Tags Posts tagged with "mediji"

mediji

U dokumentarnom filmu Žene koje su ubile svoje nasilnike koji je objavljen 2013. godine navodi se da svaki deseti anketirani srednjoškolac smatra da “ženu treba povremeno tući“. Iste godine u porodično-partnerskom odnosu ubijeno je, na teritoriji Srbije, 43 žene prema godišnjem izveštaju Mreža Žene protiv nasilja o nasilju prema ženama. Ista organizacija navodi da je tokom 2014. ubijeno 27 žena, 2015. 35 žena, a prethodne godine ubijene su 33 žene u porodično-partnerskom odnosu. Ubistva su vršili bivši i sadašnji partneri ili supruzi, sinovi, unuci i ostali muški rođaci. Ovo pokazuje da ženin život u okviru dominantnog patrijarhalnog sistema može zavisiti od bilo kog muškarca i da je svaki uveren da ima puno pravo kontrole nad ženinim životom, a svaki se od malena uči načinima uspostavljanja kontrole i svakom se od malena za to pruža podrška. Ne sme se zaboraviti da su ovo samo primeri u kojima su žene na kraju mukotrpnih višestrukih oblika nasilja (fizičko, psihičko, ekonomsko, seksualno) koja su često trajala u dugom periodu bile ubijene. Broj žena koje nasilje trpi svakako je mnogo veći. Nasilje prema ženama (samo zato što su žene) vrše muškarci različitih uzrasta, klasa, formalnih obrazovanja i profesija. Sve ovo ukazuje na činjenicu da nasilje prema ženama nije izolovan i jedinstven slučaj, već da je to problem društva i društvenog uređenja koji svojim institucijama dozvoljava propuste i diskriminaciju (posebno) kada su u pitanju žene.

O situaciji i diskriminaciji žena koje su ubile svoje nasilnike jer više nisu mogle da trpe nasilje razgovarala sam sa Tanjom Ignjatović, psihološkinjom koja radi u Autonomnom ženskom centru.

Da li se zna okvirno procenat žena koje trpe neki oblik nasilja s obzirom na to da ne postoji zvanična evidencija institucija i da veliki broj žena ne prijavljuje nasilje?

“Najpre, trebalo bi reći da postoji razlika između broja žena koje su u svom životnom veku bile izložene nekom od oblika nasilja u porodičnom okruženju, ili nasilju muškaraca izvan porodice, i broja žena koje su prijavile nasilje. Kada je reč o rasprostranjenosti nasilja prema ženama u porodičnom kontekstu, podaci više istraživanja govore da je u Srbiji svaka druga žena imala iskustvo psihičkog nasilja i svaka treća iskustvo fizičkog nasilja od muškog člana porodice. Najčešće, radi se o partnerima ili bivšim partnerima, a zatim to je nasilje očeva, braće i drugih muških srodnika. Istraživanja potvrđuju da žene nerado prijavljuju nasilje u porodici institucijama. 

Tanja Ignjatović, psihološkinja/Izvor: Potpisujem.org
Tanja Ignjatović, psihološkinja/Izvor: Potpisujem.org

Tek svaka deseta je potražila institucionalnu zaštitu, a većina je ovaj problem rešila uz pomoć porodice i prijatelja, dakle, kroz neformalnu podršku. U Srbiji ne postoji centralna evidencija prijava nasilja u porodici i drugih oblika nasilja prema ženama, te je nemoguće znati koliki broj incidenta nasilja se godišnje prijavi. Na primer, svi centri za socijalni rad u Srbiji su u 2015. godini evidentirali 18.746 prijava nasilja u porodici i partnerskim odnosima. Međutim, iz izveštaja je nemoguće utvrditi koji procenat žrtava je ženskog pola, kojoj starosnoj kategoriji pripadaju žrtve, kao ni to koja srodnička relacija je između žrtvi i učinilaca nasilja.  Ovakav način predstavljanja podataka o nasilju ne doprinosi da unapredimo svest o problemu, a suprotan je standardima koje je Srbija preuzela prihvatanjem Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici.”

U kojim se situacijama žene odlučuju za ubistvo nasilnika? Da li se zna broj žena koje su ubile svoje nasilnike i posle koliko vremena su to učinile?

“Dosadašnja istraživanja potvrđuju da za žene postoji neuporedivo veći rizik da stradaju od ubistva ili pokušaja ubistva od strane supružnika ili partnera, uključujući i bivše, nego obrnuto. Jedno istraživanje u kom je obuhvaćen period od 10 godina na teritoriji grada Beograda pokazalo je da je od bračne ili ljubavne partnerke stradalo tek 4,4% od ukupnog broja ubijenih muškaraca. U istom periodu, od bračnog ili ljubavnog partnera stradalo je čak 65,6% ukupnog broja žrtava ubistva ili pokušaja ubistva ženskog pola. Dakle, za žene partnerska relacija nosi mnogo veći rizik od ubistva, nego za muškarce. Većina žena, preko 85%, koje su ubile svoje supružnike ili partnere bile su žrtve dugogodišnjeg nasilja, za koje nije bilo odgovarajuće intervencije – one su imale doživljaj da niko ne želi ili ne može da im pomogne. Zbog toga, sa svakim novim nasiljem one su se osećale sve bespomoćnije. Ono je bilo sveprisutno, brutalnije, često se prenosilo i na decu. Neke od njih su napustile nasilnike, ali nasilje, pretnje ubistvom, proganjanje, psihička tortura nisu prestajali. To je izazivalo očaj, doživljaj da su „uhvaćene u zamku“, da im ništa i niko ne može pomoći, kao i doživljaj životne ugroženosti. Činilo im se da bi nasilnik na kraju ubio njih i decu, što je imalo osnove u realnosti. I drugi otežavajući  životni faktori, kao što su siromaštvo, izolovanost, pripadnost marginalizovanoj društvenj grupi, otežavali su situaciju u kojoj se žena nalazila i stvarali doživljaj bezizlaza.”

Koje i kolike kazne dobijaju ove žene? Koje i kolike kazne dobijaju nasilnici koji ubiju svoje supruge ili partnerke?

“Postoji dosta problema u vezi sa kvalifikacijom krivičnog dela i ocenom krivične odgovornosti žena koje su ubile svoje supruge ili partnere, što se reflektuje na visinu kazne. Sudska praksa nije ujednačena u slučajevima ubistva kada su žene prethodno u dugom period bile izložene nasilju koje je moglo da utiče na njihovu percepciju životne ugroženosti i reagovanje. Ako se ubistvo nije desilo u kontekstu nasilja i nužne odbrane (koja je prekoračena), već je na izgled beznačajan povod doveo do reagovanja žrtve ubistvom, prethodno zlostavljanje u dugom vremenu nije uvek uzimano u obzir. Kada je i uzimano u obzir kao olakšavajuća okolnost, zatvorska kazna nije značajno umanjivana. Nasilje koje je žena preduzela nije tumačeno kao nasilje odbrambenog karaktera. Dešavalo se čak suprotno, da slučajevi tog nasilja budu kvalifikovani kao teži oblici ubistva, uz izricanje vrlo visokih, neodgovarajućih kazni zatvora. To se posebno odnosilo na ubistva koje su žene izvršile kada je nasilnik spavao, koja su smatrana ubistvima na podmukao način, što je samo njihova površna spoljna karakteristika. Suprotno tome, za ubistva koje učine muškarci prema ženama često se nalazi veliki broj olakšavajućih okolnosti, te kazne umeju da budu neprimereno niske. Tako se kroz pravosudni sistem potvrdi tradicionalna patrijarhalna društvena matrica koja okrivljuje žene i opravdava i privileguje muškarce.  Ipak, treba reći da u sudskoj prasi ima i pozitivnih primera, kada je prethodno iskustvo žene, odnosno hronični traumatski stres, uzimano u obzir, te nisu kažnjavane visokim zatvorskim kaznama, a u nekoliko slučajeva su čak i oslobođene.”

Izvor: publicpolicy.rs
Izvor: publicpolicy.rs

Na koje opasnosti nailazi žena kada izađe iz zatvora (ako izađe)? Da li je to odbacivanje od strane porodice i prijatelja, osuda društva i sl.?

“Sve nabrojano su moguće posledice i zavise od dužine vremena koje je provedeno u zatvoru, načina na koji žena prihvata svoju situaciju, kao i od odnosa njene neformalne socijalne mreže prema njoj i učinjenom delu. Ako ima podršku dece i porodice, njene šanse za oporavkom su veće. Međutim, može da naiđe na neprihvatanje i odbacivanje, na ozbiljne egzistencijalne probleme, stigmatizaciju koja joj otežava, ili sasvim onemogućava da dobije posao, nastavi život. Bilo bi važno da društvo nudi rehabilitacione programe koji ženama olakšavaju da prebrode problem, čak i kada ih deca i porodica prihvataju.”

Da li mislite da su socijalni radnici-e, policija i tužilaštvo dovoljno obrazovani u oblasti muškog nasilja prema ženama? I u tom kontekstu kako biste prokomentarisali da se ne uzima u obzir sindrom pretučene žene? Postoje li primeri drugačije prakse u inostranstvu?

“Od vremena kada je nasilje u porodici postalo krivično delo, dakle pre 15 godina, dosta je urađeno na promeni ličnih i profesionalnih stavova, sticanju znanja, razvoju procedura i pravila postupanja. Ipak, praksa nije zadovoljavajuća, najviše zbog toga što su slabi mehanizmi stručne podrške profesionalcima, kao i mehanizmi nadzora postupanja i kažnjavanja za propuste koji nisu smeli da se dese. Nedavno je objavljen Posebni izveštaj Zaštinika građana o obukama stručnjaka koji postupaju u slučajevima nasilja u porodici. Tu se navodi da zaposleni u nadležnim službama nemaju dovoljan broj obuka o nasilju prema ženama i nasilju u porodici, o primeni protokola za postupanje u tim situacijama, da obuke uglavnom nisu multisektorske, da se ne prate efekti, odnosno da li se stečena znanja primenjuju, da to nije od značaja za procenu kvaliteta njihovog rada i slično. S tim u vezi, sasvim je moguće da postoje profesionaci koji nikada nisu čuli za „sindrom pretučene žene” ili ne znaju njegovo značenje. U sudskim spisima gotovo da se ne pojavljuje ovaj sindrom. Ipak, treba imati u vidu da ovaj sindrom nije objašnjenje za reakcije svih žrtava, odnosno da on ima svoja ograničenja. Problem kvalitetnog postupanja profesionalca u slučajevima nasilja prema ženama nije nepoznat i drugim državama. Moglo bi se reći da je situacija u celom regionu, većini susednih država, sasvim slična. Postupanjem profesionalaca i zaštitom žrtava nisu zadovoljne ni države koje su ostvarile mnogo više standarde u odnosu na Srbiju, jer praksa uvek može da bude bolja. Kao primere dobre prakse najčešće navodimo Austriju, Veliku Britaniju, skandinavske države, neke države SAD, Australiju.”

Postoji li zakon koji traži odgovornost institucija jer nisu adekvatno ili na vreme reagovali na nasilje koje je prijavljeno?

“Profesionalci koji ne postupaju po propisima su odgovorni i ako ne reaguju na prijavljeno nasilje i ukoliko zbog njihovih propusta dođe do štetne posledice po žrtvu. Ta odgovornost je različitog tipa, disciplinska, prekršajna ili krivična, i ona je regulisana postojećim zakonima. Ono što je problem, što nedostaje, su dobri unutrašnji mehanizni nadzora i kontrole i odgovarajuće sankcije za nečinjenje, propuste ili loše postupanje. Sankcije su, i kada postoje, potpuno neodgovarajuće. To potvrđuje prošlogodišnji izveštaji Zaštitnika građana o 14 slučajeva ubistava žena, u kom se navodi da postoje sistematski i sistemski  propusti. Osim toga, treba reći da država ne preuzima odgovornost da nadoknadi štetu žrtvi ili članovima njene porodice, ako je ona teško povređena ili ubijena, a utvrdi se da je bilo propusta u postupanju institucija. Novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji će početi sa primenom  od 1. juna 2017. trebalo bi da unapredi stanje u zaštiti žrtava i odgovornosti profesionalaca i institucija. On predviđa specijalizaciju profesionalaca u tužilaštvu, policiji i sudovima, obaveznu saradnju između institucija, centralnu evidenciju podataka o prijavama nasilja i merama zaštite. Istovremeno, uvodi disciplinsku i prekršajnu odgovornost za nepostupanje u rokovima koje definiše Zakon, u slučaju neprijavljivanja saznanja ili sumnje na nasilje, ali i u slučaju nepostupanja ili opstrukcije postupanja. Ostaje da vidimo kako će Zakon biti primenjen u praksi i da li će to dovesti do značajnog poboljšanja zaštite žrtava nasilja.”

Izvor: ženeprotivnasilja.net
Izvor: ženeprotivnasilja.net

Koji su trenutni ciljevi Autonomnog ženskog centra kada je u pitanju zakonski okvir koji se primenjuje prema ovim  ženama?

“Autonomni ženski centar u ovom trenutku pokušava da pomogne u izradi podzakonskih akata kako bi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici bio spreman za primenu. Pre njegove primene, naša pažnja biće usmerena na informisanje javnosti, a posebno žena koje su izložene nasilju u novinama o zaštiti. Čim krene primena Zakona naša pažnja će biti usmerena na praćenje postupanja nadležnih institucija, dakle tužilaštva, policije, centara za socijalni rad i sudova. Takođe, kada su u pitanju zakoni, naše su aktivnosti usmerene i na krivično zakonodavstvo. Iako je prošle godine Krivični zakonik dopunjen i izmenjen, nisu postignuti svi standardi Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, a nije usaglašavano ni procesno krivično zakonodavstvo. Položaj žrtve u sudskim postupcima mora da se unapredi. Ona mora da ima sva priznata prava. Trenutno, daleko smo od standarda. U tom smsilu, naša aktivnost će biti usmerena i na usvajanje Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, ali tako da on uvaži specijalizovanu ekspertizu organizacija civilnog sektora u ovoj oblasti.”

Da li mislite da su oštre kazne ovim ženama i u ovom slučaju poruka da su same krive (nakon što im se to konstantno serviralo kao poruka tokom nasilja)?

“Svakako. Da ponovim, tradicionalna patrijarhalna društvena matrica određuje načine na koje sagledavamo kompletnu stvarnost, uključujući ono što čine žene i ono što čine muškarci, okrivljavajući prve i opravdavajući druge, na taj način čuva nepromenljivim uspostavljene društvene odnose, uprkos svim promenama.”

Izvor: hocudaznas.org
Izvor: hocudaznas.org

Žene koje su ubile svoje nasilnike nisu pojedinke koje su se igrom slučaja našle u situaciji da same moraju da se odbrane. Najveći broj ovih žena jesu prijavile nasilje nekoj od nadležnih institucija koje nisu učinile dovoljno da ih zaštite. Kako se navodi u filmu u 9 od 10 slučajeva nasilje je prijavljivano institucijama. Ali, i u slučajevima kada nije prijavljeno, moramo se zapitati zbog čega je to tako. Iako se često kao problem da se ovim ženama smanje kazne navodi da se čin ubistva nije desio u samoodbrani, one to jesu učinile braneći svoje živote, a često i živote svoje dece. A da ironija bude veća, nakon što su institucije dovele žene u situaciju da moraju da se brane same, osećaju se dovoljno nadležnim da iste osude. Uprkos neadekvatnom reagovanju institucija, one koje su svoje muževe ubile na spavanju osuđene su za teško ubistvo, kako se navodi u dokumentarcu. Dok se ženske organizacije i dalje zalažu za niže i blaže kazne zbog konteksta u kojem je ubistvo počinjeno i rade na različitim obukama ljudi iz policije, ostaje na svakom od nas kao pojedinca ili pojedinke da se u ovoj oblasti obrazuje i da ukaže drugima na predrasude o nasilju prema ženama kako bi se povećala svest, nasilnici osudili na vreme, a institucije preuzele odgovornost. Ove žene nisu samo žrtve patrijarhata i nasilnika koje isti opravdava. One su marginalizovane i u sistemu, a bit sistema su institucije koje nisu bile tu da zaštite i podrže ove žene, niti su odreagovale na vreme (ako su uopšte odreagovale). Mnoge od ovih žena su nasilje trpele i po nekoliko decenija, ne zato što su to želele, nego zato što nisu imale drugo rešenje, zato što niko nije preuzeo odgovornost za nasilje koje su preživljavale. Istovremeno, okruženje se pravilo da ne zna u kojim uslovima one žive i da je to njihov lični problem. A nije. Nasilje je društveni problem, nasilje je problem na kome treba da radi i svaka institucija i svaka osoba, a ne problem kome treba da se suprotstavi samo jedna žena. I pre nego što kažete da vas se sve ovo ipak ne tiče, imajte u vidu da ne postoji profil nasilnika i imajte u vidu da ne postoji profil žene kojoj se nasilje može desiti. Možda vas se onda ipak bude ticalo.

 

Piše: Tamara Ivančević

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

Photo: Medija Centar

“Istraživačko novinarstvo pruža osećanje da ste uradili nešto dobro za društvo u celini, jer se time deklarišete i kao dobar čovek, a ne samo kao puki profesionalac.“

On nema mnogo vremena za šetnju, niti za izlaske. Ali ako biste ga kojim slučajem, makar i jednom godišnje, sreli na biciklističkoj stazi na Košutnjaku ili na Zemunskom keju, sigurno vam ne bi palo na pamet da ste videli višestruko nagrađivanog novinara koji je svojim radom inicirao početak rasvetljivanja raznih kriminalnih afera i vratio nadu u novinarstvo koje ljudi zovu „istraživačko“. Pre biste rekli da se radi o nekom pankeru koji „fura“ pirsinge i ne haje previše za ono što se dešava oko njega. Stevan Dojčinović, glavni i odgovorni urednik Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK), bivši novinar Centra za istraživačko novinarstvo (CINS), i autor knjige „Šarić – kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu“ ispričao mi je kako izgleda put od provincijalskog mladića do svetski priznatog novinara koji svoje znanje i umeće deli sa drugim ljudima.

Jedanaest sati, redakcija KRIK-a, novinarka me ljubazno prima u stan-redakciju u srcu Beograda. Dok čekam svog sagvornika diskutujem sa njom o najvažnijim vestima i ne mogu a da je ne upitam o rasporedu „đubretara“ koji stoji na tabli sa obavezama za tekuću nedelju. Mala je redakcija, ali ima previše obaveza, tako da je u KRIK-u čak i izbacivanje smeća stvar dogovora. Nešto kasnije, u prostoriju koja je nekada bila dnevni boravak  ulazi osrednje visoka pojava smeđe kose, u crnom kaputu sa pirsinzima oko usana i na ušima. Pruža mi ruku, otpozdravljam i krećemo u prostoriju s pogledom na jednu od najlepših beogradskih ulica.

Informacija kao imperativ

Stevan nije od onih ljudi koji imaju fiksirane jutarnje rituale, ali svaki dan počinje prelistavanjem najvažnijih vesti.

Ne kupujem novine, ali ujutru prelistam najvažnije vesti na internetu. Danas je KRIK objavio priču o reakciji Agencije za borbu protiv korupcije u slučaju Siniše Malog, tako da sam se više fokusirao na to, te  nisam imao previše vremena da čitam sve. Za informisanje pretežno koristim Twitter, gde pratim većinu medija. Najveću pažnju poklanjam vestima iz politike, ekonomije i hronike, zbog toga što je ono što čime se bavimo u KRIK-u direktno povezano sa vestima iz ovih oblasti. Pored toga, pratim i šta se događa u svetu filma, stripa i muzike. Na kraju, i da se ne bavim ovim poslom, opet bih čitao pošto se može reći da sam zavisnik od informacija.“

Internet na vrhu

U sukobu između klasičnih sredstava informisanja i onlajn medija navija za ove druge, smatrajući da je njihova pobeda izvesna.

„Internet je najpotcenjeniji medij u Srbiji, ali to je besmislica. Ako uporedimo tiraž dnevnih novina sa brojem posetilaca internet izadanja medija, vidimo da se u mnogo većoj meri javnost informiše putem interneta. To govori da novine polako propadaju kao medij, a internet doživljava sve veću ekspanziju. Priča oko novinama i uopšte mejnstim nedijima je samo gubitaška priča i dolazi od onih koji još uvek nemaju smelosti da priznaju da moraju da pređu na neku drugu platformu

Praksa odnosi pobedu nad teorijom

Ne kaje se što je upisao studije novinarstva, ali ni što ih kasnije nije završio. Dok su drugi jurili diplome i ocene, on je jurio posao. Novinarstvo je, ipak, zanat.

„Kao srednjoškolca počela je da me zanima politika, svet kriminala, korupcija, čitao sam knjige koje govore o tome. Bavio sam se nekim primarnim oblicima novinarstva u tom periodu. Sagledavši sve svoje afinitete i interesovanja, najlogčnije mi je bilo da upišem Fakultet političkih nauka. Bio sam u dilemi između novinarstvoa i politikologije. U razgovorima s majkom, shvatio sam da mi novinarstvo pruža isto što i politikologija, s tim što se tamo uče neke dodatne stvari, tako da je moj izbor bio novinarstvo. U međuvremenu sam došao i video da mi fakultet neće priuštiti ono što sam očekivao dok sam se još dvoumio oko samog izbora. Shvatio sam da ću studirati pet godina i da ću za to vreme imati tek nekoliko novinarskih predmeta, a da ću posle tih pet godina biti već malo „mator“ za novinara, tako da sam već na drugoj godini počeo da radim. U prilog tome ide i činjenica da nam fakultet nije obezbeđivao praksu sa strane. U tom periodu sam čitao tekstove Miše Vasića, Filipa Švarma i ostalih. Knjiga o Đinđiću, na čijem je pisanju Vasić prikupio ogroman broj dokumenata sama po sebi govori o čemu se radi. Bio sam deo brojnih seminara na kojima su govorile najeminentnije ličnosti kod nas i u inostranstvu. Na jednom od njih sam upoznao ljude iz jedne redakcije iz Rumunije i počeo da radim sa njima, i ta saradnja traje do danas.“

Priznanja

Brojne nagrade koje je dobijao govore u prilog njegovom poimanju teorije i prakse, ali ih ne vidi kao cilj, jer sam cilj je istraživanje.

„Cilj našeg rada nisu nagrade, već novinarstvo po sebi. Nagrade dođu kasnije kao šlag na tortu. Ne bih sad izdvajao koja mi je najdraža, jer bi to bilo ružno prema onima koji su mi je dali, a koje bih izostavio. Nagrade su neka vrsta priznanja koja javnosti potvrđuje tvoj rad, i moje kolege i ja ih dobijamo često i svakako da imaju motivacionu ulogu, ali ne istražujemo da bi neko rekao kako smo najbolji, već istražujemo da bismo istražili.“

Zabranjeni grad

S jedne strane je nagrađivan, a s druge nerado viđen gost. Jedan je od mnogih kojima je zabranjen ulazak u Rusiju, a da pritom nije dobio jasno objašnjenje od odgovornih.

„Prošle godine mi je saopšteno na aerodromu da moram odmah da se vratim iz Rusije. Rusi su napravili spisak nepodobnih posetilaca njihove zemlje, a na njemu se našla i moja malenkost. Ne znam šta je tačno razlog ovakvog postupka, ali pretpostavljam da se odgovor nalazi u činjenici da smo vezani za neke donatore sa zapada. Formalno, neću otići tamo pre 2020.“

Photo: N1
Photo: N1

Para vrti gde burgija neće

Glavna boljka većine je ekonomska kriza, te su i mnoge ideje KRIK-a ostale da čekaju neka bolja vremena.

„Naravno da smo ograničeni nedostatkom finansijskih sredstava. Planirali smo da osnujemo sopstenu video produkciju, ali za to nam je potrebno mnogo novca. U toj produkciji bismo pravili animacije, kratke klipove, intervjue i slične sadržaje, ali prosto nismo u mogućnosti da tu stvar trenutno isteramo do kraja u okviru budžeta kojim trenutno raspolažemo.“

Istaživačko novinarstvo – zablude i istine

Kao neko ko je iskusan i ko se veoma dobro snalazi u ovoj vrsti posla, napravio je paralelu između između toga šta je istraživačko novinarstvo i onoga kako ga ljudi doživljavaju, pritom govoreći o nekim formama koje se preuzimaju od novinara sa zapada.

„Kod nas imaš jednu liniju portala koji se bave istraživačim novinarstvom i tu možemo svrstati KRIK, Insajder, BIRN, CINS, i, recimo, Južne vesti. Veliki broj ljudi iz ovih redakcija pripada tzv. „zapadnoj školi“ istraživačkog novinarstva. Oni su sticali svoje veštine učeći najvećim delom od stranaca – Amerikanaca, Britanaca, itd, i stvorili su neke standarde na osnovu kojih obavljaju svoj posao. Mimo toga, ako posmatramo mejnstrim medije, u njima uopšte nema istraživačkog novinarstva. Problem sa istraživačkim novinarstvom je to što o njemu postoji jedna predrasuda. U Srbiji se za nekog novinara kaže da se bavi ovom vrstom novinarstva ako nije cenzurisan i ako ima smelosti da objavi ono što bi vlast sakrila, a da se takvom definicijom samo udaljavamo od onoga što je bit istraživačkog novinarstva, a to je ne samo traganje za činjenicama o onima koje ne volimo, već i o onima koje volimo.“

Rastemo

Paralelno sa brojem tekstova i tema, KRIK je porastao i u pogledu čitanosti.

„Pre godinu i po dana, kada smo krenuli, imali smo oko 30 000 čitalaca, kanije se ta brojka povećavala paralelno sa temama kojima smo se bavili, a decembra 2016. dostigla je pola miliona čitalaca. Cilj nam je da u narednom periodu povećamo broj onih koji prate naš rad, da to krajem ove godine bude brojka od milion posetilaca sajta.“

Prijatelji i(ili) kolege

Priča o malim redakcijama nekima izgleda bajkovito, ali se u praksi, kako obaveze bivaju sve brojnije, ta bajkovitost polako gubi.

„Mi smo mali tim, tako da se radi o dosta personalnijoj priči nego u većim medijima, ali svako od nas ima svoja zaduženja. Trudimo se da negujemo taj neki profesionalni odnos. Možemo da izađemo i da se družimo mimo radnog vremena, ali kada se nađemo u redakciji, akcenat je na poslu. U početku smo funkcionisali više na toj „drugarskoj bazi“, ali kako smo počeli da se razvijamo i rastemo, shvatili smo da će naš rad biti produktivniji ako poslu pristupimo u tom smislu da smo mnogo više posvećeniji tekstu nego li svojim internim šalama i slično. Ključna stvar kod ovog posla je da onoga koji se bavi njime to stvarno zanima. Tu je i profit s druge strane. Kako se plate zaposlenih kreću u nekim granicama proseka, može se reći da smo zadovoljni i motivisani da istražujemo dalje. Ovde treba dodati i samo osećanje da ste uradili nešto dobro za društvo u celini jer se time deklarišete i kao dobar čovek a ne samo profesionalac, ali i to da kao novinar imate tu čast da ste saznali nešto zanimljivo pre javnosti, što je već samo po sebi nagrađujuće.“

Zanimljive uloge

Kroz osmeh zamera sebi što eskivira ulogu đubretara.

„Uvek zaboravim da sam ja taj koji tog i tog dana treba da izbaci smeće. Imam previše obaveza, previše vremena provodim u pisanju tekstova i stalno se nešto dešava, tako da kolege budu radi da me zamene. I hvala im na tome.“

Hvala Kosmajcu

Autor je knjige „Šarić – kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu“. Zahvalan je na lepoj promociji koju su mu priredili pripadnici MUP-a i Dragan Kosmajac.

„Ne čudi me što je knjiga pronađena na njegovom stolu u trenutku hapšenja. On je deo te priče, i logično je da je uzeo da pročita šta sam sve otkrivao, a u nekim delovima se i sam Kosmajac pojavljuje. To je na kraju svakako bila dobra promocija mojoj knjizi.“

Photo: Medija Centar
Photo: Medija Centar

Dve „školske“ krimi figure

Šarić je pandan Zemunskom klanu, najvećoj kriminalnoj pojavi kod nas u svakom smislu te reči.

„Nisam ja odlučio da hoću da pišem o Šariću, prosto je Šarić bio taj o kome je trebalo pisati. U Srbiji imamo dve najveće kriminalne tačke. Jedna je Zemunski klan, druga je sam Šarić. Ako se setimo količine droge i novca, jasno je zašto je Šarić broj jedan u njoj. Samo njegovo hapšenje je po sebi bila najveća kriminalna priča kod nas. Pošto sam još pre knjige radio veliki broj tekstova, u dogovoru sa Samizdatom odličili smo da to sklopimo u neku veću celinu, i od toga je nastala knjiga. Knjiga je dopro prošla, prodat je i drugi tiraž, tako da mislim da je odrađena dobra stvar.“

Da li istraživački novinar treba da se bije sa sagovornikom

Reakcije nakon intevjua koji je radio sa premijerom prošle godine svele su se na zamerku da mu nije piršao na „fajterski“ način.

„On nije znao pitanja unapred. Ja sam taj intervju uradio kako mislim da je trebalo. Javnost nije bila zadovoljna, jer je očekivala da ću se ja svađati, a to uopšte nije bila moja misija. Nisam išao tamo da se svađam sa njim. Ja sam svoj zadatak ispunio, a to je da postavim i pitanja i dobijem logične ili nelogiče odgovore i tako ih prenesem javnosti. Od nas se često očekuje da budemo opozicija vlasti i da to u razgovoru sa njenim predstavnicima demonstriramo. Ja sam u tom intervjuu ispunio zadatak, a način na koji odgovara sagovornik nije moj problem – to već govori o njemu. Ili pak ako, kao Siniša Mali, na pitanje novinara odgovori sa „Hvala, doviđenja“, to ne znači da mi nismo obavili svoj deo posla.

Potvrda profesionalnog integriteta

Ovaj period upamćen je po brojnim naslovnim stranama koje mu je Informer u, dabome, dobro poznatom maniru, posvetio.

„Nemam problem s tim da Informer piše šta hoće, ali problem je što u tom pisanju on krši pravila, dok sistem ne funkcioniše i ne sankcioniše to kršenje. Kada bi sistem radio – kao što je to slučaj sa jako brzo rešenim sporom između Nebojše Stefanovića i NIN-a, onda je u redu da Informer piše šta god hoće. Ja sam ga tužio i sudija je predvidela mogući kraj slučaja za dve godine. Ja idem 22. marta prvi put na svedočenje, a on će posle toga, ali sam siguran da će odugovlačiti sa pojavljivanjem. Pitanje je i kakva će presuda biti. Znam jednog kolegu koji ga je dobio na sudu za 100, 000 dinara, ali to ne garantuje da će to biti slučaj i sa mnom jer, kao što rekoh, sistem ne postoji. S druge strane, problem je i kod ljudi bliskih meni. Kolege znaju nešto više o tom Informeru i sličnim medijima, i znaju o čemu se radi. Problem je kod ljudi kojima novinarstvo nije toliko blisko u tom smislu da umeju da razdvoje objektivnu informaciju od one koja ne samo da nije objektivna, već apsolutno netačna. U tom smislu, ova profesija jeste vrlo rizična, i onaj ko se bavi ovom vrstom novinartva može da očekuje ovakve stvari u svako doba, ali prosto nauči da se nosi sa tim.“

Siniša Mali nije drug Tito

U tom periodu nastali su i tekstovi o poslovima Siniše Malog koji je, imajući istraženo u vidu, postajao sve veći.

Nije neophodna velika smelost za pisanje o Siniši Malom. Možda sa strane izgleda da su ljudi koji pišu na ovaj način fizički ugroženi, ali stvari nisu kao u Rusiji gde zbog pisanja bukvalno mogu da te likvidiraju. Mi smo suočeni sa drugim vrstama pritiska, kao što su tabloidi i ono što se u tim medijima piše o nama. A i rekao bih da je veći pritisak kada istražujemo kriminalce koji nisu na političkoj funkciji. Zbog cenzure i sveopšte medijske hajke je mučno kada se istražuju političari i njihove aktivnosti, ali smo daleko od toga da nam se fizički integritet dovodi u pitanje.“

Marija Mali shvatila da je godinama bila saučesnik u sumnjivim poslovima

Tvrdnju da nije potrebna velika smelost za pisanje o gradonačelniku Beograda ili bilo kome na vlasti, KRIK je demonstrirao intrvjuom sa Marijom Mali, bišvom suprogom gradonačelnika Beograda.

„Poenta tog intervjua nije bila da dovedemo bivšu suprugu bilo koga da ona priča loše o svom partneru. Radi se o tome da smo svaku njenu reč proverili i objavili je tek kad smo bili sigurni da u potpunosti odgovara istini. Mi se ne plašimo da će nama sad neko doći u redakciju i napasti nas, već se plašimo da ne objavimo informaciju koja nije istinita. Ona je pristala da se obrati javnosti zbog dece koja su joj oduzeta, tako da smo mi tim pre radili na utvrđivanju verodostojnosti svega onoga što je rekla, jer ne želimo da postanemo sredstvo kojim će se prepucavati zavađene strane, nezavisno od namera tih strana. Mi smo naš deo posla uradili profesionalno. Došli smo do velikog broja podataka, proverili ih i objavili, a sada ostaje da vidimo kakve će biti reakcije nadležnih organa u pogledu optužbi iznetih na račun Siniše Malog.“

Institucije se ne oglušavaju uvek o saznanja novinara

Vest o jednoj od tih reakcija objavljena je u danu vođenja ovog razgovora.

„Značajno je što je Agencija za borbu protiv korupcije reagovala nakon naše priče od pre godinu dana, jer to je potvrdilo naš rad. Očekujemo dalje korake.“

Photo: Twitter
Photo: Twitter

U potrazi sa nepostojećim slobodnim vremenom

Ne traći slobodno vreme jer ga – nema. Službena putovanja koristi kao način relaksacije, a šetnju gradom u kojem živi ume da doživi kao pravu ekskurziju.

„Na žalost, nemam mnogo vremena, često radim i vikendom. Spašava me dosta putovanja na različite konferencije, koja su mi i priika da se odmorim. Sledećeg meseca putujem u Teksas. Ta putovanja mi daju malo prostora da se osvežim i relaksiram. Čitam stripove, imam par omiljenih i gledam horor filmove. Kada se vratim umoran s posla, odgledam neki horor kako bih skrenuo misli na drugu stranu, i generalno volim taj žanr. Prošle nedelje sam našao vremena da prošetam do Zemuna, tako da mi je to došlo kao „avantura“, jer sam uspeo da nađem malo slobodnog vremena. Volim biciklizam. Na Košutnjaku ima jedne jako dobre staze alisam, na žalost, poslednji put vozio prošle godine, iako imam dobar bicikl“.

Doušnici

Postoji legenda da urednik KRIK-a od svih koji zatraže praksu u njegovoj redakciji zahteva gledanje jedne serije.

„Wire“ je naziv te popularne serije.. Scenario je pisao dugogodišnji istraživački novinar Sen Simon, što već samo po sebi govori o kakvom se projektu radi. Serija ima pet sezona i prati dešavanja u gradu Baltimoru u Merilendu. Akcenat se stavlja na kriminal, dilere droge, policajce i tužioce koje istražuju te pojave, obrazovni sistem, kao i na gradonačelnika i njegovu ekipu. Poenta je da je serija veoma autentična i da na veoma dobar način prikazuje sve ono što se dešava u realnom životu, tako da je moja preporuka svima da je odgledaju, i nauče nešto više, a što će im možda koristiti.“

Intervjuisao: Stefan Petrović

Autor je polaznik “Škole medijske pismenosti” koju organizuje Centar za marginu

 

Sreda veče. Na TV Prva u ovom terminu ide emisija autorke Tatjane Vojtehovski,  „Život priča“. Iako ne mogu da kažem da sam zdušno pratila karijerni razvoj ove novinarke i da sam njen najveći fan, uz svo dužno poštovanje, iza mnogih stvari koje ona i njen tim u ovoj emisiji rade bih stala, jer smatram da je jako važno. Ne moram to ja da kažem, govore ljudi iz nedelje u nedelju u njenoj emisiji. „Ustav je najviši pravni akt jedne države“, u osnovnoj školi ovo smo morali da znamo kao dva plus dva. Kada sam kao dvadesetogodišnjakinja svedok da građani jedne pravne države pravdu umesto na sudu traže u televizijskim emisijama, zapitam se, a ko se to usudi da se izdigne iznad ustava koji nas uče da tako bespogovorno poštujemo.

Vraćam se na emisiju. Već danima, nedeljama, odjekuju naslovi u novinama i na portalima o svim aferama koje je Marija Mali, supruga gradonačelnika Beograda Siniše Malog, obelodanila, a čiji je akter, kako ona tvrdi, bio upravo njen suprug. Sve to događa se u sred procesa razvoda i borbe za starateljstvo. Nisam odolela iskušenju da se zapitam kako se ona sada setila da su sve stvari koje je iznosila u javnost, kako se zaključuje iz njene priče, krivična dela. Da li bi ona za Mariju to bila i da se ne vodi bitka za starateljstvo?

I ona je, kao i mnogi pre nje, poslednju šansu videla u emisiji „Život priča“. Tri dana pred emitovanje Siniša i Marija Mali odlučili su da se pomire, odlučili da ravnopravno podižu svoju decu i saopšte da će sve što se u buduće bude govorilo u medijima o njihovom zivotu biti laž. Odlučili su da se njena priča ne emituje.

Elem, poenta mog teksta nije ovaj slučaj niti bilo koji pojedinačan, iako mislim da bez pojedinačne odgovornosti, nje uopšte ni nema. Moje pitanje je da li ima podele vlasti u našoj državi? Da li je sudstvo grana vlasti ili vladajućih? U emisiji o Mariji Mali pojavile su se još tri žene. Sve tri imaju isti problem. U procesu i donošenju odluke o ukidanju starateljstva, uostalom kao i kod Marije Mali, pojavljuju se ista imena (ista ekipa veštaka, sudija i advokat bivših muževa), sve četiri dobile su kontratužbe da su one vršile nasilje, jer tobože one su samo žene i majke, kako to da su se usudile da tuže svoje muževe. A svi ti muževi su, gle čuda, u svojim oblastima uticajni muškarci. Dve su zbog toga morale u emisiji da sakriju svoj identitet. One se plaše za svoju bezbednost i plaše se očeva svoje dece. Plaše se jer u pravnoj državi traže svoja prava, da se slobodno kreću, da viđaju svoju decu, da budu majke, da budu građanke, da javno govore o svojim problemima i potraže pomoć.  Nataša Naletin koja je pre pola godine pričala na TV Prva o svom problemu, sada ima još veći problem jer joj je, kako joj je sudija rekla „u tužilaštvu opao rejting“ zbog pojavljivanja u javnosti. I kada se obrazac ovako identično ponavlja to postaje problem od javnog značaja i rupa u sistemu.

Posao novinara je svakako da na te probleme do poslednje kapi znoja upozoravaju i ukazuju. Ali da li je zaista posao novinara da te rupe u sistemu krpe?

Kako prolaze oni koji pitaju više nego što “nekima” odgovara ilustruje primer iz poslednje emisije “Život priča”. Reč je o bivšoj novinarki Insajdera, Tanji Janković,  koja je časno radeći svoj posao došla do informacija koje su zagolicale savest “krupnih zveri”. Istražujući zloupotrebe u Kolubari, novinari Insajdera uspeli da dokažu kako su nastale milionske štete u ovom javnom preduzeću. U koliko bitnu temu je zašla pokazivali su joj milioni evra koje su joj nudili oni koji bi njenim istraživanjem bili oštećeni, kako bi prestala da se bavi tom temom. Misleći da su ove ucene vrhunac, nije ni slutila da su ustvari samo početak. 2012. godine na jednoj svadbi grupa ljudi, predvođena policijskim inspektorom Nenadom Jovanovićem, vređala je, a zatim i zverski prebila novinarku B92 i njenu porodicu. Kada vas u bilo kom mestu u Srbiji, a pogotovo u malom gradu u unutrašnjosti pretuče policijski inspektor (čitaj bog i batina) u tom trenutku počinje borba sa vetrenjačama. Kadija te tuži, kadija ti sudi. Ukoliko inspektor ima nalogodavca, borba postaje još mučnija. Lažiranje izveštaja policije, prebacivanje krivice na pretučenu porodicu, nereagovanje na poziv da se vrši nasilje, neispravljanje grešaka uprkos reagovanju nadležnog Ministarstva unutrašnjih poslova, svi ovi sramotni potezi “policije” imaju vrh piramide – većina odgovornih za napad, kao i sam inspektor Nenad Jovanović i danas, posle četiri godine, nalaze se na istim pozicijama,  bez ikakve sankcije.

Posmatrajući sve novinare Insajdera, sve još uvek prave novinare,  sebe i svoje buduće kolege, sve nas koji toliko suludo hrlimo za tom istinom, zapitam se da li je vredno? Kada dođe do porodice, meni najveće svetinje. Kada si (bez pokušaja patetike) usamljen i nezaštićen kao građanin ove zemlje. Ipak, iako će mnogi, a prva moja majka, reći da je sve ovo moje mladalačko buntovništvo i da će da me prođe kada me realnost pukne u glavu, stojim iza toga da sebi to neću dozvoliti. Svi smo mi znali u šta se upuštamo. U novinarstvu je dostojanstvo najteže očuvati, a opet sa druge strane postalo je precenjena kategorija. Ne želim da bilo kome dozvolimo da misli da se plašimo. Verujem u novinare sa idealima, pa i u one koji bi za njih ginuli. Ne postoji kompromis kada je istina u pitanju. Samo drugi novinar može da razume taj novinarski inat kada neko samo pokuša da ti kaže da nešto ne može. I sve dok postoji jedan takav čovek, koji je spreman da ide do kraja, za ovu profesiju i za ovo društvo ima nade. A u Srbiji je od novinara tež biti samo novinarka.

Ali, kako se vi osećate ako znate da televizijske emisije presudno utiču na sudske procese i da se pravda traži na televiziji, a ne u sudnici? Da je vaš poslednji korak umesto institucije televizijski studio i milionski auditorijum uz sve propratne senzacionalističke naslove koji idu nakon toga? Ja malo očajno.

U zemlji u kojoj glasače može da animira samo satiričan lik u vunenim čarapama koji pretenduje na fotelju na Andrićevom vencu  i u kojoj, poput američkih evangelističkih sveštenika koji su preko televizija „lečili“ ljude,  pravdu tražimo preko TV show-a jer tamo gde bi trebalo nje nema, kao buduća majka, novinarka i pre svega građanka Republike Srbije pitam se iz dana u dan da li se boriti sa tim vetrenjačama ili da ipak odem na neki od sajtova i potražim stipendije za master u inostranstvu? Ko preživi pričaće i daće mi odgovor na ovo moje i pitanje moje generacije.

 

Piše: Katarina Sremčević

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” u organizaciji “Centra za marginu”

CZM na socijalnim mrežama

578FansLike
4Subscribers+1
284FollowersFollow