Srbija i Jordan – gde leže granice?

0
55
Photo: Pixabay

Shvatio sam koliko smo zapravo slični u želji da putujemo, isprobavamo novo i nesvakidašnje, bar milimetarski pomeramo tuđe granice i sopstveno shvatanje dozvoljenog, doživimo prijateljstvo i ljubav.

Mejs je osoba koja pomera granice.
Ovu dvadesetogodišnju studentkinju političkih nauka i međunarodnih odnosa sam upoznao na omladinskoj razmeni u Turskoj, oktobra 2018. Mejs živi u Amanu, glavnom gradu Jordana. 

Prvo što sam uočio u vezi sa njom bila je njena kosa obojena u plavo kojom je odudarala od drugih devojaka iz jordanskog tima, čiji je predvodnik bila u toku razmene. Ovaj prvi nagoveštaj Mejsinog slobodoumlja i individualnosti, simbolički izražen u kontrastu sa burkama i hidžabima koje su nosile druge devojke jordanske delegacije, pokazao se kao ispravan trag u pokušaju da otkrijem više o Mejs i njenom društvu. Mejsin prelepi osmeh i savršen engleski delovali su mi nespojivo sa ponašanjem drugih devojaka, koje nas nisu ni pozdravile pri ulasku u hostel gde smo bili smešteni i koje su u prostoriji gde smo sedeli i razgovarali svoje stolice postavile tako da nam okrenu leđa.

U našem prvom razgovoru otkrila mi je kako se u Jordanu oseća poput stranca. Ultra-konzervativno društvo koje osuđuje svaku različitost, političke mahinacije uvezane sa svakom društvenom sferom i loš i demotivišući obrazovni sistem – ovako sam Jordan zamišljao nakon našeg prvog razgovora. Bilo je i više nego dovoljno razloga da se sa Mejs poistovetim. Međutim, srce mi je slomilo saznanje da je njena ljubav prema muzici i sviranju gitare okončana delom i zbog protivljenja majčine strane porodice ovakvom “nedoličnom” ponašanju za jednu smernu i pristojnu devojku. Pritisak koji je zbog ovoga osećala i neprijatnosti koje je trpela nadjačale su uživanje u sviranju i pevanju i svu podršku koju su joj roditelji u tome pružali. Malo je reći da sam bio zgrožen slikom društva koje je sposobno da drugima uskraćuje uživanje u muzici, mojoj velikoj ljubavi.

Otkrio sam da Mejs nikada nije probala alkohol, da nikada nije bila u romantičnoj vezi i, na svoje veliko čuđenje, da ove činjenice u njoj izazivaju osećaj ponosa i zadovoljstva sobom, a ne lišenosti usled straha od kazne. Mnoštvo strogih zabrana, koje mi je život u Jordanu činilo nezamislivim, Mejs je smatrala prirodnim, poželjnim i nadasve smislenim vodičem ljudskog ponašanja. Na moje ubeđivanje o ličnom iskustvu kao najboljem učitelju i kriterijumu za razlikovanje dobrog i lošeg odgovarala je mišlju da je potpuno bespotrebno iskusiti stvari za koje generacijama znamo da su pogrešne. Počeo sam da se pitam šta se to dogodilo sa merilima dobrog i lošeg u društvu iz kojeg potičem. Iz kojih je sve kombinacija političkih, kulturnih, filozofskih i religijskih faktora proistekla nemogućnost kritike, kao moralno pogrešnih i nedopustivih, najgledanijih televizijskih sadržaja ili fatalne upotrebe opojnih sredstava u cilju povećanog užitka u noćnom provodu?

Menjanje ljubavnih partnera, prelaženje iz veze u vezu i stupanje u seksualne odnose pre braka, nezamislivo je i sramotno u Jordanu. Mejs je ovo pravdala pozivajući se na “logiku” – funkcionalnije je za oba partnera, pa i čitavo društvo, da znaju da su oduvek i zauvek samo jedno drugom verni i u potpunosti posvećeni. 

Malo je reći da se nisam u svemu slagao sa Mejs. Naša neslaganja nadilazila su intelektualni nivo razgovora i diskusije – prenosila su se na emotivni i identitetski nivo, osećao sam, “u stomaku”, kako branim svoj životni stil, sopstvo i svoje društvo od optužbi za neispravnost. Mejs nije to tako doživljavala. Njen ponos i samopoštovanje nisu proizilazili iz želje ili pokušaja da drugome budu osporeni. Želela je da sazna sve o mojoj kulturi i slušala je sa pažnjom i posvećenošću. Postepeno sam počeo da shvatam da smo u pređašnjim razgovorima preuveličali razlike između svojih društava, pojednostavljivanjem situacije u njima i njihovim svođenjem na samo nekoliko dimenzija. Zapadnjačka muzika, noćni klubovi, erotski nabijeni muzički spotovi, seks pre braka (ali ne i abortus), neželjena deca ostavljena na đubrištima i upotreba alkohola i opijata takođe čine stvarnost društva u Jordanu. Jutjub zvezde, slavljenje Božića, suživot hrišćana i muslimana, kazne za nedolično ponašanje (poput jedenja!) u javnom prostoru za vreme Ramazana, porodična ljubav, jedinstvo i zbližavanje za vreme jednomesečnog posta, česta pojava paralelnog rada i studiranja – sve ovo čini intrigantni i kontradiktorni, u očima jednog stranca, kolaž jordanskog društva, kako ga vidim nakon razgovora sa Mejs. Nadam se da će se delovi ove slagalice u budućnosti još više usitniti i umnožiti, kako bi moje razumevanje Jordana bilo potpunije. 

Mejs se opredelila za studije političkih nauka i međunarodnih odnosa u želji da načini promenu u svom društvu i svetu. Mir predstavlja predmet njenih najdubljih nadanja, okončanje sukoba u Palestini koji odnose hiljade nevinih života i milione teraju na iseljenje. Želela bi da upozna kraljicu Ranju i postane ambasadorka Jordana u nekoj stranoj zemlji. Inspiriše je kraljičin filantropski rad i stalno zalaganje da se deci u svim delovima zemlje omogući podjednak pristup kvalitetnim obrazovnim programima. Duboka lična naklonost koju sam prema Mejs osetio ublažila je čak i moj skepticizam prema smislu i opravdanosti postojanja institucije kraljevske porodice. Iskrenu Mejsinu ljubav i divljenje prema jordanskoj kraljevskoj porodici nisam mogao da odbacim kao zabludu ili pogrešno rezonovanje, neprihvatanje stvarnosti eksploatacije i nepravednosti. Njihov rad, zalaganje i ponašanje inspirišu i simbolizuju isuviše toga što Mejs smatra važnim. Jednakost šansi i približna dohodovna jednakost u Jordanu, iz Mejsinog iskustva i iz moje interpretacije njenih reči, učinili su mi smislenijim njen pozitivan odnos prema kraljevskoj porodici.

Mejs je vođa i borac. Smatra da uvek predstavlja svoju porodicu, državu i kulturu i ponaša se tako da svima bude na čast. Ali svakim svojim postupkom, takođe, ona čini promenu. Devojke koje je predvodila, kao vođa jordanskog tima na razmeni, ali i svojim primerom, vratiće se u svoju zemlju obogaćene brojnim iskustvima i slobodnije. Shvatile su u toku razmene da muškarac, ali i žena, mogu popiti limenku piva i ne izgubiti zdrav razum. Shvatile su da mogu, smeju i treba da izraze svoje mišljenje i pokažu svoje talente. Shvatile su da smeju da slobodno govore o svojim osećanjima i naklonostima prema drugima. Shvatile su da se gledišta o poželjnom i primerenom razlikuju, te da je ono koje njihova kultura propisuje samo jedno u moru svih koje je ljudski rod iznedrio prilagođavajući se različitim okolnostima, vremenima i idejama.

 Shvatio sam koliko smo zapravo slični u želji da putujemo, isprobavamo novo i nesvakidašnje, bar milimetarski pomeramo tuđe granice i sopstveno shvatanje dozvoljenog, doživimo prijateljstvo i ljubav.

Mejs planira da se vrati sviranju gitare. Želja joj je da napravi i sopstveni jutjub kanal. Predlagao sam da joj neki snimci budu na engleskom i da kompleksnost arapske kulture i užih državnih kultura arapskog sveta predstavi inostranoj publici. Zavodljivost i lepota libanskih ljudi i dijalekta, zatvorenost Saudijske Arabije i neobuzdanost njenih stanovnika tokom turističkih putovanja – jedine prilike da se oslobode brojnih ograničenja, patnja stanovnika Palestine, politički i humanitarni haos u Siriji i Libiji, ponos, ljubav, duhovnost, porodica, suživot i tolerancija u Jordanu… Ne mogu da zamislim osobu koja bi to mogla da uradi bolje od nje.

Piše: Vukašin Višković
Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu