Mediji u stvarnosti kao distopija

0
82
Scena iz serije "Sluškinja priča" / screenshot

Masovni mediji doneli su sliku sveta u kom smo u mogućnosti da saznamo sve o svemu, svaka infromacija je na dohvat ruke i sve što nas zanima udaljeno je dva klika, ali čini se da interesovanje za distopiju, koja predstavlja suprotnost takvom viđenju sveta, nikada neće izaći iz mode. Pitanje je da li nas iracinalnost racionalnosti u distopijama fascinira zbog činjenice da se u njoj sami (pro)nalazimo ili nam zvuči kao bliska budućnost. Reklo bi se da nas distopija fascinira jer je sveprisutna.

Brz razvoj masovne kulture i masovnih medija otvorio je prostor za nove ideje kada je korišćenje masovnih medija u pitanju. Interaktivna televizija je jedan od njih. Ono što je u početku bila televizija – jednosmerna komunikacija iz ‘’centra’’ sa korisnicima, počinje postepeno da se menja dvosmernom komunikacijom gde korisnici oblikuju televiziju i njen program. Jedna od definicija interaktivne televizije nam kaže da su i mediji i korisnici u isto vreme i primaoci i pošiljaoci poruka. Otvorila se mogućnost da sami biramo sadržaje koje gledamo, da učestvujemo u kvizu, da kupujemo… Ideja sama po sebi zvuči primamljivo, ali utopijske ideje brzo pokažu i svoju drugu stranu.

U momenima usamljenosti televizija postaje prijatno društvo. Uključen program, koji možda i ne gledamo, samo zbog nekog pozadinskog zvuka daje nam osećaj prisustva druge osobe, a sa interaktivnom televizijom koja omogućava komunikaciju taj osećaj druge osobe postaje još stvarniji. Ipak, ovo neminovno u izvesnoj meri ugrožava našu privatnost. Kroz komunikaciju sa nama druga strana nas upoznaje i saznaje stvari o nama koje su joj neophodne za još lakše druženje. Kao i svaki novi prijatelj saznaće šta volimo, šta nas interesuje i šta nam odgovara i moći će da nam ponudi sve ono što želimo i izbegne neprijatnosti za obe strane, u vidu dosadne komunikacije i dosadnog sadržaja. Tu se javlja problem kontrole koji je opisan u nekim od distopijskih dela.

Pre svega treba pomenuti Orvela i njegovu 1984. Interaktivna televizija koja se pojavljuje u vidu prijemnika koji nas ujutru posmatra da li dobro vežbamo, kao što se to dešava junaku ovog romana i govori nam šta treba da uradimo na osnovu informacija koje dajemo više ne zvuči tako nerealno i kao daleka i imaginarna budućnost. Drugi vid interaktivne televizije pojavljuje se u romanu Filipa K. Dika koji je poznatiji kao ’’onaj’’ roman po kom je snimljen film ‘’Blade runner’’. Ovaj roman, koji nosi interesantan naziv ‘’Da li androidi sanjaju elektronske ovce’’ nije značajan samo po dilemi koja se stavlja u centar radnje. Značajan je baš po motivima interaktivnosti. Filip K. Dik daje nekoliko vidova tehnologije sa kojima je interaktivnost moguća. Za radnju romana, kao i filma, svakako su najznačajnije interaktivnost sa naprednim robotima koje junak ovog dela, Rik Dekard, po zadatku mora da uništi, kao i interaktivnost sa kućnim ljubimcima – robotima, jer na svetu odavno ne postoje prave životinje. Osim toga, pojavljuju se i neke manje važne za radnju, ali zanimljive, danas već standardne interaktivnosti, kao što je videofon, kako ga Filip K. Dik u romanu naziva. Ipak, interaktivnost koja nas trenutno zanima jeste ona sa televizijom i ona sa crnom empatijskom kutijom. Crna empatijska kutija predstavlja metalno i duhovno poistovećivanje sa Vilburom Mecerom koje u istom trenutku osećaju svi korisnici. On ih vodi zajedno kroz mesta ka istom cilju i svi osećaju i vide isto. Sam naziv „crna emaptijska kutija“ i opis da svi vide i osećaju isto mora nas podsetiti na ono što danas televizor kao uređaj i televizija podrazumevaju. Druga interaktivnost jeste baš sa televizijom koju nam autor objašnjava kroz jednu vrstu emisije, gde u svakoj epizodi dolazi do učešća ljudi sa određenim imenom i oni su u stanju da utiču na dalji tok emisije svojim odgovorima. Naime, voditelj izgovara ime, a ona osoba koja je prozvana sa njim razgovara od svoje kuće. Ipak, dešava se to da je previše ljudi koji odgovaraju tačno tom opisu koji voditelj izgovara i da svi misle da se to odnosilo baš na njih. Ne može da se ne uoči sličnost sa tim kako televizija stvarno funkcioniše. Svi mi se osećamo kao da se baš nama obraća. Zanimljiva je činjenica da je supruga glavnog junaka, Iran, koja prihvata interaktivnost sa televizijom, zapravo empatična prema naprednim androidima koje njen muž ubija, dok je on u početku bio krajnje imun i na jedno i na drugo. Nama ostaje pitanje, da li je Rik Dekard onog trenutka kada je prema svojim žrtvama androidima postao empatičan i video u njima nešto ljudsko postao samo još jedan čovek podložan uticaju ovog masovnog medija? Da li je on još jedan tip usamljenog čoveka kome tehnologija, samim tim i televizija, posebno interaktivna, može biti prividno dovoljna zamena za međuljudsku konverzaciju i razumevanje? D a li ga to čini čovekom podložnim uticaju i kontroli?

Filmovi i knjige su proizvodi masovne kulture koji takođe imaju veliki uticaj na ljude. Ipak, filmovi i knjige prošli su veliki put od cenzurisanih, preko onih propagandnih, do onih koji prividno služe zabavi. Još od najranijih dana videla se njihova moć. Ovim poslednjim se posebno bavi neomarksizam sa svojim teorijama. U još jednom romanu Filipa K. Dika ‘’Čovek u visokom dvorcu’’ pojavlje se zabranjena knjiga koja govori o drugačijoj istoriji od one zvanične, dok se u istoimenoj seriji rađenoj po motivima ove knjige radnja vrti oko filmova koji prikazuju alternativnu istoriju i koji su zbog toga traženi od strane onih koji su iz rata izašli kao zvanični pobednici i koji sada vladaju. Interesantno je da se i roman i film bave pobedom Nacističke Nemačke koja pokušava da dođe do knjiga/filmova i da ih uništi kako bi održala trenutno stanje u kojem vlada. Autor pravi dobro poređenje sa onim što se par godina pre Drugog svetskog rata stvarno desilo, 10. maja 1933. godine, kada su u centru Berlina gorele knjige za koje su Nacisti smatrali da ne treba da postoje. U još jednom romanu ‘’Farenhajt 451’’, koji je dobio svoju filmsku verziju, autor Rej Bredberi govori o društvu gde vatrogasci služe da spaljuju knjige, a jedan od glavnih junaka Gaj Montag od mehaničkog obavljanja svog posla dolazi do tipične faze preispitivanja sebe i da li je to što radi u redu. Ine treba se uljuljkivati u misao da su cenzure filmova i knjiga davna prošlost iz perioda Nacističke Nemačke. Ne treba zaboraviti primere koji su se dešavali uglavnom u socijalističkim državama, ali su i neke demokratske zemlje, kao što je SAD, prolazile kroz tu fazu i zabranu komunističkog sadržaja. Ono što se dešavalo u SRFJ jeste takozvani ‘’Crni talas’’. Mnogi filmovi svrstani su u nepoželjne jer ugrožavaju tekovine revolucije. Kao odgovor na Crni talas javio se Crveni, koji je imao ulogu veličanja svega onoga što su tadašnje vlasti smatrale za poželjno. Nisu samo filmovi u SFRJ imali takvu sudbinu, to se dogodilo i jednoj od najpoznatijih knjiga ‘’Kad su cvetale tikve’’. Ipak, čini se da cenzura nije nešto što je ostalo u istoriji ili nešto što je zapisano u udžbenicima istorije i danas se mnogi umetnici, pisci i novinari bore sa cenzurom na različitim stranama sveta na različite načine.

‘’Sluškinjina priča’’ je pored velikog značaja za mnoga pitanja, značajna i kada se govori o cenzuri. Margaret Atvud nam opisuje društvo u kom žene nemaju nikakva prava, čak ni da čitaju i pišu, a cenzura je i više nego esktremna, jer od novina, magazina, knjiga i bilo kakvog drugog sadržaja nije moguće ništa ni pronaći ni imati. Ono što ona provlači kao motiv jeste činjenica da povlašćene strukture dolaze do takvih sadržaja na određene načine, što se svakako može primetiti i danas i svuda u svetu, jer dostupnost informacija nije ista za sve, iako se nekad, zbog prisustva medija i infromacija na svakom koraku, tako čini.

Svi ovi romani i trenutna stvarnost moraju da nas nateraju da se zapitamo da li stvarno znamo sve što treba da znamo, da li višak infromacija služi da zadovolji ljudsku potrebu da nešto sazna i tako ne ostavi prostora za neka druga pitanja? Svedoci smo lažnih vesti, propagandnih naslova i tekstova po dnevnim novinama koji u svima nama žele da probude ista osećanja i navedu nas da isto mislimo, a kako Jevgenij Zmajatin kaže ‘’samo je bezličan član zajednice dobar član zajednice’’, samim tim i podložan manipulaciji i kontroli. Zato bi možda trebalo da se zapitamo da li znamo ono što treba da znamo i možda još važnije – šta treba da znamo?

U Orvelovoj „1984“ o čoveku koji ne odgovara standardima govori se kao o feleru u tkanini i mrlji koja se mora izbrisati, sada se sve više čini da je sloboda medija taj feler i da će se cenzura pobrinuti da nas mediji prihvatljivi takvoj ideji ‘’isprazne, a potom ispune samim sobom“ kao što su vlasti iz Orvelove države želele to da urade glavnom junaku.

Piše: Dragana Plazinić
Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu


LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here