Klub 12: zaboravljena deca koja su promenila svet

0
120

Verujem da svi već znate šta je „klub 27“. U pitanju su muzičari koji su umrli u 27. godini života. Njihova imena i dela ostala su upamćena, čak i kada su napustili ovaj svet. Isto tako verujem da je, nažalost, jako malo ljudi upoznato je sa „klubom 12“. Ovaj klub čine deca koja su umrla u 12. godini života, ali za to jako kratko vreme učinila mnogo i sasvim sigurno donela novo svetlo budućnosti koja im je uskraćena. Njihova imena su Ikbal Masi, Nkoši Džonson i Hektor Piterson.

Ikbal Masi rođen je 1983. godine u Pakistanu. Već sa 4 godine bio je prinuđen da radi u fabrici za tkanje tepiha, kako bi otplatio dug svojih roditelja vlasniku. Radio je po 12 sati, sedam dana u nedelji, sa pola sata pauze. Većina dece u fabrici, uključujući Ikbala, bila je vezivana lancima kako bi se sprečilo bežanje. Sa deset godina Ikbal saznaje da je rad u zarobljeništvu ilegalan i beži. Policija ga je uhvatila i vratila, no Ikbal ponovo beži i završava školu za pređašnju decu robove.
Ikbal je pomogao da se oslobodi više od 3.000 dece robova u Pakistanu. Veoma pametan i elokventan, držao je mnoge govore širom sveta. 16. aprila 1995. godine Ikbal je upucan u Pakistanu. BLLF, indijska organizacija koja se bori protiv držanja radnika zatočenika, veruje da su ga ubili ljudi iz fabrike iz koje je pobegao. 1994. godine  osvojio je Ribokovu nagradu za ljudska prava. Postao je inspiracija za knjigu i film, a nekoliko institucija, nagrada i ulica ponelo je njegovo ime.

Nkoši Džonson rođen je 4. februara 1989. godine u Africi. Škola u Melvilu odbila je da upiše Nkošija zato što je HIV pozitivan. Ovu bolest Nkoši je nasledio od majke, koja je preminula kada je on pošao u školu. Javnost je na odluku škole odreagovala burno i škola je naknadno povukla zabranu. Naime, u Africi je ustavom zabranjena diskriminacija na zdravstvenoj osnovi. Na trinaestoj internacionalnoj AIDS konferenciji govorio je o svom iskustvu, pozivajući ljude poput njega da ustanu i podele svetu svoju priču. Preminuo je 1. juna 2000. godine i u to vreme bio je najstarije živo HIV pozitivno dete. Nkoši je sa pomajkom osnovao „Nkošijevo utočište“, uporište za HIV pozitivne majke i njihovu decu i Johanesburgu. Posthumno mu je dodeljena Internacionalna dečija nagrada za mir, a o njemu su pisane pesme, knjiga i napravljen film.
O Nkošiju govorio je i Nelson Mandela: „Nkoši je slika borbe za život i neustrašivo se borio protiv ove nemilosrdne, parazitske bolesti. Dirnuo je i inspirisao milione ljudi. Činjenica da je dete još više povećava simpatije mene i drugih prema Nkošiju“.

Hektor Piterson rođen je 19. avgusta 1964. godine. Ubili su ga policajci na protestu đaka u Sovetu, 16. juna 1976. godine. Hektora je proslavila fotografija Sama Nzime na kojoj drug nosi njegovo beživotno telo, dok Hektorova sestra Antoaneta trči za njima. Traumatična fotografija pokrenula je javnost i pomogla da se 16. jun upamti kao simbol otpora Soveta i borbe protiv aparthejda. Njegovo pravo prezime bilo je Pitso, ali je porodica odlučila da ga izmeni u Piterson kako bi bili zavedeni kao ljudi mešane rase, a ne crnci. Položaj ljudi pod nazivom „mešane rase“ tada je bio nešto bolji od crnačkog.  16. juna 2002. godine, nedaleko od mesta gde je Hektor upucan, u Sovetu je podignut Muzej „Hektor Piterson“. Antoaneta danas tamo radi kao vodič.

Ovoj deci su uskraćene godine detinjstva koje je trebalo da budu najveselije. Umesto da se igraju i uživaju, oni su zastupali svoja prava do svog poslednjeg daha. Najmanja zahvalnost koja im može biti pružena je upamtiti njihova imena i ostvariti prava i slobodu kojima su Ikbal, Nkoši i Hektor težili.

Piše: Ana Ogrizović
Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu