Okruženje koje stvara suicidnu misao

0
121

Jesen donosi polazak u školu, i kako ovo momentalno može da pređe u osnovnoškolski pismeni rad, odmah ću ući u srž stvari – donosi i probleme među vršnjacima. Tačnije, vršnjačko nasilje.

„Peder“, „pederčina“, „ženica“

M.K. je bio dečak iz mog grada, Smederevske Palanke. U februaru 2013-e, sa 17 godina, izvršio je samoubistvo skočivši pod voz. „Kurir” je 9. 2. 2013. objavio tekst pod naslovom „OČAJNI OTAC: M. je tajnu odneo u grob!”. Što je najtužnije od svega, vrlo je verovatno da njegov otac i nije znao o čemu se tačno radi. Član radničke porodice, koji misli samo na prehranu ostalih članova, ne bavi se tinejdžerskim problemima, uglavnom. Međutim, nije to bila nikakva tajna. Vršnjaci, nastavnici, pa čak i ljudi koji mu nisu bili u neposrednom okruženju su jasno videli i znali o čemu se radi. Po nekim svojim karakteristikama, bio je dečak koji se nije uklapao u klasično dečaštvo – fudbalska ili košarkaška lopta, muvanje riba, grlato govorenje… Umesto toga, družio se sa devojčicama, drugačije se ponašao od tipičnih dečaka, umeo je da kroz grad hoda poput svojih drugarica, da se smeje tako da ne zvuči kao centarfor Partizana (ili ko je već predstavnik izuzetne „muškosti“). Drugoj deci iz odeljenja (uglavnom dečacima), pa čak i deci iz drugih škola je to izuzetno smetalo. To znači da ti nije dozvoljeno da hodaš, smeješ se i ponašaš se kako želiš, iako ne ugrožavaš druge. S obzirom na to da se radi o maloj gradskoj sredini, priče su se brzo širile i omladinski deo društva ga je okarakterisao kao neko ko je „peder“, „pederčina“, „ženica“. Na ulicama bi ga presretali, u školi često verbalno i fizički maltretirali i gađali raznim predmetima… Sve to znači da mu je kretanje, zarad sopstvene bezbednosti, bilo ograničeno. Vrlo je lako pretpostaviti da mu se u školu nije išlo. Ništa to nije novo. Razni mladi ljudi su prošli takve situacije. Neki su uspevali da forsiraju svoju ličnost, da svoju urođenu „ženstvenost“ hibridno menjaju zarad sredine, imaju lažne devojke, vežbaju dubinu svog glasa… Uspeli su da pretutnjaju prepreke, odu u veću sredinu, i unormale svoj život, retko bez (psihičkih) posledica. Fake it till you make it, ali na nivou velike samoozlede. M. K. to nije mogao, a verovatno, ni hteo da radi. Pritisak je bio sve veći i onda je usledilo samoubistvo kao izlaz. Niko nije odgovarao, a i što bi, niko ga nije ubio (ili?).

Ćuti i bori se. Stegni zube. Trpi.

Šta je trebalo i šta je mogao da uradi?

Mogao je da se obrati nekome za pomoć i kaže kakvo je stanje. Možemo samo da se foliramo da ovo društvo nije kreiralo strah i sramotu kao bitne prepreke u svemu, pa i kada ti je potrebna pomoć. Maltretirana deca se često plaše ili srame da o tome govore. Društvo je stvorilo mišljenje da za svoj život moraš da se izboriš sam bez obzira da li te neko maltretira. Ćuti i bori se. Stegni zube. Trpi. Ne kažeš roditeljima, ne kažes nastavnicima, u svojoj glavi ne vidiš apsolutno nikakav izlaz. Suicidne misli se tada javljaju. Vrlo je prosto – da ga niko nije maltretirao M. K. se ne bi ubio. Da se javno govorilo da nisu sva deca ista, da nije sramota potražiti pomoć, da sramota treba da oblije onog ko maltretira, takođe, ovo se ne bi dogodilo. Jasno je, ali i dalje kao da nije.

Roditelju, nastavniče/ce 

Roditelju, svoje dete vaspitavaj tako da ne maltretira nikoga, vaspitavaj ga da ako ga neko maltretira to prijavi, jer to nije sramota, da je sasvim u redu da ima svoje karakteristike, da ih prihvati i voli. M. K, nažalost, nije jedini primer. I neće biti jedini primer.

Postoje deca koja se izbore sa tim. Ali nije poenta u tome. Potrebno je da se kreiraju takve okolnosti da deca mogu slobodno da budu ono što jesu, da se ne kriju i da ih niko ne maltretira zbog toga i da na kraju nemaju potrebu da se bore sa tim. Jesen ne sme da donese deci sredinu koje će se plašiti. A, ti, nastavniče/ce, malo baci pogled, najveći problem nisu neznanja o gradivu, već mnoga druga neznanja.

 

Piše: Nikola Petrović
Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu