Tags Posts tagged with "masovnakultura"

masovnakultura

Photo: Telegraf

Ako očekujete na ovom mestu tipičan diskurs o „reliktima devedesetih“, „medijskom projektu SPS-a“ ili „krezuboj publici“ – na pogrešnom ste mestu i slobodno odmah ugasite ovaj tekst.

Tema ovog teksta neće biti istorijat sukoba Jelene Karleuše i Cece Ražnatović, niti kvalitet muzike, već potpuno kultur-relativistički pristup analizi njihovog diskursa i toga šta one u političkom smislu danas predstavljaju. Kada je sukob dve pevačice kulminirao 2013-e godine sa već čuvenim „megdanom na Ušću“ prilikom čega je stvorena medijska slika o „dve Srbije“ u dihotomijama: urbano/ruralno, nacionalizam/kosmopolitizam, konzervativno/progresivno povela se diskusija o tome koje medijske poruke njih dve šalju i koja je zapravo njihova ciljna grupa. U daljem tekstu pokušaću da dam odgovor na ova pitanja.

CENZURA I MEDIJSKI LINČ

U mnogo čemu ti koncerti podsećaju na ovogodišnje predsedničke izbore – pratila ih je jaka medijska propaganda jedne strane i potpuna satanizacija i medijski linč druge, mediji su bili jasno pozicionirani, dan Karleušinog koncerta pratio je niz tehničkih problema koje su neki smatrali opstrukcijom, a još pre početka koncerta izašli su medijski tekstovi spremni nekoliko dana unapred. Ako svaki momenat gde se govori o Ceci zamenimo sa rečju „režim“, a o Jeleni sa „opozicija“ dobićemo medijsku sliku identičnu ovogodišnjim predsedničkim izborima po sistemu „kada jedan konj trči, jasno je ko će da pobedi“. Ako pak publiku na oba koncerta uporedimo sa prikazom režimskih i antirežimskih skupova, opet je princip sličan – dovoženje autobusima „režima“ i predimenzioniranje broja pristalica sa jedne strane (iako, nema sumnje, ta strana u ovom slučaju jeste imala bar 4x više publike nego druga) i višestruko umanjivanje broja ljudi na drugoj (iako, istini za volju, ni brojke koje iznosi „opozicija“ ne odgovaraju istini). Usled svega navedenog Karleuša se, kao što je pokušala i opozicija, okreće društvenim mrežama i sebe pretvara u novi tip medija koji prati više ljudi nego sve mejnstrim medije u Srbiji i koji koristi da plasira ono što ona naziva „istinom“, a ja ću iskoristiti termin „alternativna realnost medijskoj realnosti“ jer je vrlo diskutabilno kako se istina u ovom slučaju može definisati.

Šta nam ova paradigma govori? Obe pevačice su najveće muzičke zvezde u ovoj zemlji i ma šta mislili o njihovoj muzici – imaju armiju fanova posebno među mlađom populacijom koja se identifikuje s njima. Iz tog razloga analiza njihovih (političkih) poruka izuzetno je značajna. Kao što je odnos prema njima u javnosti uporediv sa odnosom režim-opozicija, tako su i njihovi stavovi i političke opcije koje podržavaju otvoreno pozicionirane u tom odnosu.

REŽIM U SVAKOM REŽIMU

Ceca Ražnatović retko javno iznosi stavove o bilo čemu, što je sjajna taktika. Njena ciljna grupa je najšira i bukvalno svako ko nema alergijsku reakciju na domaći mejnstrim sluša i njenu muziku, a ko kaže da ne sluša – laže. Iznošenje jasnih političkih stavova u velikoj meri bi tu ciljnu grupu smanjilo. Uostalom, ona i ne mora mnogo da govori, njena biografija priča sama za sebe, kao i prijateljstva sa političkim funkcionerima svakog režima. Ako se vratimo na paradigmu sa početka teksta, ona je zapravo specifičan slučaj jer je bila režim u svakom režimu.

17458391_1320148574717349_8885758954506592869_n

Istini za volju, kada govori, to uvek bude zapamćeno, poput angažmana u toku NATO bombardovanja i čitanja molitve sa papirića. U ovu kampanju bila je izuzetno uključena i to ne tako što se njeno ime našlo na izvesnom spisku, već prisustvom u prvom redu na mitingu Aleksandra Vučića u „Areni“, tik uz Nadu Macuru. Podršku mu je pružila i u Sportskom centru „Šumice“, kada je Vučić ženama obećao nešto što je njihovo garantovano pravo – da budu tretirane jednako kao muškarci. Tom prilikom poručila je: “On mnogo radi i mnogo toga je učinio i to je čovek kojem treba da budemo vetar u leđa. Da ga podržimo” i posvetila mu stih svoje pesme: “Isuse, daj mu lavlje srce”.

Miting-SNS-Arena-Svetlana-Ceca-Raznatovic-2-620x350Miting u “Areni”, photo: Marko Todorović (izvor: Telegraf)

188365303658da83c4b4916824432231_v4_bigCeca i Vučić u SC “Šumice”, photo: Tanjug/Zoran Zestic

NA PROCEPU IZMEĐU “DVE SRBIJE”

Sa druge strane, Jelena Karleuša svoje političke stavove iznosi javno i konstantno na društvenim mrežama komentariše aktuelne teme. Osim humanitarnih aktivnosti koje su svojstvene velikom broju estradnih zvezda, ona je i zagovornica LGBT prava, ateistkinja, veganka i antimilitaristkinja i jedna je od retkih javnih ličnosti koje se usuđuju da javno govore o ratu na Ex-Yu prostorima, Srebrenici ili Oluji. Više puta je gostovala u političkim emisijama (poput Piramide, Utiska nedelje, Ćirilice), a u nekima je direktno bila oponent Aleksandru Vučiću. Sa druge strane, podrška konkretnoj političkoj partiji u njenom slučaju nije previše jasna. Svojevremeno je iz prvog reda na mitingu podržala Čedomira Jovanovića, umela je da kaže i pozitivne stvari o Vučiću i Dačiću, a na ovim izborima otvoreno je podržala Sašu Jankovića koristeći haštag #bezstraha. Ipak moglo bi se reći da je više na strani sadašnje opozicije, iliti „građanske“ opcije, iako bez obzira na to ko je na vlasti nikada nije bila „u ljubavi“ sa režimom, što se posebno ogledalo u njenoj dugogodišnjoj zabrani na RTS-u. Ako je Ceca režim u svakom režimu, Jelena bi bila opozicija svakog režima. Ova naizgled paradoksalna situacija se može objasniti time što su stavovi koje iznosi Jelena bliski stavovima tzv. „Druge Srbije“ koja je nastala kao protest protiv diktature, medijskog jednoumlja, rasta nacionalizma i rata. Ipak, kao pokret koji je nastao u intelektualnim krugovima, drugosrbijanstvo odlikuje velika doza elitizma i ograđivanja od svega što nije intelektualno (setimo se da je upravo drugosrbijanski diskurs konzumente turbo-folk muzike nazivao „krezubom masom“, što je termin koji se sad često čuje među podržavaocima opozicije za glasače SNS-a) i kao takva „Druga Srbija“ nikada neće prihvatiti Jelenu, estradnu zvezdu, kao sebi ravnu. Tu se dešava možda najveći paradoks od svih, a to je što se u korpusu stavova koje Jelena deli sa Drugom Srbijom, upravo nalazi i elitizam. Nju u velikoj meri karakteriše „lokal beogradizam“, isticanje „urbanog“ nasuprot „ruralnom“ i „džiberskog“ i generalno shvatanje da je biti „beograđanin“ vrednost. Jelena tako ostaje na procepu između „prve“ i „druge“ Srbije – suviše progresivna za prve, a nedovoljno dobra za druge.

jk3

No vratimo se na njen politički angažman poslednjih dana. Nije bila deo nijedne zvanične predsedničke kampanje, niti tim povodom istupala u medijima, ali kao što smo već utvrdili njene društvene mreže su postale medij sam za sebe i iste je koristila da pozove ljude na glasanje, pruži podršku Saši Jankoviću, ali i prokomentariše rezultate izbora.

jk1

Pružila je podršku i studentima i mladima koji su pokrenuli „protest protiv diktature“ ističući da je miran skup demokratsko pravo svih građana. Kritički se osvrnula i na činjenicu da većina medija ne izveštava o protestima i koristi svoju vidljivost na društvenim mrežama da obavesti javnost o tome objavljujući fotografije sa samih protesta. Na kraju je i pozvala studente da ne “šetaju za džabe” i artikulišu jasne političke zahteve od kojih je najvažniji, po njenom mišljenju, smena direktora RTS-a i prekid medijske cenzure.

jk2

jk4

Ako smo do sada razmišljali gde su u postmiloševićevoj Srbiji pozicionirane Svetlana i Jelena, ovi predsednički izbori dali su nam nedvosmislen odgovor na to. Važno je pitanje na kraju – kome se one obraćaju? Koja je njihova ciljna grupa i da li se ona i koliko razlikuje?

Jedna od teza u vreme gore pomenutih koncerata je da će na oba koncerta doći ista publika, samo u različitoj brojnosti, tj. da se njihova ciljna grupa ne razlikuje. Smatram da ovo u velikoj meri jeste tačno. Obe su deo mejnstrim muzičke kulture i ne postoji značajna razlika u muzičkom ukusu ljudi koji slušaju „Insomniju“ i „Turbulentno“, obe nastupaju na sličnim mestima i njihova muzika se pušta u istim klubovima, iako je zbog većeg naginjanja ka folku dijapazon mesta gde se Cecina muzika uživo izvodi svakako širi. To ne znači da celokupna publika koja sluša mejnstrim ceni i jednu i drugu, ali svakako poruke koje one šalju do svih njih dolaze. Dakle, mogli bismo reći da se obe obraćaju istoj publici. Međutim, ovo je površan pogled. Ono što karakteriše Jelenu Karleušu je jedna specifičnost: dok sa jedne strane Cecu podržavaju oni koji njenu muziku slušaju, Jelenu Karleušu je počeo da prati veliki broj ljudi iz potpuno drugih razloga – zbog mode i stila, ili političkih stavova. Ova publika je često izvan publike koja sluša mejnstrim muziku i koja bi posetila njene koncerte, pa bi se moglo reći da se zapravo Jelena Karleuša obraća široj ciljnoj grupi. I ovo, pak, treba uzeti sa rezervom. Srbija, pa i Balkan, predstavlja malo tržište i bez obzira da li neko čini publiku bilo koje od njih iz medija će neizbežno saznati o porukama koje šalju. Ključna razlika je u tome što će te poruke drugačije uticati na one koji ih prate i one koji usputno o tome saznaju, tako da ciljna grupa ipak ostaje važan faktor.

Ove poruke moramo pratiti i analizirati, posebno uzimajući u obzir činjenicu da najveći deo njihove ciljne grupe čine mladi koji se sa njima identifikuju. To potvrđuju mnoga istraživanja stavova mladih u kojima se više godina unazad na vrhu liste idola mladih nalaze Novak Đoković i Jelena Karleuša. Te rezultate pokazalo je i prošlogodišnje istraživanje koje je sproveo Tim Centar iz Novog Sada, a koje pored ova dva imena navodi i Teslu, Šešelja, Sergeja Trifunovića, Marčela, Kristijana Golubovića… i sadrži veliki broj političara, sportista, naučnika, estradnih ličnosti i rijaliti zvezda. Dokle god je situacija takva, svi ovi ljudi predstavljaju medij koji komunicira sa mladima i u velikoj meri ih kreira, a naša je odgovornost da to pažljivo ispratimo.

 

Piše: Nemanja Marinović

Šta reality shows žele da nam poruče? Odgovor na ovo pitanje leži u odgovoru na sledeće: da li su rijalitiji stvoreni u cilju da zabave i skrenu misli ili su to medijski sadržaji sa složenijim sadržajem?

Često se rijalitiji karakterizuju kao ruglo ili samo prezentacija onog najružnijeg u društvu (blud, nemoral i sl), međutim medijske pojave često nisu ovako jednostavne. Zbog toga sam se bavio analizom tzv. ,, Moćnog programa’’.

Zašto baš ,,Moćni program’’ i šta je to? Kao noćna emisija on je objedinio sledeće učesnike:

  1. Divnu i Marka- proslavljeni par iz rijalitija DNK, koji su poznati po tome što žive pomalo neuobičajeno. Oni otvoreno varaju jedno drugo, međutim paradoksalno, konzervativno žive na selu, tradicionalnim stilom života. Zbog nelogičnih izjava postali su miljenici gledaoca ovog rijalitija.
  2. Jarana i Cezara- Voditelje emisije,,Noćna mora‘’’ koja se bavi svakidašnjim temama diskursom nesvakidašnjim i logikom koja je obrnuta.
  3. Maca Diskrecija – mlada devojka iz Bosne koja se proslavila u rijalitijima često provokativno obučena sa otvorenim govorima o seksu i seksualnom zadovoljavanju, fetišima kao nečim potpuno prirodnim i bez tabua. Danas se aktivno bavi pevanjem, nastupa i snima autorske pesme.

Ove poznate ličnosti, kao najpopularnije u različitim rijalitijijma, objedinjene su u Pinkovoj emisiji ,,Moćni program’’ koji se emituje posle ponoći. U programu se priča o različitim temama, igraju različite igrice, peva, a sve je propraćeno ambijetalnom muzikom na klaviru.

Kada sam istraživao sadržaj ovog programa i analizirao ove rijaliti likove, shvatio sam da istorijski postoje dva pojma koja su slična rijalitijima, koji bi mogli da iskristališu da li su rijalitiji samo ruglo ili nešto složenije. U slučaju čiste zabave po karakteristikama odgovara pojam tzv. ,,cirkusi nakaza’’ , dok u slučaju gde postoji (često ne lako vidljiva) poruka odgovara pojam ,,teatra apsurda’’. Ova dva pojma i emisija ,,Moćnog programa’’ imaju zajedničko to što se neposredno postavljaju pred publiku: iako su danas dominantni masovni mediji, ova emisija nudi česta uživo uključenja publike i emituje se uživo.

17793026_10208832862724370_1118732269_n

U daljim redovima ću ukratko objasniti  ova dva pojma i sistematično ih uporediti sa sadržajima rijalitija.

Cirkusi nakaza (,,Freakshows’’ ,,Sideshows’’) su postojali kao oblik zabave najpre u SAD i UK već u 17. veku. Među prvima su bili putujuća braća Lazarus i Johannes Baptista Colloredo, koji su ustvari bili sijamski blizanci. Lazarus je potpuno zdrav, dok Johannes ima odvojen samo jedan deo torzoa, koji ga odvaja od Lazarusovih grudi. Johannes ne priča puno, ali njih dvojica zajedno putuju i zabavljaju ljude, zarađuju i žive od toga kao šoumeni.

Teatar apsurda nastao je kao pojam iz ,,Mita o Sizifu’’ Alberta Kamija. Nakon Drugog svetskog rata ovaj oblik umetnosti postaje popularan i govori nam najčešće o egzistencijalističkim pitanjima, kao i generalno antropološkim pitanjima na način gde pokušava da pokaže besmisao života koji živimo. Ova forma pokušava da se reši logike, i generalno uobičajenih formi drame, govori se besmilicama, jer se smatra da reči više ne mogu da opišu apsurd našeg postojanja.

Kako bih sistematično uporedio ova dva pojma postaviću neke njihove  ključne karakteristike koje su u odnosu dihotomije:

Cirkus nakaza Teatar apsurda
egzotično i nesvakidašnje svakidašnje na nesvakidašnji način
oslanjanje na prirodu čoveka duštveno-filozofska shvatanja čoveka
konkretno apstraktno
efekat trenutnog šoka konstantantno zbunjuća fabula
već stvoreno osmišljeno

 

Kada je u pitanju dihotomija egzotično : svakidašnje  – ,,Moćni program’’ bliži je svakidašnjem na drugačiji način. Voditelj Ognjen Amidžić ih u početku predstavlja kao ,,ljude sa drugačijim viđenjem života’’. Šta bi ovo trebalo da znači? Iz sadržaja emisije možemo da shvatimo da je u pitanju pre svega drugačije shvatanje prioriteta i problema koje se ogleda naročito u njihovom načinu govora. Njihovi diskursi su često nejasni i nedovršeni, njihove poruke često indirektne, a najčešći motiv je večito okretanje na zabavnu stranu života i izbegavanje problema. Živimo isti život kao i oni, ali kao da se uvek okrećemo onom činjeničnom i čestom surovom. I sam Jaran kaže da treba u emisiju uneti više smeha jer svima nam je ,, Pun đavo politike, da proveselimo jadne ljude, svi smo mi jadni’’. Jasna je empatija i poistovećivanje sa gledaocima, međutim govori se o drugačijem viđenju sveta, što je svakako svakidašnje na nesvakidašnji način – ,,iz drugog ugla”.

Tu interpretaciju mogu da povežem i sa dihotomijom čovekova priroda : društveno-filozofska shvatanja čoveka. I ovde možemo da se vodimo time da je akcenat na drugačijem shvatanju života. Za razliku od cirkusa nakaza u kome su predstavljeni ljudi sa drugačijim prirodnim karakteristikama (neuobičajen broj delova tela, nesrazmernosti i neprosečna visina) kao i ljudi sa neuobičajenim mogućnostima uslovljenim prirodnim karakteristikama (gutači vatre, noževa, neverovatno savitljivi ljudi i sl), u teatru apsurda i ,,Moćnom programu’’ izraženo je samo drugačije shvatanje društvene stvarnosti. Čak i nesvakidašnji odgovori u igri asocijacija kod učesnika su pre uslovljeni drugačijim kulturnim obrascima i drugačijem razvoju , nego nekakvom prirodno uslovljenom manom. Možemo reći da je motiv izvanrednih prirodnih sposobnosti bliži emisiji ,,Ja imam talenat’’ nego ovoj emisiji ili nekom rijalitiju.

Konkretno prema apstraktnom, kako je i najšire, tako je i najproblematičnije za odrediti u ovoj analizi. Cirkusi nakaza se vode konkretnim činovima i prikazima neskvakidašnjih ljudi, dok teatar apsurda poput ,,Čekajući godoa’’ stvara likove često bez konkretnih ,jasno vidljivih radnji u apstraktnim dijalozima i promišljanjima. Učesnici ,,Moćnog programa’’ ustvari ne čine neke konkretne aktivnosti. Oni diskutuju i tamo gde je najkonkretnija radnja najčešće je u igricama (asocijacije) i pevanju. U ovoj emisiji dele se mišljenja na različite teme, koji su pretežno svakidašnje i opšte poput: kakav je položaj žene u porodici, da li je varati u vezi ispravno, stavovi o društvu uopšte i slično. Kada spojimo sa apsurdnim izjavama učesnika poput izjave Marka koji je izjavio da se romantika pokazuje kupovinom cveća i poklona, zatim priznao da ništa nije kupio svojoj devojci; da pravi muškarac treba da ne vara ženu, a on svoju je varao – jasno je da je i u ovoj tački ,,Moćni program’’ bliži teatru apsurda.

Trenutni šok ili zbunjujuća fabula? Emisija nema iznenadnih aktova koji bi šokirali gledaoce. U cirkusima nakaza menadžeri ,,natprirodnih zvezda’’ često ih skrivaju pre nastupa, kako bi izazvali šok kod publike. Naše zvezde ,,Moćnog programa’’ već su poznate javnosti i uz ambijentalnu muziku u pozadini diskutuju, bez naglog uvoda. Međutim često njihova diskusija bila je na par mesta nejasna i samom voditelju, kao i gledaocima koji su se uključivali. Vokabular koji koriste je nesvakidašnji ili nepravilno upotrebljen, misli su često nedovršene, a poruka nepotpuna. U teatru apsurda često je slučaj da su rečenice nedovršene, prekinute, a stilske figure nesvakidašnje. Obrnuta logika je prisutna kako i u emisiji ,,Moćnog programa’’ tako i u teatru apsurda.

Osmišljeno ili već stvoreno je jako problematično pitanje. Pod “već stvorenim” ne misli se naravno na njihove izgrađene ličnosti, koje se i danas kontinuirano razvijaju, nego na već stvorene ,,talente’’ ili neuobičajenosti, kojima učesnici cirkuza nakaza raspolažu i pre samog akta, ali ga ne razvijaju tokom akta. “Osmišljeno” se odnosi na prethodno smišljene scenarije, dijaloge i obrnutu  logiku koji se pojavljuju u teatru apsurda i služe kako bi se likovi razvijali tokom samog performansa. ,,Moćni program’’ može se reći da na neki način raspolaže sa oba. Jaran, Cezar, Maca i par Divna i Marko svakako raspolažu svojim određenim specifičnostima, međutim to su većim delom njihov temperament, narav, način razmišljanja, a time i način govora. To su sve većinom pojmovi iz psihologije ličnosti, a ne prirodno uslovljene specifičnosti. Takođe za koncept emisije može se reći da je jednim delom osmišljen, međutim: Da li je svaki detalj osmišljen ili i spontanost igra ulogu? Može se reći i da bez obzira na osmišljenost koncepta, tema i igrica, učesnici jesu spontani. Međutim izvori za preciznu informaciju o tome da li je program detaljno i planski smišljen su mi nedostupni.

Povratna informacija je značajna za analaizu sadržaja ovog programa. Jedna gledateljka se uključila i izjavila da će joj prenos skupštine lakše pasti nakon odgledane emisije, što znači da ipak pogled na svet učesnika ostavlja određeni efekat na publiku, tako što im omogućuje da ,,iz njihovog ugla’’ vide svet.

17792304_10208832862844373_968900642_n

Ljudi koji bi smatrali ovaj moj tekst neumesnim, rekli bi da je teatar apsurda delo od velike umetničke vrednosti, dok je ,,Moćni program’’ ništa drugo do bezvredni kič i da je suvišno porediti ova dva. Međutim, isto tako je potpuno neopravdano okarakterisati ,,Moćni program’’ kao teatar apsurda. Moj cilj je bio da pokažem da je moguće uočiti sličnosti između ova dva pojma i da ne treba zaključivati o rijalitijima prerano bez kritičnog mišljenja.

Ipak, setimo se ,,Fontane’’ Marsela Dišana 1917. godine, kada je iz bunta na izložbu Društva nezavisnih umetnika poslao pisoar kao svoju instalaciju koja je bila odraz bunta prema društvenoj nepravednosti tog perioda. Taj akt bio je početak umetničnog pokreta punog bunta i već stvorenih (ready-made) instalacija na izložbama, pod nazivom dadaizam. Tako da možda naš ,,Moćni program’’ deluje ko jedan običan ,,pisoar’’ našeg vremena, koji ipak nosi neku indirektnu poruku. Iako je manje direktniji od bunta dadaizma, on gledaocima daje određnu dozu utehe i zabave. Da li je to ispravan način komuniciranja sa gledaocima je pitanje koje je van ove analize, ali upamtite da kada sledeći put budete u prilici da gledate rijalitije ili diskutujete o istima, kritički ih posmatrajte i promislite šta je ono što žele da nam kažu.

 

Piše: Uroš Đurović

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu.

Svečana 89. dodela Oskara za najbolja ostvarenja iz 2016. godine završila se zabunom oko dodele nagrade za najbolji film, kao i u znaku filma La La Land, ostvarenja koji je pored najviše nominacija ove godine, pokupio i najviše nagrada.

Međutim, nešto manje popularna ali ništa manje važna, nagrada za najbolji animirani film, okupirala je pažnju svih pravih ljubitelja dobro ispričane priče na filmskom platnu.
Pripala je Diznijevom Zootropolisu, koji je ostvario zaradu od preko milijardu dolara širom sveta od početka svog prikazivanja.

Razlog?

Film se na jedinstven i do sada neprikazivan način bavi objašnjenem tema iz sveta odraslih deci: prvenstveno rasizmom, rodnom ravnopravnošću, kao i seksizmom na radnom mestu.

O uticaju koji animirani filmovi snimani tokom godina imaju na odrastanje dece širom sveta može posvedočiti svako od nas,  a moguli poput FOX-a i Diznija već su izbacivali animirane filmove koje prati svetska slava poput Ledenog doba ili Zaleđenog kraljevstva.
Ono što ovaj izdvaja iz gomile jeste način na koji pristupa temi rasizma: umesto zečice koja od starta mrzi lisice i kroz film uči da ne bude rasista, imamo zečicu koja za sebe misli da je već liberalna i do kraja filma saznaje koliko je u stvari u zabludi.

Iako je primetna pojava sve više ženskih junaka u animiranim filmovima, način na koji se Zootropolis igra sa velikim društvenim pitanjima  kroz lik Džudi Hop, zečice iz porodice srednjeg staleža čija je najveća želja da postane policajka u Zootropolisu – velikom gradu gde je sve moguće i gde svaka životinja ima pravo da postane ono što želi.

Iako je režiser priznao da kada je film pisan nije bilo planirano da glavni junak bude zečica Džudi, već lisica Nik Vajld, film je evoluirao u ono što danas sa ponosom osvaja srca gledalaca svih uzrasta, rasa i polova i postao je škola tolerancije od sat i pedeset minuta.

Film je kroz mnoštvo scena uspeo da unese humor na ”mala vrata” kroz svoje sjajne replike na modernu kulturu, kao i na kultni film Kum.

Prilikom primanja Oskara, koreditelj filma, Rič Mur poručio je: ,,Zahvalni smo publici širom sveta koja je prihvatila ovaj film i njegovu priču o tome kako je tolerancija moćnija od straha od drugih.”

To je dovoljan razlog da pažnju svog deteta usmerite na nešto što je važno za njegovo pravilno odrastanje, širenje  tolerancije prema rasama i polovima i učenje kako se uopšte ophoditi prema drugima.

Naučite ih da ne moraju uvek biti princeze koje čekaju da ih spasi princ ili da ne moraju biti pričevi koji spašavaju bilo koga, već im pokažite da je sve ono što žele da postanu moguće.
To je ono što je Zootropolis na svom primeru pokazao.

 

Piše: Ivana Stojanović

Tekst je nastao u okviru programa “Škola medijske pismenosti” koji realizuje “Centar za marginu”

“Moonlight“ nije dobio Oskara zbog političke korektnosti, ni zato što je bilo vreme da nagradu dobije LGBT film, niti zato što je to odgovor na „Oscar so white“ kritike. „Moonlight“ je dobio nagradu zato što je jednostavno genijalan.

 

Ova oskarovska godina je po mnogo čemu drugačija nego prethodne, pre svega žanrovski, ne kvalitativno. U toj žanrovskoj usmerenosti leži suštinski razlog toga što (mahom muški) kritičari smatraju da je kvalitet filmova opao – internalizovane patrijarhalne vrednosti. Ove godine gotovo svi nominovani filmovi žanrovski se mogu okarakterisati kao drama, a tematski su to realne ljudske priče, slojevitih i kompleksnih narativa i takoreći „sporije“ radnje. Nema akcije, pucačine, nema specijalnih efekata. Dakle, uslovno rečeno, filmovi su pomalo „ženski“, ne pucaju na adrenalin nego na emocije. A sve žensko je, razume se, manje vredno i trivijalno.

Prvo što se da primetiti je da među nominovanima ima filmova koje nose ženski karakteri kao i filmova koji portretišu crnačku zajednicu. Da li je to „Oscar so white“ uticaj ili slučajnost manje je važno, a čak i da jeste Akademiji treba čestitati što je tako brzo uvažila kritike. Iako smatram da je nominaciju zaslužio i „Captain Fantastic“ Matta Rossa i iznad svega „Juste la fin du monde“ Xaviera Dolana, ne može se reći da odabrani filmovi nisu zasluženo tu, osim seksistima, rasistima ili homofobima kojima zapravo nije problem kvalitet filmova „Moonlight“, „Fences“ ili „Hidden figures“, već gejevi, crnci i žene.

Tri filma su po mom mišljenju najznačajnija – „Manchester by the Sea“ (u kome je Casey Affleck sa svojom blago pogubljenom ekspresijom zaista odigrao ulogu života i savršeno doneo lik), „Lion“ (koji je uspeo da u samo jednoj sceni, onoj sa kašikom ispred restorana, precizno oslika današnje društvo) i naravno „Moonlight“.

Zašto „Moonlight“ ima prednost? Na prvom mestu, zato što nije pretenciozan holivudski blockbuster. Budžet filma nije veliki, 5x je manji od „Manchestera“, 8x manji od „Liona“ i čak 18x manji od „La La Landa“. A opet je rekao više od njih. „Moonlight“ nije najbolji LGBT film, niti je najbolji film koji portretiše crnačku zajednicu, ali je film koji na najbolji način osnažuje mlade gej crnce. Zato je i na udaru bele heteroseksualne kritike. Većina populacije u našem delu sveta je heteroseksualna i bele boje kože, društvo je kreirano prema normama i potrebama belog heteroseksualnog muškarca, a 99.99% zapadne kinematografije govori o heteroseksualnoj ljubavi belih ljudi. I povrh svega toga, čim neki film izađe iz te matrice, odmah se dominantna struktura nađe ugrožena nasilnom propagandom i nametanjem tuđih vrednosti. Nikada mi neće biti jasno zašto se većina koja uvek potencira svoju brojnost kao argument za “normalnost” tako panično plaši tih malih, mizernih i nebitnih manjina. No, to je neka druga tema.

Filmovi imaju društvenu odgovornost da ispričaju priče koje su neispričane, daju glas onima koji se ne čuju, portretišu živote onih koji su nevidljivi i osnaže one koji se sami sa sobom bore. „Moonlight“ portretiše zajednicu koja je dvostruko stigmatizovana – po boji kože i seksualnoj orijentaciji. Gledajući većinu filmova klinci stiču negativnu sliku o ta dva vrlo važna aspekta svog identiteta, dolazi do sekundarne viktimizacije i identifikacije sa takvom slikom o sebi, jedinom koja im je pružena. „Moonlight“ im pruža alternativu koja nije utopija, film i dalje portretiše i kriminal, zavisnost i sve ostale probleme sa kojima se susreće crnačka zajednica i koji čine njihovu strukturalno iskonstruisanu realnost, ali šalje i tu čuvenu „You are different, and it is OK“ poruku koja dolazi iz same zajednice od strane članova te zajednice. Prateći odrastanje dečaka koji se na svakom koraku suočava sa odbacivanjem, nasiljem i maltretiranjem film objašnjava uzročno-posledične veze između određenih aspekata njegove ličnosti u aktuelnom trenutku u odnosu na događaje koji su ih uslovili u prethodnoj fazi života. Od jednake važnosti je prikaz glavnog protagoniste u odraslom dobu u kome on, kao formirana ličnost, rešava zaostale probleme iz prošlosti, kao i prikaz njegovog tinejdžerskog perioda u kome je izložen različitim oblicima porodičnog, vršnjačkog i sistemskog nasilja, traumama i pokušajima da prihvati sebe i razume svoja osećanja. Svako ko se ikada borio sa sopstvenim osećajem različitosti može da razume njegov osećaj besa, očaja i izolacije i da se sa njim identifikuje, što je značajno za svakog gej tinejdžera, posebno u crnačkoj zajednici. Ipak, od neprocenjive važnosti je prvi deo filma i njegovo najranije detinjstvo u kome prvi put ima podržavajuću očinsku figuru (koju je maestralno doneo Mahershala Ali) koja može poslužiti ne samo kao oslonac i role model tinejdžerima, već i kao roditeljski model svima ostalima, bar kada je odrastanje gej deteta u pitanju. Dve izuzetno važne replike se pojavljuju u filmu koje su na prvom mestu osnažujuće za dete, ali i roditeljima daju odgovor na večno pitanje „kako da objasnim detetu da se dva muškarca ljube“. Kada ga dečak upita „Šta je to peder“ Mahershala Ali odgovara „to je reč izmišljena da bi se gej osobe osećale loše“. Zatim je usledilo pitanje „Da li sam ja peder?“ i odgovor „Ti si možda gej, ali peder sigurno nisi“ na šta kasnije dodaje „U nekom trenutku ćeš sam odlučiti ko si i ko ćeš biti. Niko tu odluku ne može da donese umesto tebe“. Tako jednostavan odgovor koji je tako komplikovano izgovoriti.

Ukratko, “Moonlight” nije tu samo da osnaži i portretiše jednu manjinsku zajednicu ili stvori empatiju u široj društvenoj javnosti. “Moonlight” je tu da sve nas nauči kako da slušamo, razumemo i podržimo drugačije od nas i to je najvažnija lekcija koju nam je Barry Jenkins dao.

 

Piše: Nemanja Marinović

(Photo by: Paul Drinkwater/NBC)

Rubrika: LIČNI STAV
Piše: Nemanja Marinović

Na nedavno održanoj dodeli „Zlatnog globusa“, primajući nagradu za životni doprinos filmu „Cecil B. Demille Award“ Meril Strip je odžala govor koji je kao buktinja zapalio medije i društvene mreže. Svi ste ga čuli, nema potrebe da ga prepričavam. Ali hajde da analiziramo reakcije.

Poznate ličnosti imaju moć da se njihov glas daleko čuje i aktivisti ljudskopravaškog sektora stalno naglašavaju koliko je važno da oni budu ambasadori i lobisti, ljudi koji će širiti svest o pitanjima iz ove oblasti. Malo je onih koji se na tako nešto usude jer znaju da iznošenjem svakog političkog stava zasigurno gube jedan deo publike. Još je manje žena koje su u duboko mizoginom društvu dovoljno osnažene da iznose političke stavove. A kada se, pored svih ograničenja, usude na to – budu sputavane, napadane i osporavane. Iako su reakcije uglavnom pozitivne, uvek ima onih koji bi to bolje. Uvek ima onih koji imaju monopol na znanje i ispravnu percepciju relevantnosti društvenih tema.

Mi smo, kao publika i kao aktivisti vrlo cinični kada su celebrity saveznici u pitanju. Želimo da više govore o temama koje su društveno relevantne, ali ako je moguće da im mi odredimo šta će pričati, kada će pričati i ko će pričati. Ako Meril govori o Trampu – „A što ćuti o Obaminim bombardovanjima?“, ako se Riki Martin autuje – „A gde je bio do sad?“, ako Pamela Anderson govori  o pravima životinja – „A nekad je nosila bunde…“. Ako se pomene terorizam u Parizu – „A šta je sa Alepom?“, ako se pomene Sirija – „A gde je Libija?“, ako se pomene reciklaža – „A šta je sa globalnim zagrevanjem?“, ako se pomenu LGBT prava – „valjda je važnije pitanje malinara!“, ako se pomene nasilje u porodici – „ništa ne treba da bude u fokusu dok se ne sredi status Kosova“, ako se govori o Srebrenici – „a Oluji ćuti, jel?“. Najbolje bi bilo kada bismo mogli mi, jedini ispravni i sveznajući, da im napišemo šta da kažu, pa ako može i da im govori traju sat i po vremena, pa i tad bismo našli neku zamerku.

Ova planeta ima milion i jedan problem. I milion i jednu temu o kojoj treba govoriti, a jako malo ljudi koji se glas čuje o tome govori. O čemu god da se priča, uvek postoji još ona neka tema o kojoj se nije pričalo, a treba. Svako priča o onome što misli, o onome što zna i o onome što ga pogađa. Da li ima još mnogo toga da se kaže? Naravno da ima. Ali to ne znači da treba sputavati svakog čim progovori jer to sigurno neće osnažiti onih ostalih 200 ljudi koji su sedeli u toj sali da sutra izađu i kažu nešto više od „hvala mami i tati što su me napravili ovako lepog i talentovanog“. To sigurno neće poslati poruku nekoj mladoj glumici da izađe i kaže ono što bismo želeli da neko javno kaže, a Meril nije izgovorila.

Kao odgovor na govor Meril strip pojavila se slika koja je optužuje što ćuti o Obaminim ratovima. Sliku je sharovao veliki broj ljudi, uključujući i neke zagovornike ljudskih prava, a okačila ju je osoba koja je u opisu slike napisala „Jebena celebrity kurva. Nikoga nije briga šta ti imaš da kažeš, vrati se u svoju holivudsku rupu i crkni“. I sa tim očigledno ovi što šeruju nisu imali nikakav problem jer „imaš pravo na svoje mišljenje sve dok se slaže s mojim“. U suprotnom, ti si celebrity kurva koja treba da umre. Živela sloboda govora!

poznate kurve

Zašto baš “Merlinka”?

Apsolutno ne zato što je na festivalu prikazan kratki film “Ko ima pravo na najlon čarape” koji su režirale Nataša Niškanović i Milica Batričević, jedna od osnivačica “Centra za marginu” 🙂

Četiri su objektivna kriterijuma koja ovaj festival svrstvaju u najznačajnije filmske festivale u regionu:

  • festival emituje filmove koji su bili uspešni na međunarodnim filmskim festivalima, ali ne mejnstrim filmove koji su lako dostupni na svakom torentu, već upravo naslove koje teško da bismo imali prilike da pogledamo u Srbiji
  • na festivalu su maltene savršeno proporcionalno zastupljeni filmovi gej, lezbejske i trans tematike
  • među selektovanim filmovima su uglavnom u jednakoj meri zastupljeni filmovi režisera i režiserki
  • festival omogućava mladim i neafirmisanim domaćim režiserima da prezentuju svoja ostvarenja

I ove godine, kao i prethodnih, kampovali smo na festivalu, a iz ovogodišnje ponude izdvajamo po tri filma iz svake kategorije:

201609683_1_img_fix_700x700

Dokumentarni filmovi:

  • Waiting for B. – površno gledano, film spada u kategoriju „treshy filmića“ koji prati grupu brazilskih (mahom gej) fanova pop dive Beyonce koji kampuju 2 meseca ispred stadiona da bi prvi ušli na koncert. Međutim u pozadini svega film s jedne strane jasno prikazuje realnost brazilskog društva, dok sa druge strane lične priče kampera ilustruju veliki pozitivni uticaj koji pop kultura i pop zvezde mogu imati na ličnom planu za same fanove, građenje njihovog identiteta, samopozdanja i kapaciteta da izađu na kraj sa na prvom mestu homofobijom, ali i drugim životnim izazovima.
  • Brothers of the night – film prikazuje životne priče grupe mladih bugarskih strejt roma koji u potrazi za boljim životom odlaze u Austriju gde im jedini izbor ostaje da se bave gej prostitucijom. Izuzetno egzotična tema filma možda je bila i ključni razlog ne tako srećne realizacije. Izborom da film bude docu-fiction i meša elemente realnih i očigledno izmišljenih događaja i dijaloga koji vređaju inteligenciju umanjuje se ozbiljnost društvenih okolnosti u kojima se ti momci nalaze, a koje se prikazuju prilično jednodimenzionalno i površno, što ostavlja mnogo prostora stereotipizacijama. Ipak, film je dinamičan i akteri vrlo simpatični tako da, što bi žiri rekao, „biramo da im verujemo čak i kada je jasno da nas masno lažu“.
  • Život pod maskom – dokumentarni film domaćeg autora Aleksandra Principa portretiše pet LGBT osoba koje dolaze u Beograd iz manjih sredina, boreći se da prihvate svoje identitete i žive u skladu sa njima. Jasno je uočljivo da je režiser osoba koja je i istraživač sa dobrim poznavanjem kvir teorije i rodnih teorija. Priče su kompleksne i otvaraju mnoge teme o kojima se nerado govori, kao što je npr. korektivno silovanje i psihičke posledice koje ono nosi.

15442392_1362384300452011_2744022840960335751_n

Dugometražni filmovi:

  • Theo and Hugo – film govori o dvojici momaka koji se sreću u seks klubu u Parizu, Hugo je inficiran HIV-om, a Teo je tamo prvi put. Radnja je pomalo science fiction – nakon što je saznao da Teo nije koristio kondom Hugo histeriše, poziva SOS liniju, vodi Tea na kliniku gde ih izuzetno senzibilisano osoblje prima preko reda, dobija odmah terapiju… čitav sistem izgleda kao mala francuska utopija. Ono što je ipak najveća vrednost filma jeste izvanredna gluma, kao i hemija između glumaca, koji su uverljivi čak i u krajnje nerealnim situacijama.
  • Where are you going, Habibi? – kada gej Turčin upozna strejt nemačkog kečera, jasno je da će radnja biti na granici komedije i drame. Između njih se stvara latentna homoerotska veza koja se u jednoj situacionoj okolnosti konkretizuje, a otvoreni kraj sugeriše da će se možda na kraju i razviti u nešto više. U pozadini glavne priče prikazane su i drugi važni sociološki fenomeni – diskriminacija Turaka u Nemačkoj, konzervativizam tradicionalne turske porodice i život na margini društva i na drugoj strani zakona, uz potenciranje krupnih koraka koje je Nemačka napravila u pogledu položaja LGBT osoba i prikaza nemačkog društva kao prilično liberalnog i otvorenog u ovom pogledu.
  • Viva – verovatno i najbolji film na festivalu, iako se žiri nije u potpunosti sa tim složio. Na Kubi mladi gej muškarac počinje da nastupa kao drag kraljica kako bi preživeo, a u međuvremenu se pojavljuje i njegov homofobični otac, bivši bokser, kojeg nikada nije upoznao. Na mnogo nivoa ovaj film je relevantan i odličan – verno prikazuje ekstremno siromaštvo na Kubi u kojoj je prostitucija često jedini izlaz, homofobiju i zatvorenost kubanskog društva, nejednakosti, ali možda najvažnije od svega – koliko je lako izgubiti društveni status i koliko je psihički teško nositi se sa tom situacijom. Jedina zamerka je predvidljivost, već negde na polovini filma bilo je očekivano da će se film završiti smrću oca nakon čega Viva izvodi svoj najbolji i najemotivniji nastup ikada. Ipak, od ovakvog filma se i ne očekuje neki plot twist, tako da je predvidljivost očekivana i sasvim opravdana.

ariel

Kratki filmovi su zaštitni znak festivala i njegova najveća vrednost. Ipak, ovogodišnji izbor je, čini se, bio malo slabiji nego ranijih godina. Tri koja su ostavila utisak:

  • The owls – grčki film o gej tinejdžeru koji postaje seks radnik da bi prehranio porodicu koja ga na kraju odbacuje. Nezainteresovana majka i otac alkoholičar nemaju problem s tim što njihov sin radi, sve dokle god to nije pod njihovim krovom. Priča o cinizmu.
  • True colors – povučeni tinejdžer izmišlja jezik znakova i o svojim osećanjima komunicira putem kartica sa bojom. To dopire do popularnog klinca u školi, sportiste i tu nastaje borba između dva maskuliniteta – njega koji koristi svoj maskulinitet da zaštiti fizički slabije (i prihvata osećanja koje razvija prema povučenom drugu i klasičnog školskog siledžije kojeg treba postaviti na svoje mesto.
  • Ariel – film koji počinje naracijom koja govori o tome kako se „svi nalazimo na nekom nivou društvene stratifikacije, zadovoljni što nam nije još gore jer uvek ima nekog ispod nas, ali šta onda kad smo mi ti koji smo na samom dnu lestvice?“ jednostavno mora biti najbolji film na festivalu, iako se ni sa ovim žiri nije složio. Izuzetno kompleksan film o trans crnkinji beskućnici koja upoznaje drugog beskućnika i pušta ga u svoj mikrosvet zatvoren za svakoga i zbog toga zažali – kada on biva ubijen jer ju je odbranio od napada huligana ona krivi sebe jer se „usudila da pomisli da i ona ima pravo da bude srećna“. Film koji jasno govori o tome kako društvo upisuje mentalne kodove kojima nas ubeđuje da smo sami krivi za to što smo tu gde smo, da ništa drugo ne zaslužujemo i tera nas da verujemo da je problem u nama, a ne u sistemu.

I na kraju van svake konkurencije – AbFab! Jer su apsolutno fantastične! <3

absolutely-fabulous-2

CZM na socijalnim mrežama

578FansLike
4Subscribers+1
290FollowersFollow