Ostati ili otići?

0
316

Obrazovanje je jedna od najbitnijih stvari u životu. Bez obrazovanja nismo ništa drugo do osoba kojom se može veoma lako manipulisati i koja kao takva nema velike sanše da uspe u životu. Zbog toga nam je svima vrlo značajno kako ćemo to obrazovanje dobiti.

U tom smislu, Srbija ima jedan veliki problem. Naime, veliki broj obrazovanih ljudi napušta svoja rodna mesta i odlazi da razvija karijeru u inostranstvu. Ta pojava je poznata pod nazivom „odliv mozgova“. Srbija se na svetskom nivou nalazi na samom vrhu po pitanju broja mladih ljudi koji napuste zemlju. Kako „Večernje novosti“ navode, pre dve decenije oko 2% mladih ljudi napuštalo je Srbiju, dok je danas taj procenat povećan na 15%. Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić izjavio je za „Blic“ da bi za deset godina moglo da dođe do ozbiljnog nedostatka raspoloživih ljudi sa visokim obrazovanjem.

Zašto dolazi do ovoga?
Vrlo je jednostavno: ljudi smatraju da ovde nemaju šanse za dobru budućnost. Smatraju da im diploma neće doneti siguran posao i zaradu, kao i da u inostranstvu imaju mnogo više mogućnosti. Ne možemo reći da nisu ni malo u pravu.

Kako onda da sprečimo ovu pojavu?
Moramo pokazati ljudima da treba ostati u ovoj državi jer ovde ipak ima budućnosti. Ukoliko ovde imaju odlične uslove za dalje školovanje i dalji napredak karijere nemaju potrebe da odlaze u inostranstvo. Moramo pre svega unaprediti obrazovni sistem koji omogućava studentima široko obrazovanje. Današnji univerziteti u Srbiji se uglavnom zasnivaju na teoriji, umesto na praksi.

Druga velika mana naših fakulteta je ta što nas na neki način teraju da se odlučimo za nauke kojima se nikada do tada nismo bavili i za koje ne možemo da znamo da li uopste želimo da se njima bavimo. Uzećemo za primer ekonomski fakultet. Nakon završene srednje škole veliki broj učenika se odluči da ga upiše, iako se nikada do tada nisu susreli sa ekonomijom. Naravno da posle nekog vremena neki od njih shvate da to uopšte nije ono što su zamišljali i čime bi se bavili u životu. Američki univerziteti su taj problem rešili time što nude mogućnost da se mladi studenti prvo neko vreme bave raznim naukama i umetnostima, pa tek onda odluče na čemu žele da diplomiraju. Kada pogledamo tako, ne možemo da se čudimo što svi žele da studiraju u Sjedinjenim Američkim Državama i ne možemo da pričamo kako nam je “Amerika pokupila sve vredne ljude”. Naravno da jeste. Upravo zato što im je stvorila bolje uslove za obrazovanje nego što bi Srbija mogla da ponudi.

Pored Sjedinjenih Američkih Država, dobre obrazovne sisteme imaju i neke evropske države, poput Nemačke, Holandije i Finske, koja važi čak i za najbolji obrazovni sistem na svetu. Jedne on najboljih obrazovnih sistema takođe imaju i Japan, Novi Zeland i Barbados.

Šta je zajedničko ovim državama?
Kada pogledamo, vidimo da sve ove države imaju veoma razvijeno školstvo upravo iz razloga što njihove vlade mnogo novca ulažu u poboljšanje tog sistema i zato što se ljudi koji se tamo školuju uče da razmišljaju. Naravno da će ti ljudi po završenom fakultetu biti daleko sposobniji od ljudi koji su 4 godine (ako ne i više) proveli učeći napamet suvoparne teorije čiji veliki deo zaborave čim prođe ispitni rok.

Svesna sam toga da sve ovo zvuci uznemirujuce i da nije ono što svi želimo da čujemo, ali je surova istina. Broj obrazovanih ljudi u nekoj državi je usko povezan i sa ekonomskim stanjem te države. Ekonomski jaka država ulaže u obrazovanje, a obrazovani ljudi koje taj dobar sistem daje su upravo ono sto čini tu državu jakom. Ukoliko naša zemlja planira da veći broj pametnih i sposobnih ljudi zadrži unutar zemlje i zaustavi odliv mozgova, onda mora dosta stvari da promeni. Naš obrazovni sistem nije loš sam po sebi, ali brojne reforme i unapređenja su neminovne.

Piše: Nina Maravić
Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu