Protestima treba pankerske energije!

Protestima treba pankerske energije!

Photo: Youtube

Sistem funkcioniše
Melje birotkratija
Al’ kad se klinci udruže
Nastaće anarhija!

 – Punk’s Not Dead, Gobliini

Pank je živ, samo treba neko da ga pogura

Tokom marta održan je još jedan u nizu koncerata šabačkog pank sastava Goblini. Iako ih uporno nazivamo šabačkim bendom, u pitanju je jedan prekookeanski sastav. Njegovi članovi žive u Šapcu, Batajnici, Subotici i Adis Abebi (Etiopija). Uprkos tome, oni u Srbiji sviraju nekoliko puta godišnje, dokazujući da pank nikako nije mrtav, ili ga, možda, budeći iz mrtvih.

Na svakoj svirci ovog benda pojavljuju se ista lica. To su lica koja Gobline prate iz grada u grad kad je bend na turneji. Lica kojima ne dosadi da iznova slušaju istu setlistu i lica koja su toliko puta čula svaku Golubovu reč između pesama. Sve su to nezadovoljni klinci, ali izgleda da je potrebno još mnogo njegovog pričanja da bi ih naveo na pokret.

Svaki put Goblini govore svojoj publici da se trgne, da se probudi, izađe na ulice i barem pokuša da promeni nešto. Svaki put klinci kliču, a onda? Ćorak. Ovog puta, na koncertu u Mikseru, Golub je bio mnogo vokalniji nego do tada. Ono što sam tada zapazila je da čovek koji živi u Etiopiji i koji u Srbiju dođe samo da bi odsvirao koncert, bolje zna šta se sve ovde dešava, nego mi koji smo tu. Mislim da je i njemu samom dosadilo da iz koncerta u koncert govori o sendvičima i sendvičarima, kao i raznim manipulacijama, da mu publika tapše, a zatim ništa ne uradi. Zato je ovog puta skrenuo pažnju i na medije koji se bave pucnjavom takozvanih kontroverznih biznismena, a ni u jednom novinama se nije moglo naći da se čovek ubio jer preko godinu dana nije primio platu.

Prekookeanski pank bend Goblini / photo: MjuzNews
Prekookeanski pank bend Goblini / photo: MjuzNews

Pitamo se ko nam ruši grad noću, zašto nema pojedinačnih odgovornosti, kako to da nijedan državni zvaničnik ne trpi posledice za nedelo koje je počinio? Pitamo se i kada će sa političke scene da nestanu face poznate od pre dvadeset do trideset godina, kada će naše roditelje da prestanu da zovu lenjim, ološem ili lažovima? Takve stvari treba da bitamo njih. Jasno. Glasno. Na ulicama. Protestima treba pankerske energije.

Ako vas nije sramota da čovek koji živi u Africi mora da dođe i opominje vas da se borite za svoje bolje sutra, a vi sedite kod kuće i slušajte pank, ali barem poslušajte šta vam govori, jer to nisu prazne pankerske kvazirevolucionarne parole. Ako, pak, želite nešto da promenite, a vi svoj pankerski bunt iznesite iz sobe.

Kao šlušaoci panka i ljubitelji Goblina volimo sebe da nazivamo Decom iz komšiluka. Ali, čar Dece iz komšiluka nije u, doduše, veoma istinitim stihovima:

Mi smo ona ista deca iz komšiluka
Koja se ne vide iz vašh fotelja
Mi smo ona ista deca iz komšiluka
Što ste im sjebali pola života

Čar i snaga Dece iz komšiluka leže u onim drugim stihovima, baš onim koje pankeri iz dana u dan kuliraju, dok je u državi sve gore:

Mi smo ti na koje su vas vaše majke upozoravale
I od kojih političari beže, a žele nas u svoje redove
Mi smo i oni koji su vam trebali kad je bilo najgore
A sada nema ljutiš jer opet smo tu
Ali sa druge strane ulice!

Krajnje je vreme da probudimo svoj uspavani pankerski bunt, poslušamo Goluba koji iz koncerta u koncert govori iste, ali veoma bitne stvari. Vreme je da se opametimo i svoju imaginarnu pankersku revoluciju iznesemo iz svojih soba i svirki u klubovima, pa da se Deca iz komšiluka zaista nađu sa druge strane ulice, udruže se sa svoji istomišljenicima, nezavisno od toga kojoj on supkulturi pripadaju i glasno uzvinku: Mi smo ovde, ima nas gomila!

Piše: Jelena Ostojić

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

NO COMMENTS

Leave a Reply