Ispovest: Mohammad Reza Hosseini – Moje drugo ime je nada

0
179

Read in English

Ja sam Mohamad Reza Hoseini, devetnaestogodišnjak, izbeglica iz Avganistana. Ovo je moja priča.

Priča zapravo počinje mnogo pre mog rođenja, kada je pre 40 godina bivši Sovjetski Savez napao Avganistan. U to vreme moj otac je bio na drugoj godini fakulteta, a sovjetska armija je obilazila sva mesta i mobilisala mlade muškarce za svoje trupe, primoravala ih da se bore protiv avganistanske vlade i avganistanskog naroda. Tada je jedan od profesora iznajmio mini bus za svoje studente i tajno ih prebacio u Iran. Dugo vremena niko nije znao gde se moj otac nalazi, čak ni članovi porodice. Teror se nastavljao i pojačavao, ulazili su u kuće, odvodili i zlostavljali devojke. Moj deda je tada poslao i majku i tetku u Iran. Ujaci su mi već bili tamo, takođe bežeći od rata. Svi su u to vreme bežali u Iran jer je najbliža zemlja Avganistanu i islamska republika.

Dakle, rođen sam u Iranu i zapravo nikada nisam video Avganistan. Na rođenju mi je određena nacionalnost koji su imali moji roditelji. Rođen sam u veoma zauzetoj porodici. Bilo nas je devotoro, dosta dece – pet devojčica i dva dečaka. Svako od nas dostigao je najveći obrazovni nivo do kog jedna izbeglica može da dođe. Ja sam studirao prirodne nauke.

Izbegli smo od okrutnosti rata, ali je život u Iranu bio jednako okrutan, samo na drugi način. U Iranu nije bilo rata, čitav svet zna da je to najsigurnija zemlja u zapadnoj Aziji, ali uistinu – ne vole izbeglice. Nikada nisu želeli da prihvate izbeglice i pruže im mogućnost da se uklope i napreduju. Objasniću vam šta to za nas znači na svakodnevnom nivou.

Čitav moj svet

U Iranu nismo imali prava dokumenta, samo nešto nalik ličnoj karti u koju je upisana zemlja porekla i grad u kome boravimo. Kao osoba iz Avganistana koja živi u Teheranu nigde nisi mogao da odeš, a oni koji su želeli da odu makar u drugi grad morali su da plate izdavanje dodatnih papira. Nismo mogli da posedujemo ili vozimo automobile. Nismo mogli da kupimo kuću. Nismo mogli čak ni da radimo, zbog čega smo to radili u tajnosti. Ukoliko bi izbeglica iz Avganistana želela da ide u školu porodica je morala da izdvoji velika novčana sredstva. Na kraju svih krajeva, nismo smeli čak ni da posedujemo SIM karticu. Sve ovo je samo mali deo teškoća koje sam preživljavao u Iranu.

Photo: Jenny Tolou

Možda će neko pomisliti: šta devetnaestogodišnjak zna o teškoćama u životu?! Moram vam reći da sam u ovim godinama već iskusio sve probleme i poteškoće. Nije to stvar godina, već znanja i razumevanja situacije oko nas.

Niko ne bi mogao ni da zamisli koliko je teško bilo mojim roditeljima da sve nas opreme za školu i obezbede dovoljno novca da pokriju sve troškove. U početku je jedino otac radio, ali kada sam napunio 11 godina shvatio sam da je mojoj porodici potrebna pomoć i počeo sam da radim u fabrici tekstila. Posle četiri godine otvorili smo sopstvenu fabriku, a pošto nismo imali zaposlene porodica je sama radila. To je bio mali „porodični biznis” sa tri ili četiri mašine koje smo koristili otac i ja, a ponekad i sestra koja bi nam pomagala. Kao što sam pomenuo, sve se odigravalo u potpunoj tajnosti u podrumu ispod stepenica kako ljudi iz ministarstva ne bi ništa primetili inače bi nam konfiskovali mašile i naplatili ogromne kazne. Išao sam u školu od 7h do 13h, a potom radio od 14h do 22h. Ali nakon toga, moj život počinje. Najdraži hobi u Iranu mi je bio fudbal. To mi nije bio samo hobi, već moj čitav svet. Obično sam trenirao nakon posla, od 22h pa do 1-2 ujutru. Kad god bih bio tužan, ljut ili razočaran, kad god bih bio preumoran s posla ili se posvađao sa prijateljima ili porodicom, jedina stvar koja je mogla da me smiri bio je fudbal. Bez obzira kada treniram, rano ujutru ili kasno uveče.

Photo: Martin Humphreys

Na liniji života i smrti

Došao je dan kada je porodica odlučila da nam je dosta, da moramo otići. Četiri meseca pre nas tu odluku je donela moja sestra i kada smo krenuli na put ona je već bila u Nemačkoj. Tada smo postavili samo jedan cilj ispred nas – stići u Nemačku. Znali smo da ćemo se suočiti sa mnogo problema, ali smo bili spremni da podržimo jedni druge i zajedno se sa svime izborimo sve dok ne stignemo na željenu destinaciju.

S jedne strane je bila turska policija, sa druge iranska, a između – izbeglice. Beznadežna situacija!

Devetog februara 2016. godine otpočeo je najstrašniji put koji nikada nećemo zaboraviti. Put naših života. Nikome ništa nismo rekli, čak ni mojoj sestri. Jasno se sećam te noći, noći između devetog i desetog februara kada smo stigli na granicu Irana i Turske. Kakvi užasavajući trenuci… Ne znam kako je to moguće opisati, ni da li bi neko mogao da zamisli da takve stvari mogu da se dese! Proveli smo više od deset strašnih noći između ovih granica, u planinama, džunglama i rekama, bez hrane i sa malo vode jer smo već prve noći izgubili torbe sa svom odećom i hranom. Za deset noći pet puta smo prešli granicu Irana kroz duboke reke, planine i pustinje i svaki put bi nas turska policija uhvatila i vratila blizu iranske granice. Jednom smo s teškom mukom prešli reku i stigli na tursku granicu kada smo uhvaćeni. Vreme je bilo strašno hladno, a naša odeća u potpunosti mokra. Smrzavali smo se, ali su nas uprkos tome zadržali više od pet sati samo da bi nas mučili, misleći da će nas tako odvratiti od pomisli da pokušamo ponovo. Odeća nam se zaledila, mnogi ljudi su izgubili prste i noge zbog hladnoće. Kada su nas konačno vratili na granicu iranska policija nam je rekla „Ako se ijedan od vas približi sve ćemo vas pobiti!”. S jedne strane je bila turska policija, sa druge iranska, a između – izbeglice. Beznadežna situacija! Ali mi nismo ni pomišljali da odustanemo i najzad, nakon deset stresnih dana prepunih nedaća, stigli smo u Tursku. Pet dana smo proveli na granici čekajući krijumčare da nas prevezu u Istanbul, a potom čekali u Istanbulu još 12 dana zbog kišnog i vetrovitog vremena i morskih oluja. Onda je došao TAJ DAN. Bili smo spremni za najteži deo puta – more. Ljutito, gladno more. Bili smo u čamcu sa još 90 osoba među kojima su bile bebe i deca, trudnice, osobe sa invaliditetom… Kada smo se ukrcali i čamac se otisnuo na more držao sam povijenu glavu sve vreme jer sam se užasavao vode. Ali sam znao naš cilj – stići u Grčku. Prošla su tri sata i još uvek smo bili na pučini kada nas je turska policija sustigla. U rukama su imali nešto nalik dugačkim kopljima čime su pokušali da unište čamac. Svojim brodom su pravili velike talase blizu nas. Policajci su se smejali i snimali, a kada su žene vrištale smejali su se još više. Bili smo preplašeni. Na sreću uspeli smo da pobegnemo i uđemo u grčke vode gde nas je brod prebacio na Lezbos. Tamo smo proveli tri dana radi registracije i 10. marta konačno stigli u Atinu – na mesto za koje smo verovali da će nam pomoći da ispunimo svoj san.

Photo: Mohammad Reza Hosseini

Preživljavanje u izbegličkim kampovima

Prvih meseci situacija uopšte nije bila dobra. Živeli smo u malim šatorima, bez struje i grejanja. Devet meseci smo se borili sa svim problemima koje nose kako visoke, tako i niske temperature. Povremeno su šatore uništavale oluje ili prevelika kiša. Hrana je bila hladna i lošeg kvaliteta. Sve to vreme nadležni su zatvarali oči pred teškim uslovima života u kampovima. Posle devet meseci mučenja premestil su nas u “kontejnere”, ali već nakon mesec dana ponovo nije bilo struje i koristili smo gas da bismo se zagrejali. Danas, nakon godinu i sedam meseci, situacija je bolja. Dobijamo određenu svotu novca svakog meseca, nije dovoljno, ali pomaže. Nikada nismo pomišljali da ćemo se ovoliko dugo zadržati ovde. Sada smo zbunjeni, razočarani i ne znamo šta da uradimo. Uspeli smo da se čujemo sa mojom sestrom, ali bezuspešno – ni ona nije u mogućnosti da na bilo koji način pomogne.

Nije moj san, kao većini, da budem Mesi ili Ronaldo. Ja sam Mohamad Reza, dečko koji veruje u sebe i koji se jako trudi da svoje snove i ostvari.

NADA

Jednog dana sam trenirao sam u kampu kada je gospodin Georg Triandafilidis primetio moj talenat. Tog dana je obećao da će mi pomoći, što je i učinio. Ubacio me je u “Hope Refugee” tim koji je osnovao Antonis Nikopolidis, nekadašnji grčki golman i osvajač Evropskog kupa 2004-e koji je takođe igrao i za Olimpijakos. Moram da pomenem i organizaciju “Earth Refugees” i gospodina Petrosa Kokalisa, potpredsednika za Pirej. Kakva je to odlična organizacija! Čine sve što je u njihovoj moći da pomognu izbeglicama organizujući veliki broj edukativnih i sportskih aktivnosti, pronalazeći im posao i slično. Programska direktorka organizacije, Katerina Salta, je osoba sa najvećim srcem koju sam ikada upoznao. Kakva je to ličnost! Sprijateljila se sa velikim brojem izbeglica, uvek je spremna da pomogne i čini da ljudi sačuvaju nadu. Mogu reći da je ona naša najveća inspiracija, ona je naš anđeo čuvar.

U novembru 2016. godine pridružio sam se timu. Treniramo triput nedeljno i ostajemo zajedno na ručku posle treninga. Do sada smo odigrali više od 30 utakmica, što prijateljskih, što takmičarskih. Od 27. avgusta do 2. septembra učestvovali smo na “Zamisli mir – kampu za mlade” na poziv olimpijske akademije, a od 4-6. septembra bili smo gosti konferencije univerziteta Harvard koju je organizovao Olimpijakos. Tada smo odigrali utakmicu protiv legendi Olimpijakosa, kao što su Lilian Turam, Kristijan Karembeu, Antonis Nikopolidis, Darko Kovačević, Petros Kokalis i drugi. To je bilo sjajno iskustvo.

Photo: Martin Humphreys

“Hope Refugee” tim mi je pružio jako važnu stvar – priliku da upoznajem ljude iz mnogo različitih zemalja i kultura, kao npr iz Sirije, Palestine, Maroka, Iraka, Jemena, Ugande… i da se sprijateljim sa njima. Sada se pripremamo za novu sezonu u koju želimo da uđemo spremniji nego ikad.

Moji snovi…

Sada verujem da se mogu ostvariti. Uvek ima ljudi koji će reći da nešto ne možete da ostvarite, ali ti ljudi samo povećavaju moju motivaciju. Želim da im pokažem da kada neko iz opšte populacije ostvari svoje snove, to je važno, ali ne zahteva neke dodatne napore od uobičajenih, ali kada se ljudi koji su u situaciji u kojoj se mi nalazimo trude da ostvare svoje snove – oni su sjajne zvezde!

Moj jedini san trenutno je fudbal, mogućnost da igram na najvišem profesionalnom nivou. Nije moj san, kao većini, da budem Mesi ili Ronaldo. Ja sam Mohamad Reza, dečko koji veruje u sebe i koji se jako trudi da svoje snove i ostvari.

Photo: Jenny Tolou

Želeo bih na kraju da se zahvalim dragim ljudima na pomoći i podršci: na prvom mestu mojim roditeljima i celoj porodici zbog kojih napredujem iako smo u lošim okolnostima, Georgu Triandafilidisu koji je učinio da budem deo HOPE tima, Antonisu Nikopolidisu, Petrosu Kokalisu i Katerini Salti na pruženoj snazi i ljubavi i na tome što su oformili tim i daju nama izbeglicama mogućnost da se zabavljamo i družimo. I na kraju, mom bratu i sestri, Stefanosu Konomi i Ani Stilo koji su uz mene u svakoj situaciji i svakom životnom izazovu.

Piše: Mohammad Reza Hosseini
Preveo: Nemanja Marinović
Lektorisao: Branislav Bokur

 

ČITAJTE I OSTALE TEKSTOVE IZ OVOG BROJA: