Predstava „…i ostali“ – priča o sveobuhvatnoj manjini

0
773
Premijera predstave Foto izvor: merlinka.com

“Uspešno je postignuto da predstava bude i „emotivni rolerkoster“ koji publiku sve vreme vozi ne samo kroz bazične emocije kao što su tuga, sreća ili bes, već i kroz one daleko finije poput ambivalencije, osećanja nemoći i nesigurnosti. U predstavi potresno nije patetično, komično nije karikiranje, a apsolutno sve izrečeno, odsvirano ili odglumljeno surova je realnost. Bez preterivanja ili ulepšavanja.”


Poslednjih dana januara premijerno se na repertoaru UK Vuk našla predstava „…i ostali“ reditelja Stevana Bordrože, a u produkciji ove ustanove i Merlinka festivala. Reč je o društveno angažovanoj predstavi koja govori o manjinama u sveobuhvatnom, sveprožimajućem smislu, nedvosmisleno pokazujući koliko je čitavo društvo sačinjeno od niza manjina i koliko, bez obzira na društveni položaj, svako od nas može biti, a u nekom (ili čak svakom) trenutku života i jeste deo manjine. Preciznije rečeno, predstava jasno osvetljava da je od centra do margine, zapravo, samo jedan korak.

Još u najavi predstave pristup je bio jasno definisan: „Kada bi ljudi shvatili da manjine nisu monolitne skupine koje stoje u opoziciji spram većine, da je epitet „manjina“ fluidan i sveobuhvatan, da se manjinom postaje na razne načine od kojih većina ne zavisi od slobodne volje pojedinca, mnogo bi se lakše podizala svest o bitnosti dobronamernog postupanja većine prema manjini. U konačnici svako od nas često ne može ni da nasluti kako je biti manjina dok ne shvati da u nekom segmentu života to jeste i ne oseti hladnoću većine spram sopstvene potrebe ili problema.“ Ono što smo u predstavi dobili i više je od ovoga.

Kroz četiri maestralno napisane priče spisateljica Mine Ćirić, Nede Gojković, Galine Maksimović i Maše Radić za nešto manje od dva sata publika se upoznajući ljude sa margine upoznaje sa samom sobom, sa svojim strahovima, svojim privilegijama i deprivilegijima. Nemoguće je izaći sa predstave, a makar malo ne preispitati sopstvene privilegije, što je najvažniji impakt društveno angažovanog teatra i aktivizma uopšte. Solidarnost se razvija razumevanjem položaja druge osobe, ali pre svega razumevanjem sopstvenog položaja i privilegija i shvatanjem koliko je malo potrebno da iste izgubimo. Shvatanjem da to nisu „neki drugi ljudi“, „manje-ljudi“, „nevažni, mizerni, nemoralni, izaberi-epitet-po-izboru ljudi“, već svako od nas i svako među nama koga životne i društvene okolnosti mogu oterati na samu marginu. Maestralnost ovih priča ogleda se u tome što nijedna nije ekskluzivno podređena jednoj manjinskoj grupi, već prožimaju različite grupe i različite aspekte. Ugrubo govoreći, možemo reći da je glavna tema prve priče seksualnost, druge rasizam, treće alkoholizam i četvrte položaj osoba sa invaliditetom. Međutim, gradacijski, iz priče u priču sve postaje daleko kompleksnije. Porodični i partnerski odnosi, društveni odnos prema bolesti, nedostatak komunikacije, vršnjačko nasilje, ekonomski položaj prosvetnih radnika, korupcija, mentalni poremećaji, međugeneracijski jaz, pogrešni vaspitni obrasci, položaj žena, nepomirljivi životni stilovi, urušavanje sistema socijalne zaštite, pogrešni životni izbori, gubljenje klasnih privilegija, institucionalizacija, položaj zatvorskih osuđenika… samo su neki od aspekata koji se provlače kroz svaku priču.

Najveća prednost ove predstave je kompleksnost likova i njihovih karaktera pri čemu je svaki u najmanju ruku dvostruko stigmatizovan. Za razliku od mnogih sličnih predstava gde se to postiže „gomilanjem identiteta“ po sistemu kvota „daj malo ovoga, sad malo onoga“, ovde se to dešava fluidno i neprimetno. Na isti način postignuto je da predstava bude i „emotivni rolerkoster“ koji publiku sve vreme vozi ne samo kroz bazične emocije kao što su tuga, sreća ili bes, već i kroz one daleko finije poput ambivalencije, osećanja nemoći i nesigurnosti. U predstavi potresno nije patetično, komično nije karikiranje, a apsolutno sve izrečeno, odsvirano ili odglumljeno surova je realnost. Bez preterivanja ili ulepšavanja.

Druga najveća prednost ove predstave je maestralna gluma. Anđela Jovanović, Bojana Zečević, Željko Maksimović i Nikola Šurbanović u različitim pričama igraju dijametralno suprotne uloge u koje se transformišu za svega nekoliko minuta, a u svakoj od njih budu jednako uverljivi. Zasigurno se po transformacijama najviše ističe Šurbanović koji se šeta od identiteta gej studenta, preko romskog dečaka, isfrustriranog penzionera do strejt krimi batice i svaka mu uloga podjednako odgovara. Anđela uverljivo donosi uloge deprivilegovanih žena, dok je Maksimović maestralan u prikazivanju unutrašnjih borbi i previranja u svojim likovima. Na kraju, fantastična Bojana Zečević svojim potpunim raspadanjem na sceni u jednoj od najpotresnijih, a svakako najkompleksnijoj i najbolje donesenoj priči, završava rolerkoster i publiku ostavlja u naboju različitih pomešanih emocija. Zaslužene ovacije.

Sledeće izvođenje predstave je 27. februara i, verujte mi, želite da budete u prvom redu.

Piše: Nemanja Marinović