Tags Posts tagged with "medijskapismenost"

medijskapismenost

Photo: iskljucinasilje.rs

Kancelarija za odnose sa javnošću i Međunarodni program za pružanje obuka i pomoći pri kriminalističkim istragama (ICITAP) Ambasade SAD, u saradnji sa Američkim kutkom, organizuju panele na temu “Sprečavanje nasilja u porodici”, širom Srbije. Panel diskusija koja je organizovana u Beogradu bila je u Američkom kutku u Domu omladine. Organizatorka svih skupova pa i ovog u Beogradu je Maja Milovanović ispred ICITAP-a.Gošće su predstavnice nevladinih organizacija i državnih institucija.

Prva govornica je bila iz nevladine organizacije Autonomni ženski centar – Dragana Vujinović. Ona je govorila o radu svoje organizacije i o tome kako one pomažu ženama. Pričala je i o problemima sa kojima se suočava njihova organizacija i o ekonomskim i emotivnim problemima žena (žrtve nasilja) sa kojima rade. Najviše se fokusirala na rad SOS centra (011/266-2222, linija je otvorena radnim danima od 10h do 20h) i dostupnost istog na celoj teritoriji Srbije. Autonomni ženski centar nema sigurnu kuću, ali oni sarađuju sa drugim organizacijama koje pružaju uslugu sigurne kuće, a takođe pružaju besplatnu pravnu pomoć. Na njenu diskusiju su se nadovezale i ostale učesnice panela.

Sledeća je govorila predstavnica MUP-a Jelena Tomković. Tokom svog izlaganja ona je verno i iskreno predstavila rad MUP-a u slučajevima porodičnog nasilja. Počela je navođenjem najčešćih razloga zašto žene ne prijavljuju nasilje (stid, strah od nasilnika, neverovanje drugih ljudi, nada da će se nasilnik promeniti i najčešći razlog je da žrtve krive sebe), takodje se trude da objasne i jasno svima stave do znanja da žrtve nikad nisu krive za pretrpljeno nasilje. Takodje je objasnila i psihički profil nasilnika. Naglasila je da kancelarija MUP-a ima SOS liniju (0800-100-600) koja radi 24h na celoj teritoriji Srbije i anonimna je. Nakon prijave nasilja cilj policije je da pre svega zaustavi nasilje, zatim da obezbedi prvu pomoć ukoliko je potrebna, da kontaktiraju socijalne radnike i da žrtvu upoznaju sa procedurom.

Sledeća sagovornica je bila zamenica javnog tužioca Gorjana Mirčić Čaulković, koja je pričala o procesu u tužilaštvu, slučajevima na kojima je radila, a najveći fokus je stavila na novi zakon o porodičnom nasilju i na koji način se razlikuje od starog zakona. Tužilaštvo je jako važno u celom procesu zbog toga što tužilaštvo štiti žrtvu i spaja socijalnu službu i sud, i pruža činjenice i dokaze sudu.

Na nju se nadovezala predstavnica socijalne službe Valentina Anđelković koja je objasnila proceduru socijalne službe. A to je, između ostalog, preduzimanje neodložne mere intervencije, kao i zakonsko pravo da podnesu krivičnu prijavu i da pokrenu postupak. Kada su žene i deca u pitanju obezbeđuju im sigurni smeštaj, cilj im je da spreče trenutno nasilje kao i ponavljanje nasilja, i da pruže zdravstvenu pomoć. Postoje SOS linije savetovališta u centru za socijalni rad (011/2650-258, 011/2650-936).

Poslednja karika u lancu zaštite je sudstvo. O tome je pričala Sanja Bukva, sudkinja u Drugom osnovnom sudu u Beogradu. Ona je navodila primere i kroz njih objašnjavala proceduru suda.Takodje je napomenula da je sudstvo najsporije u ovom procesu, ali da će novi zakon i to promeniti.

Novi zakon stupa na snagu 1. Jula 2017. godine. Neke od značajnijih izmena zakona je trenutna reakcija tužilaštva, pružanje hitne preventivne zaštite, i što je najvažnije novim zakonom žrtva ostaje u porodici, a počinilac se izmešta što do sada nije bio slucaj.

Tribina je bila odlično organizovana sa vrlo eminentnim i profesionalnim gošćama. Na kraju tribine razvila se i diskusija o pojedinim praktičnim primerima i iskustvima iz prakse.Posetioci su takođe učestvovali u razgovoru, dajući svoje primere i postavljajući pitanja gošćama. Konstatovano je da je proces još uvek spor i nesavršen ali da se radi na tome da se žrtve zaštite i da će novi zakon proširiti kaznenu politiku ne samo za fizičko nego i za verbalo nasilje kao i za uhođenje. Ovakva vrsta tribine i polemike je neophodna da bi se širila svest o porodičnom nasilju i prevencijama. Jako je važno to što će se ovakve tribine organizovati širom Srbije da bi što više žena moglo da se informiše i sazna za svoja prava. Nasilje nije privatna stvar pojedinca, već problem celog društva.

 

Piše: Tijana Ristić

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

Protest protiv homofobije ispred ambasade Rusije u Berlinu / photo: Splash News

Na stotine pripadnika homoseksualne orijentacije (muškaraca starosti 16-50 godina) zarobljeno je u koncentracionom kampu, prema navodima opozicionog dnevnog lista „Novaya Gazeta“. Politički sistem u Čečeniji pod ingerencijom je konzervativne politike Ramzana Kadirova, a po njegovoj naredbi nekoliko stotina homoseksualaca je zarobljeno u logorima, kakvi su postojali u Drugom svetskom ratu.

Ovakvom izopačenom i užasnom činu prethodio je pokušaj LGBT aktivista iz Moskve da organizuju „gej paradu“ u nekoliko gradova koji su predominantno u području muslimanskog severa Kavkaza čije je deo i Čečenija. Prema navodima lista, niko od pripadnika LGBT populacije nije javno propagirao ili iskazivao svoju seksualnost. Čistka je započeta pretraživanjem društvenih mreža i sajtova za upoznavanje. Ljudi su masovno počeli da brišu svoje naloge na tim sajtovima iz straha da bi ih mogli odvesti i beskurpulozno mučiti u koncentracionom kampu. Pokušaj organizovanja parade čak nije bio ni zamišljen prvobitno za ovo područje, već za drugi muslimanski region u južnom delu Rusije – Kabardino-Balkaria, navodi New York Times.

Povodom ovog događaja oglasila se i Ekatarina L. Sokirianskaja, koja je koordinatorka Ruskog projekta grupe za Internacionalne krize i autoriteta Severnog Kavkaza – „ona je navela da je informacija stigla od previše izvora da ne bi bila istinita.“ Takođe, šesnaestogodišnji dečak koji je uspeo da se vrati iz koncentracionog kampa-zatvora, vidno povređen, prebijen u modricama je još jedan od pokazatelja da se zapravo u ovom delu Kavkaza realizuje nasilje. Ovaj šesnaestogodišnjak nije jedini koji je uspeo da ode iz logora, već se navode i izjave drugih muškaraca koji su podrobnije opisivali načine torture koju su proživeli.

Prema navodima i britanskog lista Independent – predsednik Ramzan Kadirov ogradio se od optužbi navodima: “ne možete zatvoriti ljude koji ne postoje u jednoj zemlji, čak i da postoje njihovi rođaci bi ih proterali daleko odavde, gde nema povratka.” Mišljenja sam da vrtoglavo jačanje desničarskih i radikalno konzervativnih ideologija  i nemogućnost predviđanja njihovih dosega ima potencijal da rezultira u masakre neviđenih razmera. Ovakvim izjavama negira se postojanje individua kakve zaista postoje i one zaista ne vide način mogućeg delovanja i suprotstavljanja ovakvim režimima.

Ramzan Kadirov, lider Čečenije veliki je podržavalac Vladimira Putina / photo: Independent
Ramzan Kadirov, lider Čečenije, veliki je podržavalac Vladimira Putina / photo: Independent

Pitam se, da li je seksualna orijentacija nešto što predstavlja opasnost ovakvim politikama i da li zaista neko može da zastupa monstruoznu politiku kakva nije viđena još od Drugog svetskog rata? Iz datog primera vidi se da može. Moja reakcija na ovakav događaj nadilazi pojmovno snalaženje i izveštavanje – prosto je nerealno i nezamislivo da se takvo što dešava u 21.veku. Stoga ne smatram radikalnim stav da ovo zaista može prerasti u Holokaust 21.veka ukoliko ne bude adekvatnih reagovanja i sankcija na ove događaje. Moje misli ostaju uz ljude, pre svega ljude, koji zbog izopačenosti monstruma u ljudskom obličju moraju da ispaštaju na ovaj način. Jedine akcije i reakcije na ova dešavanja za sada su peticije koje se potpisuju ovih dana na sledećem LINKU.

Piše: Ivana Ćetković

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

U dokumentarnom filmu Žene koje su ubile svoje nasilnike koji je objavljen 2013. godine navodi se da svaki deseti anketirani srednjoškolac smatra da “ženu treba povremeno tući“. Iste godine u porodično-partnerskom odnosu ubijeno je, na teritoriji Srbije, 43 žene prema godišnjem izveštaju Mreža Žene protiv nasilja o nasilju prema ženama. Ista organizacija navodi da je tokom 2014. ubijeno 27 žena, 2015. 35 žena, a prethodne godine ubijene su 33 žene u porodično-partnerskom odnosu. Ubistva su vršili bivši i sadašnji partneri ili supruzi, sinovi, unuci i ostali muški rođaci. Ovo pokazuje da ženin život u okviru dominantnog patrijarhalnog sistema može zavisiti od bilo kog muškarca i da je svaki uveren da ima puno pravo kontrole nad ženinim životom, a svaki se od malena uči načinima uspostavljanja kontrole i svakom se od malena za to pruža podrška. Ne sme se zaboraviti da su ovo samo primeri u kojima su žene na kraju mukotrpnih višestrukih oblika nasilja (fizičko, psihičko, ekonomsko, seksualno) koja su često trajala u dugom periodu bile ubijene. Broj žena koje nasilje trpi svakako je mnogo veći. Nasilje prema ženama (samo zato što su žene) vrše muškarci različitih uzrasta, klasa, formalnih obrazovanja i profesija. Sve ovo ukazuje na činjenicu da nasilje prema ženama nije izolovan i jedinstven slučaj, već da je to problem društva i društvenog uređenja koji svojim institucijama dozvoljava propuste i diskriminaciju (posebno) kada su u pitanju žene.

O situaciji i diskriminaciji žena koje su ubile svoje nasilnike jer više nisu mogle da trpe nasilje razgovarala sam sa Tanjom Ignjatović, psihološkinjom koja radi u Autonomnom ženskom centru.

Da li se zna okvirno procenat žena koje trpe neki oblik nasilja s obzirom na to da ne postoji zvanična evidencija institucija i da veliki broj žena ne prijavljuje nasilje?

“Najpre, trebalo bi reći da postoji razlika između broja žena koje su u svom životnom veku bile izložene nekom od oblika nasilja u porodičnom okruženju, ili nasilju muškaraca izvan porodice, i broja žena koje su prijavile nasilje. Kada je reč o rasprostranjenosti nasilja prema ženama u porodičnom kontekstu, podaci više istraživanja govore da je u Srbiji svaka druga žena imala iskustvo psihičkog nasilja i svaka treća iskustvo fizičkog nasilja od muškog člana porodice. Najčešće, radi se o partnerima ili bivšim partnerima, a zatim to je nasilje očeva, braće i drugih muških srodnika. Istraživanja potvrđuju da žene nerado prijavljuju nasilje u porodici institucijama. 

Tanja Ignjatović, psihološkinja/Izvor: Potpisujem.org
Tanja Ignjatović, psihološkinja/Izvor: Potpisujem.org

Tek svaka deseta je potražila institucionalnu zaštitu, a većina je ovaj problem rešila uz pomoć porodice i prijatelja, dakle, kroz neformalnu podršku. U Srbiji ne postoji centralna evidencija prijava nasilja u porodici i drugih oblika nasilja prema ženama, te je nemoguće znati koliki broj incidenta nasilja se godišnje prijavi. Na primer, svi centri za socijalni rad u Srbiji su u 2015. godini evidentirali 18.746 prijava nasilja u porodici i partnerskim odnosima. Međutim, iz izveštaja je nemoguće utvrditi koji procenat žrtava je ženskog pola, kojoj starosnoj kategoriji pripadaju žrtve, kao ni to koja srodnička relacija je između žrtvi i učinilaca nasilja.  Ovakav način predstavljanja podataka o nasilju ne doprinosi da unapredimo svest o problemu, a suprotan je standardima koje je Srbija preuzela prihvatanjem Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici.”

U kojim se situacijama žene odlučuju za ubistvo nasilnika? Da li se zna broj žena koje su ubile svoje nasilnike i posle koliko vremena su to učinile?

“Dosadašnja istraživanja potvrđuju da za žene postoji neuporedivo veći rizik da stradaju od ubistva ili pokušaja ubistva od strane supružnika ili partnera, uključujući i bivše, nego obrnuto. Jedno istraživanje u kom je obuhvaćen period od 10 godina na teritoriji grada Beograda pokazalo je da je od bračne ili ljubavne partnerke stradalo tek 4,4% od ukupnog broja ubijenih muškaraca. U istom periodu, od bračnog ili ljubavnog partnera stradalo je čak 65,6% ukupnog broja žrtava ubistva ili pokušaja ubistva ženskog pola. Dakle, za žene partnerska relacija nosi mnogo veći rizik od ubistva, nego za muškarce. Većina žena, preko 85%, koje su ubile svoje supružnike ili partnere bile su žrtve dugogodišnjeg nasilja, za koje nije bilo odgovarajuće intervencije – one su imale doživljaj da niko ne želi ili ne može da im pomogne. Zbog toga, sa svakim novim nasiljem one su se osećale sve bespomoćnije. Ono je bilo sveprisutno, brutalnije, često se prenosilo i na decu. Neke od njih su napustile nasilnike, ali nasilje, pretnje ubistvom, proganjanje, psihička tortura nisu prestajali. To je izazivalo očaj, doživljaj da su „uhvaćene u zamku“, da im ništa i niko ne može pomoći, kao i doživljaj životne ugroženosti. Činilo im se da bi nasilnik na kraju ubio njih i decu, što je imalo osnove u realnosti. I drugi otežavajući  životni faktori, kao što su siromaštvo, izolovanost, pripadnost marginalizovanoj društvenj grupi, otežavali su situaciju u kojoj se žena nalazila i stvarali doživljaj bezizlaza.”

Koje i kolike kazne dobijaju ove žene? Koje i kolike kazne dobijaju nasilnici koji ubiju svoje supruge ili partnerke?

“Postoji dosta problema u vezi sa kvalifikacijom krivičnog dela i ocenom krivične odgovornosti žena koje su ubile svoje supruge ili partnere, što se reflektuje na visinu kazne. Sudska praksa nije ujednačena u slučajevima ubistva kada su žene prethodno u dugom period bile izložene nasilju koje je moglo da utiče na njihovu percepciju životne ugroženosti i reagovanje. Ako se ubistvo nije desilo u kontekstu nasilja i nužne odbrane (koja je prekoračena), već je na izgled beznačajan povod doveo do reagovanja žrtve ubistvom, prethodno zlostavljanje u dugom vremenu nije uvek uzimano u obzir. Kada je i uzimano u obzir kao olakšavajuća okolnost, zatvorska kazna nije značajno umanjivana. Nasilje koje je žena preduzela nije tumačeno kao nasilje odbrambenog karaktera. Dešavalo se čak suprotno, da slučajevi tog nasilja budu kvalifikovani kao teži oblici ubistva, uz izricanje vrlo visokih, neodgovarajućih kazni zatvora. To se posebno odnosilo na ubistva koje su žene izvršile kada je nasilnik spavao, koja su smatrana ubistvima na podmukao način, što je samo njihova površna spoljna karakteristika. Suprotno tome, za ubistva koje učine muškarci prema ženama često se nalazi veliki broj olakšavajućih okolnosti, te kazne umeju da budu neprimereno niske. Tako se kroz pravosudni sistem potvrdi tradicionalna patrijarhalna društvena matrica koja okrivljuje žene i opravdava i privileguje muškarce.  Ipak, treba reći da u sudskoj prasi ima i pozitivnih primera, kada je prethodno iskustvo žene, odnosno hronični traumatski stres, uzimano u obzir, te nisu kažnjavane visokim zatvorskim kaznama, a u nekoliko slučajeva su čak i oslobođene.”

Izvor: publicpolicy.rs
Izvor: publicpolicy.rs

Na koje opasnosti nailazi žena kada izađe iz zatvora (ako izađe)? Da li je to odbacivanje od strane porodice i prijatelja, osuda društva i sl.?

“Sve nabrojano su moguće posledice i zavise od dužine vremena koje je provedeno u zatvoru, načina na koji žena prihvata svoju situaciju, kao i od odnosa njene neformalne socijalne mreže prema njoj i učinjenom delu. Ako ima podršku dece i porodice, njene šanse za oporavkom su veće. Međutim, može da naiđe na neprihvatanje i odbacivanje, na ozbiljne egzistencijalne probleme, stigmatizaciju koja joj otežava, ili sasvim onemogućava da dobije posao, nastavi život. Bilo bi važno da društvo nudi rehabilitacione programe koji ženama olakšavaju da prebrode problem, čak i kada ih deca i porodica prihvataju.”

Da li mislite da su socijalni radnici-e, policija i tužilaštvo dovoljno obrazovani u oblasti muškog nasilja prema ženama? I u tom kontekstu kako biste prokomentarisali da se ne uzima u obzir sindrom pretučene žene? Postoje li primeri drugačije prakse u inostranstvu?

“Od vremena kada je nasilje u porodici postalo krivično delo, dakle pre 15 godina, dosta je urađeno na promeni ličnih i profesionalnih stavova, sticanju znanja, razvoju procedura i pravila postupanja. Ipak, praksa nije zadovoljavajuća, najviše zbog toga što su slabi mehanizmi stručne podrške profesionalcima, kao i mehanizmi nadzora postupanja i kažnjavanja za propuste koji nisu smeli da se dese. Nedavno je objavljen Posebni izveštaj Zaštinika građana o obukama stručnjaka koji postupaju u slučajevima nasilja u porodici. Tu se navodi da zaposleni u nadležnim službama nemaju dovoljan broj obuka o nasilju prema ženama i nasilju u porodici, o primeni protokola za postupanje u tim situacijama, da obuke uglavnom nisu multisektorske, da se ne prate efekti, odnosno da li se stečena znanja primenjuju, da to nije od značaja za procenu kvaliteta njihovog rada i slično. S tim u vezi, sasvim je moguće da postoje profesionaci koji nikada nisu čuli za „sindrom pretučene žene” ili ne znaju njegovo značenje. U sudskim spisima gotovo da se ne pojavljuje ovaj sindrom. Ipak, treba imati u vidu da ovaj sindrom nije objašnjenje za reakcije svih žrtava, odnosno da on ima svoja ograničenja. Problem kvalitetnog postupanja profesionalca u slučajevima nasilja prema ženama nije nepoznat i drugim državama. Moglo bi se reći da je situacija u celom regionu, većini susednih država, sasvim slična. Postupanjem profesionalaca i zaštitom žrtava nisu zadovoljne ni države koje su ostvarile mnogo više standarde u odnosu na Srbiju, jer praksa uvek može da bude bolja. Kao primere dobre prakse najčešće navodimo Austriju, Veliku Britaniju, skandinavske države, neke države SAD, Australiju.”

Postoji li zakon koji traži odgovornost institucija jer nisu adekvatno ili na vreme reagovali na nasilje koje je prijavljeno?

“Profesionalci koji ne postupaju po propisima su odgovorni i ako ne reaguju na prijavljeno nasilje i ukoliko zbog njihovih propusta dođe do štetne posledice po žrtvu. Ta odgovornost je različitog tipa, disciplinska, prekršajna ili krivična, i ona je regulisana postojećim zakonima. Ono što je problem, što nedostaje, su dobri unutrašnji mehanizni nadzora i kontrole i odgovarajuće sankcije za nečinjenje, propuste ili loše postupanje. Sankcije su, i kada postoje, potpuno neodgovarajuće. To potvrđuje prošlogodišnji izveštaji Zaštitnika građana o 14 slučajeva ubistava žena, u kom se navodi da postoje sistematski i sistemski  propusti. Osim toga, treba reći da država ne preuzima odgovornost da nadoknadi štetu žrtvi ili članovima njene porodice, ako je ona teško povređena ili ubijena, a utvrdi se da je bilo propusta u postupanju institucija. Novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji će početi sa primenom  od 1. juna 2017. trebalo bi da unapredi stanje u zaštiti žrtava i odgovornosti profesionalaca i institucija. On predviđa specijalizaciju profesionalaca u tužilaštvu, policiji i sudovima, obaveznu saradnju između institucija, centralnu evidenciju podataka o prijavama nasilja i merama zaštite. Istovremeno, uvodi disciplinsku i prekršajnu odgovornost za nepostupanje u rokovima koje definiše Zakon, u slučaju neprijavljivanja saznanja ili sumnje na nasilje, ali i u slučaju nepostupanja ili opstrukcije postupanja. Ostaje da vidimo kako će Zakon biti primenjen u praksi i da li će to dovesti do značajnog poboljšanja zaštite žrtava nasilja.”

Izvor: ženeprotivnasilja.net
Izvor: ženeprotivnasilja.net

Koji su trenutni ciljevi Autonomnog ženskog centra kada je u pitanju zakonski okvir koji se primenjuje prema ovim  ženama?

“Autonomni ženski centar u ovom trenutku pokušava da pomogne u izradi podzakonskih akata kako bi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici bio spreman za primenu. Pre njegove primene, naša pažnja biće usmerena na informisanje javnosti, a posebno žena koje su izložene nasilju u novinama o zaštiti. Čim krene primena Zakona naša pažnja će biti usmerena na praćenje postupanja nadležnih institucija, dakle tužilaštva, policije, centara za socijalni rad i sudova. Takođe, kada su u pitanju zakoni, naše su aktivnosti usmerene i na krivično zakonodavstvo. Iako je prošle godine Krivični zakonik dopunjen i izmenjen, nisu postignuti svi standardi Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, a nije usaglašavano ni procesno krivično zakonodavstvo. Položaj žrtve u sudskim postupcima mora da se unapredi. Ona mora da ima sva priznata prava. Trenutno, daleko smo od standarda. U tom smsilu, naša aktivnost će biti usmerena i na usvajanje Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, ali tako da on uvaži specijalizovanu ekspertizu organizacija civilnog sektora u ovoj oblasti.”

Da li mislite da su oštre kazne ovim ženama i u ovom slučaju poruka da su same krive (nakon što im se to konstantno serviralo kao poruka tokom nasilja)?

“Svakako. Da ponovim, tradicionalna patrijarhalna društvena matrica određuje načine na koje sagledavamo kompletnu stvarnost, uključujući ono što čine žene i ono što čine muškarci, okrivljavajući prve i opravdavajući druge, na taj način čuva nepromenljivim uspostavljene društvene odnose, uprkos svim promenama.”

Izvor: hocudaznas.org
Izvor: hocudaznas.org

Žene koje su ubile svoje nasilnike nisu pojedinke koje su se igrom slučaja našle u situaciji da same moraju da se odbrane. Najveći broj ovih žena jesu prijavile nasilje nekoj od nadležnih institucija koje nisu učinile dovoljno da ih zaštite. Kako se navodi u filmu u 9 od 10 slučajeva nasilje je prijavljivano institucijama. Ali, i u slučajevima kada nije prijavljeno, moramo se zapitati zbog čega je to tako. Iako se često kao problem da se ovim ženama smanje kazne navodi da se čin ubistva nije desio u samoodbrani, one to jesu učinile braneći svoje živote, a često i živote svoje dece. A da ironija bude veća, nakon što su institucije dovele žene u situaciju da moraju da se brane same, osećaju se dovoljno nadležnim da iste osude. Uprkos neadekvatnom reagovanju institucija, one koje su svoje muževe ubile na spavanju osuđene su za teško ubistvo, kako se navodi u dokumentarcu. Dok se ženske organizacije i dalje zalažu za niže i blaže kazne zbog konteksta u kojem je ubistvo počinjeno i rade na različitim obukama ljudi iz policije, ostaje na svakom od nas kao pojedinca ili pojedinke da se u ovoj oblasti obrazuje i da ukaže drugima na predrasude o nasilju prema ženama kako bi se povećala svest, nasilnici osudili na vreme, a institucije preuzele odgovornost. Ove žene nisu samo žrtve patrijarhata i nasilnika koje isti opravdava. One su marginalizovane i u sistemu, a bit sistema su institucije koje nisu bile tu da zaštite i podrže ove žene, niti su odreagovale na vreme (ako su uopšte odreagovale). Mnoge od ovih žena su nasilje trpele i po nekoliko decenija, ne zato što su to želele, nego zato što nisu imale drugo rešenje, zato što niko nije preuzeo odgovornost za nasilje koje su preživljavale. Istovremeno, okruženje se pravilo da ne zna u kojim uslovima one žive i da je to njihov lični problem. A nije. Nasilje je društveni problem, nasilje je problem na kome treba da radi i svaka institucija i svaka osoba, a ne problem kome treba da se suprotstavi samo jedna žena. I pre nego što kažete da vas se sve ovo ipak ne tiče, imajte u vidu da ne postoji profil nasilnika i imajte u vidu da ne postoji profil žene kojoj se nasilje može desiti. Možda vas se onda ipak bude ticalo.

 

Piše: Tamara Ivančević

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

Interaktivna radionica o medijskom sadržaju

U ponedeljak, 10. aprila, “Centar za marginu” je na poziv “Centra za integraciju mladih” (CIM) održao radionicu medijske pismenosti i analize medijskog sadržaja za terenske radnike i radnice – volontere i volonterke Programa obrazovanja koji CIM sprovodi u cilju pružanja podrške predškolcima i prvacima koji žive u neformalnim naseljima.

Cilj radionice bio je upoznavanje sa osnovnim pojmovima i konceptima medijske pismenosti, kao i upoznavanje sa pristupom i fazama medijske pismenosti po Džejmsu Poteru, teoretičaru čiji je pristup ovoj temi osnova “Škole medijske pismenosti” koju realizuje “Centar za marginu”. Takođe, radionica se bavila analizom medijskog sadržaja i prikazom manjinskih grupa u domaćim medijima, sa posebnim osvrtom na prikaz romske populacije, s obzirom da je to ciljna grupa sa kojom CIM radi. Terenski radnici su na interaktivnoj radionici bili u prilici da samostalno analiziraju medijske sadržaje, kao i da se upoznaju sa rezultatima monitoringa koje sprovode različite nevladine organizacije i medijska udruženja.

Najlepše hvala “Centru za integraciju mladih” na ukazanom poverenju!

Photo: Medija Centar

“Istraživačko novinarstvo pruža osećanje da ste uradili nešto dobro za društvo u celini, jer se time deklarišete i kao dobar čovek, a ne samo kao puki profesionalac.“

On nema mnogo vremena za šetnju, niti za izlaske. Ali ako biste ga kojim slučajem, makar i jednom godišnje, sreli na biciklističkoj stazi na Košutnjaku ili na Zemunskom keju, sigurno vam ne bi palo na pamet da ste videli višestruko nagrađivanog novinara koji je svojim radom inicirao početak rasvetljivanja raznih kriminalnih afera i vratio nadu u novinarstvo koje ljudi zovu „istraživačko“. Pre biste rekli da se radi o nekom pankeru koji „fura“ pirsinge i ne haje previše za ono što se dešava oko njega. Stevan Dojčinović, glavni i odgovorni urednik Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK), bivši novinar Centra za istraživačko novinarstvo (CINS), i autor knjige „Šarić – kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu“ ispričao mi je kako izgleda put od provincijalskog mladića do svetski priznatog novinara koji svoje znanje i umeće deli sa drugim ljudima.

Jedanaest sati, redakcija KRIK-a, novinarka me ljubazno prima u stan-redakciju u srcu Beograda. Dok čekam svog sagvornika diskutujem sa njom o najvažnijim vestima i ne mogu a da je ne upitam o rasporedu „đubretara“ koji stoji na tabli sa obavezama za tekuću nedelju. Mala je redakcija, ali ima previše obaveza, tako da je u KRIK-u čak i izbacivanje smeća stvar dogovora. Nešto kasnije, u prostoriju koja je nekada bila dnevni boravak  ulazi osrednje visoka pojava smeđe kose, u crnom kaputu sa pirsinzima oko usana i na ušima. Pruža mi ruku, otpozdravljam i krećemo u prostoriju s pogledom na jednu od najlepših beogradskih ulica.

Informacija kao imperativ

Stevan nije od onih ljudi koji imaju fiksirane jutarnje rituale, ali svaki dan počinje prelistavanjem najvažnijih vesti.

Ne kupujem novine, ali ujutru prelistam najvažnije vesti na internetu. Danas je KRIK objavio priču o reakciji Agencije za borbu protiv korupcije u slučaju Siniše Malog, tako da sam se više fokusirao na to, te  nisam imao previše vremena da čitam sve. Za informisanje pretežno koristim Twitter, gde pratim većinu medija. Najveću pažnju poklanjam vestima iz politike, ekonomije i hronike, zbog toga što je ono što čime se bavimo u KRIK-u direktno povezano sa vestima iz ovih oblasti. Pored toga, pratim i šta se događa u svetu filma, stripa i muzike. Na kraju, i da se ne bavim ovim poslom, opet bih čitao pošto se može reći da sam zavisnik od informacija.“

Internet na vrhu

U sukobu između klasičnih sredstava informisanja i onlajn medija navija za ove druge, smatrajući da je njihova pobeda izvesna.

„Internet je najpotcenjeniji medij u Srbiji, ali to je besmislica. Ako uporedimo tiraž dnevnih novina sa brojem posetilaca internet izadanja medija, vidimo da se u mnogo većoj meri javnost informiše putem interneta. To govori da novine polako propadaju kao medij, a internet doživljava sve veću ekspanziju. Priča oko novinama i uopšte mejnstim nedijima je samo gubitaška priča i dolazi od onih koji još uvek nemaju smelosti da priznaju da moraju da pređu na neku drugu platformu

Praksa odnosi pobedu nad teorijom

Ne kaje se što je upisao studije novinarstva, ali ni što ih kasnije nije završio. Dok su drugi jurili diplome i ocene, on je jurio posao. Novinarstvo je, ipak, zanat.

„Kao srednjoškolca počela je da me zanima politika, svet kriminala, korupcija, čitao sam knjige koje govore o tome. Bavio sam se nekim primarnim oblicima novinarstva u tom periodu. Sagledavši sve svoje afinitete i interesovanja, najlogčnije mi je bilo da upišem Fakultet političkih nauka. Bio sam u dilemi između novinarstvoa i politikologije. U razgovorima s majkom, shvatio sam da mi novinarstvo pruža isto što i politikologija, s tim što se tamo uče neke dodatne stvari, tako da je moj izbor bio novinarstvo. U međuvremenu sam došao i video da mi fakultet neće priuštiti ono što sam očekivao dok sam se još dvoumio oko samog izbora. Shvatio sam da ću studirati pet godina i da ću za to vreme imati tek nekoliko novinarskih predmeta, a da ću posle tih pet godina biti već malo „mator“ za novinara, tako da sam već na drugoj godini počeo da radim. U prilog tome ide i činjenica da nam fakultet nije obezbeđivao praksu sa strane. U tom periodu sam čitao tekstove Miše Vasića, Filipa Švarma i ostalih. Knjiga o Đinđiću, na čijem je pisanju Vasić prikupio ogroman broj dokumenata sama po sebi govori o čemu se radi. Bio sam deo brojnih seminara na kojima su govorile najeminentnije ličnosti kod nas i u inostranstvu. Na jednom od njih sam upoznao ljude iz jedne redakcije iz Rumunije i počeo da radim sa njima, i ta saradnja traje do danas.“

Priznanja

Brojne nagrade koje je dobijao govore u prilog njegovom poimanju teorije i prakse, ali ih ne vidi kao cilj, jer sam cilj je istraživanje.

