Rezultati nedavno objavljenog istraživanja o kažnjavanju u prostituciji pružaju nove uvide u temu seks rada u Srbiji. Podsećanja radi, u januaru 2016. godine stupio je na snagu novi zakon o javnom redu i miru, član 16, koji navodi sledeće: ko se odaje prostituciji, koristi uslouge prostitucije ili ustupa prostorije radi prostitucije-kazniće se novčanom kaznom od 50000 do 150000 dinara ili kaznom zatvora od 30 do 60 dana. Ko maloletnom licu ustupa prostorije radi prostitucije-kazniće se zatvorom od 30 do 60 dana. Na osnovu ovog novog člana zakona, uvedena je novina da se sada i klijenti kažnjavaju, odnosno onaj ko koristi usluge prostitucije. Takođe, novčane kazne koje su ovim članom propisane, kao i kazna zatvora, u mnogome su uvećane. Praksa kažnjavanja onoga ko se odaje prostituciji i onoga koji koristi uslige prostitucije, pravi ogromnu razliku.

Autonomni ženski centar objavio je publikaciju “U ime muškog naroda: analiza osuđujućih sudskih presuda za prekršajno delo prostitucija” koju su priredile Sanja Pavlović i Hristina Cvetinčanin Knežević. U publikaciji se navodi da se žene koje se odaju prostituciji kažnjavaju pet puta češće u odnosu na korisnike njihovih usluga, što pokazuje analiza osuđujućih sudskih presuda donetih tokom prve godine primene novog zakona o javnom  redu i miru: od ukupno 107 presuda u Srbiji, 89 presuda doneto je za odavanje prostituciji, a svega 17 za korišćenje usluga prostitucije. Iako se prostitucijom bave i žene i muškarci, od 89 presuda čak 79 je doneto protiv žena, takođe je među nalazima.

Povodom novog zakona i informacija o kažnjavanjima, kao i sprovedenom istraživanju, razgovarala sam sa dve trans* seksualne radnice. Radi zaštite identiteta njihova imena neće biti objavljena u članku.

“do sada koliko ja znam, retko koji klijent je bio kažnjen. Zakon kao da postoji samo za nas.”

IZ 14. U 16.

“Ni prethodni član zakona nije bio mnogo bolji od ovog novog po članu 16. Po starom članu zakona, član 14, bile smo kažnjavane samo mi – seksualne radnice, a klijenti ne. Tada nisu ni postojale novćane kazne, već samo kazna zatvora koja je mogla da dostigne maksimum od 30 dana. Sada je katastrofa. Danas nas mogu uhapsiti i držati i po dva meseca u zatvoru ili nam presuditi nekom ogromnom cifrom plaćanja što je apsurdno, jer kako ja mogu isplatiti 50000 dinara ako me oni drže u pritvoru, kako da zaradim? Problem sa novom zakonskom regulativom je što su sada i klijenti prepoznati kao kršioci zakona što za posao nikako nije dobro, retko ko će se usuditi da se izloži takvom riziku” navodi jedna od sagovornica.

Druga dodaje: “Slažem se da nam država samo otežava ovakvim promenama u zakonu pogotovo zbog te novine kažnjavanja “onoga ko koristi usluge prostitucije” ali da Vam kažem nešto, do sada koliko ja znam, retko koji klijent je bio kažnjen. Zakon kao da postoji samo za nas. Mi smo sve bile po više puta hapšene i na ni malo lep način tretirane; a ti klijenti, koji mogu biti razni – oženjeni muškarci, političari, sportisti, stranci – njih policija kao da ne svrstava u taj deo zakona, Zakona o javnom redu i miru. Znate, oni ne rade ništa loše, a mi radimo. Praksa je drugačija, zakon nije isti za sve, očigledno.”

Priča o zakonskim regulativama otvorila je i priču o raznim drugim oblicima i razlozima bavljenja prostitucijom, odnosno seksualnim radom. Najčešće se na prostituciju gleda kao na neku prisilnu radnju, na nešto užasno, asocijacija su ulica i siromašne žene koje nisu imale drugog izbora osim tog. Nadovezujući se na to, važno je podvući koliko u kontekstu trgovine ljudima to što zakon kažnjava klijente može biti opasno i problematično. Govoreći za “Promaju” u februaru prošle godine, Ivana Radović iz nevladine organizacije “ASTRA” naglasila je da je veliki broj devojaka koje su bile žrtve prinudne prostitucije spašen zahvaljujući mušterijama koje su se za njih zauzele. Tom prilikom Radović je podvukla postojanje razlike između dobrovoljne prostitucije i prinudne prostitucije kao oblika trgovine ljudima: “Postoji bitna razlika između ta dva pojma. Sa jedne strane imamo osobu koja je starija od osamnaest godina i svojevoljno se bavi seks radom/prostitucijom, dok sa druge strane imamo žrtve koje su prinuđene i naterane na takvu vrstu rada”, navela je Radović.

Tačno je da postoje i oblici prisilne prostitucije, kao i da su materijalni razlozi za odavanje prostituciji jedni od osnovnih, ali to nije jedini postojeći poredak. Više puta se može čuti, sažaljivo i ljutito, kako te žene imaju problematičan i težak život, kako mora das u bile zlostavljane ili da potiču iz loše porodice, jednostavno-da imaju tešku životnu priču. Upravo iz tih razloga tražila sam od svojih sagovornica objašnjenje svih oblika seks rada, kao i razloga za pristup istom, ali i odgovor na pitanje “da li vam je zaista život toliko težak da se morate baviti ovim (nelegalnim) poslom?”

“Sa nekih 18, 19 godina izašla sam na ulicu i počela da radim. Uzbuđivalo me je sve to, pronalazila sam sebe.”

„Outdoor“ i „indoor“

„Znaš, draga, mene niko nije terao na ovo. Ovo je moj izbor.”, govori mi jedna od njih i nastavlja: “Verujem da retko koja devojčica sanja da kada poraste postane prostitutka, ali ja mislim da sam rođena za ovaj posao, pronašla sam sebe u tome. Imam divnu porodicu. Od malih nogu sam bila drugačija, nisam bila kao svi dečaci. Uvek sam volela da se oblačim u mamine stvari i da se družim sa devojčicama. Onda sam sa nekih 18, 19 godina izašla na ulicu i počela da radim. Uzbuđivalo me je sve to, pronalazila sam sebe. Naravno, nije bilo svejedno kada stojiš na ulici i ne znaš koja sve budala može da ti dođe i pozove te u auto, ali vremenom naučiš da prepoznaš ljude i situacije. Nije ni malo prijatno kada si u stalnom strahu od policije i kada ti dođe problematičan klijent, mada taj koji traži probleme – on i nije pravi klijent, on tu nije došao zbog mene, jednostavno je došao da pravi probleme. Eto, tako sam radila na ulici nekih desetak godina i onda zaista više nisam mogla, postalo je sve gore pa sam prešla da radim u svom stanu, bez makroa, bez ikoga.“

Ovaj oblik seks rada, objašnjavaju sagovornice, naziva se „outdoor“; to je odavanje prostituciji na ulici, na otvorenom prostoru. Obično je to ulica Gavrila Principa, „Zmajeva“ pumpa ili Plavi most. Ulica najčešće jeste puna žena koje vode težak život i koje ne vide drugi izlaz. Obično, one su te koje se odaju porocima, alkoholu i drogi, koji im pružaju izvesan beg od čitave situacije. Naravno, ovo nije stoprocentni slučaj, već navodi mojih sagovornica i nešto što se najčešće sreće, sa postojanjem izuzetaka. „Pustite me da se bavim čime želim, ovo je posao kao i svaki drugi“ navodi moja sagovornica kao nešto što najčešće govore seksualne radnice, pa i ona sama.

„Što se mene tiče, ja nikada nisam radila na ulici.”, nastavlja druga sagovornica deleći svoje iskustvo: “Prvo sam se bavila striptizom, ali me to nije ispunjavalo, ni materijalno, niti mene kao ličnost. Onda sam upoznala par devojaka koje su se već bavile prostitucijom i odlučila sam i ja da probam. Počela sam sa 22 godine i evo već 11 godina sam u poslu i ništa mi ne fali. Ni mene niko nije terao na ovo i ne volim što se celo naše društvo srami ovog posla. Večito nam je seks tabu tema.“

Ona se već 11 godina bavi „indoor“ prostitucijom i navodi za sebe da je „sam svoj gazda“.

Na postavljeno pitanje da li im je život na bilo koji način loš ili težak, u kontekstu svega do sada navedenog, i da li planiraju nekim drugim poslom da se bave, odgovaraju: “Mi nemamo loš život, ni tešku porodičnu priču, i sposobne smo za bilo koji drugi posao, ali ovo želimo i stoga želimo da nam se omogući da se na legalan način bavimo ovom vrstom posla.”

Dekriminalizacija je najbolji mehanizam jer bi podrazumevao brisanje starih članova zakona i pisanje novih, i mi to želimo.”

“Ne prodajem svoje telo, prodajem uslugu”

Osobe koje se bave prostitucijom ne prodaju svoje telo za novac, kako se često može čuti, one prodaju uslugu. „Mene niko ne može da kupi, ne prodajem ni sebe ni svoje telo, prodajem uslugu a to nije samo širenje nogu“, govori jedna, a druga potvrđuje.

Seksualnim radnicama, teško je da vode normalan život uzimajući u obzir zakone, medije i neinformisano društvo u Srbiji. Prostitutke su u većini slučajeva prepoznate kao niži društveni sloj, često su maltretirane i na različite načine nipodaštavane. Biti prostitutka u Srbiji, uzmimo u obzir druge države i njihove zakone, nije ni malo lako i neke možda nemaju izbora, ali neke imaju i te neke govore o svemu ovome zarad sebe, ali i svih budućih generacija koje dolaze jer, kako navode, „prostitucija nikada neće nestati“. Rešenje vide u dekriminalizaciji ovog oblika rada.

“Problem je što sada neki ljudi izlaze u medije i govore kako bi trebalo legalizovati prostituciju misleći kako nam time čine uslugu, a to može stvoriti samo novi niz problema. Jedino što treba uraditi i za šta se mi zalažemo jeste dekriminalizacija prostitucije; mnogo ljudi brka pojmove. Dekriminalizacija je najbolji mehanizam jer bi podrazumevao brisanje starih članova zakona i pisanje novih, i mi to želimo.” navodi jedna od sagovornica.

 

Piše: Tamara Urošević