Piše: Gala Dimović

Rat je na ovim prostorima davno završen, ostavio je masovne posledice i nikoga nije ostavio ravnodušim. Vreme obojeno crvenom bojom koja se slivala niz ulice nije ništa naspram suza koje su žene proplakale za vreme ratova, obaveznih vojnih rokova i odsustva saznanja o tome gde su njihovi muževi, sinovi ili rođaci i čime su one zaslužile sudbinu koja ih je snašla.

Govorimo o žrtvama rata, mrtvim narodnim herojima, dok se najčešće o seksualnom nasilju nad ženama u tom dobu ćuti, kao što su one tada ćutke prihvatale svoju sudbinu, jer tada nije imao ko da ih zaštiti, niti su mogle ikoga da pitaju za pomoć zbog pretrpljene patnje. Ovo je još jedna od stavki koja pravi značajnu razliku vremena, sam čin seksualnog nasilja ni tada,a ni sada, nema opravdanja, samo što je danas svest žena podignuta na lestvicu iznad, na kojoj znaju da imaju prava da glasno kažu šta su proživele i da podstaknu druge koje za to nemaju snage.

Pokret koji je obeležio 2017. pod nazivom ‚Me too‘ pokrenut je od strane poznatih ličnosti koje su govorile o čestom susretanju sa seksualnim nasiljem na početku karijere, između ostalih tu su bile Natalie Portman, Lady Gaga i mnoge druge. Govoreći javno o tome i uz pomoć aktivizma, koji se vremenom sve više razvija, pomoć koja se može pružiti ženama, žrtvama seksualnog nasilja, se poboljšava i iako niko neće obrisati taj događaj iz njihovog života mogu da se obrate nekome za pomoć ko će ih saslušati i dati snagu da se bore dalje.

Posledice koje ostaju

Jedna od prvih organizacija koja je pomagala žrtavama seksualnog nasilja za vreme rata jeste Autonomni ženski centar, koji je i osnovan 1993. kako bi se pružila pomoć ženama na ratnim područjima Hrvatske, Bosne i Hercegovine a kasnije i Kosova.

Zakoni Srbije mahom se ne bave ovim pitanjem, pošto žrtve teško mogu da dokažu da su silovane pre par godina ( ili utoliko gore ako je u pitanju decenija), a konkretnih fizičkih dokaza nema i slučajevi kada su se žrtve obraćale sudu uglavnom nisu kažnjeni. O zakonskom okviru u tekstu „Zločin o kom se najmanje govori“ koji je objavio nedeljnik Vreme pisala je aktivistkinja ove organizacije Sanja Pavlović.

Posledice su psihičke prirode i baš iz tog razloga se teže leče, dugoročnije su i traže značajnu posvećenost. Nakon ovakve traume, pored toga što su često ostajale trudne sa svojim silovateljem, što je tek trauma za sebe, psihičke posledice žrtava mogu se podeliti u tri velike katagorije. Ove kategorije opisane su u intervjuu sa aktivistkinjom Autonomnog ženskog centra Anom Bukvić koji prenosi sajt Reč po reč. Ova je pružila ovakvu podelu:

  1. Povišena pobuđenost (osećaj konstantnog straha i strepnje, pripremljenosti na opasnost usled iskustva da svet nije bezbedno mesto i da opasnost preti, strahovi, gubitak poverenja u ljude i težnja da se uvek ima kontrola, razdražljivost, problemi sa spavanjem i koncetracijom…)
  2. Ponovno proživljavanje događaja (kako na javi, u mislima se iznova smenjuju slike događaja, tako i u snu, razmišljanja često odlutaju na te scene čak i u toku svakodnevnih radnji,..)
  3.  Izbegavanje mesta, ljudi, pasivnost (da bi se zaštitila od potencijalnih napadača žrtva je skola povlačenju u sebe)

Pored navedenih posledica žene su morale da nose sa sobom i osudu okoline, sram ukoliko bi zadržale dete svog silovatelja ili još veći ukoliko bi na silu pobacile, jer nije bilo medicinske pomoći koja bi im u tim trenucima bila pružena jer su bolnicama bili prioriteti ranjeni vojnici i veliki broj zaraznih bolesti.

Odnos muškaraca prema ženama u ratu

Iako su žene bile ravnopravni učesnici u ratu muškarci su ti koji u većem broju nose ordenje pa se neretko čuje da je rat ‚‚muški posao“. Mnogobrojnim istraživanjima nakon Drugog svetskog rata psiholozi su došli do zaključka da su muškarci nosili titulu onoga kome je sve dopušteno. Koren takvog stava proizilazi iz toga što su život nesebečno podredili višim ciljevima, nacionalnim osećanjima ili pak interesima države. Jedan od tekstova koji govore na ovu temu je i „The Psychology of Going to War“ objavljen na sajtu Psychology Today.

U Evropi je takođe vršeno istraživanje na temu odnosa žena prema američkim vojnicima koji su bili nagrađeni za svoj doprinos ratu gde se došlo do zaključka da su oni koji su odlikovani bili u znatnoj prednosti u odnosu na one koji nisu nosili takvu medalju.

Kao što sam na početku rekla, silovanje žena bilo u doba rata ili bilo kom drugom trenutku nema svoje opravdanje, a u ovom delu samo iznosim psihološke faktore koji su uticali na odnos muškaraca prema ženama, čime želim da se ogradim od eventualnog utiska čitalaca da tražim opravdanje za njihove postupke. Tako nešto ne postoji.

Žene na Balkanu sredinom i pred sam kraj 20.veka nisu mogle da govore o svojim traumama, naročito one koje su život provele u manjim mestima, jer se patrijarhat morao poštovati i muškarcima je često bio opravdan svaki nemoralni čin ukoliko bi njegov vojni čin zvučao vrednim poštovanja. Sve ovo znatno je otežalo položaj žena koje su same na svojim plećima nosile teret porodica, a uz to bile bezrazložno mučene i silovane od strane onih koji su sebi za pravo davali da budu silovatelj sa ordenom narodnog heroja koji ne mari ne samo za ženska već ni za ljudska prava i moralne obaveze.

Dr Denis Mukweg, incijator Globalnog pokreta preživelih jednom prilikom je izjavila: “Masovna upotreba silovanja kao oružja rata pokazuje da nesto nije u redu. Istina nije nimalo prijatna. Ali, ni ćutanje koje i dalje traje nije rešenje… Vreme je da prekinemo ćutanje!” 

Oružje svih ratova sveta

SIlovanje žena u akcijama etičkog čišćenja je takođe bilo veoma prisutno,a meta silovatelja su najčešće bile devojke u tinejdžerskim godinama. Podaci koji su naknadno prikupljani, a koje možemo naći na sajtu Unicefa u tekstu „Sexual violence as a weapon of war“ govore o 20 hiljada muslimanskih žena i devojaka koje su bile žrtve i neretko morale da nose dete ‚‚neprijatelja“ u Bosni i Hercegovini tokom godina rata, ali se ovi podaci računaju tek od 1992. godine, za šta su kasnije odgovarala samo osam vojnika i policajaca koji su dovedeni u direktnu vezu sa silovanjem  muslimanskih žena tokom 1992. godine. Za vreme rata u Bosni postojali su kampovi za silovanje, što je samo ne ratni zločin već i zločin protiv humanosti koji je prošao mahom nekažnjeno jer za vreme rata niko nije kažnjavao ‚‚svoje“ vojnike i jedini neprijatelj bio je onaj sa druge strane granice.

Sličnu sudbinu doživele su i mlade žene Ruande, masovna ubistva koja su se dogodila od 6. aprila do sredine jula 1994. odnela su oko 900 hiljada života  One žene koje su uspele da prežive oružane napade nisu doživele srećniju sudbinu jer je većina njih završila u zarobljeništvu gde su bile silovane i mučene, usled čega su često izvršavale samoubistvo ne pronalazeći drugi način da se spasu života koji ih je zadesio.

Ispovesti žena koje su živele u Demokratskoj republici Kongo svedoče o užasnim događajima koji su ih zadesili tokom oružanih napada. Kako Time navodi u tekstu „The Secret War Crime“ koji potpisuje Aryn Baker, nakon što su vojnici suparničkog tabora ubili sve muškarce civile na ‚‚neprijateljskom“ zemljištu, porobili su svu ženu i decu, vezali im noge i ruke za sto u napuštenoj kući gde su ih vojnici, smenjivajući se jedan za drugim, silovali. Pošto bi se žrtve često onesvestile od bola bile bi polivane hladnom vodom kako bi se osvestile. Tačan broj silovanih nije poznat, ali kako se navodi u članku, izveštaji UN procenjuju da je bilo oko 200 hiljada žrtava, među kojima je i Jeanna Mukuninwa, koja je odlučila da o tome javno progovori i skrene pažnju javnosti: „Od metka makar poginete, ali kada ste silovani, u društvu vas tretiraju kao da ste prokleti. Nakon silovanja niko ne želi da razgovara sa vama, niko vas ne primećuje. To je živa smrt“, navodi „Time“ njenu ispovest.

Jedna od predstavnica organizacije Human Rights Watch, Skye Wheeler, razgovarala je sa ženama izbeglicama iz Bangladeša koje su na taj razgovor pristale kako bi njihovi silovatelji snosili posledice za svoja dela. Većina njih je bila maloletna i gotovo da je skoro svaka bila žrtva većeg broja muškaraca koji prelazi i cifru od deset, brutalna grupna silovanja neretko su se okončavala ubistvom već izmučene žrtve. Ove žene govore o tome kako su gledale ubistva svojih najbližih, silovanja drugih devojaka i žena, a potpom i o životu izbeglica koji je usledio, životu bez medicinske pomoći, bez uslova za život i čistu vodu. Autorka o tome piše u tekstu „Seksualno nasilje nad Rohingya ženama i devojkama u Burmi“ objavljenom na sajtu organizacije.

Za neke žene čin silovanja se nije završio nakon oružanog napada. Svetski ratovi su omogućili vlasnicima bordela i mnogih klubova da žene postanu jeftina radna snaga koja će svoju jedinu svrhu imati u fizičkom zadovoljavanju muškaraca. Jedna od takvih priča jeste i priča devojke Iz Južne Koreje koja je svoj život provela živeći u telu koje je, kako ona sama kaže, pripadalo armiji američkih vojnika. Ovaj članak Davida Vinea dostupan je na sajtu Politico.eu.

Zaključna razmatranja

Ratovi, etička čišćenja, genocidi i oružani napadi uništii su masu života, neke su odneli sa sobom, a neke ostavili da žive sa otvorenim ranama. Silovanje postoji otkako postoje ratovi, gotovo niko se nije potrudio da ih spreči, a tek šačica njih je odgovarala za svoje postupke. Žene su ostale da budu spomen jednog ružnog vremena, ostale su neodlikovani heroji i u poslednje vreme sve više njih se odlučuje da javno i glasno govori o svemu što su proživele želeći da promene neke stvari, želeći da obezbede budućnost za one koje treba tek da dođu i da nikad ne prežive sličnu sudbinu.

Nijedan rat nije prošao bez silovanja iz prostog razloga što nije bilo konsekvenci po počinitelja, čak ni pravnih, dok se moralne nisu ni dovodile u pitanje, one mahom nisu postojale. Žene svih strana sveta proživele su isto ujedinjavajući se u lice rata puno suza, jer su patile, rađale, preživljavale i nosile sav teret onoga za šta nisu bile krive.

Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu


SHARE