3rd GHRF – Prava mentalno obolelih osoba u Grčkoj

0
60
Photo: Nina Maravić

Read in English

Jedna od pobednica ovogodišnjeg konkursa za prezentovanje autorskog rada u okviru panela učesnika je Fotini Christodoulou iz Grčke, koja je govorila o pravima mentalno obolelih osoba u svojoj zemlji. Svrha njene studije jested a pokaže na koji način se tretiraju mentalne bolesti i osvetli da li se zakoni koji štite pacijente implementiraju u praksi ili je tretman ovih ljudi u pojedinim slučajevima još uvek nehuman.

Fotini smo zamolili da napiše ovaj članak i informiše naše čitaoce o rezultatima studije.

Zaštita prava mentalno obolelih osoba poslednjih godina je poboljšana usvajanjem zakona, regulativa i specifičnih modela za Grčku. Najčešća kršenja zakonskog okvira koji štiti pacijente povezana su sa prijemom pacijenata i procesom hospitalizacije, kao i umanjivanjem njihovih zakonskih prava. Njihova specifična prava se krše kako uslovi u kojima se odvija hospitalizacija sve više liče na institucionalizaciju i zatvaranje.

Studiju čini istorijska perspektiva prava koje su mentalno obolele osobe imale u Evropi i Grčkoj, sa posebnim osvrtom na uslove hospitalizacije još od srednjeg veka pa do poslednjih decenija institucionalizacije na grčkom ostrvu Leros koji je bio važan deo psihijatrijske reforme koja je usledila u Grčkoj. Priča o Lerosu bi se mogla smatrati svetlim primerom, ali nažalost to se ne može odnositi na psihijatrijske bolnice u ostatku zemlje. Gotovo 60% zatvorenih nisu oboleli od psihičkih bolesti, već siromašni, nekadašnji alkoholičari ili prostitutke. Ostrvo Leros nije izuzetak, ali osvetljava celokupnu grčku realnost. Uprkos svim naporima, proces nije završen u Grčkoj. Nažalost, psihijatrijska reforma, koja je prihvatila ideju deinstitucionalizacije nije ispunila svoju svrhu i očekivanja. Iz tog razloga pacijenti ostaju nezaštićeni i izloženi institucionalnom nasilju i bivaju žrtve društvene stigmatizacije koja im onemogućava da se reintegrišu u društvo.

Specifična prava koja se garantuju mentalno obolelim pacijentima su: pravo na pristup dostojanstvenoj negi koja zadovoljava njihove potrebe, pravo na najkvalitetniji i personalizovani tretman, pravo na jednakost, pravo na informisanost, pravo na zaštitu ličnih podataka, pravo na rehabilitaciju, pravo na život u zajednici i pravo na obrazovanje, rad i imovinu.

Postoji razlika između dobrovoljne i prinudne hospitalizacije. Proces, sa svojim specifičnim rokovima, zahteva da se svi medicinski pregledi moraju završiti u roku od 48 sati od prijema u bolnicu. Sudska odluka mora biti doneta u roku od 10 dana i ceo proces prinudne hospitalizacije ne sme trajati duže od 6 meseci.

Kršenje ovog zakona, prema rečima Ombudsmana, ogleda se u podatku da 97% pacijenata u bolnicu odvodi policija sa lisicama na rukama.

Nalazi istraživanja i statistike objavljene u psihijatrijskim naučnim magazinima u Grčkoj, pokazuju da je procenat prinudnih hospitalizacija između 55% i 65% u poređenju sa drugim evropskim zemljama koje ne prelaze 7% ili 8%.

Uz to, treba problematizovati pitanje sudske podrške, po kojoj osoba nije u mogućnosti da uspostavi zakonske veze dobrovoljno, već samo uz pomoć svog zakonskog predstavnika. Pokazuje se da, u slučajevima kada je zakonski zastupnik neutralna osoba, često imovina hospitalizovanog lica bude zloupotrebljena, dok ostaje samo onoliko sredstava potrebno za bazično preživljavanje, a često ni to.

Zaključno, postoje dva slučaja zbog kojih je Grčka osuđena od strane Evropskog suda za ljudska prava. Prvi slučaj je žalba Ioannisa Veniosa zbog prijema na psihijatrijsku kliniku bez njegove saglasnosti. Drugi slučaj je žalba Alexandera Karamanova koji se pozvao na kršenje člana 5 konferencije prilikom prijema psihijatrijsku bolnicu. Oba slučaja su izneta pred sud zbog kršenja predviđenih zakonskih rokova, a u oba slučaja odluka suda je bila na strani pacijenata i Grčkoj je određeno da isplati oštećene u roku od tri meseca od zvaničnog objavljivanja presude.

Uprkos svemu tome, danas su seminari i obuke u Grčkoj kreirane tako da osnaže osoublje i utiču na njihov kvalitetniji rad. Danas je prihvaćeno uverenje da su psihijatrijski pacijenti ljudi kao i svi ostali, samo sa specifičnim potrebama, te je potrebno tretirati ih sa poštovanjem i ovaj stav je široko primenjen.

Fotini Christodoulou