Kad od ćoravoga tražite oči

0
293

Rubrika: Lični stav
Piše: Stefan Petrović

 

Blago onom čeljadetu koje nema te muke velike da mora da čeka lift po petnaestak minuta jer živi na prizemljima ili bar prvim katovima. No, bez obzira na to što mi stalno dođe da razvalim vrata i skočim u rupu od lifta, ima ponekad nečeg neobičnog u čekanju mašine koja u svakoj zgradi u vaskolikoj Srbiji em što smrdi, em što je spora i em što ćeš, ako se ne daj bože zaglaviš, pre srediti grobnu parcelu na Novom, nego li izaći iz lifta.

Baš pre nekoliko dana vraćam se s faksa, umoran, izmrcvaren, ma nije mi do života, pritom sam sujeveran u popodnevnim časovima i sav u svom svetu, čekajući lift, zapazim jedan oglas, štampan u četiri primerka, da ne promakne. „Sastanak Skupštine stanara“, rekoh sebi. Ma ne htedoh da  naljutim znatiželju, pa brže krenuh da čitam. Bilo bi previše kad bih citirao autora. Papir A4 formata, crno bela štampa, stariji štampač – sudeći po crnim tananim prugicama preko teksta. Poštovanim stanarima zgrade „Rudo 1“ obraća se neko ko se nije potpisao, pozivajući ih na pregled koji će se održati u sredu, 14. marta 2017. leta gospodnjeg u prostorijama zgrade „Rudo 3“. Inače su Rudo 1, 2 i 3 jedna pored druge, jedan od simbola Beograd-polisa, u stanju raspada.

I tako, autori ovog oglasa setili su se bednog i dezorijentisanog naroda i odlučili da mu, u pravo vreme, omoguće besplatan oftamološki  pregled, plus okvir, plus stakla. Ja inače nemam baš neki vid, ali vešto izbegavam da nosim naočare, mada mi je ovaj oglas i te kako zvučao primamljivo. Ne zato što ću dobiti bilo šta mufte, ne zato što ću odjednom početi da nosim pomagala i ispravljam vid, već zato što me zanima dublji smisao ovog jako lepog gesta.

Moji vršnjaci gledaju porniće i ne zanima ih šta se dešava oko nas. Ponose se time što ne znaju ništa o najopštijim političkim stvarima, ali su ipak našli za shodno da dozvole sebi da im se dopadne Ljubiša Beli, inače čovek koji voli da mu se posveti pažnja, makar i na taj način što će praviti parodiju, iako je već godinama živimo.

Otvoreno ću vam reći, što kaže Tadić, i ja gledam porniće, ali smatram da nisam nikao ispod pečurke i da me i te kako mora zanimati politika. A svi već znamo – gde su besplatni pregledi, merenje pritiska, sendviči i brojne druge drangulije – tu je politika. Ona prljava. Bedna. Jadna. Ona od koje treba da nas je, u najmanju ruku, sramota.

I tako vam ja, nećete verovati, odoh danas da me pregledaju oftamolozi i daju neki savet. Pregled je zakazan za 16:00, a već je u to vreme ceo suteren bio pun – setih se prodavnica iz devedesetih o kojima su mi pričali roditelji i nastavnici.

Kad biste samo znali koliko je zgrada živnula – svi veseli, svi pevaju, tek poneki zlurad komentar onih koji mrze ove što će dobiti naočare i mufte i, dabome, preko reda. Pomešalo se mlado i staro, kljakavo i zdravo, lepo i ružno, ma divota jedna… Sve u svemu, upitah sebe da li sam ja normalan.

Svaki pacijent bi proveo po dva-tri minuta unutra i izlazio sa reversom – na reversu obično piše ime i prezime onoga ko će podići naočare. A možda i broj lične karte, nisam baš uspeo sve da vidim – već rekoh da čkiljim. Gotovo sam odlučio da uđem i pitam lekara ko organizuje ovaj događaj kad eto nje.

Na samom početku reda, visoka, plava, našminkana gospođa, vlasnica telefona Samsung es šest edž (bar tako izgleda sirotinji poput mene) okrenula se ka ćoravom narodu i fotka li, fotka.

„Molim Vas da obrišete fotografiju na kojoj se nalazim“, rekoh joj prilično živčano. Pogledala me kao da sam joj ubio gospodina Vučića i rekla da neću dobiti naočare ako ne budem na fotografiji. Ljudi oko mene i dalje nameštaju frizure da bi ispali što lepši i gledaju me kao što provincijalci gledaju dete razvedenih roditelja.

„Ne želim Vaše naočare“ rekao sam joj posmatrajući je dok mi se približavala.

Vidno iznervirana, gotovo drhteći rukama, pokazala mi je kako je izbrisala jednu od fotografija. Onda sam je ljubazno zamolio da obriše još jednu. E tad sam već u njenim očima video rečenicu koju davno izgovori i Štulić „Ako ne slušaš, kurvin sine, nećeš ni jesti“, s tim što je, razume se, akcenat bio na naočarima.

Krenuo sam ka izlazu iz zgrade i rekao joj „Mrš bre, govno jedno botovsko“, trudeći se da je ne uvredim intonacijom. Na kraju mislim da je super ispalo. Bio sam fin. Štaviše, mogao sam još par rečenica da joj poklonim. Ali, ne vredi. Svinja je svinja, bot je bot.

A vi, oči moje lijepe, nemojte od ćoravijeh tražiti oči. Možete se, zlu ne trebalo, saplesti!

Aj ćao!

 

Stefan Petrović je polaznik “Škole medijske pismenosti” u organizaciji “Centra za marginu”.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here