Šta nam život priča preko televizije

Šta nam život priča preko televizije

Sreda veče. Na TV Prva u ovom terminu ide emisija autorke Tatjane Vojtehovski,  „Život priča“. Iako ne mogu da kažem da sam zdušno pratila karijerni razvoj ove novinarke i da sam njen najveći fan, uz svo dužno poštovanje, iza mnogih stvari koje ona i njen tim u ovoj emisiji rade bih stala, jer smatram da je jako važno. Ne moram to ja da kažem, govore ljudi iz nedelje u nedelju u njenoj emisiji. „Ustav je najviši pravni akt jedne države“, u osnovnoj školi ovo smo morali da znamo kao dva plus dva. Kada sam kao dvadesetogodišnjakinja svedok da građani jedne pravne države pravdu umesto na sudu traže u televizijskim emisijama, zapitam se, a ko se to usudi da se izdigne iznad ustava koji nas uče da tako bespogovorno poštujemo.

Vraćam se na emisiju. Već danima, nedeljama, odjekuju naslovi u novinama i na portalima o svim aferama koje je Marija Mali, supruga gradonačelnika Beograda Siniše Malog, obelodanila, a čiji je akter, kako ona tvrdi, bio upravo njen suprug. Sve to događa se u sred procesa razvoda i borbe za starateljstvo. Nisam odolela iskušenju da se zapitam kako se ona sada setila da su sve stvari koje je iznosila u javnost, kako se zaključuje iz njene priče, krivična dela. Da li bi ona za Mariju to bila i da se ne vodi bitka za starateljstvo?

I ona je, kao i mnogi pre nje, poslednju šansu videla u emisiji „Život priča“. Tri dana pred emitovanje Siniša i Marija Mali odlučili su da se pomire, odlučili da ravnopravno podižu svoju decu i saopšte da će sve što se u buduće bude govorilo u medijima o njihovom zivotu biti laž. Odlučili su da se njena priča ne emituje.

Elem, poenta mog teksta nije ovaj slučaj niti bilo koji pojedinačan, iako mislim da bez pojedinačne odgovornosti, nje uopšte ni nema. Moje pitanje je da li ima podele vlasti u našoj državi? Da li je sudstvo grana vlasti ili vladajućih? U emisiji o Mariji Mali pojavile su se još tri žene. Sve tri imaju isti problem. U procesu i donošenju odluke o ukidanju starateljstva, uostalom kao i kod Marije Mali, pojavljuju se ista imena (ista ekipa veštaka, sudija i advokat bivših muževa), sve četiri dobile su kontratužbe da su one vršile nasilje, jer tobože one su samo žene i majke, kako to da su se usudile da tuže svoje muževe. A svi ti muževi su, gle čuda, u svojim oblastima uticajni muškarci. Dve su zbog toga morale u emisiji da sakriju svoj identitet. One se plaše za svoju bezbednost i plaše se očeva svoje dece. Plaše se jer u pravnoj državi traže svoja prava, da se slobodno kreću, da viđaju svoju decu, da budu majke, da budu građanke, da javno govore o svojim problemima i potraže pomoć.  Nataša Naletin koja je pre pola godine pričala na TV Prva o svom problemu, sada ima još veći problem jer joj je, kako joj je sudija rekla „u tužilaštvu opao rejting“ zbog pojavljivanja u javnosti. I kada se obrazac ovako identično ponavlja to postaje problem od javnog značaja i rupa u sistemu.

Posao novinara je svakako da na te probleme do poslednje kapi znoja upozoravaju i ukazuju. Ali da li je zaista posao novinara da te rupe u sistemu krpe?

Kako prolaze oni koji pitaju više nego što “nekima” odgovara ilustruje primer iz poslednje emisije “Život priča”. Reč je o bivšoj novinarki Insajdera, Tanji Janković,  koja je časno radeći svoj posao došla do informacija koje su zagolicale savest “krupnih zveri”. Istražujući zloupotrebe u Kolubari, novinari Insajdera uspeli da dokažu kako su nastale milionske štete u ovom javnom preduzeću. U koliko bitnu temu je zašla pokazivali su joj milioni evra koje su joj nudili oni koji bi njenim istraživanjem bili oštećeni, kako bi prestala da se bavi tom temom. Misleći da su ove ucene vrhunac, nije ni slutila da su ustvari samo početak. 2012. godine na jednoj svadbi grupa ljudi, predvođena policijskim inspektorom Nenadom Jovanovićem, vređala je, a zatim i zverski prebila novinarku B92 i njenu porodicu. Kada vas u bilo kom mestu u Srbiji, a pogotovo u malom gradu u unutrašnjosti pretuče policijski inspektor (čitaj bog i batina) u tom trenutku počinje borba sa vetrenjačama. Kadija te tuži, kadija ti sudi. Ukoliko inspektor ima nalogodavca, borba postaje još mučnija. Lažiranje izveštaja policije, prebacivanje krivice na pretučenu porodicu, nereagovanje na poziv da se vrši nasilje, neispravljanje grešaka uprkos reagovanju nadležnog Ministarstva unutrašnjih poslova, svi ovi sramotni potezi “policije” imaju vrh piramide – većina odgovornih za napad, kao i sam inspektor Nenad Jovanović i danas, posle četiri godine, nalaze se na istim pozicijama,  bez ikakve sankcije.

Posmatrajući sve novinare Insajdera, sve još uvek prave novinare,  sebe i svoje buduće kolege, sve nas koji toliko suludo hrlimo za tom istinom, zapitam se da li je vredno? Kada dođe do porodice, meni najveće svetinje. Kada si (bez pokušaja patetike) usamljen i nezaštićen kao građanin ove zemlje. Ipak, iako će mnogi, a prva moja majka, reći da je sve ovo moje mladalačko buntovništvo i da će da me prođe kada me realnost pukne u glavu, stojim iza toga da sebi to neću dozvoliti. Svi smo mi znali u šta se upuštamo. U novinarstvu je dostojanstvo najteže očuvati, a opet sa druge strane postalo je precenjena kategorija. Ne želim da bilo kome dozvolimo da misli da se plašimo. Verujem u novinare sa idealima, pa i u one koji bi za njih ginuli. Ne postoji kompromis kada je istina u pitanju. Samo drugi novinar može da razume taj novinarski inat kada neko samo pokuša da ti kaže da nešto ne može. I sve dok postoji jedan takav čovek, koji je spreman da ide do kraja, za ovu profesiju i za ovo društvo ima nade. A u Srbiji je od novinara tež biti samo novinarka.

Ali, kako se vi osećate ako znate da televizijske emisije presudno utiču na sudske procese i da se pravda traži na televiziji, a ne u sudnici? Da je vaš poslednji korak umesto institucije televizijski studio i milionski auditorijum uz sve propratne senzacionalističke naslove koji idu nakon toga? Ja malo očajno.

U zemlji u kojoj glasače može da animira samo satiričan lik u vunenim čarapama koji pretenduje na fotelju na Andrićevom vencu  i u kojoj, poput američkih evangelističkih sveštenika koji su preko televizija „lečili“ ljude,  pravdu tražimo preko TV show-a jer tamo gde bi trebalo nje nema, kao buduća majka, novinarka i pre svega građanka Republike Srbije pitam se iz dana u dan da li se boriti sa tim vetrenjačama ili da ipak odem na neki od sajtova i potražim stipendije za master u inostranstvu? Ko preživi pričaće i daće mi odgovor na ovo moje i pitanje moje generacije.

 

Piše: Katarina Sremčević

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” u organizaciji “Centra za marginu”

NO COMMENTS

Leave a Reply