Požarevac – platno globalnog ateljea

0
210
Photo: Žika Antić

Živeh u Požarevcu punih 18 godina. Toliko vremena provedenom u njemu, naučiš svaku ulicu i sokak napamet. Mali grad, ne toliko urbano mesto, gde svako svakoga poznaje, delovao je kao neinspirativno i „mrtvo“ mesto. Požarevac je najpoznatiji po svom ženskom zatvoru i Kazneno popravnom zatvoru u Zabeli (mesto tik do Požarevca); najpoznatiji ljudima koji nisu svaku poru ovog mestašceta istražili, koji nisu udahnuli legendu ovog grada i koji istoriju nisu pokušali da smeste u savremeni kontekst. Sve do skora.

Kako ne smem dozvoliti sebi da svoj grad predstavim kao kazneno popravno mesto, valjalo bi spomenuti i par stvari koje krase ovo mesto. Naime, pri ulasku u Požarevac je nemoguće ne osetiti miris „Plazme“ s obzirom na to da je fabrika „Bambi“ na samom ulazu; bitno je spomenuti i galeriju Milene Pavlović Barili kao naše bivše sugrađanke, ljubičevske konjičke igre, ergelu „Ljubičevo“, spomen-park Čačalica, etno park „Tulba“… Sve su to delovi grada i građevine koje čine Poţarevac onim što jeste. MeĎutim, sve to postoji već godinama i mahom se ništa ne menja, ljudi su navikli na statičnost i određenu dozu komfor zone koji grad pruža. Svi mi, deca ovog grada, nismo videli nikakvu inspiraciju i prosperitet u njemu; jesen

svemu tome doda i melanholiju – prođe leto kada su deca na raspustu, kada se studenti vrate sa fakulteta, kada rade kafići i diskoteke i kada nekako sve oživi i cveta. Jesen je ta zla maćeha koja svima lupi šamar uz prizvuke „back to reallity“. Svako nastavlja da živi svoj ustaljeni šablon života u tom kazneno popravnom zatvoru a neki od nas i pobegnemo iz te komfor zone. Međutim, ove jeseni se nešto promenilo. Grad je postao platno globalnog ateljea. Naime, još tokom leta započet je festival ulične umetnosti u Požarevcu koji je imao za cilj da sva prazna, neboderska mesta učini šarenolikim. Došli su umetnici iz svih krajeva sveta, ali su u projektu učestvovali i građani samog grada koji su, na neki način, gradu poklonili deo sebe. Umetnici su tim grafitima predstvili grad onako kako ga oni vide, i onim što grad pruža svim posetiocima. Jednom umetniku iz Španije inspiracija bila je Milena Pavlović Barili, te je tako strastveno obojio zidine našeg grada. Umetnicima iz samog grada, pak, inspiracija su bile konjičke igre koje se održavaju svake godine krajem leta, te se tako na raznim mestima u gradu mogu videti te prelepe životinje – konji. Postoji još dosta murala za koje, moram priznati, nemam objašnjenje njihovog značenja, iako verujem da i oni nose neku poruku. Bilo kako bilo, i da ne šalju nikakvu poruku, Požarevac odiše umetnošću. Takođe, zanimljivost u vezi sa ovim događajem jeste i ta da je čitav zid ženskog zatvora ukrašen upravo ovom vrstom umetnosti. Cilj je bio da nam grad ne bude više „mračno“ i „mrtvo“ mesto već jedan mini atelje umetnosti. Eto tako je moj grad, moja komfor zona, „mesto blizu Beograda“ postalo upečatljivo i po samom sebi i onome što građani za njega rade.

S početka jeseni, kao stanovnica Beograda, prošetala sam gradom i videla ga drugim očima. Sva mesta su konačno došla do izražaja, sav trud mladih ljudi je konačno dobio svoje parče prostora. Gradu su ostavljena vredna umetnička dela. Ovo je jedan društveni događaj i akcija koja je inicirala saradnju, požrtvovanost i umetnost, naravno. Iako Požarevac obiluje morem događaja, kako sportskih, tako i kulturno-umetničkih, kao i mladim ljudima koji grad čine poznatim i ponosnim, rekla bih da je ovo do sada jedan od najvećih događaja svih nas. Od sada, svi mi vidimo drugim očima požarevačke ulice.


Piše: Tamara Urošević

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu