Iz ugla posmatrača naratora

0
60
Photo: unsplash.com

Moram priznati da je izuzetno interesantno, pa i u neku ruku čudnovato, pisati o nekome kome i ne pridajem toliko pažnje u svom svakodnevnom funkcionisanju, ali me pak ta osoba svaki put kad je sretnem, podstakne da razvijem neku nit u glavi koja se račva na milion drugih, koje odlaze u bespovrat. Upravo zbog toga možete naići na osude različitih ljudi, s obzirom na to da bi neko s kim ste u direktnom srodstvu trebalo da ima vašu potpunu i beskompromisnu pažnju fokusiranu na sebe, a utoliko gore ako se zapravo radi o nečijem mlađem bratu, koji bi trebalo da zbog godina bude delimično pod protektoratom starije osobe. Cenim da je teško, a ponekad i nefer, na listu hartije ili putem istrošenih tipki na tastaturi izneti sve što se može reći o jednoj osobi i time je ograničiti marginama, ali nastojaću da opišem jedinu osobu koja do sada nije bila deo stihova ili eseja, a svakako da je trebalo.

Radi se o jednom vrlo mladom momku, koji je gotovo juče napunio 17 godina i sledeće godine u ovo vreme biće odgovoran za sve svoje postupke. Koliko god to davalo osećaj slobode, sa sobom nosi i duh ozbiljnosti, koji njega očito nimalo ne pogađa. Štaviše, verujem da na svom kalendaru, koji vešto krije od svih, svakog dana precrtava brojke crnim markerom do tog momenta. On ide u jednu od onih srednjih stručnih škola u čijim odeljenjima dominiraju dečaci i matematika. Odnos ni sa jednim ni sa drugim mu nije baš najbolji. Njegova životna priča je vrlo specifična jer kad je bio baš mali dečak otac je otišao od kuće, a mama je nezaposlena, te je bio primoran da živi jedan ograničen život u kontekstu hrane, načina oblačenja, igračaka, pa samim tim i drugara, jer se dešavalo da ukoliko nemate odredjenu igračku, koja je u datom momentu aktuelna, druga deca odbijaju da se igraju sa vama u vrtiću. Bio je jako dobar i miran momčić koji je mnogo voleo da se igra autićima na tepisima prošaranim ulicama. Volela sam da slušam o momentima njegovog odrastanja jer znam koliko nije voleo tmurne odlaske kod zubara, pa je sestru držao za ruku, niti onu matematiku koju je ona s njim učila celo leto kada je pao na popravni u petom razredu osnovne škole. Još više me je intrigiralo kada sam slušala priče o žaru u njegovom glasu dok je govorio o treningu aikida s kojeg se upravo vratio ili njegove virtuozne pokrete na violini. Od slušaoca, moja uloga vremenom prerasla je u ulogu posmatrača-naratora.

Kako je vreme odmicalo, njegovo buntovništvo sve više je dolazilo do izražaja, što zbog želje da dokaže svojoj mami i sestrama da je nezavisan, što zbog neizrecive želje da pokaže svetu da je isti kao svoj tata, kojeg je uvek veličao, zanemarujući bol koji mu je nanosio sve to vreme. Njegov tata je jako poročan čovek, koji živi svoj život daleko od njega, ali bude tu tek toliko da mu zagolica emociju, s kojom se on nesnosno bori ne bi li je potisnuo još otkako je tata poslednji put izašao na vrata. Jako mu je teško da balansira s nestabilnim tatom koji ne želi da bude svom sinu finansijska podrška, a ni emotivna, i jedina stvar koja ga zaista sputava u njegovom životnom napretku jeste upravo prihvatanje očevog egoizma. Kroz identično ponašanje, odnosno poistovećivanje sa njim u odnosu sa drugima, pokušava da izazove reakciju kod svog tate. S obzirom na to da je video da ga ostvarivanje uspeha kroz muzičku školu ili sport neće dovesti bliže tati, krenuo je putem kojim je otac zagazio mnogo godina pre i utabao putanju na kojoj niko, a posebno njegov sin, ne bi trebalo da ga prati. Postao je deo društva koje je imalo za cilj da ga navede na konzumaciju, a ujedno i distribuciju narkotika. Nekoliko puta je bio legitimisan od strane policije zbog stvari koje nije načinio, koje su mu njegovi dobri drugari smestili, dok je njegov prosek u školi rapidno opadao i kulminirao ponavljanjem godine. Moram da primetim ironiju u tome što mu je jedna sestra usko vezana za vojsku, a druga dobrim koracima napreduje da radi u policiji. No, njemu ništa od toga nije relevantno. U tolikoj želji da bude prihvaćen od strane ljudi za koje on smatra da imaju važnost dopušta da mu kradu patike i dukserice koje je dobio od alimentacije, koja je inače i u njegovoj situaciji jako retka. Sve to pričinjava velike muke i njegovoj majci, koja u želji da mu ne uskrati kontakt s ocem, ne bi li se osećala manje krivom, dopušta ove kritične scene. Ja kao nemi posmatrač, u mat-poziciji, slušam kako je letos dozvolio sebi trovanje alkoholom i majci priredio paklene scene, koja zbog straha od socijalne službe nije smela da zove hitnu pomoć. Izgovor mu je, naravno, tata i njegovo odsustvo u ključnim trenucima njegovog odrastanja.

Pišem o ovom dečku jer uviđam da je mnogo zbunjen i neshvaćen. Verujem da bih pisanjem možda i došla do nekog alternativnog rešenja i postala nešto više od posmatrača-naratora, ali se plašim da ne želim da saznam krajni ishod ove situacije, te da pišem o istoj, jer konstantno eskalira i iznenađuje sve više baš onda kad pomislim da iznenađenja više ne može biti. Ovaj mladić je moj brat. To je moj brat, iako se ponekad osećam kao da je nečiji tuđi, upravo zato što sam samo nemi posmatrač u njegovom životu, u kome mi on ne da da budem išta više od toga, koliko god ja to želela. Usled toga nailazim na osude, koje najviše dolaze od mene same, jedine osobe koja bi trebalo da nađe rešenje, ali prevashodno ne može da nađe makaze kojima bi presekla uže koje joj čvrsto steže ruke i ne da joj ni da proba da se bori sa vetrenjačama.

Piše: Nina Jovanović
Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu


LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here