Jedna noć i kajanje: seksualno nasilje među gej muškarcima u Srbiji

0
407

Piše: Nemanja Marinović


Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika koje se primenjuju od 1. juna 2017.godine,  definisana su nova krivična dela proganjanja i polnog uznemiravanja. Oba krivična dela su po prvi put inkriminisana našim krivičnim zakonodavstvom i njihovo uvođenje praćeno je burnim reakcijama javnosti, uznemirene zbog potencijalnih zloupotreba i lažnih prijavljivanja. U prvih pet meseci, pisale su „Novosti“, sedam osoba je osuđeno na osnovu ovih članova Krivičnog zakonika, četiri za polno uznemiravanje i tri za proganjanje, dok je broj prijava bio daleko veći – 150 za proganjanje i 66 za polno uznemiravanje. Ove podatke pozdravile su državne institucije, ali i neke nevladine organizacije.

Zašto je ovaj član značajan?

Formulacija člana 182a Krivičnog zakonika takva je da ne podrazumeva pol ni počinioca ni žrtve, a pritom  prepoznaje druge oblike seksualnog nasilja i zlostavljanja osim silovanja. Feminizam je najviše doprineo istraživanju seksualnog nasilja i lobiranju za kažnjavanje ovih postupaka jer su, prema dostupnim podacima, žrtve u velikoj većini žene. Međutim, to ne znači da se silovanje može definisati kao muško nasilje prema ženama, kao što pojedini feministički krugovi čine. Seksualno nasilje prepoznaje se u širokom kontinuumu, a žrtve mogu biti oba pola. Negiranje muškog iskustva izuzetno je opasno i doprinosi njegovoj delegitimizaciji, usled čega se žrtve retko odlučuju da nasilje prijave. Posebno u slučaju gej muškaraca.

Nevidljivost istopolnog seksualnog nasilja

Podaci o heteroseksualnom seksualnom nasilju sistematičnije se prikupljaju, iako je zbog stigme i ovo nasilje često nevidljivo. Podaci o nasilju u istopolnim vezama novijeg su datuma. Kako Lori B. Giršik navodi u tekstu iz 2001. godine koji je preneo Labris diskusija o nasilju u lezbejskim vezama započeta je pre petnaest do dvadeset godina, a podizanje svesti o seksualnom nasilju u lezbejskim vezama je u začetku. Od pomenutog teksta prošlo je 17 godina, a situacija je ostala nepromenjena. U gej vezama ova diskusija nije ni u začetku. Postoji dosta istraživanja o parterskom nasilju (IPV istraživanja – intimate partner violence), ali su uglavnom fokusirana na druge oblike, najčešće fizičkog, nasilja i retko imaju relevantne podatke o seksualnom nasilju (IPSA – intimate partner sexual assault slabo je obuhvaćeno). Podaci svetskih istraživanja su različiti i mogu dosta varirati, ali se kreću u sličnim okvirima kada se posmatraju segregirano prema polu. Rotman, Eksner i Baugman u svojoj studiji iz 2011. godine analizirali su 75 studija seksualne viktimizacije među osobama koje se identifikuju kao LGB. Rezultati pokazuju da se rasprostranjenost seksualnog uznemiravanja kreće od 11-53% kod lezbejki i biseksualnih žena i 11-45% kod gej i biseksualnih muškaraca. Seksualno nasilje od strane partnera/ke kreće se od 2-45% kod lezbejki i biseksualnih žena i 10-57% kod gej i biseksualnih muškaraca. Podaci „Nacionalnog istraživanja nasilja intimnih partnera i seksualnog nasilja (NISVS)“ sprovedenog u Americi 2010. godine i dalje su najrelevantniji izvor na koji se poziva večina tekstova i studija. Ovo istraživanje fokusirano je na nasilje u vezi, seksualno nasilje i proganjanje i daje operativne i uporedive podatke kada je u pitanju LGB zajednica u odnosu na heteroseksualnu većinu. Prema ovom istraživanju, seksualno nasilje unutar istopolnih odnosa jednako je ili više zastupljeno nego kada su u pitanju heteroseksualni odnosi. 44% lezbejki, 61% biseksualnih žena i 35% heteroseksualnih žena doživelo je u toku života silovanje, fizičko nasilje i/ili proganjanje od strane partnera/ki. Među muškim ispitanicima ovo iskustvo prijavilo je 26% gej muškaraca, 37% biseksualaca i 29% heteroseksualnih muškaraca. Važan podatak istraživanja je i taj da je 40% gej muškaraca, 47% biseksualaca i 21% heteroseksualnih muškaraca u životu doživelo seksualno nasilje koje nije silovanje, što govori o većem diverzitetu oblika seksualnog uznemiravanja sa kojim se suočavaju neheteroseksualni muškarci. Za Srbiju nikakvi podaci za LGB osobe ne postoje, niti je ikada sprovedeno istraživanje koje bi dalo relevantne podatke.

Prema istraživanjima, seksualno nasilje unutar istopolnih odnosa jednako je ili više zastupljeno nego kada su u pitanju heteroseksualni odnosi.

Medijska slika seksualnog nasilja

Usled nepostojanja istraživanja, informacije o seksualnom nasilju u kome su akteri gej muškarci dostupne su samo putem pojedinačnih svedočenja žrtava i specifičnih slučajeva koji dospeju u medije i to uglavnom u dva slučaja – kada je žrtva maloletna osoba ili je nasilnik poznata ličnost, ili oba, kao što je to bio slučaj sa Goranom Jeftićem i Darkom Kostićem. Ovi slučajevi po pravilu ne obrađuju se problemski, već senzacionalistički i tabloidno: “Šokantna ispovest dečaka iz Kladova: Silovao me je bukvalno gde je stigao”; “Tinejdžer tri sata plakao dok je pričao kako ga je kreator seksualno maltretirao”; “Monstruozno: Saznajte kako je gej banda silovala sina srpskog političara” – samo su neki od naslova. Insistiranje na slučajevima u kojima su žrtve maloletni dečaci nije slučajno i za cilj ima povlačenje jednakosti između homoseksualnosti i pedofilije: Homoseksualac = pedofil = silovatelj, što je ničim utemeljena predrasuda koja postoji u društvu. U većini ovih tekstova dolazi i do grube povrede prava na dostojanstvo žrtve. Kada su u pitanju slučajevi u kojima je nasilnik poznati muškarac medijsko izveštavanje uglavnom liči na „lov na veštice“ i krši se presumpcija nevinosti. Posebno je problematičan bio slučaj teksta o „gej bandi“ za koji je Kurir morao da se izvini nakon reakcije Saveta za štampu zbog grubog kršenja Kodeksa novinara Srbije. „Pre svega, tu su objavljena puna imena i prezimena, kao i godišta četvorice mladića koji su osumnjičeni za krivično delo “dilovanja” droge i, samim tim, uživaju pravo na pretpostavku nevinosti – oni, naime, ne bi smeli da budu identifikovani na bilo koji način, a kamoli naznačeni punim imenom i prezimenom. Osim toga, njima se ovde na dušu stavlja krivica za koju nisu čak ni osumnjičeni – navodno silovanje, naime, još nije ni predmet istrage“, objasnila je problematičnost ovog slučaja Tamara Skrozza za „Optimist“. Drugi veliki problem tiče se prinudnog autovanja optuženih mladića od strane novinara, kao i pozivanje na neimenovane sagovornike koji su iznosili čiste spekulacije. Na kraju, označavanje grupe mladića kao „gej bande“ krajnje je diskriminatorno: „Nigde i nikada se za neku “običnu” bandu ne govori kako je reč o “heteroseksualnoj bandi”: to je naprosto nonsens, jer seksualna orijentacija bilo kakvog (navodnog) pripadnika bilo kakve (navodne) bande nije ni od kakvog značaja za ono čime se bande bave“, navela je Skrozza u tekstu.



Jedna noć i kajanje: nepercipirano seksualno nasilje među gej muškarcima u Srbiji

Slučajevi koji se pojavljuju u medijima uglavnom su slučajevi silovanja. Seksualno nasilje daleko je širi pojam od toga. Često se neki oblici ovog nasilja i ne percipiraju kao nasilni ili nevoljni. U nedostatku istraživačkih podataka, a kako bih dobio relevantna svedočenja za tekst, o ovim tipovima nasilja razgovarao sam sa četiri žrtve koje su pristale da prvi put za medije govore na ovu temu. Određena mesta, situacije i imena u tekstu su izmenjena kako bi se sačuvala anonimnost sagovornika.

Prva situacija sa kojom se susrećemo kada govorimo o seksualnom nasilju je ćutnja. Ona je prouzrokovana različitim faktorima od kojih je najčešći, po iskustvu sagovornika, stid i strah. Prijavljivanje seksualnog nasilja podrazumeva autovanje, a još uvek nismo društvo u kome taj korak nužno donosi određene posledice sa kojima nije svako spreman da se nosi. Zajedničko većini mojih sagovornika je da su im se te situacije desile u mladosti, kada su istraživali svoju seksualnost i još uvek nisu u potpunosti sebe prihvatili. Strah od autovanja, posebno za mladiće koji dolaze iz manjih sredina, parališući je. Drugi faktor je strah od nasilnika i njegove reakcije: „Nikada nisam o ovome pričao jer sam se plašio da će ga neko prepoznati i da će se vratiti u moj život. Više me nije strah.“, navodi jedan sagovornik.

Sva četvorica su doživela različite vrste seksualnog nasilja, a ono što je primetno jeste da ga u tom trenutku nisu uvek tako i percipirali jer nije uključivalo klasičnu fizičku prinudu ili prisilnu penetraciju. U ovaj tip seksualnog nasilja spada silovanje u vezi, koje se najčešće negira i retko prijavljuje. Kako definiše portal „Ženska soba“ iz Hrvatske „date rape“ je oblik seksualnog nasilja u kojoj su žrtva i počinitelj u nekom obliku veze, ili su bili i varira od silovanja na prvom izlasku do silovanja u već uspostavljenom i razvijenom odnosu. Žrtve takvog oblika nasilja retko doživljavaju fizičko nasilje i povrede, ali je psihičko nasilje i ucena neizostavan deo – navodi se u tekstu. Prema mišljenju sagovornika, to je vrlo često neprimetno u gej odnosima jer postoji očekivanje da sastanak u nečijem stanu podrazumeva seksualne odnose, dok je sa druge strane viđanje u stanu često lakše jer je ispoljavanje nežnosti na ulici neprihvatljivo i rizično, a nema toliko gej i gej frendli mesta. „Zašto si onda došao ako nećeš seks – rekao mi je posle nekih pola sata“, prepričava svoje iskustvo jedan od sagovornika: „Osećao sam da nemam kud i da to moram da uradim. Nije me fizički naterao, sve je bilo psihički. Kad nemaš ni dvadeset godina ne znaš da možeš da kažeš ne, da je to što hoćeš samo oral sasvim OK“. Psihološke prinude, emocionalne ucene i manipulacije čest su mehanizam iznuđivanja seksa koji žrtva ne percipira kao silovanje jer je sama pristala: „Nisam skapirao to kao silovanje. Nisam želeo jer mi se dečko nije dopao, ali me je smarao i rekao sam OK. Naravno da više nijednom nisam otišao tamo, niti mu se javio na telefon“. Drugi sagovornik je imao situaciju da mu je tadašnji partner doveo druga na trojku, što nije prethodno bio dogovor. „Samo su došli i seli, ja sam gledao TV i taj lik mi se približio i počeo da me dodiruje, prvo nežno, a onda malo grublje. Onda je sve počelo.“ navodi sagovornik, potvrđujući u nastavku razgovora da ni kod njega u tom trenutku nije postajala svest o prinudi. „Nisam se osećao tužno ili iskorišćeno jer je seks bio dobar, uživao sam. Tada sam bio nezreo i nisam uviđao neke stvari. Nisam mogao da odbijem jer bi me izbacio na ulicu, a nisam imao ni kinte“, objašnjava on. Da to nije izolovani slučaj potvrđuje i istraživanje iz 2006-e godine koje su sproveli Heinc i Melendez i koje je ispitalo odnos partnerskog nasilja i praktikovanja sigurnog seksa. Rezultati su pokazali da je 41% ispitanika nekada bilo prisiljeno na seks od strane partnera, a njih 10% izjavilo je da ih je partner naterao na seks sa drugom osobom. Samo u jednoj polovini slučajeva korišćena je zaštita. Već pomenuti članak portala „Ženska soba“ navodi da je, kao i u većini drugih oblika i slučajeva seksualnog nasilja, pitanje pristanka žrtve središnje pitanje pri čemu se često zanemaruje društveni otpor prema prihvatanju mogućnosti da osoba u vezi, koja uključuje i seksualne odnose, može odbiti seks s partnerom/kom: „pristanak na seks“ koji je postignut primenom fizičkog nasilja gotovo će uvek biti protumačen kao „silovanje“, dok je iznuđivanje pristanka verbalnom i psihičkom prisilom još uvek za većinu vrlo neprihvatljiva ideja, te se ne doživljava kao silovanje – navodi ovaj portal.

