Jedna od četiri osobe u svetu biće pogođene mentalnom bolešću u nekom momentu u životu. Oko 450 miliona ljudi trenutno boluje, što mentalne poremećaje svrstava u glavne uzroke lošeg zdravlja i invaliditeta širom sveta. U Srbiji se u psihijatrijskim ustanovama godišnje leči oko hiljadu maloletnika. SZO predviđa da će do 2020 godine, depresija biti na drugom mestu na rang listi bolesti koje izazivaju inavaliditet za sve uzraste, oba pola. Danas je depresija već drugi uzrok invaliditeta u starosnoj kategoriji 15-44 godina za oba pola zajedno.
I pored ovih poražavajućih podataka i ozbiljnosti situacije,dosta mladih nije upućeno šta su mentalne bolesti i šta znači živeti sa mentalnom bolešću. Iako je bitno da u medijima postoji reprezentacija mentalnih bolesti pogotovo kod mladih ona je često pogrešno prezentovana. Mentalna oboljenja su toliko romatizovana da su postala poželjna među mladima. Postoji bezbroj razloga za ovu pojavu: težnja adolescenata da se pronađu u društvu; poistovećivanje sa svojim idolima; težnji ka pronalaženju vršnjaka sa sličnim mišljenjem. Sve su to problemi gde društvene mreže imaju značajnu ulogu. Jedan od najvećih umetnika krajem 20. veka i jedan od najvećih idola grunge pokreta Kurt Cobain,frontmen grupe Nirvana,patio je od bipolarnog poremećaja, depresije i bolesti zavisnosti. Bend Nirvanu kao i čitav muzički žanr grunge karakterisali su apatični i sumorni tekstovi sa motivima depresije,bolesti zavisnosti i samopovređivanja. Ovo za posledicu ima čitavu generaciju na koju su ovi umetnici uticali i zbog čega su ozbiljne bolesti prikazane čak kao prelepa i tragična umetnička forma življenja ali i umiranja. Društvena mreža na kojoj ima bezbroj primera romantizacije mentalnih oboljenja kao i primeri uticaja grunge-a je Tumblr. Zbog toga što važi za ne „mainstream“ društvenu mrežu i jednu od retkih društvenih mreža koja ne cenzuriše sadržaj koji se postavlja Tumblr je ispoljio svoju najmračniju stranu.
Ovo su samo neki od primera neobazrivosti i needukovanosti onih koji kreiraju, ali i dele ove slike na društvenim mrežama. Jedan ovakav post ima i do 500 „lajkova“ i 400 „reeblogova“ što ga svrstava u popularnije sadržaje na Tumblr-u. U periodu adolescencije i “divljanja hormona”, promenljivih raspoloženja ili neprihvaćenosti u društvu mladi žele da pronađu zajednicu u kojoj se istražuju. Društvena mreža kao što je Tumblr daje mogućnost pronalaženja vršnjaka koji dele interesovanja, muzičke i umetničke uticaje, stavove o životu. Nije se mogao izbeći krug vršnjaka koji nisu, ne svojom krivicom, dovoljno edukovani na ove teme, a koji glorifikuju depresiju, samopovređivanje ili bipolaran poremećaj. Adolescenti žele da budu primećeni,vidljivi u društvu,žele da se istaknu,izdvoje od ostatka društva,da se osete posebno i misteriozno. Primeri rečenica kojima se često služe su “Can I just disappear?” ili “People who die by suicide don’t want to end their lives, they want to end their pain”. Mladi su zbunjeni u emocijama koje osećaju, teško je pronaći zanimljive edukativne sadržaje na internetu koji će im pomoći da razlikuju depresiju od tuge ili promenljivost raspoloženja sa bipolarnim poremećajem. Zbog toga im Tumblr pruža utehu i jedinu edukaciju. Neretko danas u konverzaciji mladih možete čuti da će u šali ili čak uvredljivim tonom neko nekog nazvati anoreksičnim samo zato što je mršaviji od standarda koje društvo nameće, bipolarnim samo zato što neko ima nagle promene raspoloženja (što je normalno u adolescentnom dobu) ili depresivnim samo zato što je neko neraspoložen.
Svako od nas poznaje neku osobu ili je sam prolazio kroz neku vrstu mentalnog/duševnog oboljenja. Podaci koji govore o učestalosti ovih oboljenja su poražavajući i treba ih shvatiti najozbiljnije. Depresija, anoreksija, bipolaran poremećaj i bolesti zavisnosti su čak i smrtonosna oboljenja koja se često završe samoubistvom obolelog i moraju se lečiti ozbiljnim terapijama ili lekovima. Smatram da je najveći problem u osuđivanju i isključivanju ljudi koji boluju, njihovoj nedovoljnoj vidljivosti u medijima i društvu u celini. Sa druge strane, dolazi do banalizacije problema pa one koji zaista boluju poistovećuju sa onima koji žele da budu vidljivi i da skrenu pažnju na sebe u adolesentnom periodu. Tako imamo ljude koji teže ka umetničkom, misterioznom i tragičnom životu, dok drugi žive sa sramotom, neshvatanjem sebe ili završe samoubistvom. Obe strane su posledica odbačenosti u društvu, te ih nikako ne treba osuditi već razumeti, edukovati i pomoći.
Piše: Veljko Stanojević
Tekst nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu
