Kad koračaš sam, rađa se najbolja verzija tebe

0
271

Jesen, kao duševno stanje moga uma, za mene predstavlja onaj period kada se sav moj mentalni nemir polako vraća kući. Dnevna svetlost biva oskudnija, a jutra i večeri ponovo zahtevaju promišljenije odevne kombinacije. Lica na ulici nanovo nabacuju onu već poznatu masku nezadovoljstva, dok duboko unutar njih crv ozlojeđenosti iznova gradi svoju čauru. U meni se budi nemir, u skladu sa vremenskim (ne)prilikama i sve to navedeno me podseća na to šta znači osećati se usamljeno i drugačije. Onaj poznati moljac u mom umu, dok polako nagriza glasove razuma, šapuće mi da se bliži tama u obliku duge I hladne zime i to je ono od čega zazirem. Praznina, ironično, ispunjava i zauzima mesto onom privremenom letnjem zadovoljstvu.

Nije to ni tako lako objašnjivo. Jednostavno deluje kao činjenica, kao konstanta. Koreni tog zloslutnog osećaja vode poreklom u detinjstvo. Onoga dana kad su deca iz parka prestala da me oslovljavaju i dozivaju imenom, već da umesto toga dobacuju “prljava metaliko” (usput, suzdržavam se od ukazivanja na činjenicu da iznova i iznova prave grešku koristeći taj izraz) I slične nebuloze. To je onaj period zaranjanja u pubertet kada neka deca naprosto postaju zlobnija, dok druga samo pokušavaju da pronađu sebe. To je bio moment kada sam shvatila da biti ono što jesi nosi svoj krst. Da svaki pokušaj da iskažeš i pokažeš sebe u pravom svetlu, zapravo samo vodi do otuđivanja od drugih. Najviše boli kada u te “druge” spadaju i tvoji, naizgled, najbolji prijatelji. Ili, tačnije rečeno, najbolji prijatelj. Naime, nikada nisam spadala u one sa zavidnom listom prijatelja. To takođe može služiti svrsi pri ukazivanju na prirodu moje ličnosti. Možete reći da sam, u neku ruku, elitista. Da previše značaja pridajem tome ko tačno zavređuje da spozna onu “unutrašnju primadonu koja bi trebalo da predstavlja mene”. Ne sliku koju odajem ljudima, već, znate, ono sa više suštine i dubine. Moja patnja leži u tome što, beskrajno i nadasve uvek, očekujem da će naići još neko ko će, obrevši se u mom društvu, ispoljiti zaintrigiranost. Spoljašnjim izgledom, koji bi trebalo da oslikava takođe i moja unutrašnja osećanja i razmišljanja, pokušavam da privolim sebi “šačicu istomišljenika”, dok istovremeno pokušavam da odbijem sve one druge. Pričati o ličnim preprekama ovim putem može biti, ili potpuni promašaj, ili barem u nekom obliku blizu pogotka. Biram da konačno iskažem osećanja naglas. Biram da pričam, ili barem pišem, sada za svaki broj puta kada sam ćutala, odnosno branila se samo u svojoj glavi bez hrabrosti da to isto izgovorim naglas.

Možda moje iskustvo nije najstrašnije na svetu. Zapravo znam da nije, ali to jeste nešto kroz šta nijedna mlada osoba, koja je u svom tinejdž periodu “po default-u” krhka, ne zaslužuje da prolazi. Mnogi momenti skrivanja od društva, urodili su plodom da nekim svojim postupcima štetim nikome drugom do samoj sebi. Društvo, nažalost, uvek ima tu tendenciju da osuđuje i marginalizuje one koji se po nečemu izdvajaju, razlikuju. Društvo, gotovo uvek, šteti samom sebi nesvesno, vođeno “inteligencijom mase”, logikom da se prati rulja, da se radi ono što rade drugi, a sve u cilju kako pojedinac ne bi mnogo mućkao svojom preokupiranom glavicom. Uvek je lakše posmatrati problem kroz prizmu “zajedničkih snaga”. Takav stav u potpunosti ima smisla, ali odbijam da se time vodim nauštrb svojih načela. Ili, barem, ne nauštrb sopstvenog iskustva.

Naime, čini se da većini mnogo smeta i bode oči ako devojka nije baš mnogo ženstvena, retko je nasmejana, uglavnom je u crnom od glave do pete ili se retko uteže u jedne od onih preuskih haljinica (da ne spominjem pekratkih za moj ukus takođe) koje ja povezujem uglavnom sa devojkama koje, čini mi se, nekako, mnogo vremena provode splavareći i partijajući. Da ne spominjem onaj opšte rasprostranjen stav da devojci ne stoji da sluša one agresivne “kreštavce”. Međutim, ko je od njih uopšte merodavan da kritikuje i komentariše šta devojka sme, a šta ne? Koje stavove treba da sledi i kako treba da izgleda? Koju muziku da sluša i kako da se izražava? Da li je uopšte dozvoljeno devojci da kreira i poseduje sopstveno mišljenje? I zašto nikada nije okej biti ćutljiv i stidljiv? Prvo ti ličnost oteraju u svojevrsnu školjku, a onda hoće po svaku cenu da je se otarasiš već jednom?

Nakon toga osoba upada u nekakav paradoks, u kome skrećući pažnju svojim stilom zapravo želi suprotno – da se izdvoji i izoluje iz mase, da se sakrije u ćošak iz koga može neometano da posmatra okolinu i u kome je niko neće uznemiravati gurajući svoj nos gde mu nije mesto. Opet, možda furati neki alternativni, ili u bilo kom obliku za širu javnost drugačiji imidž i nije najstrašnija stvar na svetu. Međutim, ta ista javnost upirala je prstom i nastaviće da upire sve dok ne dozvoli svojoj svesti da raste i da se otvara ka nečemu neobičnijem i različitijem od njihove sopstvene slabo obrazovane i, mahom, uobražene stvarnosti. Za kraj, bolje je hodati sam nego ići za masom u pogrešnom pravcu.

“The only way to deal with an unfree world is to become so absolutely free that your very existence is an act of rebellion.” – Albert Camus

Piše: Bojana Prašović
Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu