima i generalno u mišljenju koje o njima gradi opšta populacija. Postoje slučajevi da su deca primorana da prose i organizovana od grupa ljudi koji ih zloupotrebljavaju, ali je to jako mali broj slučajeva. Najčešće je situacija ta da deca izlaze da rade ili prose na ulici sama ili zajedno sa porodicom zato što dolaze iz jako teških ekonomskih uslova. Veći broj te dece sada, a i na početku našeg rada, dolazi da radi preko dana da bi pomoglo svojim porodicama, ne zato što su to osećali kao svoju dužnost, već zato što su shvatali da je to jedini način preživljavanja. Oni imaju izbor da ostanu kod kuće i da budu gladni i žedni i da jednog dana to dovede do ozbiljnih zdravstvenih problema, a kasnije ja pretpostavljam i smrti, ili da izađu na ulicu, preturaju po kontejnerima ili pronađu neki način da zarade i nađu nešto što mogu da preprodaju kao sekundarne sirovine. Oni i nemaju drugu mogućnost.

Photo: Svratište za decu

Kakve su njihove porodične okolnosti?

– Prvo je važno da se shvati da kada govorimo o roditeljima dece koja rade na ulici to nisu roditelji koji ne vole svoju decu ili su manje brižni od roditelja opšte populacije. Mi zapravo pričamo o roditeljima koji imaju ili nemaju mogućnosti, kapacitete, obrazovanje, bilo kakve šanse. Po istraživanjima koje smo radili indikatori jasno pokazuju da u deset neformalnih naselja nema nijednog penzionera, što implicira da nema nijedne osobe koja je formalno zaposlena. Nijedna osoba iz tih naselja nema socijalno i penziono osiguranje, niti sve druge preduslove neophodne da ostvare svoja prava. Ako idemo malo dublje u taj problem, oni ne mogu ni da imaju zaposlednje zašto što nemaju obrazovanje, a obrazovanje nemaju zato što nemaju uslova da idu u školu. Niko od nas ne bi otišao tako higijenski zapušten kao što idu oni koji u naseljima nemaju ni struju ni vodu i koji se u 21. veku kupaju u koritu ispred barake. To su sve okolnosti sa kojima se svakodnevno susreću i ono što stalno podvlačim i što nije samo moje mišljenje, već stav organizacije, jeste da su najveći problem diskriminacija, socijalna isključenost i katastrofalna ekonomska situacija u kojoj se nalaze.

Iz tih saznanja i tih potreba nastalo je Svratište. O kakvoj se usluzi radi?

Svratište je jedina usluga za ovu decu i ona je kreirana samo po njihovim potrebama.  To znači da nema više grupa dece sa kojima Svratište radi, pa su deca koja žive ili rade na ulici jedna od njih. Namenjeno je isključivo ovoj grupi dece i nastalo je i razvijalo se uz konsultacije sa samom decom. Danas se Svratište nalazi u sistemu socijalne zaštite, prepoznato je zakonom i postoje minimalni standardi ove usluge. Svako ko bi hteo da organizuje Svratište zna po kojim standardima se ono može sprovesti. Mi koordinišemo dva Svratišta –  na Novom Beogradu i Zvezdari i u njima radi stručni tim koji čini 15 ljudi. Imamo takođe stručni tim na terenu, kao i veliki broj volontera i danas smo licencirani pružaoci ove usluge. Osim Beograda, Svratište postoji u Novom Sadu i koordinisalo ga je udruženje EHO, a sada je u koordinaciji Centra za socijalni rad.

Naš stav je da deca ni u kom kontekstu ne mogu da budu krivično gonjena jer su ili izmanipulisana ili nemaju drugu opciju, osim ako je to opcija da ostanu u naseljima i žive od kartona i vazduha.

Pričali smo o tome šta se promenilo kada su karakteristike grupe u pitanju. Šta se promenilo kada su u pitanju zakoni? Da li zakon prepoznaje i štiti ovu decu?

Kada je u pitanju legislativa i pravni okvir imamo bolju situaciju, ali kada o tome govorimo fokus ne treba da bude samo na donošenju zakonskih propisa, akata, protokola, strateških planova ili akcija. Danas imamo protokol na nivou grada Beograda koji služi organizacijama, institucijama i svim akterima kao vodič na koji način da postupaju u radu sa ovom decom, imamo komentar komiteta Ujedinjenih nacija koji je ove godine izašao i jasno pokazuje smernice svim državama potpisnicama konvencije o pravima deteta kuda njihove politike treba da idu. Međutim, ono što nedostaje je implementacija tih zakona i sankcije za njihovo nepoštovanje. Najveći problem leži u odgovornosti. Niko ne snosi nikakvu odgovornost za propuste u radu sa ovom decom. Napredak što se tiče pravnog okvira postoji, ali još uvek izostaje primena i suštinska podrška tim porodicama. Na primer, važno je da se shvati da deca ne smeju da budu prepoznata kao počinioci krivičnih dela, to se sada provlači kroz mnoge zakone. Ako tražimo počinioca, ni deca ni roditelji, bar iz ugla Centra za integraciju mladih, ne bi trebalo da budu odgovorni iz tog razloga što oni zaista nemaju nikakve mogućnosti i nikakve uslove. Traženje rešenja u kažnjavanju onih kojima je pomoć najpotrebnija održava situaciju koju smo imali do sad, porodice neće biti uključene u društvo i problem ostaje suštinski nerešen.

Dakle, smatrate da prosjačenje treba da bude dekriminalizovano?

Stav organizacije je da prosjačenje kao takvo treba da bude dekriminalizovano, ali je potrebno sagledavanje šire slike, opšteg konteksta i uslova iz kojih te porodice dolaze. Daleko od toga da organizacija smatra da ne postoje situacije zlostavljanja i zanemarivanje ove dece, niti mislimo da su sve porodice emotivne, tople, brižne i da ne koriste decu za rad, ali to je mali broj slučajeva. Ono što hoćemo da kažemo je da sagledavanje šire slike daje mogućnost da se svi elementi uvrde pre donošenja bilo kakvih zaključaka jer veliki broj dece koja živi ili radi na ulici činjenjem tog dela pruža sebi jedinu mogućnost preživaljavanja. Naš stav je da deca ni u kom kontekstu ne mogu da budu krivično gonjena jer su ili izmanipulisana ili nemaju drugu opciju, osim ako je to opcija da ostanu u naseljima i žive od kartona i vazduha. To nije samo naš stav, to je stav i viših instanci, poput komiteta UN koji je u opštem komentaru uključio dekriminalizaciju tih korisnika. Niko ne kaže da nisu krivična dela kada neko obije trafiku ili počini razbojništvo, to jeste krvično delo i naši korisnici znaju da u nama neće naći saučesnika za to, ali nije krivično delo kada neko izađe na ulicu i pruži ruku i prosi kako bi prehranio sebe i majku pored.

Photo: Svratište za decu

Šta je najveći izazov koji ste prepoznali i sa kojim se suočavate?

CIM prepoznaje da postoji problem u radu sa decom koja napune 16 godina jer u tom trenutku prestaju da budu korisnici Svratišta. Otvorilo se pitanje na koji način pružiti podršku ovoj deci i strateški smo odlučili da je pravac u kome ćemo kao organizacija ići socijalno preduzeće i otvaranje kafića gde će deca koja izađu iz Svratišta moći da dobiju svoje prvo zaposlenje i da pokažu širokom krugu preduzetnika da je rad sa njima i poverenje u njih itekako moguće. Već imamo jedan broj dece za koju verujemo da bi se rado uključila, nadamo se da će kafić početi sa radom od nove godine. Tada ćemo imati jednu zaokruženu priču sa programom obrazovanja koji radi sa najmlađom decom iz neformalnih naselja koja su uključena u predškolski program, zatim Svratište koje radi sa decom od 5 do 15 godina i na kraju ovu uslugu za stariju decu. Najveći izazov, međutim, jesu finansije. Svratište nema obezbeđena sredstva od kraja ove godine, tako da je jedina usluga namenjena ovoj deci i za koju verujem da je za njih druga kuća, suočena sa mogućnošću da bude zatvorena. Svake godine se desi ova situacija, ali to nije prazna priča jer problem sistemski svake godine ostaje nerešen. Iako postoji pravni okvir i ispunjeni svi uslovi da bi grad obezbedio sredstva za Svratište ono što nedostaje je politička volja.

Sa koliko korisnika radi Svratište i koji je to broj dece koji će biti u problemu ukoliko dođe do zatvaranja?

Svratište ima ukupno 287 korisnika, ali to su samo aktivni korisnici. Brojka ne pokazuje fenomenološki problem života i rada na ulici. Realan broj je užasno veliki jer, ako pričamo o broju dece koja žive ili rade na ulici, za mene lično su to sva deca koja dolaze iz neformalnih naselja. Život u baraci jeste život na ulici. Ta naselja nemaju nikakve infrastrukturne uslove da bi se tu život normalno sprovodio. Konkretno će tih 287 klinaca ostati u velikom problemu i verujemo da će drop out iz obrazovanja biti ogroman jer oni koriste Svratište da bi se spremili za školu. Međutim, postoji i veliki broj dece sa kojima se radi na terenu. Prošlog meseca smo radili sa 78 dece na terenu, što je ukupno preko 350 dece u zbiru sa kojima se mesečno radi. Ali i to su samo korisnici koje smo dosegli. Bez obzira na to što stalno pričamo i pregovaramo o opstanku postojećih Svratišta, naša obaveza i dužnost je da kažemo javnosti i predstavnicima grada Beograda i ministarstava i svima onima kojih se ova tema tiče da realno postoji potreba za još jednim Svratištem u Beogradu. Čukarica je puna dece koja svakog dana rade na ulici, a u čukaričku šumu niko ne ulazi, sa tom decom niko ne radi. To je veliki broj dece i kada o njima razgovaramo prva pomisao koja mi pada na pamet su rizici – šta oni rade u toku dana, čemu su izloženi. Tu su psihoaktivne supstance, opasnost od saobraćaja, porodično i vršnjačko nasilje, trgovina ljudima sa svim njenim oblicima od ranih udaja do seksualne ekspeloatacije. Svemu tome su svakodnevno izloženi, a očekujemo da ta deca krenu sama od sebe u sistem. To se neće desiti.

Intervjuisao: Nemanja Marinović

 

ČITAJTE I OSTALE TEKSTOVE IZ NOVOG BROJA: