INTERVJU: Tatjana Vojtehovski – Ne treba da me ljudi vole nego da mi veruju

0
686

Razgovarao: Nemanja Marinović

Pre 22 godine dogodila se kultna emisija “Stavovi” u kojoj su, jedini put u istoriji domaće televizije, dve transeksualne prostitutke uživo govorile o seks radu, svojim iskustvima, stavovima i ciljevima. U pitanju su Vjeran Miladinović Merlinka i Sanela, a autorka emisije bila je Tatjana Vojtehovski. Tatjana je nedavno učestvovala na tribini “Seks rad i mediji: zašto (ne) danas?” koju su u okviru “Merlinka” festivala organizovali studenti “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu. Panel je simbolički otvoren emisijom koju je Tatjana vodila sa Kristinom Ferarri, aktivistkinjom za prava seks radnica/ka, nakon čega je usledila panel diskusija. Sa Tatjanom sam razgovarao o stanju u medijima nekad i danas i mogućnosti da se ovakva emisija ponovo nađe na programu neke nacionalne televizije.

Kako se dogodilo da se 1995-e godine organizuje jedna takva emisija i na koji način ste stupili u kontakt sa svojim sagovornicama?
– Mislim da je baš u to vreme reditelj Želimir Žilnik snimio film “Marble Ass” u kome je Merlinka glumila, a koji se snimao u Novom sadu gde sam tada živela. Postojalo je jedno mesto, “Žuta kuća”, gde je izlazila novosadska andergraund scena koja je naginjala panku, kome sam i sama naginjala u svojim dvadesetim godinama. Tamo sam zatekla Merlinku i setila se da sam je i pre toga srela kada sam u ulici Gavrila Principa u Beogradu pokušala da intervjuišem seks radnice za emisiju za i legalizacije protiv prostitucije. Stupila sam u kontakt s njom i Sanelom i dogovorile smo emisiju koja se, uz razumevanje glavnog i odgovornog urednika, desila na kanalu NS plus koji je važio za eksperimentalni kanal. Posle emisije sam suspendovana nakon poziva Jovana Ristića iz centrale u Beogradu. Rečeno mi je da je razlog to što je jedna od njih dve mogla u emisiji da kaže „Neka popu*i meni k**** Mira Marković“. To je jedan od najsmešnijih slučajeva u istoriji suspenzija jer su dve seks radnice unapred označene kao opozicione prostitutke, a ja sam suspendovana zato što su one mogle da kažu nešto što nisu ni izgovorile.

U toku emisije Vaše sagovornice su imale zanimljivu interakciju sa publikom u studiju. Zanimljivo je pomenuti ko je tada bio u publici?
– To je još jedan kuriozitet vezan za tu emisiju. U publici su bili studenti milicijske škole u Sremskoj Kamenici. Trebalo je da dođu studenti Filozofskog fakulteta, međutim otkazali su u poslednji čas i organizator je, s obzirom na to da je studio bio u Sremskoj Kamenici i emisija išla uživo, shvatio da su jedina publika koju možemo da nađemo učenici koji žive u svojoj školi. Mi im nismo rekli šta je tema emisije i starešine su ih pustile da dođu. Sutradan sam zbog toga dobila packu od njihovih starešina i rekla sam im – znate šta, sutra će da ih hapse na ulici isti ti učenici koji završe školu, pa evo smatrajte to delom prakse (smeh).

“To je jedan od najsmešnijih slučajeva u istoriji suspenzija jer su dve seks radnice unapred označene kao opozicione prostitutke, a ja sam suspendovana zato što su one mogle da kažu nešto što nisu ni izgovorile.”

Kada uporedimo stanje u medijima tada i sada, da li bi danas bilo lakše ili teže uraditi emisiju sa Merlinkom ili recimo Kristinom?
– Mislim da bi bilo isto. Ne volim pretpostavke, ali hajde da pretpostavimo šta bi to moglo publici da izazove šok ili da im smeta. Da li je to zato što je Kristina LGBT osoba ili to što je seks radnica? Odgovor javnosti bi mogao da bude u tom smeru da dajemo prostor nečemu što je protivzakonito. Međutim, ne verujem da bi bilo problema.  Vrata emisije „Život priča“ Kristini su otvorena.

U svojim emisijama, a posebno u “Život priča”, hrabro problematizujete teme o kojima se ne govori, kao što je bombardovanje RTS-a ili pedofilija u srpskoj pravoslavnoj crkvi. To izaziva različite reakcije javnosti. Jedna od emisija koja je izazvala oprečne reakcije jeste epizoda o vakcinaciji. Kolika je odgovornost novinara u prikazivanju osetljivih tema koje mogu da imaju negativne posledice po društvo, konkretno u ovom slučaju da izazovu antivakcinacijsku paniku?
– Gost u emisiji koja se bavila vakcinama je bila medicinska sestra koja je celog života vakcinisala decu. Vakcinisala je i svoje dete i ono je obolelo od cerebralne paralize nakon dobijene vakcine. Deset godina se sudila sa državom. Prvostepena presuda, apelacija, kao i sva istraživanja koja su urađena veštačenjem potvrdila su da je uzrok cerebralne paralize kod njenog deteta neispravna vakcina. Jesu li to činjenice? Jesu. Jel dobila prvostepenu presudu? Jeste. Jel apelacija potvrdila? Jeste. Jesu li istraživanja tokom suđenja potvrdila da je vakcina bila neispravna? Jesu. Da li je jedan od najpoznatijih toksikologa i dugogodišnji direktor na Torlaku potvrdio za emisiju da je dete obolelo zbog vakcine? Potvrdio je i rekao da je to jedan od najtežih slučajeva. Zar ja ne smem da iznosim činjenice?

To sve jesu dokumentovane činjenice, ali gledano sa društvenog aspekta – da li takve slučajeve treba uopšte iznositi na takav način ukoliko mogu da prouzrokuju paniku u javnosti?
– Da li konstantno ponavljanje snimka gde huligan Uroš Mišić pokušava da ugura upaljenu baklju u usta ili pantalone policajcu u civilu, što je činjenica da se dogodilo, pojačava agresiju kod huligana? Da li znači da se ja zalažem za pedofiliju u SPC ako sam pričala o tome? Ta vrsta identiifikacije autora sa sagovornikom i temom je dosta sumanuta. Radila sam intervjue sa seks radnicama i sa predsednicima, sa princezama i sa bivšim kriminalcima, sa političarima i sa običnim svetom. Jel ljudi misle da sam to ja? To je malo problematično, ukoliko misle da sam to ja imamo problem sa određivanjem nečijeg identiteta. Ja se u toj emisiji, niti na Tviteru na kom sam vrlo aktivna, nijednog trenutka nisam zalagala za antivakcinaciju. I ja sam svoje dete vakcinisala. Ta medicinska sestra je nakon tog slučaja sa svojim prvim detetom dobila drugo dete i vakcinisala ga. I to smo ispričale u emisiji. Pa kako neko to nije primetio?

Photo: Mira Mulaimović

Dakle, ono što treba da bude poruka jeste da problem nije vakcinacija sama po sebi, već da je vakcina bila neispravna?
– Ono što smo rekli u emisiji jeste da država Srbija propisuje obaveznu vakcinaciju, ali tvrdi da nije odgovorna za kvalitet vakcina. Odgovoran je proizvođač. Sa druge strane, proizvođač kaže – jeste, mi smo odgovorni za kvalitet vakcine, ali vi se ne morate vakcinisati. Tu građani upadaju u jedan procep. Pitanje koje je postavljeno u emisiji je: ukoliko država propisuje obaveznu vakcinaciju, a kaže da nije odgovorna za kvalitet vakcina, a pritom je ustanovljeno da vakcina može da bude neispravna – da li država Srbija treba da ima određeni fond za eventualne neželjene posledice?

Drugi slučaj koji je takođe naišao na negativne reakcije javnosti desio se dosta ranije, dok ste radili emisiju “Trenutak istine”. Radi se o jednom pitanju koje ste postavili žrtvi silovanja. Pre svega da razjasnimo, da li ste Vi formulisali pitanja i koliko ste mogli da utičete na to šta će biti pročitano u emisiji?
– Pitanja nisam formulisala ja, već sam ih dobijala na gotovo. “Trenutak istine” je jedini projekat u mojoj karijeri koji nije autorski, već licencirani format. Međutim i tu sam kršila licencu iznoseći svoje stavove. Sećam se emisije u kojoj je bio jedan nasilnik, a po licenci ja moram da se rukujem sa sagovnorikom kad odlazi iz studija. Njemu nisam pružila ruku. Posle emisije sam pozvala gospodina Tomu Zorlića koji je tada bio državni tužilac, nisam ga poznavala, ali sam pozvala i pitala da li to može da se procesuira. Dostavila sam snimak tužilaštvu koje je pokrenulo istragu, međutim žrtve nasilja nisu htele da svedoče, a naš zakon je nakaradan i nasilnik ne može da se procesuira bez svedočenja žrtava, iako je sve sam izneo u studiju. U drugoj emisiji gostovala je devojka koja je tada imala 28 godina i koja je rekla “Ja nemam nikog, došla sam kod vas da me ljudi prepoznaju na ulici i da me neko možda tako zaštiti”. U tom trenutku nasilniku je određen pritvor od 30 dana, ali je isticao do emitovanja. Nazvala sam Vesnu Stanojević i smestile smo je u Sigurnu kuću sa dvoje dece. To sam radila nakon snimanja i emitovanja, kao građanka ove zemlje. To nije deo mog televizijskog, već građanskog identiteta.

“Ona koristi lirski termin za seksualnu radnju i to je tačno ono što mi je magistar kriminalistike rekao – to u glavi žrtve prestane da bude silovanje i postane seksualna rutina, čak i u verbalizaciji izraza. Zato je zavet ćutanja još dublji.”

Sporno pitanje žrtvi silovanja ticalo se toga da li je doživela orgazam dok ju je otac silovao. Kako ste reagovali kada ste videli to pitanje i zašto je odlučeno da se ono ipak postavi?
– Kada sam dobila spisak pitanja pozvala sam producentkinju i pitala šta da radim sa tim pitanjem. Rezultate poligrafa nisam znala, to sam saznavala u studiju i nisam mogla da znam kakav će biti odgovor, ali sam pretpostavila da će odgovor biti potvrdan i da će biti istina. Nisam znala kako da nastavim razgovor posle toga. Tražila sam konsultaciju sa stručnim licima. Magistar kriminalistike, koji je magistrirao baš na ovoj temi, mi je objasnio da je zavet ćutanja kod žrtava incesta najdublji i najtvrđi. Jako teško progovore o tome. Posle toga ostaje visok stepen traumatizovanosti jer vama zlo nanosi onaj koga volite. Dolazi do strašne zbunjenosti kod žrtava, pogotovu kada su pitanju deca ili mlade devojke. On je stručno pojasnio da je, kada je seksualno zlostavljenje dugogodišnje kao što je bilo u ovom slučaju ili u slučaju Nataše Kambuš u Austiji, to samo prvih nekoliko puta silovanje u smislu toga da se žrtva opire. Nakon toga žrtva prestane da se fizički opire jer sebe čuva batina i to vremenom prerasta u jednu ružnu seksualnu rutinu. To što se žrtva ne opire i ne otima ne znači da je to voljna radnja, ali kod žrtve se dešava takav stepen zbunjenosti da ona počinje da misli da voljno u tome učestvuje. Njegovo je istraživanje takođe pokazalo da kod dugogodišnjeg seksualnog zlostavljanja žrtve doživljavaju orgazam sa svojim zlostavljačima. To se dešava i ne samo kod te žene. To je strašan tabu. Zato smo, na njegov savet, odlučili da postavimo to pitanje.

Kako mislite da je postavljanje tog pitanja uticalo na percepciju društva, ali i drugih žrtava, o ovoj temi?
– Na mom blogu, gde sam govorila o ovom pitanju, jedna žrtva seksualnog zlostavljanja je ostavila veliki komentar. Možete ga citirati u tekstu. Ona je beskrajno zahvalna zbog tog pitanja koje je postavljeno. I rest my case. Jel smo trebali da ćutimo, a to se dešava? Da li je trebalo da to pitanje preskočim, iako je duboki tabu? Šta ćemo sa tom istinom da radimo? U prilog tezi da se žrtva više ne opire već to prelazi u jednu ružnu seksualnu rutinu, ja sam gospođu koja je bila u emisiji nakon tog odgovora pitala sledeće –„koliko često vas je otac silovao?“. Iskoristila sam reč silovao. Ona meni odgovara, citiram – “Spavao je sa mnom kao sa ženom svako drugo veče”. Ona koristi lirski termin za seksualnu radnju i to je tačno ono što mi je magistar kriminalistike rekao – to u glavi žrtve prestane da bude silovanje i postane seksualna rutina, čak i u verbalizaciji izraza. Zato je zavet ćutanja još dublji.

Šta je u tom slučaju veći impakt postavljenog pitanja – da li bi društvo počelo da negira silovanje zato što žrtva uživa ili bi same žrtve to moglo osnažiti da shvate procese o kojima magistar govori?
– Dobro je pitanje koje ste postavili. Mi živimo u društvu u kome se žrtva krivi. Nije dovoljno što žrtva krivi sama sebe, već je krivi i društvo. Kada žrtva to doživi sa svojim dugogodišnjim zlostavljačem ona sebe krivi – pa ja učestvujem u tome. Kad se više ne opirem – ja učestvujem u tome. Kad mi telo reaguje – ja učestvujem u tome. Mi smo društvo koje ženu koja dvadeset godina trpi zlostavljanje osuđujemo što mu se vraća, smatramo da to voli jer nije otišla. Paušalni smo u toj oceni, očekujemo da žrtva sama to reši, kao da je lako. Ne shvatamo da joj treba pomoć i da ne može sama da izađe iz kruga zlostavljanja. Da li smo pomogli žrtvama tim pitanjem? Jesmo. Da li sam ja stigmatizovana zato što sam smela da progovorim o tome šta se dešava? Jesam. Od pretnji silovanjem, do potpune stigmatizacije od strane društva. Evo ja sad da vas pitam -da li smo trebali da ćutimo?

Umesto odgovora – KOMENTAR OBJAVLJEN NA BLOGU TATJANE VOJTEHOVSKI:

Vratimo se na Vaš sadašnji rad i emisiju “Život priča”. Koliko je teško izabrati teme i sagovornike i da li ste imali situaciju da je neka tema bila cenzurisana ili da iz nekog razloga niste mogli da je realizujete?
– Nisam se susrela sa cenzurom kao takvom, osim odustajanja bivše žene gradonačelnika Beograda Marije Mali koja je povukla saglasnost za emitovanje. To je jasno da je politička priča u pitanju. Ja sam tada isekla njene odgovore i ostavila sam svoja pitanja u emisiji i na taj način sam patentirala televizijski format razgovora sa samim sobom, gde ja pitam i ostajem bez odgovora (smeh). Desilo mi se da nisam uradila emisiju sa jednim ocem iz Republike Srpske koji je bio otac u manastiru Papraću koji je bio jedan od rasadnika pedofilije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kao neki regrutni centar. On je službovao sa pokojnim bogoslovom Milićem Blažanovićem koji se navodno ubio bombom i čija je smrt i dalje vrlo sumnjiva. Taj dečak je u svojim oproštajnim pismima tvrdio da ga je zlostavljao vladika Kačavenda. Sa ocem koji je službovao sa njim sedela sam sedam sati, prošla gomilu dokumentacije, papira, pisama, rokupisa … sve smo se dogovorili. Ponudila sam mu i zaštitu identiteta u emisiji što je on odbio jer je smatrao da duguje Miliću Blažanoviću  da ispriča sve pošto je bio u tom manastiru. Zakazan je dan snimanja, on se čuo sa organizatorom projekta oko tehničkih uslova, dolaska… i nikad se nije pojavio na snimanju. Nikad se više nikome nije javio na telefon, taj telefon nije bio u funkciji i nikad se više u životu nismo čuli. Iz tih razloga se desilo da je jedan istraživački rad koji je trajao mesec i po dana za tu emisiju jednostavno propao.

Da li ste imali neke probleme nakon emitovanih emisija, pretnje ili nešto slično?
– Kada Blic objavi na naslovnoj stranici da pripadam antivakcinacijskom lobiju i označi me kao osobu koja može da bude odgovorna za epidemiju koja za posledicu može imati smrt – to možda mogu da budu neki problemi. Stave me u društvo Jelene Karleuše, žene koja se javno zalaže za antivakcinaciju, zatim onog sumanutog kvazidoktora Miroljuba Petrovića i još nekih žena koje pripadaju antivakcinacijskom lobiju kome ja ne pripadam. Jel može da bude problem kada predsednik države kaže uživo na nacionalnoj ferkvenciji da ja svaku epizodu pravim protiv države?

To je direktno lepljenje mete na čelo…
– Sami ste dali odgovor. Stvara se atmosfera da meni može nešto da se dogodi. Onaj ko radi protiv države je izdajnik, a zna se kako se postupa sa izdajnicima. Ja sam izdajnik jer je to tako neko označio. Isto je kada dobijam pretnje posle emisije o pedofiliji u SPC, ne samo od Kačavendinih ljudi, nego i ostatka gledalaca jer, bože moj, ja time udaram na SPC, rušim srpstvo. Prezivam se Vojtehovski, znači nisam sigurno Srpkinja, tako zaključuju ti brojači krvnih zrnaca. Kada me treba eliminisati kao neprijatelja srpstva i pravoslavlja – jel to opasno? Jeste. Ja tako živim svaki dan u ovoj zemlji i nije normalno to što je meni to postalo normalno. Ali onda odem na Kosovo i upoznam se sa jednim ocem koji živi u manastiru od 95-e godine i koji mi kaže: “Gledao sam vašu emisiju o pedofiliji u SPC. Zvonili su u krug telefoni po manastirima kada se to emitovalo. Nastavite tako, uradili ste dobru stvar za SPC. Ne za čovečanstvo, ne za novinarstvo, za crkvu ste uradili dobru stvar. O tome se pričati mora i to se mora očistiti, zbog crkve”. To je momenat kada kažem – ok, ima svrhe.

“Prezivam se Vojtehovski, znači nisam sigurno srpkinja, tako zaključuju ti brojači krvnih zrnaca. Kada me treba eliminisati kao neprijatelja srpstva i pravoslavlja – jel to opasno? Jeste. Ja tako živim svaki dan u ovoj zemlji i nije normalno to što je meni to postalo normalno.”

 

Da li ste se nekada osećali ugroženo?
– Jesam. Nije najprijatnija pomisao na to da postoji armija ljudi koja mene naziva izdajnikom koga treba eliminisati, koja govori da sam Sorošev plaćenik, antidržavni element, vatikanska ku*vetina… Međutim, neću da dozvolim sebi da me to parališe na taj način da ne mogu da funkcionišem normalno. Nije me pokolebalo. Da jeste, prestala bih da radim.

Osim problematizovanja teških društvenih tema, u emisiji “Život priča” često radite i afirmativne priče o ljudskim životima. Koje su vam priče najdraže?
– Tako je. “Život priča” nisu samo priče o ljudima koji imaju probleme sa instuticionalnim funkcionisanjem u ovoj državi, to su i priče o herojima koje volim da radim, kao što je priča o muslimanskom vojniku Amiru Reku koji je spasao 45 Srba, iako su mu dva dana pre toga pripadnici srprske vojske zapalili majku i nekoliko članova porodice. To je priča o Jovanu iz Čačka koji vadi korenje iz brojeva napamet, ima neverovatne matematičke sposobnosti i igra se brojevima, zatim priča o divnom Lazaru koji je sprski Forest Gamp, dete sa posebnim potrebama koje je počelo da trči. Radila sam i portrete ličnosti, kao što je general Sreto Malinović. Draga mi je i priča o deda Simi koji živi nadomak Beograda, epizoda se zvala “Mali ustaša” pošto su njemu ustaše spasle život. Bio je jedno od dece zarobljenika u Jasenovcu.

U čemu više uživate, u pričama koje su više u domenu istraživačkog novinarstva, ili onima koje portretišu ljudske sudbine?
– Volim i jedne i druge. Svim sagovornicima pristupam na identičan način jer svi oni bukvalno otvaraju svoju grudnu kost i daju vam svoj život, bez obzira da li je to portretna priča gde iznose svoju intimu ili je to priča o nekakvom Kafkinom procesu iz kog neko ne može da izađe zbog nefunkcionisanja sistema i pojedinaca u sistemu. Takva je recimo priča Branislave Katanić, rođene sestre Maje Đorđević, žene koja je ubijena u Centru za socijalni rad nakon što je njen muž prethodno ubio dete. Ona je došla u “Život priča” zbog toga što je njena pokojna sestra želela da dođe i samo je čekala da se održi ročište zbog nasilja u porodici koje je čekala četiri godine. Govorila je da samo čeka da prođe ročište i da stupi u kontakt sa mnom i ispriča šta joj se sve dogodilo u životu, da je javnost zaštiti. Ubijena je dan pre ročišta. Nije dočekala čak ni da dođe u emisiju, a to je želela, zato je došla njena rođena sestra i, na neki način, pokojna Maja Đorđević je ipak bila u emisiji. Iz tog razloga sa istim intenzitetom pažne pristupam svakom čoveku jer svako od njih bezrezervno daje nešto svoje.

Photo: Nina Maravić

Česta kritika, ne konkretno Vaše emisije već generalno, jeste da ovakve priče skliznu u patetiku u cilju privlačenja publike i podizanja popularnosti emisije i autora. Kako to komentarišete?
– Nisam ja ovde da me neko voli. Mene treba da voli moja porodica, ćerka, prijatelji, partner. Ja sam tu da mi ljudi veruju, nisam ušla u ovaj posao zbog popularnosti. Moji počeci bili su u dokumentaristici, koja je nepopularni žanr za mlade novinare. Radila sam samo na terenu i uopšte se nisam slikala u svojim emisijama. Nisam žudela za popularnošću ili radila intervjue sa poznatim ličnostima da bih dobila disperziju njihove popularnosti, tu parazitsku popularnost. Neudobna mi je sama reč popularnost, tačnije je reći da je indeks prepoznatljivosti u javnosti nusprodukt svake javne profesije. To je neminovno kada se slikate na nacionalnoj ferkvenciji.

“Moji počeci bili su u dokumentaristici, koja je nepopularni žanr za mlade novinare. Radila sam samo na terenu i uopšte se nisam slikala u svojim emisijama. Nisam žudela za popularnošću ili radila intervjue sa poznatim ličnostima da bih dobila disperziju njihove popularnosti, tu parazitsku popularnost.”

 Smatrate li da je emisija “Život priča” kruna vaše televizijske karijere?
– Tako nekako. Emisiju “Život priča” zamislila sam u svojoj glavi četiri godine pre nego što je počelo emitovanje i oduvek sam govorila da bih želela da takvim projektom završim svoju javnu pojavu u televizijskom smislu. To sam i ostvarila. Nadam se da će ova emisija još trajati, ona može da traje u nedogled, tema bar ne nedostaje.

Da li imate već u planu šta ćete raditi nakon završetka televizijske karijere?
– 28 godina sam na televiziji, bila sam na visokim menadžerskim pozicijama i znam kako televizija funkcioniše – od proizvodnje programa, kepčerovanja ljudske pažnje, čitavog televizijskog biznisa. Sve sam to radila. Nema nas mnogo u zemlji koji znamo ceo proces, novinara koji su bili na menadžerskim, producentskim ili direktorskim pozicijama. Da li ću ostati u televizijskom poslu van kamera – to ne znam, niti razmišljam na taj način. Između ostalog predajem na Institutu za digitalne komunikacije, završila sam master neurolingvističkog programiranja, u Americi sam završila tehnike emocionalnog oslobađanja, određene tehnike samopomoći kada se nalazimo zaglavljeni u svojim emocijama koje se talože u našoj podsvesti i na taj način nam upravljaju životom, prenose se na fizički nivo, fizioologiju tela. Manje je poznato da u toj oblasti radim i sa drugim ljudima, čini mi se da još uvek jedina u Srbiji imam američku licencu za taj rad. Da li će to biti neki pravac u budućnosti – videćemo.

Mislite li da vam razumevanje tih tehnika omogućava da možete da priđete ljudima i da ih razumete?
– Možda je i to. Mnogo sam radila na sebi, sad radim i sa drugima. Mi često uopšte ne razumemo svoje emocije. One su kao ruske babuške, jedna je upakovana u drugu. U bes je upakovana tuga, u tugu je upakovan očaj, u očaj panika, u paniku beznađe… ali se bes ispoljava jer je društveno prihvatljivo da budete besni, ali nije da budete očajni. Posle tri dana očaja i prijatelji će da se raziđu jer više ne mogu da vas slušaju. Čak i ako razumemo svoje emocije, okolina nas tera da ih uopšte ne ispoljimo. Čitava muška populacija se vaspitava na način da muškarci ne plaču, a neispoljene emocije su uzrok svih problema u životu. Sve anksioznosti, strahovi, sve što nismo ispoljili čini nas onakvim kakvi jesmo. Okolina misli da nam pruža podršku komentarima “prebolećeš, jak si, izaćićeš iz toga”, a mi iznutra osećamo da smo kao filigranski rad, bukvalno se raspadamo. Svi nam kažu da ćemo izaći iz toga, a niko nam ne kaže kako. Kažu nam šta treba da uradimo, ali ne i kako. Ono što ja radim sa ljudima jeste kako.

“Mi često uopšte ne razumemo svoje emocije. One su kao ruske babuške, jedna je upakovana u drugu. U bes je upakovana tuga, u tugu je upakovan očaj, u očaj panika, u paniku beznađe… ali se bes ispoljava jer je društveno prihvatljivo da budete besni, ali nije da budete očajni.”

Na koji način ljudi dolazite do ljudi ili ljudi do vas?
– Ne zna to mnogo ljudi. Prvo sam radila sa jednim većim krugom prijatelja, pa je prijatelj rekao prijatelju i sada mi se javljaju ljudi koje ne poznajem. Radim individualno sa ljudima i to su divne stvari, divni su rezultati. To nije kopanje po starim ranama, nisam psihoterapeut. To je samo način da se oslobodimo nataloženih emocija koje se nalaze u podsvesti koja je mnogo jača nego naša svest. Naš mozak je ubeđen da sve zna, da će uraditi najbolju stvar za nas, ali podsvest je strašno jaka. Kada pogledamo naše živote, kako godine prolaze svi u stvari imamo isti krug – na iste načine dolazi do kontakta ili raskola među ljudima, iste stvari nas nerviraju, imamo iste probleme… kao u jednom lavirintu. U jednom momentu postanemo eksperti da precizno analiziramo svoje probleme, a kada to podelimo sa prijateljima dobijemo afirmaciju i to se zove analiza-paraliza. Iako smo eksperti za svoje probleme oni se opet ponavljaju, kao da hodate u jednom lavirintu. Vi ste ekspert za taj lavirint, ali nemate izlaz. Znate tačno i ko vas je nagovorio da uđete u lavirint, gde ste pogrešno skrenuli i ko je učestvovao u svemu tome, ali još uvek ste tu. Često me pitaju da li to znači da možemo ponovo da se nađemo u lavirintu – tačno, ali ćete opet znati gde je izlaz. To je jedina važna stvar u životu. Nije važno koliko neko ima godina, nego koliko puta proživi jednu istu godinu.