“Nakon kraće priče, krenuo je da me dodiruje, a potom odgurnuo do zida i odbijao da me pusti. U tom trenutku sam shvatio šta se dešava“

Čest mehanizam su i emocionalne ucene, poput „Ako me voliš, uradićeš to za mene“ i slično. Ovakav tip ucene se često koristi da bi se privolela osoba za nezaštićeni seksualni odnos, što je dovođenje nečijeg zdravlja i života u rizik. Nekada se koriste psihološke ucene, ali nisu retki ni slučaji fizičke prinude. To nas vraća na priču o pristanku: ukoliko osoba pristane na zaštićeni seksualni odnos insistiranje na nezaštićenom odnosu ili namerno skidanje kondoma predstavlja silovanje. Istraživanje Heinca i Melendeza je takođe pokazalo da 32% ispitanika nije koristilo zaštitu prilikom seksualnih odnosa da bi izbeglo probleme sa partnerom, a 28% je priznalo da se plašilo reakcije partnera ukoliko zatraže zaštićeni seks. Osobe koje su navele da su bile primorane na seks od strane partnera 10.3 puta češće navodile su da iz straha nisu insistirali na korišćenju zaštite. Situaciju da je partner odbio da koristi kondom imao je jedan od mojih sagovornika, koji to jeste percipirao kao nasilje: „Znao sam da je to silovanje. Zlatne reči „ne“ i „stani“ su nekoliko puta ponovljene, ali je nastavio. Pošto je bio jako krupan i dosta jači od mene, doneo sam odluku da se prepustim. Nakon što se sve završilo, osećao sam se napastvovano i da mi se desilo nešto protiv moje volje. Osećao sam bes, strah i paniku. Odmah sam razmišljao o testiranju na HIV“, navodi on. Kao razlog da ne prijavi slučaj, sagovornik izdvaja nepoverenje u institucije. „Ja jednostavno u policiju nemam poverenja! Prijava podrazumeva kontakte sa mačo buzdovanima i institucijom koja nije senzibilisana za takve stvari i koja radi sve da se nasilnik izvuče! Ja sam od onih koji kad se desi trauma jedva čekaju da se završi i da se zaboravi“, kaže, dodajući da je problem i sve veća normalizacija i seksualizacija nasilja – „Seks je postao nasilniji, pornografija je postala nasilnija, nasilje je postalo seksi. I to je sve OK, ako dve ili više osoba na to pristane. Naravno, treba uzeti u obzir da mnoge pale neke perverzije, ali to partneru neće da kažu, već čekaju da partner sam to provali. Onda vođeni takvim iskustvom krenu sa nekom drugom osobom da rade nešto što je nasilno jer misle da se na to pali, ali neće da kaže, pa ispadne problem! Znate već ono, NE znači DA i ostale gluposti“, objašnjava sagovornik.

„Seks je postao nasilniji, pornografija je postala nasilnija, nasilje je postalo seksi. I to je sve OK, ako dve ili više osoba na to pristane.”

Za razliku od prva dva slučaja, u ovom i narednom slučaju postojala je fizička komponenta, te se seksualno nasilje lakše prepoznaje i imenuje. Svoje iskustvo doživljenog pokušaja silovanja podelio je moj četvrti sagovornik: „Bilo je kasno zimsko veče, posle druženja sa kolegama sam otišao kod lika kog nisam poznavao pre toga. Od samog starta mi se nešto kod njega nije dopalo, ali nisam mogao da objasnim šta tačno. Bilo je hladno i nekako čudno. Nakon kraće priče, krenuo je da me dodiruje, a potom odgurnuo do zida i odbijao da me pusti. U tom trenutku sam shvatio šta se dešava“. Igrom slučaja i zahvaljujući pribranosti uspeo je da se izvuče iz ove situacije. „Nisam imao gde da mrdnem, ali sam preko njegovih ramena ugledao teglu koja je stajala na stolu. Dok mi je ljubio vrat, nekako sam uspeo da izvučem telefon i pozovem ga. Okrenuo se da pogleda ko je, iste sekunde sam zgrabio teglu i udario ga. Istrčao sam i pozvao taksi. Bilo je gluvo doba noći u nepoznatom kraju – jeziva atmosfera“, opisuje on jednu od najdramatičnijih situacija u životu, dodajući da nasilje nije prijavio zbog straha od posledica: „Nikada nisam ni razmišljao da to prijavim jer sam se plašio da sam preterano odreagovao i da bih mogao da snosim posledice, a nisam ni želeo da se suočavam sa njim. Nadao sam se da ga jednostavno više neću videti. Nakon toga sam ga jednom video na sajtu za upoznavanje, ali nije mi se više javljao“. O preživljenom silovanju, koje je duboko traumatizirajuće iskustvo, nijedna žrtva nije želela da govori za medije.

Ova četiri iskustva oslikavaju neke od oblika seksualnog nasilja sa kojima se gej muškarci svakodnevno suočavaju. Svetskih istraživanja je jako malo, domaćih istraživanja na ovu temu, podvlačim, još uvek nema i to predstavlja najveći problem jer bez relevantnih podataka nije moguće kreirati mehanizme pomoći žrtvama i programe podrške kreirane prema potrebama ove specifične zajednice. Potrebni su istraživački podaci jer sam broj prijava ne može biti relevantan podatak u društvu koje direktno onemogućava žrtve da javno progovore. To je prouzrokovano komplikovanim procedurama prijavljivanja i dokazivanja koje retraumatizuju žrtve, koje se odvijaju pred nesenzibilisanim institucijama, a praćeno medijskim izveštavanjem koje direktno ugrožava dostojanstvo žrtve i osudom i nerazumevanjem javnosti koja negira mnoge oblike nasilja i ima tendenciju okrivljavanja žrtve, ili jednostavno okreće glavu. Silovanje je duboko uznemirujuća tema o kojoj kao društvo biramo da ne znamo, a kada to biramo lepimo etiketu stigme na to iskustvo. Kada biramo da se sa tim ne suočimo, stvaramo atmosferu u kojoj je prijaviti i tražiti pomoć unapred onemogućeno. Negiramo i delegitimišemo to iskustvo.

Seksualno nasilje suštinski je ukorenjeno u moći i kontroli, bez obzira da li su žrtve muškarci ili žene jer su nasilnici, u više od 90% slučajeva, muškarci. NISVS istraživanje pokazalo je da su u 98% slučajeva silovanih žena i 93% slučajeva silovanja muškaraca – silovatelji bili muškog pola. Rodne norme koje omogućavaju muškarcima da na ovaj način ispoljavaju moć kreiraju ideju maskuliniteta koja ućutkava žrtve koji su muškarci. Formiran na stidu, a održavan na strahu, zavetaj ćutanja izrazito je dubok.


LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here