Piše: Andrijana Vuković

Kikinda, grad na severu Banata ili kako se Kikinđani često šale “na putu za nigde” prepuna je iznenađenja i neočekivanih priča koje se jednostavno otkrivaju svakom putniku koji u nju zaluta. Prostrani gradski trg, graditeljsko nasleđe iz perioda secesije, galerija skulptura velikog formata smeštena u staroj ciglani, nesvakidašnji drvoredi koji nadkrivljuju ulice, samo su neke od znamenitosti ovog grada. U samom centru Kikinde, poznatom kao najveće urbano zimovalište sova na svetu, gde ih na svakom drvetu ima i po više stotina, nalazi se gradski muzej. Zgrada nekadašnjeg suda, monumentalna, na prvi pogled hladna i nesavladiva, iznutra krije potpuno drugačiji ambijent. Neobično, veliki broj posetilaca, užurbanost i žamor više podsećaju na festivalsku atmosferu, nego na prostor jednog zavičajnog muzeja u unutrašnjosti Srbije. Ovaj muzej svojim posetiocima nudi originalne ostatke mamuta pronađene u glinokopu na periferiji grada, “zbirku čudesa” koja je bila deo kabineta biologije austrougorske gimnazije, maketu suvače – mlina na konjski pogon, priču o Orjent ekspresu koji je prolazio neposredno pored grada…

Eksponat koji je meni privukao najveću pažnju je ljudska lobanja pronađena na nekropoli u Mokrinu, selu u blizini Kikinde. Moja fascinacija lobanjom uopšte ne čudi jer ona postoji od najstarijeg doba čovekovog postojanja. U praistoriji lobanja je predstavljala duhovnu vezu sa precima i simbol kontinuiteta života na jednom prostoru. U različitim istorijskim epohama širom sveta bila je simbol ljudske smrtnosti, ali i onoga što nakon smrti preživi. Posedovanje lobanje neprijatelja prevazilazilo je značenje trofeja i pokazivalo nadmoć, preuzimanje životne snage poraženih, ali i opomenu, pretnju i zastrašivanje. Lobanju kao simbol koristili su pirati, tajne organizacije, muzički pravci… Ona je znak upozorenja za otrovne materije, simbol satanističkih sekti, omiljeni motiv u katalozima tatoo majstora. Lobanja je i česta inspiracija savremenim umetnicima, a među brojnim radovima najpoznatije je delo “For the Love of Gode” Demijen Hrsta nastalo 2007. godine na osnovu lobanje iz XVIII veka koja je optočena platinom i dijamantima u vrednosti od neverovatnih petnaest miliona funti na kojoj su zubi jedini autentični deo.

Privučena izgledom lobanje koja je u visini temena probušena, razmišljajući o uzrocima povrede, krenula sam da čitam natpis iznad eksponata pod nazivom “Praistorijska neurohirurgija”. Iako prilično kompleksan i bez potrebe komplikovan tekst, neočekivano je probudio moje dodatno interesovanje. Tekst objašnjava da je “rupa” u lobanji do skoro interpretirana kao praistorijska hiruška intervencija, stručno nazvana trepanacija. Na nekropoli u Mokrinu, koja datira u mlađe bronzano doba pronađen je veći broj sličnih skeleta i po tome je ovaj praistorijski lokalitet postao poznat širom sveta. Naučna fascinacija idejom o “praistorijskoj neurohirurgiji” dovela je do sveopšte prihvaćene teorije da su praistorijski ljudi znali za intervencije na otvorenom mozgu, čak i da su neki od tih pacijenata uspešno preživeli operacije. Međutim, skorija istraživanja dr Sofije Stefanović, koja su objavljena u najprestižnijim svetskim naučnim časopisima, objašnjavaju da su ostaci na lobanjama koji su tumačeni kao uspešno zarasla rana posledica finalne faze sifilisa. Sofija je prvi naučnik koji je posle više od jednog veka izašao sa ovim rezultatima. Naučnike pre nje sprečavalo je da dođu do ovog otkrića jedino opšte prihvaćeno tumačenje da je sifilis u Evropu stigao sa Kolumbom. Niko od zvaničnih fizičkih antropologa nije imao potrebu da preispituje ovu tvrdnju, da se pita da li je moguće da su i praistorijski ljudi bolovali od sifilisa, a bilo im je skroz prihvatljivo da su u praistoriji uspešno obavljane intervencije koje ni danas ne mogu da se izvedu u Kikindskoj bolnici. Deset godina posle publikovanja ovog istraživanja, mnogi muzeji u svetu, ali što je još poraznije, muzeji u Srbiji koji poseduju “probušene” lobanje tumače ih kao trepanacija, vođeni romantizovanom predstavom praistorije.

Priča o Mokrinskoj lobanji nije samo priča o milenijumskoj ljudskoj fascinaciji ili mojoj generacijskoj opčinjenosti, već i priča o fenomenu naučnog istraživanja. U prirodi nauke je promena, nova istraživanja često osporavaju prethodna. Međutim, ljudska potreba da dobijemo konačne odgovore i poštujemo autoritete često nas navodi da nekritički prihvatamo tradicionalna tumačenja. Ova priča nam objašnjava da i naučnici često zapadaju u ovakvu grešku. Zato je važno da razumemo da nauka nije dogma, da su rezultati naučnih istraživanja promenljivi, kao i da je neophodna stalna zapitatanost i želja za doživotnim učenjem da bi svet oko sebe razumeli na pravi način.

Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu