Tags Posts tagged with "film"

film

Svečana 89. dodela Oskara za najbolja ostvarenja iz 2016. godine završila se zabunom oko dodele nagrade za najbolji film, kao i u znaku filma La La Land, ostvarenja koji je pored najviše nominacija ove godine, pokupio i najviše nagrada.

Međutim, nešto manje popularna ali ništa manje važna, nagrada za najbolji animirani film, okupirala je pažnju svih pravih ljubitelja dobro ispričane priče na filmskom platnu.
Pripala je Diznijevom Zootropolisu, koji je ostvario zaradu od preko milijardu dolara širom sveta od početka svog prikazivanja.

Razlog?

Film se na jedinstven i do sada neprikazivan način bavi objašnjenem tema iz sveta odraslih deci: prvenstveno rasizmom, rodnom ravnopravnošću, kao i seksizmom na radnom mestu.

O uticaju koji animirani filmovi snimani tokom godina imaju na odrastanje dece širom sveta može posvedočiti svako od nas,  a moguli poput FOX-a i Diznija već su izbacivali animirane filmove koje prati svetska slava poput Ledenog doba ili Zaleđenog kraljevstva.
Ono što ovaj izdvaja iz gomile jeste način na koji pristupa temi rasizma: umesto zečice koja od starta mrzi lisice i kroz film uči da ne bude rasista, imamo zečicu koja za sebe misli da je već liberalna i do kraja filma saznaje koliko je u stvari u zabludi.

Iako je primetna pojava sve više ženskih junaka u animiranim filmovima, način na koji se Zootropolis igra sa velikim društvenim pitanjima  kroz lik Džudi Hop, zečice iz porodice srednjeg staleža čija je najveća želja da postane policajka u Zootropolisu – velikom gradu gde je sve moguće i gde svaka životinja ima pravo da postane ono što želi.

Iako je režiser priznao da kada je film pisan nije bilo planirano da glavni junak bude zečica Džudi, već lisica Nik Vajld, film je evoluirao u ono što danas sa ponosom osvaja srca gledalaca svih uzrasta, rasa i polova i postao je škola tolerancije od sat i pedeset minuta.

Film je kroz mnoštvo scena uspeo da unese humor na ”mala vrata” kroz svoje sjajne replike na modernu kulturu, kao i na kultni film Kum.

Prilikom primanja Oskara, koreditelj filma, Rič Mur poručio je: ,,Zahvalni smo publici širom sveta koja je prihvatila ovaj film i njegovu priču o tome kako je tolerancija moćnija od straha od drugih.”

To je dovoljan razlog da pažnju svog deteta usmerite na nešto što je važno za njegovo pravilno odrastanje, širenje  tolerancije prema rasama i polovima i učenje kako se uopšte ophoditi prema drugima.

Naučite ih da ne moraju uvek biti princeze koje čekaju da ih spasi princ ili da ne moraju biti pričevi koji spašavaju bilo koga, već im pokažite da je sve ono što žele da postanu moguće.
To je ono što je Zootropolis na svom primeru pokazao.

 

Piše: Ivana Stojanović

Tekst je nastao u okviru programa “Škola medijske pismenosti” koji realizuje “Centar za marginu”

“Moonlight“ nije dobio Oskara zbog političke korektnosti, ni zato što je bilo vreme da nagradu dobije LGBT film, niti zato što je to odgovor na „Oscar so white“ kritike. „Moonlight“ je dobio nagradu zato što je jednostavno genijalan.

 

Ova oskarovska godina je po mnogo čemu drugačija nego prethodne, pre svega žanrovski, ne kvalitativno. U toj žanrovskoj usmerenosti leži suštinski razlog toga što (mahom muški) kritičari smatraju da je kvalitet filmova opao – internalizovane patrijarhalne vrednosti. Ove godine gotovo svi nominovani filmovi žanrovski se mogu okarakterisati kao drama, a tematski su to realne ljudske priče, slojevitih i kompleksnih narativa i takoreći „sporije“ radnje. Nema akcije, pucačine, nema specijalnih efekata. Dakle, uslovno rečeno, filmovi su pomalo „ženski“, ne pucaju na adrenalin nego na emocije. A sve žensko je, razume se, manje vredno i trivijalno.

Prvo što se da primetiti je da među nominovanima ima filmova koje nose ženski karakteri kao i filmova koji portretišu crnačku zajednicu. Da li je to „Oscar so white“ uticaj ili slučajnost manje je važno, a čak i da jeste Akademiji treba čestitati što je tako brzo uvažila kritike. Iako smatram da je nominaciju zaslužio i „Captain Fantastic“ Matta Rossa i iznad svega „Juste la fin du monde“ Xaviera Dolana, ne može se reći da odabrani filmovi nisu zasluženo tu, osim seksistima, rasistima ili homofobima kojima zapravo nije problem kvalitet filmova „Moonlight“, „Fences“ ili „Hidden figures“, već gejevi, crnci i žene.

Tri filma su po mom mišljenju najznačajnija – „Manchester by the Sea“ (u kome je Casey Affleck sa svojom blago pogubljenom ekspresijom zaista odigrao ulogu života i savršeno doneo lik), „Lion“ (koji je uspeo da u samo jednoj sceni, onoj sa kašikom ispred restorana, precizno oslika današnje društvo) i naravno „Moonlight“.

Zašto „Moonlight“ ima prednost? Na prvom mestu, zato što nije pretenciozan holivudski blockbuster. Budžet filma nije veliki, 5x je manji od „Manchestera“, 8x manji od „Liona“ i čak 18x manji od „La La Landa“. A opet je rekao više od njih. „Moonlight“ nije najbolji LGBT film, niti je najbolji film koji portretiše crnačku zajednicu, ali je film koji na najbolji način osnažuje mlade gej crnce. Zato je i na udaru bele heteroseksualne kritike. Većina populacije u našem delu sveta je heteroseksualna i bele boje kože, društvo je kreirano prema normama i potrebama belog heteroseksualnog muškarca, a 99.99% zapadne kinematografije govori o heteroseksualnoj ljubavi belih ljudi. I povrh svega toga, čim neki film izađe iz te matrice, odmah se dominantna struktura nađe ugrožena nasilnom propagandom i nametanjem tuđih vrednosti. Nikada mi neće biti jasno zašto se većina koja uvek potencira svoju brojnost kao argument za “normalnost” tako panično plaši tih malih, mizernih i nebitnih manjina. No, to je neka druga tema.

Filmovi imaju društvenu odgovornost da ispričaju priče koje su neispričane, daju glas onima koji se ne čuju, portretišu živote onih koji su nevidljivi i osnaže one koji se sami sa sobom bore. „Moonlight“ portretiše zajednicu koja je dvostruko stigmatizovana – po boji kože i seksualnoj orijentaciji. Gledajući većinu filmova klinci stiču negativnu sliku o ta dva vrlo važna aspekta svog identiteta, dolazi do sekundarne viktimizacije i identifikacije sa takvom slikom o sebi, jedinom koja im je pružena. „Moonlight“ im pruža alternativu koja nije utopija, film i dalje portretiše i kriminal, zavisnost i sve ostale probleme sa kojima se susreće crnačka zajednica i koji čine njihovu strukturalno iskonstruisanu realnost, ali šalje i tu čuvenu „You are different, and it is OK“ poruku koja dolazi iz same zajednice od strane članova te zajednice. Prateći odrastanje dečaka koji se na svakom koraku suočava sa odbacivanjem, nasiljem i maltretiranjem film objašnjava uzročno-posledične veze između određenih aspekata njegove ličnosti u aktuelnom trenutku u odnosu na događaje koji su ih uslovili u prethodnoj fazi života. Od jednake važnosti je prikaz glavnog protagoniste u odraslom dobu u kome on, kao formirana ličnost, rešava zaostale probleme iz prošlosti, kao i prikaz njegovog tinejdžerskog perioda u kome je izložen različitim oblicima porodičnog, vršnjačkog i sistemskog nasilja, traumama i pokušajima da prihvati sebe i razume svoja osećanja. Svako ko se ikada borio sa sopstvenim osećajem različitosti može da razume njegov osećaj besa, očaja i izolacije i da se sa njim identifikuje, što je značajno za svakog gej tinejdžera, posebno u crnačkoj zajednici. Ipak, od neprocenjive važnosti je prvi deo filma i njegovo najranije detinjstvo u kome prvi put ima podržavajuću očinsku figuru (koju je maestralno doneo Mahershala Ali) koja može poslužiti ne samo kao oslonac i role model tinejdžerima, već i kao roditeljski model svima ostalima, bar kada je odrastanje gej deteta u pitanju. Dve izuzetno važne replike se pojavljuju u filmu koje su na prvom mestu osnažujuće za dete, ali i roditeljima daju odgovor na večno pitanje „kako da objasnim detetu da se dva muškarca ljube“. Kada ga dečak upita „Šta je to peder“ Mahershala Ali odgovara „to je reč izmišljena da bi se gej osobe osećale loše“. Zatim je usledilo pitanje „Da li sam ja peder?“ i odgovor „Ti si možda gej, ali peder sigurno nisi“ na šta kasnije dodaje „U nekom trenutku ćeš sam odlučiti ko si i ko ćeš biti. Niko tu odluku ne može da donese umesto tebe“. Tako jednostavan odgovor koji je tako komplikovano izgovoriti.

Ukratko, “Moonlight” nije tu samo da osnaži i portretiše jednu manjinsku zajednicu ili stvori empatiju u široj društvenoj javnosti. “Moonlight” je tu da sve nas nauči kako da slušamo, razumemo i podržimo drugačije od nas i to je najvažnija lekcija koju nam je Barry Jenkins dao.

 

Piše: Nemanja Marinović

(Photo by: Paul Drinkwater/NBC)

Rubrika: LIČNI STAV
Piše: Nemanja Marinović

Na nedavno održanoj dodeli „Zlatnog globusa“, primajući nagradu za životni doprinos filmu „Cecil B. Demille Award“ Meril Strip je odžala govor koji je kao buktinja zapalio medije i društvene mreže. Svi ste ga čuli, nema potrebe da ga prepričavam. Ali hajde da analiziramo reakcije.

Poznate ličnosti imaju moć da se njihov glas daleko čuje i aktivisti ljudskopravaškog sektora stalno naglašavaju koliko je važno da oni budu ambasadori i lobisti, ljudi koji će širiti svest o pitanjima iz ove oblasti. Malo je onih koji se na tako nešto usude jer znaju da iznošenjem svakog političkog stava zasigurno gube jedan deo publike. Još je manje žena koje su u duboko mizoginom društvu dovoljno osnažene da iznose političke stavove. A kada se, pored svih ograničenja, usude na to – budu sputavane, napadane i osporavane. Iako su reakcije uglavnom pozitivne, uvek ima onih koji bi to bolje. Uvek ima onih koji imaju monopol na znanje i ispravnu percepciju relevantnosti društvenih tema.

Mi smo, kao publika i kao aktivisti vrlo cinični kada su celebrity saveznici u pitanju. Želimo da više govore o temama koje su društveno relevantne, ali ako je moguće da im mi odredimo šta će pričati, kada će pričati i ko će pričati. Ako Meril govori o Trampu – „A što ćuti o Obaminim bombardovanjima?“, ako se Riki Martin autuje – „A gde je bio do sad?“, ako Pamela Anderson govori  o pravima životinja – „A nekad je nosila bunde…“. Ako se pomene terorizam u Parizu – „A šta je sa Alepom?“, ako se pomene Sirija – „A gde je Libija?“, ako se pomene reciklaža – „A šta je sa globalnim zagrevanjem?“, ako se pomenu LGBT prava – „valjda je važnije pitanje malinara!“, ako se pomene nasilje u porodici – „ništa ne treba da bude u fokusu dok se ne sredi status Kosova“, ako se govori o Srebrenici – „a Oluji ćuti, jel?“. Najbolje bi bilo kada bismo mogli mi, jedini ispravni i sveznajući, da im napišemo šta da kažu, pa ako može i da im govori traju sat i po vremena, pa i tad bismo našli neku zamerku.

Ova planeta ima milion i jedan problem. I milion i jednu temu o kojoj treba govoriti, a jako malo ljudi koji se glas čuje o tome govori. O čemu god da se priča, uvek postoji još ona neka tema o kojoj se nije pričalo, a treba. Svako priča o onome što misli, o onome što zna i o onome što ga pogađa. Da li ima još mnogo toga da se kaže? Naravno da ima. Ali to ne znači da treba sputavati svakog čim progovori jer to sigurno neće osnažiti onih ostalih 200 ljudi koji su sedeli u toj sali da sutra izađu i kažu nešto više od „hvala mami i tati što su me napravili ovako lepog i talentovanog“. To sigurno neće poslati poruku nekoj mladoj glumici da izađe i kaže ono što bismo želeli da neko javno kaže, a Meril nije izgovorila.

Kao odgovor na govor Meril strip pojavila se slika koja je optužuje što ćuti o Obaminim ratovima. Sliku je sharovao veliki broj ljudi, uključujući i neke zagovornike ljudskih prava, a okačila ju je osoba koja je u opisu slike napisala „Jebena celebrity kurva. Nikoga nije briga šta ti imaš da kažeš, vrati se u svoju holivudsku rupu i crkni“. I sa tim očigledno ovi što šeruju nisu imali nikakav problem jer „imaš pravo na svoje mišljenje sve dok se slaže s mojim“. U suprotnom, ti si celebrity kurva koja treba da umre. Živela sloboda govora!

poznate kurve

Zašto baš “Merlinka”?

Apsolutno ne zato što je na festivalu prikazan kratki film “Ko ima pravo na najlon čarape” koji su režirale Nataša Niškanović i Milica Batričević, jedna od osnivačica “Centra za marginu” 🙂

Četiri su objektivna kriterijuma koja ovaj festival svrstvaju u najznačajnije filmske festivale u regionu:

  • festival emituje filmove koji su bili uspešni na međunarodnim filmskim festivalima, ali ne mejnstrim filmove koji su lako dostupni na svakom torentu, već upravo naslove koje teško da bismo imali prilike da pogledamo u Srbiji
  • na festivalu su maltene savršeno proporcionalno zastupljeni filmovi gej, lezbejske i trans tematike
  • među selektovanim filmovima su uglavnom u jednakoj meri zastupljeni filmovi režisera i režiserki
  • festival omogućava mladim i neafirmisanim domaćim režiserima da prezentuju svoja ostvarenja

I ove godine, kao i prethodnih, kampovali smo na festivalu, a iz ovogodišnje ponude izdvajamo po tri filma iz svake kategorije:

201609683_1_img_fix_700x700

Dokumentarni filmovi:

  • Waiting for B. – površno gledano, film spada u kategoriju „treshy filmića“ koji prati grupu brazilskih (mahom gej) fanova pop dive Beyonce koji kampuju 2 meseca ispred stadiona da bi prvi ušli na koncert. Međutim u pozadini svega film s jedne strane jasno prikazuje realnost brazilskog društva, dok sa druge strane lične priče kampera ilustruju veliki pozitivni uticaj koji pop kultura i pop zvezde mogu imati na ličnom planu za same fanove, građenje njihovog identiteta, samopozdanja i kapaciteta da izađu na kraj sa na prvom mestu homofobijom, ali i drugim životnim izazovima.
  • Brothers of the night – film prikazuje životne priče grupe mladih bugarskih strejt roma koji u potrazi za boljim životom odlaze u Austriju gde im jedini izbor ostaje da se bave gej prostitucijom. Izuzetno egzotična tema filma možda je bila i ključni razlog ne tako srećne realizacije. Izborom da film bude docu-fiction i meša elemente realnih i očigledno izmišljenih događaja i dijaloga koji vređaju inteligenciju umanjuje se ozbiljnost društvenih okolnosti u kojima se ti momci nalaze, a koje se prikazuju prilično jednodimenzionalno i površno, što ostavlja mnogo prostora stereotipizacijama. Ipak, film je dinamičan i akteri vrlo simpatični tako da, što bi žiri rekao, „biramo da im verujemo čak i kada je jasno da nas masno lažu“.
  • Život pod maskom – dokumentarni film domaćeg autora Aleksandra Principa portretiše pet LGBT osoba koje dolaze u Beograd iz manjih sredina, boreći se da prihvate svoje identitete i žive u skladu sa njima. Jasno je uočljivo da je režiser osoba koja je i istraživač sa dobrim poznavanjem kvir teorije i rodnih teorija. Priče su kompleksne i otvaraju mnoge teme o kojima se nerado govori, kao što je npr. korektivno silovanje i psihičke posledice koje ono nosi.

15442392_1362384300452011_2744022840960335751_n

Dugometražni filmovi:

  • Theo and Hugo – film govori o dvojici momaka koji se sreću u seks klubu u Parizu, Hugo je inficiran HIV-om, a Teo je tamo prvi put. Radnja je pomalo science fiction – nakon što je saznao da Teo nije koristio kondom Hugo histeriše, poziva SOS liniju, vodi Tea na kliniku gde ih izuzetno senzibilisano osoblje prima preko reda, dobija odmah terapiju… čitav sistem izgleda kao mala francuska utopija. Ono što je ipak najveća vrednost filma jeste izvanredna gluma, kao i hemija između glumaca, koji su uverljivi čak i u krajnje nerealnim situacijama.
  • Where are you going, Habibi? – kada gej Turčin upozna strejt nemačkog kečera, jasno je da će radnja biti na granici komedije i drame. Između njih se stvara latentna homoerotska veza koja se u jednoj situacionoj okolnosti konkretizuje, a otvoreni kraj sugeriše da će se možda na kraju i razviti u nešto više. U pozadini glavne priče prikazane su i drugi važni sociološki fenomeni – diskriminacija Turaka u Nemačkoj, konzervativizam tradicionalne turske porodice i život na margini društva i na drugoj strani zakona, uz potenciranje krupnih koraka koje je Nemačka napravila u pogledu položaja LGBT osoba i prikaza nemačkog društva kao prilično liberalnog i otvorenog u ovom pogledu.
  • Viva – verovatno i najbolji film na festivalu, iako se žiri nije u potpunosti sa tim složio. Na Kubi mladi gej muškarac počinje da nastupa kao drag kraljica kako bi preživeo, a u međuvremenu se pojavljuje i njegov homofobični otac, bivši bokser, kojeg nikada nije upoznao. Na mnogo nivoa ovaj film je relevantan i odličan – verno prikazuje ekstremno siromaštvo na Kubi u kojoj je prostitucija često jedini izlaz, homofobiju i zatvorenost kubanskog društva, nejednakosti, ali možda najvažnije od svega – koliko je lako izgubiti društveni status i koliko je psihički teško nositi se sa tom situacijom. Jedina zamerka je predvidljivost, već negde na polovini filma bilo je očekivano da će se film završiti smrću oca nakon čega Viva izvodi svoj najbolji i najemotivniji nastup ikada. Ipak, od ovakvog filma se i ne očekuje neki plot twist, tako da je predvidljivost očekivana i sasvim opravdana.

ariel

Kratki filmovi su zaštitni znak festivala i njegova najveća vrednost. Ipak, ovogodišnji izbor je, čini se, bio malo slabiji nego ranijih godina. Tri koja su ostavila utisak:

  • The owls – grčki film o gej tinejdžeru koji postaje seks radnik da bi prehranio porodicu koja ga na kraju odbacuje. Nezainteresovana majka i otac alkoholičar nemaju problem s tim što njihov sin radi, sve dokle god to nije pod njihovim krovom. Priča o cinizmu.
  • True colors – povučeni tinejdžer izmišlja jezik znakova i o svojim osećanjima komunicira putem kartica sa bojom. To dopire do popularnog klinca u školi, sportiste i tu nastaje borba između dva maskuliniteta – njega koji koristi svoj maskulinitet da zaštiti fizički slabije (i prihvata osećanja koje razvija prema povučenom drugu i klasičnog školskog siledžije kojeg treba postaviti na svoje mesto.
  • Ariel – film koji počinje naracijom koja govori o tome kako se „svi nalazimo na nekom nivou društvene stratifikacije, zadovoljni što nam nije još gore jer uvek ima nekog ispod nas, ali šta onda kad smo mi ti koji smo na samom dnu lestvice?“ jednostavno mora biti najbolji film na festivalu, iako se ni sa ovim žiri nije složio. Izuzetno kompleksan film o trans crnkinji beskućnici koja upoznaje drugog beskućnika i pušta ga u svoj mikrosvet zatvoren za svakoga i zbog toga zažali – kada on biva ubijen jer ju je odbranio od napada huligana ona krivi sebe jer se „usudila da pomisli da i ona ima pravo da bude srećna“. Film koji jasno govori o tome kako društvo upisuje mentalne kodove kojima nas ubeđuje da smo sami krivi za to što smo tu gde smo, da ništa drugo ne zaslužujemo i tera nas da verujemo da je problem u nama, a ne u sistemu.

I na kraju van svake konkurencije – AbFab! Jer su apsolutno fantastične! <3

absolutely-fabulous-2

Velika je odgovornost malih ljudi, rekao je Stevan Filipović na tribini “Uloga filma u procesu suočavanja s prošlošću” održanoj na Festivalu evropskog filma na Paliću.

Otvoren je konkurs za Peti beogradski filmski festival osoba sa invaliditetom – BOSIFEST 2014. koji će se održati od 2. do 4. juna 2014. godine u Domu omladine Beograda. Konkurs za slanje radova je otvoren od 22. januara do 22. marta 2014. godine. Slogan ovogodišnjeg festivala je „Moć vizuelne komunikacije“, a tema je rad i život osoba sa invaliditetom.

BOSIFEST je međunarodni filmski festival osoba sa invaliditetom, jedini ove vrste u jugoistočnoj Evropi, koji ove godine po peti put organizuje Hendi Centar Koloseum iz Beograda.

Do sada je u okviru BOSIFEST-a prikazano preko 180 filmskih ostvarenja, koja se bave životom osoba sa invaliditetom ili su njihovi autori osobe sa invaliditetom.

(Link ka vesti: http://www.crnps.org.rs/2014/filmski-festival-osoba-sa-invaliditetom)

CZM na socijalnim mrežama

578FansLike
4Subscribers+1
290FollowersFollow