„Cilj našeg rada nisu nagrade, već novinarstvo po sebi. Nagrade dođu kasnije kao šlag na tortu. Ne bih sad izdvajao koja mi je najdraža, jer bi to bilo ružno prema onima koji su mi je dali, a koje bih izostavio. Nagrade su neka vrsta priznanja koja javnosti potvrđuje tvoj rad, i moje kolege i ja ih dobijamo često i svakako da imaju motivacionu ulogu, ali ne istražujemo da bi neko rekao kako smo najbolji, već istražujemo da bismo istražili.“

Zabranjeni grad

S jedne strane je nagrađivan, a s druge nerado viđen gost. Jedan je od mnogih kojima je zabranjen ulazak u Rusiju, a da pritom nije dobio jasno objašnjenje od odgovornih.

„Prošle godine mi je saopšteno na aerodromu da moram odmah da se vratim iz Rusije. Rusi su napravili spisak nepodobnih posetilaca njihove zemlje, a na njemu se našla i moja malenkost. Ne znam šta je tačno razlog ovakvog postupka, ali pretpostavljam da se odgovor nalazi u činjenici da smo vezani za neke donatore sa zapada. Formalno, neću otići tamo pre 2020.“

Photo: N1
Photo: N1

Para vrti gde burgija neće

Glavna boljka većine je ekonomska kriza, te su i mnoge ideje KRIK-a ostale da čekaju neka bolja vremena.

„Naravno da smo ograničeni nedostatkom finansijskih sredstava. Planirali smo da osnujemo sopstenu video produkciju, ali za to nam je potrebno mnogo novca. U toj produkciji bismo pravili animacije, kratke klipove, intervjue i slične sadržaje, ali prosto nismo u mogućnosti da tu stvar trenutno isteramo do kraja u okviru budžeta kojim trenutno raspolažemo.“

Istaživačko novinarstvo – zablude i istine

Kao neko ko je iskusan i ko se veoma dobro snalazi u ovoj vrsti posla, napravio je paralelu između između toga šta je istraživačko novinarstvo i onoga kako ga ljudi doživljavaju, pritom govoreći o nekim formama koje se preuzimaju od novinara sa zapada.

„Kod nas imaš jednu liniju portala koji se bave istraživačim novinarstvom i tu možemo svrstati KRIK, Insajder, BIRN, CINS, i, recimo, Južne vesti. Veliki broj ljudi iz ovih redakcija pripada tzv. „zapadnoj školi“ istraživačkog novinarstva. Oni su sticali svoje veštine učeći najvećim delom od stranaca – Amerikanaca, Britanaca, itd, i stvorili su neke standarde na osnovu kojih obavljaju svoj posao. Mimo toga, ako posmatramo mejnstrim medije, u njima uopšte nema istraživačkog novinarstva. Problem sa istraživačkim novinarstvom je to što o njemu postoji jedna predrasuda. U Srbiji se za nekog novinara kaže da se bavi ovom vrstom novinarstva ako nije cenzurisan i ako ima smelosti da objavi ono što bi vlast sakrila, a da se takvom definicijom samo udaljavamo od onoga što je bit istraživačkog novinarstva, a to je ne samo traganje za činjenicama o onima koje ne volimo, već i o onima koje volimo.“

Rastemo

Paralelno sa brojem tekstova i tema, KRIK je porastao i u pogledu čitanosti.

„Pre godinu i po dana, kada smo krenuli, imali smo oko 30 000 čitalaca, kanije se ta brojka povećavala paralelno sa temama kojima smo se bavili, a decembra 2016. dostigla je pola miliona čitalaca. Cilj nam je da u narednom periodu povećamo broj onih koji prate naš rad, da to krajem ove godine bude brojka od milion posetilaca sajta.“

Prijatelji i(ili) kolege

Priča o malim redakcijama nekima izgleda bajkovito, ali se u praksi, kako obaveze bivaju sve brojnije, ta bajkovitost polako gubi.

„Mi smo mali tim, tako da se radi o dosta personalnijoj priči nego u većim medijima, ali svako od nas ima svoja zaduženja. Trudimo se da negujemo taj neki profesionalni odnos. Možemo da izađemo i da se družimo mimo radnog vremena, ali kada se nađemo u redakciji, akcenat je na poslu. U početku smo funkcionisali više na toj „drugarskoj bazi“, ali kako smo počeli da se razvijamo i rastemo, shvatili smo da će naš rad biti produktivniji ako poslu pristupimo u tom smislu da smo mnogo više posvećeniji tekstu nego li svojim internim šalama i slično. Ključna stvar kod ovog posla je da onoga koji se bavi njime to stvarno zanima. Tu je i profit s druge strane. Kako se plate zaposlenih kreću u nekim granicama proseka, može se reći da smo zadovoljni i motivisani da istražujemo dalje. Ovde treba dodati i samo osećanje da ste uradili nešto dobro za društvo u celini jer se time deklarišete i kao dobar čovek a ne samo profesionalac, ali i to da kao novinar imate tu čast da ste saznali nešto zanimljivo pre javnosti, što je već samo po sebi nagrađujuće.“

Zanimljive uloge

Kroz osmeh zamera sebi što eskivira ulogu đubretara.

„Uvek zaboravim da sam ja taj koji tog i tog dana treba da izbaci smeće. Imam previše obaveza, previše vremena provodim u pisanju tekstova i stalno se nešto dešava, tako da kolege budu radi da me zamene. I hvala im na tome.“

Hvala Kosmajcu

Autor je knjige „Šarić – kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu“. Zahvalan je na lepoj promociji koju su mu priredili pripadnici MUP-a i Dragan Kosmajac.

„Ne čudi me što je knjiga pronađena na njegovom stolu u trenutku hapšenja. On je deo te priče, i logično je da je uzeo da pročita šta sam sve otkrivao, a u nekim delovima se i sam Kosmajac pojavljuje. To je na kraju svakako bila dobra promocija mojoj knjizi.“

Photo: Medija Centar
Photo: Medija Centar

Dve „školske“ krimi figure

Šarić je pandan Zemunskom klanu, najvećoj kriminalnoj pojavi kod nas u svakom smislu te reči.

„Nisam ja odlučio da hoću da pišem o Šariću, prosto je Šarić bio taj o kome je trebalo pisati. U Srbiji imamo dve najveće kriminalne tačke. Jedna je Zemunski klan, druga je sam Šarić. Ako se setimo količine droge i novca, jasno je zašto je Šarić broj jedan u njoj. Samo njegovo hapšenje je po sebi bila najveća kriminalna priča kod nas. Pošto sam još pre knjige radio veliki broj tekstova, u dogovoru sa Samizdatom odličili smo da to sklopimo u neku veću celinu, i od toga je nastala knjiga. Knjiga je dopro prošla, prodat je i drugi tiraž, tako da mislim da je odrađena dobra stvar.“

Da li istraživački novinar treba da se bije sa sagovornikom

Reakcije nakon intevjua koji je radio sa premijerom prošle godine svele su se na zamerku da mu nije piršao na „fajterski“ način.

„On nije znao pitanja unapred. Ja sam taj intervju uradio kako mislim da je trebalo. Javnost nije bila zadovoljna, jer je očekivala da ću se ja svađati, a to uopšte nije bila moja misija. Nisam išao tamo da se svađam sa njim. Ja sam svoj zadatak ispunio, a to je da postavim i pitanja i dobijem logične ili nelogiče odgovore i tako ih prenesem javnosti. Od nas se često očekuje da budemo opozicija vlasti i da to u razgovoru sa njenim predstavnicima demonstriramo. Ja sam u tom intervjuu ispunio zadatak, a način na koji odgovara sagovornik nije moj problem – to već govori o njemu. Ili pak ako, kao Siniša Mali, na pitanje novinara odgovori sa „Hvala, doviđenja“, to ne znači da mi nismo obavili svoj deo posla.

Potvrda profesionalnog integriteta

Ovaj period upamćen je po brojnim naslovnim stranama koje mu je Informer u, dabome, dobro poznatom maniru, posvetio.

„Nemam problem s tim da Informer piše šta hoće, ali problem je što u tom pisanju on krši pravila, dok sistem ne funkcioniše i ne sankcioniše to kršenje. Kada bi sistem radio – kao što je to slučaj sa jako brzo rešenim sporom između Nebojše Stefanovića i NIN-a, onda je u redu da Informer piše šta god hoće. Ja sam ga tužio i sudija je predvidela mogući kraj slučaja za dve godine. Ja idem 22. marta prvi put na svedočenje, a on će posle toga, ali sam siguran da će odugovlačiti sa pojavljivanjem. Pitanje je i kakva će presuda biti. Znam jednog kolegu koji ga je dobio na sudu za 100, 000 dinara, ali to ne garantuje da će to biti slučaj i sa mnom jer, kao što rekoh, sistem ne postoji. S druge strane, problem je i kod ljudi bliskih meni. Kolege znaju nešto više o tom Informeru i sličnim medijima, i znaju o čemu se radi. Problem je kod ljudi kojima novinarstvo nije toliko blisko u tom smislu da umeju da razdvoje objektivnu informaciju od one koja ne samo da nije objektivna, već apsolutno netačna. U tom smislu, ova profesija jeste vrlo rizična, i onaj ko se bavi ovom vrstom novinartva može da očekuje ovakve stvari u svako doba, ali prosto nauči da se nosi sa tim.“

Siniša Mali nije drug Tito

U tom periodu nastali su i tekstovi o poslovima Siniše Malog koji je, imajući istraženo u vidu, postajao sve veći.

Nije neophodna velika smelost za pisanje o Siniši Malom. Možda sa strane izgleda da su ljudi koji pišu na ovaj način fizički ugroženi, ali stvari nisu kao u Rusiji gde zbog pisanja bukvalno mogu da te likvidiraju. Mi smo suočeni sa drugim vrstama pritiska, kao što su tabloidi i ono što se u tim medijima piše o nama. A i rekao bih da je veći pritisak kada istražujemo kriminalce koji nisu na političkoj funkciji. Zbog cenzure i sveopšte medijske hajke je mučno kada se istražuju političari i njihove aktivnosti, ali smo daleko od toga da nam se fizički integritet dovodi u pitanje.“

Marija Mali shvatila da je godinama bila saučesnik u sumnjivim poslovima

Tvrdnju da nije potrebna velika smelost za pisanje o gradonačelniku Beograda ili bilo kome na vlasti, KRIK je demonstrirao intrvjuom sa Marijom Mali, bišvom suprogom gradonačelnika Beograda.

„Poenta tog intervjua nije bila da dovedemo bivšu suprugu bilo koga da ona priča loše o svom partneru. Radi se o tome da smo svaku njenu reč proverili i objavili je tek kad smo bili sigurni da u potpunosti odgovara istini. Mi se ne plašimo da će nama sad neko doći u redakciju i napasti nas, već se plašimo da ne objavimo informaciju koja nije istinita. Ona je pristala da se obrati javnosti zbog dece koja su joj oduzeta, tako da smo mi tim pre radili na utvrđivanju verodostojnosti svega onoga što je rekla, jer ne želimo da postanemo sredstvo kojim će se prepucavati zavađene strane, nezavisno od namera tih strana. Mi smo naš deo posla uradili profesionalno. Došli smo do velikog broja podataka, proverili ih i objavili, a sada ostaje da vidimo kakve će biti reakcije nadležnih organa u pogledu optužbi iznetih na račun Siniše Malog.“

Institucije se ne oglušavaju uvek o saznanja novinara

Vest o jednoj od tih reakcija objavljena je u danu vođenja ovog razgovora.

„Značajno je što je Agencija za borbu protiv korupcije reagovala nakon naše priče od pre godinu dana, jer to je potvrdilo naš rad. Očekujemo dalje korake.“

Photo: Twitter
Photo: Twitter

U potrazi sa nepostojećim slobodnim vremenom

Ne traći slobodno vreme jer ga – nema. Službena putovanja koristi kao način relaksacije, a šetnju gradom u kojem živi ume da doživi kao pravu ekskurziju.

„Na žalost, nemam mnogo vremena, često radim i vikendom. Spašava me dosta putovanja na različite konferencije, koja su mi i priika da se odmorim. Sledećeg meseca putujem u Teksas. Ta putovanja mi daju malo prostora da se osvežim i relaksiram. Čitam stripove, imam par omiljenih i gledam horor filmove. Kada se vratim umoran s posla, odgledam neki horor kako bih skrenuo misli na drugu stranu, i generalno volim taj žanr. Prošle nedelje sam našao vremena da prošetam do Zemuna, tako da mi je to došlo kao „avantura“, jer sam uspeo da nađem malo slobodnog vremena. Volim biciklizam. Na Košutnjaku ima jedne jako dobre staze alisam, na žalost, poslednji put vozio prošle godine, iako imam dobar bicikl“.

Doušnici

Postoji legenda da urednik KRIK-a od svih koji zatraže praksu u njegovoj redakciji zahteva gledanje jedne serije.

„Wire“ je naziv te popularne serije.. Scenario je pisao dugogodišnji istraživački novinar Sen Simon, što već samo po sebi govori o kakvom se projektu radi. Serija ima pet sezona i prati dešavanja u gradu Baltimoru u Merilendu. Akcenat se stavlja na kriminal, dilere droge, policajce i tužioce koje istražuju te pojave, obrazovni sistem, kao i na gradonačelnika i njegovu ekipu. Poenta je da je serija veoma autentična i da na veoma dobar način prikazuje sve ono što se dešava u realnom životu, tako da je moja preporuka svima da je odgledaju, i nauče nešto više, a što će im možda koristiti.“

Intervjuisao: Stefan Petrović

Autor je polaznik “Škole medijske pismenosti” koju organizuje Centar za marginu

 

Photo: Telegraf

Ako očekujete na ovom mestu tipičan diskurs o „reliktima devedesetih“, „medijskom projektu SPS-a“ ili „krezuboj publici“ – na pogrešnom ste mestu i slobodno odmah ugasite ovaj tekst.

Tema ovog teksta neće biti istorijat sukoba Jelene Karleuše i Cece Ražnatović, niti kvalitet muzike, već potpuno kultur-relativistički pristup analizi njihovog diskursa i toga šta one u političkom smislu danas predstavljaju. Kada je sukob dve pevačice kulminirao 2013-e godine sa već čuvenim „megdanom na Ušću“ prilikom čega je stvorena medijska slika o „dve Srbije“ u dihotomijama: urbano/ruralno, nacionalizam/kosmopolitizam, konzervativno/progresivno povela se diskusija o tome koje medijske poruke njih dve šalju i koja je zapravo njihova ciljna grupa. U daljem tekstu pokušaću da dam odgovor na ova pitanja.

CENZURA I MEDIJSKI LINČ

U mnogo čemu ti koncerti podsećaju na ovogodišnje predsedničke izbore – pratila ih je jaka medijska propaganda jedne strane i potpuna satanizacija i medijski linč druge, mediji su bili jasno pozicionirani, dan Karleušinog koncerta pratio je niz tehničkih problema koje su neki smatrali opstrukcijom, a još pre početka koncerta izašli su medijski tekstovi spremni nekoliko dana unapred. Ako svaki momenat gde se govori o Ceci zamenimo sa rečju „režim“, a o Jeleni sa „opozicija“ dobićemo medijsku sliku identičnu ovogodišnjim predsedničkim izborima po sistemu „kada jedan konj trči, jasno je ko će da pobedi“. Ako pak publiku na oba koncerta uporedimo sa prikazom režimskih i antirežimskih skupova, opet je princip sličan – dovoženje autobusima „režima“ i predimenzioniranje broja pristalica sa jedne strane (iako, nema sumnje, ta strana u ovom slučaju jeste imala bar 4x više publike nego druga) i višestruko umanjivanje broja ljudi na drugoj (iako, istini za volju, ni brojke koje iznosi „opozicija“ ne odgovaraju istini). Usled svega navedenog Karleuša se, kao što je pokušala i opozicija, okreće društvenim mrežama i sebe pretvara u novi tip medija koji prati više ljudi nego sve mejnstrim medije u Srbiji i koji koristi da plasira ono što ona naziva „istinom“, a ja ću iskoristiti termin „alternativna realnost medijskoj realnosti“ jer je vrlo diskutabilno kako se istina u ovom slučaju može definisati.

Šta nam ova paradigma govori? Obe pevačice su najveće muzičke zvezde u ovoj zemlji i ma šta mislili o njihovoj muzici – imaju armiju fanova posebno među mlađom populacijom koja se identifikuje s njima. Iz tog razloga analiza njihovih (političkih) poruka izuzetno je značajna. Kao što je odnos prema njima u javnosti uporediv sa odnosom režim-opozicija, tako su i njihovi stavovi i političke opcije koje podržavaju otvoreno pozicionirane u tom odnosu.

REŽIM U SVAKOM REŽIMU

Ceca Ražnatović retko javno iznosi stavove o bilo čemu, što je sjajna taktika. Njena ciljna grupa je najšira i bukvalno svako ko nema alergijsku reakciju na domaći mejnstrim sluša i njenu muziku, a ko kaže da ne sluša – laže. Iznošenje jasnih političkih stavova u velikoj meri bi tu ciljnu grupu smanjilo. Uostalom, ona i ne mora mnogo da govori, njena biografija priča sama za sebe, kao i prijateljstva sa političkim funkcionerima svakog režima. Ako se vratimo na paradigmu sa početka teksta, ona je zapravo specifičan slučaj jer je bila režim u svakom režimu.

17458391_1320148574717349_8885758954506592869_n

Istini za volju, kada govori, to uvek bude zapamćeno, poput angažmana u toku NATO bombardovanja i čitanja molitve sa papirića. U ovu kampanju bila je izuzetno uključena i to ne tako što se njeno ime našlo na izvesnom spisku, već prisustvom u prvom redu na mitingu Aleksandra Vučića u „Areni“, tik uz Nadu Macuru. Podršku mu je pružila i u Sportskom centru „Šumice“, kada je Vučić ženama obećao nešto što je njihovo garantovano pravo – da budu tretirane jednako kao muškarci. Tom prilikom poručila je: “On mnogo radi i mnogo toga je učinio i to je čovek kojem treba da budemo vetar u leđa. Da ga podržimo” i posvetila mu stih svoje pesme: “Isuse, daj mu lavlje srce”.

Miting-SNS-Arena-Svetlana-Ceca-Raznatovic-2-620x350Miting u “Areni”, photo: Marko Todorović (izvor: Telegraf)

188365303658da83c4b4916824432231_v4_bigCeca i Vučić u SC “Šumice”, photo: Tanjug/Zoran Zestic

NA PROCEPU IZMEĐU “DVE SRBIJE”

Sa druge strane, Jelena Karleuša svoje političke stavove iznosi javno i konstantno na društvenim mrežama komentariše aktuelne teme. Osim humanitarnih aktivnosti koje su svojstvene velikom broju estradnih zvezda, ona je i zagovornica LGBT prava, ateistkinja, veganka i antimilitaristkinja i jedna je od retkih javnih ličnosti koje se usuđuju da javno govore o ratu na Ex-Yu prostorima, Srebrenici ili Oluji. Više puta je gostovala u političkim emisijama (poput Piramide, Utiska nedelje, Ćirilice), a u nekima je direktno bila oponent Aleksandru Vučiću. Sa druge strane, podrška konkretnoj političkoj partiji u njenom slučaju nije previše jasna. Svojevremeno je iz prvog reda na mitingu podržala Čedomira Jovanovića, umela je da kaže i pozitivne stvari o Vučiću i Dačiću, a na ovim izborima otvoreno je podržala Sašu Jankovića koristeći haštag #bezstraha. Ipak moglo bi se reći da je više na strani sadašnje opozicije, iliti „građanske“ opcije, iako bez obzira na to ko je na vlasti nikada nije bila „u ljubavi“ sa režimom, što se posebno ogledalo u njenoj dugogodišnjoj zabrani na RTS-u. Ako je Ceca režim u svakom režimu, Jelena bi bila opozicija svakog režima. Ova naizgled paradoksalna situacija se može objasniti time što su stavovi koje iznosi Jelena bliski stavovima tzv. „Druge Srbije“ koja je nastala kao protest protiv diktature, medijskog jednoumlja, rasta nacionalizma i rata. Ipak, kao pokret koji je nastao u intelektualnim krugovima, drugosrbijanstvo odlikuje velika doza elitizma i ograđivanja od svega što nije intelektualno (setimo se da je upravo drugosrbijanski diskurs konzumente turbo-folk muzike nazivao „krezubom masom“, što je termin koji se sad često čuje među podržavaocima opozicije za glasače SNS-a) i kao takva „Druga Srbija“ nikada neće prihvatiti Jelenu, estradnu zvezdu, kao sebi ravnu. Tu se dešava možda najveći paradoks od svih, a to je što se u korpusu stavova koje Jelena deli sa Drugom Srbijom, upravo nalazi i elitizam. Nju u velikoj meri karakteriše „lokal beogradizam“, isticanje „urbanog“ nasuprot „ruralnom“ i „džiberskog“ i generalno shvatanje da je biti „beograđanin“ vrednost. Jelena tako ostaje na procepu između „prve“ i „druge“ Srbije – suviše progresivna za prve, a nedovoljno dobra za druge.

jk3

No vratimo se na njen politički angažman poslednjih dana. Nije bila deo nijedne zvanične predsedničke kampanje, niti tim povodom istupala u medijima, ali kao što smo već utvrdili njene društvene mreže su postale medij sam za sebe i iste je koristila da pozove ljude na glasanje, pruži podršku Saši Jankoviću, ali i prokomentariše rezultate izbora.

jk1

Pružila je podršku i studentima i mladima koji su pokrenuli „protest protiv diktature“ ističući da je miran skup demokratsko pravo svih građana. Kritički se osvrnula i na činjenicu da većina medija ne izveštava o protestima i koristi svoju vidljivost na društvenim mrežama da obavesti javnost o tome objavljujući fotografije sa samih protesta. Na kraju je i pozvala studente da ne “šetaju za džabe” i artikulišu jasne političke zahteve od kojih je najvažniji, po njenom mišljenju, smena direktora RTS-a i prekid medijske cenzure.

jk2

jk4

Ako smo do sada razmišljali gde su u postmiloševićevoj Srbiji pozicionirane Svetlana i Jelena, ovi predsednički izbori dali su nam nedvosmislen odgovor na to. Važno je pitanje na kraju – kome se one obraćaju? Koja je njihova ciljna grupa i da li se ona i koliko razlikuje?

Jedna od teza u vreme gore pomenutih koncerata je da će na oba koncerta doći ista publika, samo u različitoj brojnosti, tj. da se njihova ciljna grupa ne razlikuje. Smatram da ovo u velikoj meri jeste tačno. Obe su deo mejnstrim muzičke kulture i ne postoji značajna razlika u muzičkom ukusu ljudi koji slušaju „Insomniju“ i „Turbulentno“, obe nastupaju na sličnim mestima i njihova muzika se pušta u istim klubovima, iako je zbog većeg naginjanja ka folku dijapazon mesta gde se Cecina muzika uživo izvodi svakako širi. To ne znači da celokupna publika koja sluša mejnstrim ceni i jednu i drugu, ali svakako poruke koje one šalju do svih njih dolaze. Dakle, mogli bismo reći da se obe obraćaju istoj publici. Međutim, ovo je površan pogled. Ono što karakteriše Jelenu Karleušu je jedna specifičnost: dok sa jedne strane Cecu podržavaju oni koji njenu muziku slušaju, Jelenu Karleušu je počeo da prati veliki broj ljudi iz potpuno drugih razloga – zbog mode i stila, ili političkih stavova. Ova publika je često izvan publike koja sluša mejnstrim muziku i koja bi posetila njene koncerte, pa bi se moglo reći da se zapravo Jelena Karleuša obraća široj ciljnoj grupi. I ovo, pak, treba uzeti sa rezervom. Srbija, pa i Balkan, predstavlja malo tržište i bez obzira da li neko čini publiku bilo koje od njih iz medija će neizbežno saznati o porukama koje šalju. Ključna razlika je u tome što će te poruke drugačije uticati na one koji ih prate i one koji usputno o tome saznaju, tako da ciljna grupa ipak ostaje važan faktor.

Ove poruke moramo pratiti i analizirati, posebno uzimajući u obzir činjenicu da najveći deo njihove ciljne grupe čine mladi koji se sa njima identifikuju. To potvrđuju mnoga istraživanja stavova mladih u kojima se više godina unazad na vrhu liste idola mladih nalaze Novak Đoković i Jelena Karleuša. Te rezultate pokazalo je i prošlogodišnje istraživanje koje je sproveo Tim Centar iz Novog Sada, a koje pored ova dva imena navodi i Teslu, Šešelja, Sergeja Trifunovića, Marčela, Kristijana Golubovića… i sadrži veliki broj političara, sportista, naučnika, estradnih ličnosti i rijaliti zvezda. Dokle god je situacija takva, svi ovi ljudi predstavljaju medij koji komunicira sa mladima i u velikoj meri ih kreira, a naša je odgovornost da to pažljivo ispratimo.

 

Piše: Nemanja Marinović

Šta reality shows žele da nam poruče? Odgovor na ovo pitanje leži u odgovoru na sledeće: da li su rijalitiji stvoreni u cilju da zabave i skrenu misli ili su to medijski sadržaji sa složenijim sadržajem?

Često se rijalitiji karakterizuju kao ruglo ili samo prezentacija onog najružnijeg u društvu (blud, nemoral i sl), međutim medijske pojave često nisu ovako jednostavne. Zbog toga sam se bavio analizom tzv. ,, Moćnog programa’’.

Zašto baš ,,Moćni program’’ i šta je to? Kao noćna emisija on je objedinio sledeće učesnike:

  1. Divnu i Marka- proslavljeni par iz rijalitija DNK, koji su poznati po tome što žive pomalo neuobičajeno. Oni otvoreno varaju jedno drugo, međutim paradoksalno, konzervativno žive na selu, tradicionalnim stilom života. Zbog nelogičnih izjava postali su miljenici gledaoca ovog rijalitija.
  2. Jarana i Cezara- Voditelje emisije,,Noćna mora‘’’ koja se bavi svakidašnjim temama diskursom nesvakidašnjim i logikom koja je obrnuta.
  3. Maca Diskrecija – mlada devojka iz Bosne koja se proslavila u rijalitijima često provokativno obučena sa otvorenim govorima o seksu i seksualnom zadovoljavanju, fetišima kao nečim potpuno prirodnim i bez tabua. Danas se aktivno bavi pevanjem, nastupa i snima autorske pesme.

Ove poznate ličnosti, kao najpopularnije u različitim rijalitijijma, objedinjene su u Pinkovoj emisiji ,,Moćni program’’ koji se emituje posle ponoći. U programu se priča o različitim temama, igraju različite igrice, peva, a sve je propraćeno ambijetalnom muzikom na klaviru.

Kada sam istraživao sadržaj ovog programa i analizirao ove rijaliti likove, shvatio sam da istorijski postoje dva pojma koja su slična rijalitijima, koji bi mogli da iskristališu da li su rijalitiji samo ruglo ili nešto složenije. U slučaju čiste zabave po karakteristikama odgovara pojam tzv. ,,cirkusi nakaza’’ , dok u slučaju gde postoji (često ne lako vidljiva) poruka odgovara pojam ,,teatra apsurda’’. Ova dva pojma i emisija ,,Moćnog programa’’ imaju zajedničko to što se neposredno postavljaju pred publiku: iako su danas dominantni masovni mediji, ova emisija nudi česta uživo uključenja publike i emituje se uživo.

17793026_10208832862724370_1118732269_n

U daljim redovima ću ukratko objasniti  ova dva pojma i sistematično ih uporediti sa sadržajima rijalitija.

Cirkusi nakaza (,,Freakshows’’ ,,Sideshows’’) su postojali kao oblik zabave najpre u SAD i UK već u 17. veku. Među prvima su bili putujuća braća Lazarus i Johannes Baptista Colloredo, koji su ustvari bili sijamski blizanci. Lazarus je potpuno zdrav, dok Johannes ima odvojen samo jedan deo torzoa, koji ga odvaja od Lazarusovih grudi. Johannes ne priča puno, ali njih dvojica zajedno putuju i zabavljaju ljude, zarađuju i žive od toga kao šoumeni.

Teatar apsurda nastao je kao pojam iz ,,Mita o Sizifu’’ Alberta Kamija. Nakon Drugog svetskog rata ovaj oblik umetnosti postaje popularan i govori nam najčešće o egzistencijalističkim pitanjima, kao i generalno antropološkim pitanjima na način gde pokušava da pokaže besmisao života koji živimo. Ova forma pokušava da se reši logike, i generalno uobičajenih formi drame, govori se besmilicama, jer se smatra da reči više ne mogu da opišu apsurd našeg postojanja.

Kako bih sistematično uporedio ova dva pojma postaviću neke njihove  ključne karakteristike koje su u odnosu dihotomije:

Cirkus nakaza Teatar apsurda
egzotično i nesvakidašnje svakidašnje na nesvakidašnji način
oslanjanje na prirodu čoveka duštveno-filozofska shvatanja čoveka
konkretno apstraktno
efekat trenutnog šoka konstantantno zbunjuća fabula
već stvoreno osmišljeno

 

Kada je u pitanju dihotomija egzotično : svakidašnje  – ,,Moćni program’’ bliži je svakidašnjem na drugačiji način. Voditelj Ognjen Amidžić ih u početku predstavlja kao ,,ljude sa drugačijim viđenjem života’’. Šta bi ovo trebalo da znači? Iz sadržaja emisije možemo da shvatimo da je u pitanju pre svega drugačije shvatanje prioriteta i problema koje se ogleda naročito u njihovom načinu govora. Njihovi diskursi su često nejasni i nedovršeni, njihove poruke često indirektne, a najčešći motiv je večito okretanje na zabavnu stranu života i izbegavanje problema. Živimo isti život kao i oni, ali kao da se uvek okrećemo onom činjeničnom i čestom surovom. I sam Jaran kaže da treba u emisiju uneti više smeha jer svima nam je ,, Pun đavo politike, da proveselimo jadne ljude, svi smo mi jadni’’. Jasna je empatija i poistovećivanje sa gledaocima, međutim govori se o drugačijem viđenju sveta, što je svakako svakidašnje na nesvakidašnji način – ,,iz drugog ugla”.

Tu interpretaciju mogu da povežem i sa dihotomijom čovekova priroda : društveno-filozofska shvatanja čoveka. I ovde možemo da se vodimo time da je akcenat na drugačijem shvatanju života. Za razliku od cirkusa nakaza u kome su predstavljeni ljudi sa drugačijim prirodnim karakteristikama (neuobičajen broj delova tela, nesrazmernosti i neprosečna visina) kao i ljudi sa neuobičajenim mogućnostima uslovljenim prirodnim karakteristikama (gutači vatre, noževa, neverovatno savitljivi ljudi i sl), u teatru apsurda i ,,Moćnom programu’’ izraženo je samo drugačije shvatanje društvene stvarnosti. Čak i nesvakidašnji odgovori u igri asocijacija kod učesnika su pre uslovljeni drugačijim kulturnim obrascima i drugačijem razvoju , nego nekakvom prirodno uslovljenom manom. Možemo reći da je motiv izvanrednih prirodnih sposobnosti bliži emisiji ,,Ja imam talenat’’ nego ovoj emisiji ili nekom rijalitiju.

Konkretno prema apstraktnom, kako je i najšire, tako je i najproblematičnije za odrediti u ovoj analizi. Cirkusi nakaza se vode konkretnim činovima i prikazima neskvakidašnjih ljudi, dok teatar apsurda poput ,,Čekajući godoa’’ stvara likove često bez konkretnih ,jasno vidljivih radnji u apstraktnim dijalozima i promišljanjima. Učesnici ,,Moćnog programa’’ ustvari ne čine neke konkretne aktivnosti. Oni diskutuju i tamo gde je najkonkretnija radnja najčešće je u igricama (asocijacije) i pevanju. U ovoj emisiji dele se mišljenja na različite teme, koji su pretežno svakidašnje i opšte poput: kakav je položaj žene u porodici, da li je varati u vezi ispravno, stavovi o društvu uopšte i slično. Kada spojimo sa apsurdnim izjavama učesnika poput izjave Marka koji je izjavio da se romantika pokazuje kupovinom cveća i poklona, zatim priznao da ništa nije kupio svojoj devojci; da pravi muškarac treba da ne vara ženu, a on svoju je varao – jasno je da je i u ovoj tački ,,Moćni program’’ bliži teatru apsurda.

Trenutni šok ili zbunjujuća fabula? Emisija nema iznenadnih aktova koji bi šokirali gledaoce. U cirkusima nakaza menadžeri ,,natprirodnih zvezda’’ često ih skrivaju pre nastupa, kako bi izazvali šok kod publike. Naše zvezde ,,Moćnog programa’’ već su poznate javnosti i uz ambijentalnu muziku u pozadini diskutuju, bez naglog uvoda. Međutim često njihova diskusija bila je na par mesta nejasna i samom voditelju, kao i gledaocima koji su se uključivali. Vokabular koji koriste je nesvakidašnji ili nepravilno upotrebljen, misli su često nedovršene, a poruka nepotpuna. U teatru apsurda često je slučaj da su rečenice nedovršene, prekinute, a stilske figure nesvakidašnje. Obrnuta logika je prisutna kako i u emisiji ,,Moćnog programa’’ tako i u teatru apsurda.

Osmišljeno ili već stvoreno je jako problematično pitanje. Pod “već stvorenim” ne misli se naravno na njihove izgrađene ličnosti, koje se i danas kontinuirano razvijaju, nego na već stvorene ,,talente’’ ili neuobičajenosti, kojima učesnici cirkuza nakaza raspolažu i pre samog akta, ali ga ne razvijaju tokom akta. “Osmišljeno” se odnosi na prethodno smišljene scenarije, dijaloge i obrnutu  logiku koji se pojavljuju u teatru apsurda i služe kako bi se likovi razvijali tokom samog performansa. ,,Moćni program’’ može se reći da na neki način raspolaže sa oba. Jaran, Cezar, Maca i par Divna i Marko svakako raspolažu svojim određenim specifičnostima, međutim to su većim delom njihov temperament, narav, način razmišljanja, a time i način govora. To su sve većinom pojmovi iz psihologije ličnosti, a ne prirodno uslovljene specifičnosti. Takođe za koncept emisije može se reći da je jednim delom osmišljen, međutim: Da li je svaki detalj osmišljen ili i spontanost igra ulogu? Može se reći i da bez obzira na osmišljenost koncepta, tema i igrica, učesnici jesu spontani. Međutim izvori za preciznu informaciju o tome da li je program detaljno i planski smišljen su mi nedostupni.

Povratna informacija je značajna za analaizu sadržaja ovog programa. Jedna gledateljka se uključila i izjavila da će joj prenos skupštine lakše pasti nakon odgledane emisije, što znači da ipak pogled na svet učesnika ostavlja određeni efekat na publiku, tako što im omogućuje da ,,iz njihovog ugla’’ vide svet.

17792304_10208832862844373_968900642_n

Ljudi koji bi smatrali ovaj moj tekst neumesnim, rekli bi da je teatar apsurda delo od velike umetničke vrednosti, dok je ,,Moćni program’’ ništa drugo do bezvredni kič i da je suvišno porediti ova dva. Međutim, isto tako je potpuno neopravdano okarakterisati ,,Moćni program’’ kao teatar apsurda. Moj cilj je bio da pokažem da je moguće uočiti sličnosti između ova dva pojma i da ne treba zaključivati o rijalitijima prerano bez kritičnog mišljenja.

Ipak, setimo se ,,Fontane’’ Marsela Dišana 1917. godine, kada je iz bunta na izložbu Društva nezavisnih umetnika poslao pisoar kao svoju instalaciju koja je bila odraz bunta prema društvenoj nepravednosti tog perioda. Taj akt bio je početak umetničnog pokreta punog bunta i već stvorenih (ready-made) instalacija na izložbama, pod nazivom dadaizam. Tako da možda naš ,,Moćni program’’ deluje ko jedan običan ,,pisoar’’ našeg vremena, koji ipak nosi neku indirektnu poruku. Iako je manje direktniji od bunta dadaizma, on gledaocima daje određnu dozu utehe i zabave. Da li je to ispravan način komuniciranja sa gledaocima je pitanje koje je van ove analize, ali upamtite da kada sledeći put budete u prilici da gledate rijalitije ili diskutujete o istima, kritički ih posmatrajte i promislite šta je ono što žele da nam kažu.

 

Piše: Uroš Đurović

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu.

Mi tražimo da budemo prosvećene, da imamo posao, ne da bismo uzurpirale muški autoritet, već da bi nas muškarci više cenili… Mi tražimo da izađemo iz stanja ignorancije, da budemo sposobne da našoj deci damo zdravo i razumno obrazovanje kako bi od njih napravile podanike koji će biti dostojni toga da vam služe”.

Francuska revolucija se smatra prekretnicom i prelomnim trenutkom kojim je prekinut dug istorijski kontinuitet feudalizma, a takođe je snažno uticala na razvoj kapitalističkih odnosa na celom evropskom kontinentu.  Ogromne imovinske razlike među staležima, zahtevi za proglašenje ustava, industrijski napredak i razvoj kao i buržoazija koja je raspolagala najvećim bogatstvom u zemlji bez političke vlasti, nagovestili su promenu celog polit-ekonomskog, ali i društvenog sistema u Francuskoj, koji je rezultirao padom apsolutističke francuske monarhije. „Deklaracija prava čoveka i građanina“, doneta avgusta 1789. godine važi za najznačajniji dokument ove revolucije kojim su određena i zagarantovana prava svakom pojedincu u državi, bez obzira na pol, veru i imovinsko stanje, kao i jednakost gradjana pred zakonom. Svim građanima garantovano je pravo na slobodu, imovinu i bezbednost i otpor prema tlačenju. Par meseci pre „Deklaracije“ postojale su razne peticije koje su iskazivale nezadovoljstvo francuskih građanki svojim položajem u državi. Isticale su činjenicu da nisu imale mogućnosti da se školuju, radile su seoske poslove ili kao trgovkinje, ali nisu definisane prema zanimanju, već prema polu.

“Muškarci su zauzeli Bastilju, žene su zauzele kralja!”

Kritike, ali i radikalne poruke, bile su upućene i Generalnoj skupštini zbog činjenice da u njoj nema predstavnica gotovo polovine nacije što je značilo uvredu za ženski pol. U „Deklaraciji“ koja je usvojena na Skupštini, žene uopšte nisu pomenute pa je potvrđen takozvani Salijski zakon koji je uspostavljen tokom 16. veka i značio je isključenje žena iz nasleđivanja francuskog trona. Ovaj put, žene su izostavljene kao punopravni članovi nacije. Neke Francuskinje bile su nezadovoljne izrazom „prava čoveka/muškarca“, tako da su u dokumentu Pokret obraćanja Narodnoj skupštini u ime pola, insistirale na tome da “je prvo i najsvetije pravo čoveka/muškarca da svog saputnika učini srećnim”.  Druge su opet insistirale na tome da žene kao pol imaju političku ulogu kao citoyennes (građanke) čime bi „Deklaracija“ dobila pravi smisao i zaista izjednačila sve građane i građanke ove države bez obzira na njihovo mesto ili položaj u društvu. Oktobra meseca 1789. godine preko 6000 žena isprovociranih nestašicom hleba i visokim cenama u Parizu, pokrenulo je marš prema Versaju tražeći pomoć od kralja i Narodne skupštine čime su pokazale da su uistinu bile politički faktor revolucionarnih zbivanja u Francuskoj. Žensko učešće na protestima protiv vlasti u zemlji bilo je izraženo i u ranijim perodima  jer su smatrane odgovornim za hraniteljsku ulogu u svojim porodicama. One su uspele da nateraju kraljevsku porodicu da napusti dvorac u Versaju kako bi shvatila muku i namete njihovih sugrađana i sugrađanki, običnih ljudi koji su ispaštali kroz visoke poreske namete i povećanje cena. Proslavljeni francuski istoričar Žil Mišle kasnije je,  povodom ovog događaja, uskliknuo: “Muškarci su zauzeli Bastilju, žene su zauzele kralja!”

Optužba muškoj aristokratiji

Revolucionarne poruke su ponovo isticane. Francuskinje su ukazivale na to da je narod postao konačno slobodan, ali da postoji podela u društvu na trinaest miliona despota i trinaest miliona robova. U načelu je jednakost zagarantovana svima, ali je u praksi nije bilo. Predložile su Dekret Narodnoj skupštini kroz kojim su istakle svoje normativne zahteve o uređenosti francuskog društva. Ova značajna optužba “muškoj aristokratiji”, praćena je sa šest strana izveštaja o doprinosima žena u istoriji, koji su izvučeni iz mnoštva radova na ovu temu koji su kružili u to vreme. Ali to nije bilo sve. Anonimne autorke ovog teksta, pozivajući se na ženske talente i naglašavajući moć seksualne privlačnosti žena u odnosu na  muškarce, faktor koji je mogao biti i koji je trebalo da bude protivteža samom činu inkorporisanja žena u javne stvari,  nastavile su: “Dajte nam mogućnost da radimo kao i vi, i sa vama, za slavu i sreću francuskog naroda”.

Narodna skuština usvojila je reformističke težnje francuskih revolucionarki čime je ispravila dugovekovnu nepravdu.
Sve privilegije za muški pol su u potpunosti i neosporivo ukinute u celoj Francuskoj; Ženski pol će uvek uživati istu slobodu, povlastice, prava i ugled kao i muški pol; Muški rod neće se više smatrati, čak ni u oblasti gramatike, plemenitijim rodom, pošto bi svi rodovi, svi polovi, i sva bića trebalo da budu jednako plemeniti; Da nošenje pantalona ne bude više isključiva privilegija muškog pola, nego da svi polovi imaju pravo da ih nose; Kada vojnik, iz kukavičluka, kompromituje čast Francuske, ne sme više biti degradiran na način kao što običaj nalaže, tako što će nositi žensku odeću; stoga što dva pola u očima ljudi moraju biti jednako časna, on bi, od sada, bio kažnjavan na taj način što bi se njegov pol smatrao neutralanim; Sve osobe ženskog pola, bez izuzetka, moraju biti primljene u oblasne i okružne skupštine, na mesta u upravi, i čak kao poslanice u Narodnu skupštinu, sve dok ispunjavaju uslove koji su navedeni u izbornim zakonima. One bi imale kako savetodavne glasove, tako i glasove odlučivanja… ; One takođe mogu biti naimenovane za sudije: ne postoji bolji način da se usklade javnost i sudovi nego da zaseda lepota i da se vidi graciznost kako predsedava;

9493ac771109e6bb406065918a920613

“Ko vam je dao suvereni autoritet da potčinite moj pol?!”

Markiz de Kondors, jedan od najvećih humanističkih mislilaca francuskog prosvetiteljstva, revolucionar, matematičar i filozof je otvoreno govorio da sva „ljudska bića, oba pola, poseduju prirodna prava zasnovana na zajedničkim temeljima u razumu”. Dramska spisateljica Olimpija de Guž je radikalnije govorila o polnim nejednakostima i rekla : “Muškarci, da li ste sposobni da budete pravedni? Žena vam postavlja ovo pitanje… Kažite mi! Ko vam je dao suvereni autoritet da potčinite moj pol?“. Potom je pozvala na narodnu skupštinu žena – majki, kćerki, sestara – i na usvajanje Deklaracije prava žena i (ženskih) građana.

Kritikujući “Deklaraciju prava čoveka i građanina”, koja je definisala naciju kao izvor svakog suvereniteta, Olimpija de Guž je usvojila i redefinisala pojam nacije kao uniju žene i muškarca. U sedamnaest odvojenih članova pozvala  je na jednako učešće i jednak tretman oba pola pred zakonom, koje je učešće zasnovano na prirodnim zakonima i razumu. Ali bila je posebno rečita po pitanju nacionalnog obrazovanja i bračnih ugovora. Improvizujući na Rusoovom pojmu društvenog ugovora, “Deklaracija” de Guž završena je zapanjujuće modernim “modelom društvenog ugovora između muškarca i žene”. Ipak, postojali su u protivnici emancipacije žena u društvenim, političkim i ekonomskim odnosima. Jedan od poznatijih bio je Prudon, republikanski novinar koji je 1848. godine istakao da je opšte pravo glasa veoma lose po državu i da žene ne smeju da napuštaju domaćinstvo.

“Žene su birači koji imaju pravo pod jednakim uvjetima kao i muškarci“.

U Francuskoj je biračko pravo na žene prošireno 1945. godine, gotovo stotinu godina nakon što je uvedeno opšte pravo glasa za sve muškarce iz te zemlje.

Na taj istorijski dan za Francuskinje, privremena vlada generala de Gola u Alžiru, propisala je da su “žene birači koji imaju pravo pod jednakim uvjetima kao i muškarci“. Dve i po godine godine kasnije, preambula Ustava uključila je ovo načelo među temeljna načela Republike Francuske, koje je ženama jamčilo jednaka prava kao i muškarcima u svim sferama života.

Tek nakon Drugog svetskog rata, žene su u svetu počele masovnije dobijati pravo glasa.

Žene su bile značajan faktor i u petrovgradskoj revoluciji, kada su u tom gradu zbog problema snabdevanja hrane izbili veliki neredi. 8. marta 1917. godine žene su izašle na ulicu i protestovale usled velikih ekonomskih nezadovoljstava koje su bile posledice I svetskog rata iz koga je Rusija izašla ranije u odnosu na ostale države. „Revoluciju su započele gladne žene i gladna deca, tražeći hleb. Oni su počeli sa demoliranjem tramvajskih vagona i malih prodavnica. Tek nakon toga ženama su se pridružili radnici i političari i svi zajedno su poželeli da promene državno uređenje“, opisao je ove događaje sociolog Pitirim Sorokin.

Nakon toga krenula je lančana reakcija, a demonstracijama se priključuju muškarci što je uskoro rezultiralo i padom monarhije. Tako je započela Februarska revolucija koja je promenila politički i ekonomski sistem dojučerašnje carevine iz koje je nastala socijalistička republika.

 

Piše: Petar Ranković

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” u organizaciji “Centra za marginu”

photo: telegraf

Telo. Njegov fizički aspekt pripada odgovarajućem psihičkom. Mi pripadamo sami sebi. Dakle polažemo pravo isključivo na svoje telo, ničije drugo. Međutim te granice umnogome nisu poštovane u društvu. Počev od pojedinaca, samog društva, ekonomije i tržišta, medija, naših najbližih… Od rođenja dobijamo poruke o tome kako teba da se ponašamo, šta možemo i ne možemo da nosimo, šta je prihvatljivo a šta nije. Te poruke nam retko kad šalju direktno, većina nam stiže a da ni ne primetimo, zamešane u svakodnevnici, kroz krive osmehe i čudljive poglede. I retko kada se zapitamo ko nam šalje te poruke i kako.

Nema sumnje da te poruke važe i za muškarce i za žene, međutim ako se zapitamo ko je pod većim uticajem, takoreći pod većom represijom, videćemo da se govori o ženama. „Slika“ žena u medijima je u enormnoj razlici u odnosu na realnost. Postavljanje standarda lepote svakoj ženi nameće cilj nepostojećeg savršenstva. I sama slika se vremenski menja. Počev od velikih oblina koje su nekada predstavljale savršenstvo jer su bile odraz plodnosti, pa do praktično tanane linije struka koja iziskuje neuhranjenost. Tako postavljena slika je promovisana kroz medije, ekonomiju, celokupnu kulturu društva.

Kroz reklame od kojih se veliki broj odnosi na preparate za mršavljenje, bazirane na prirodnim supstancama, koje nude „brzi i lak“ put ka „savršenoj“ liniji, a čak i reklame koje nisu ciljano namenjene gojaznim ljudima prikazuju se isključivo „savršeni“ modeli, vitki i zategnuti bez celulita ili akni. Novine međutim nude malo drugačiju sliku, mada i dalje baziranu na vitkoj liniji. Žene koje se nalaze u novinama najčešće su stavljene u kontekst lepote, erotike ili nasilja, prilikom čega telo kao takvo ima ulogu lutke ili žrtve, nemoćno ali savršeno. Ova univerzalna slika prikazivana u formi zdravlja je progurana i kroz muziku i film. Danas je sve više poznatih osoba koji boluju od anoreksije ili bulimije, a kada je reč o modnoj industriji još više. Kako mladim generacijama oni predstavljaju uzor, prema kojem oni prilagođavaju svoje telo, uticaj koji vrše na njih je sve veći pa je sve više i male dece koja boluju od ovih bolesti.

Znamo da ima žena koje iskaču iz tih poželjnih „idealnih“ karakteristika. One zbog toga često nailaze na odbacivanje i diskriminaciju. Ne govorim samo o ženama i devojkama koje mogu biti diskriminisane od strane društva ili bliskih prijatelja, već i o zapošljavanju i industriji gde mnoge žene ne mogu biti modeli jer nisu dovoljno mršave, neuhranjene, ili ne mogu da se bave plesom jer se smatra da nisu u mogućnosti time da se bave zbog kilaže. Pored toga zapitajmo se i koliko često viđamo gojazne žene u prodavnicama kozmetike, salonima lepote…
Žene koje se suočavaju sa ovim situacijama dovode svoje telo u pitanje, javlja se osećanje srama i postiže se „odbacivanje“ sopstvenog tela i želja za promenom. Društvo naravno nije slepo i koristi sve ovo kroz marketing kako bi zaradili na prodaji lažne nade. Međutim nemojmo zaboraviti, društvo smo svi mi.

I ako uzmemo u obzir da sa udaljavanjem od urbanih centara patrijarhat jača, kao i u pojedinim kulturama, kroz veru, običaje i društvene norme vidimo da je kontrola koje žene imaju nad svojim telom manja nego što se čini. I zaista čija je kontrola ukoliko se žena ne ošiša jer njen muž ne voli kratku kosu?

Sve ovo ne izostavlja činjenicu da su mnoge žene svesne kontrole tela koja im se nameće. Međutim mnoge žene odrasle u patrijarhatu smatraju takva ponašanja kao „normalna“. I tinejdžerke koje žive u velikim gradovima najčešće će istaći da imaju kontrolu nad svojim telima, isključivo zbog toga što „smeju“ da se oblače kako žele, tetoviraju i buše pirsinge, farbaju kosu i slično. Međutim ako bi izbrojali na prste koliko puta nas je neka reklama ili nečiji komentar naveo da pomislimo nešto loše o svom telu, da odbijemo parče torte na nekom slavlju ili ne večeramo nekoliko dana vidimo da kontrola nije u potpunosti u našim rukama.  

Piše: Dragana Vrška

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu.

Photo: Google

Grafike Pabla Pikasa, u galeriji Kući Legata biće prikazane do 5. aprila.

Tokom tridesetih godina XX veka Pablo Pikaso pristaje da uradi 100 grafika za francuskog kolecionara i galeristu Ambroaza Volara pod nazivom Vollard Suite. Vollard Suite sadrži 27 listova različitih tema i 73 lista podeljena u 5 tematskih celina: Ljubavna bitka (5 listova), Skulptorov atelje (46 listova), Rembrant (4 lista), Minotaur i Slepi Minotaur (15 listova) i tri portreta Ambroza Volara.

U okviru ovog ciklusa posebno su važne grafike minotaura, gde je umetnik predstavio idealnu vezu čoveka i životnje, što postaje umetnikov svojevrstan alter ego.

Nakon posete Kući legata i obilaska izložbe, izdvajaju se dve impresije. Odnos umetnika i modela na grafikama i tadašnja Pikasova razmišljanja o ženi kao o objektu i kreaciji. Kroz svoje grafike Pikaso pokazuje svoje viđenje odnosa muškarca nad ženom kao i umetnika nad inspiracijom i samim delom. Karakteristična crta svih grafika je odnos Umetnika prema modelu. Umetnik je isključivo muškarac, stariji, sa izraženim detaljima glave, lica i torza. Nasuprot njemu je Model, mlada žena izražena samo linijom, ili linijom i detaljima u delu grudi i medjunožju. Muškarac je viši, nagnut nad Modelom ili je ona u njegovom naručju.

Najbolji primer odnosa muškarca na ženom prikazuje se u dve povezane grafike pod nazivom “Silovanje” (grafika 28) i “Zagrljaj” (grafika 29).

Opšta impresija je da je muškarac veći, pametniji i značajniji od žene.

Ako pretpostavimo da svaki umetnik izražava svoje viđenje sveta kroz svoja umetnička dela, onda možemo i pretpostaviti kakvo je Pikasovo viđenje i shvatanje žene bilo tokom tridesetih godina, kada su ove grafike nastale. Pikaso je žene video kao objekat, manje vredne od muškarca i kao seksualni objekat.

Izložba je svakako vredna posete, makar kao retka prilika da se vide originalni radovi jednog od najvećih umetnika prošlog stoleća.

 

Piše: Tijana Ristić

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

CZM na socijalnim mrežama

578FansLike
4Subscribers+1
284FollowersFollow