Tags Posts tagged with "mladi"

mladi

Photo: SrbijaDanas

Ako ste propustili, pročitajte i Beogradska bajka, 1. deo

 

Ko su nove princeze sa kojima se tinejdžerke u Srbiji poistovećuju?

Devojka koja ima sve…

Roman Vanilla Sky Zorane Jovanović ponovio je uspeh prethodnog dela iste autorke (Life&Style nije roman, već svojevrsni ,,vodič za tinejdžerke”). Reč je o tinejdžerskom romanu koji pripada takozvanoj trivijalnoj literaturi koja  svojim univerzalnim jezikom stiže do velikog broja čitalaca. U okviru ovog žanra, svakako, mogu se naći i uspelija ostvarenja. Trivijalna literatura nije pojava 21. veka, ona je postojala u svim vremenskim periodima i uglavnom bila čitanija od dela visoke umetničke vrednosti. Popularnosti ovog romana doprinosi upravo lik same autorke i povezanost čitateljki sa njenim delom. Čitalačku publiku čine mlade devojke koje prate njen YouTube kanal, adolescentkinje koje grade svoj identitet i imaju potrebu za uzorima i identifikacijom. Čitanje nije pasivna radnja, ona podrazumeva aktivno učešće i saživljavanje sa svetom dela. Jača se empatija i povezanost sa glavnim junacima sa kojim se identifikujemo. S tim u vezi, zanimljiv nam je način građenja likova, pre svega glavne junakinje.

Ko su pomoćnici, a ko princeza sa Dedinja koja živi beogradsku bajku?

Upravo se tako mogu podeliti svi likovi u romanu – na ,,princezu” Lanu (LanaBogomDana) i ostale koji imaju jednu funkciju – da pomognu glavnoj junakinji koja je pobednica i ne prihvata neuspeh. Lana je, kako sama sebe predstavlja na početku romana “lepa i otmena tinejdžerka sa Dedinja, živi u vili, ima urođenu sigurnost, roditelje koji su je podigli kao princezu, fanatično čita, najbolja u tenisu, najpopularnija devojka u školi, govori strane jezike, svira klavir, slika, glumi…” Ne postoji aktivnost u kojoj ona nije najbolja. Tako će postati i tinejdž zvezda (kao model) koja ima fanove i o kojoj izveštavaju novinari, a kasnije i uspešni fotograf. Svakako, njeni roditelji su cenjeni biznismen i poznata manekenka, dadilja žena koja je završila studije na Sorboni. I još mnogo toga.  Istovetan je njen uspeh u Njujorku i Parizu: “Kao i u Beogradu, igram tenis, razbijam u školi (misle da sam neki vunderkind, a ja samo znam sve glavne gradove u Evropi), upisala sam se u dramsku sekciju, upala u popularno društvo…” Lana je svojevrsni lik-Frankenštajn, sastavljen od raznorodnih delova sa kojom treba da se identifikuje tinejdžerka u Srbiji prateći njenu ljubavnu priču. Popis stvari koje ona dobija i ostvaruje sa lakoćom (baš kao u bajci) je neiscrpan, počev od rođendanskih poklona, zabava, putovanja i materijalnih stvari, do pažnje i prijateljstva. Ono što ona pokušava da dokaže jeste da je sve to zaslužila. Na koji način se zaslužuje materijalno bogatstvo, ako ste to dobili  onda kada ste se igrom slučaja rodili u izuzetno bogatoj porodici? Da li pažnju i ljubav zaslužujete samo ako ste najbolji u svim sferama (što je apsolutno nemoguće) ili je to pravo svakog deteta?

Bulimičarke i veganke

U početku se čini da junakinja želi da sruši predrasude o bogatim ljudima koji takođe imaju strahove, emocije, probleme i moraju da ulažu napor kako bi postigli određene rezultate. Ona pokazuje kako tinejdžeri iz tih krugova nemaju pažnju roditelja, čiji su brakovi često disfunkcionalni, kako se suočavaju sa tipičnim problemima za taj uzrast. Ipak, ona sve predrasude samo nepravedno učvršćuje time što odvaja sebe od ostalih, a druge svrstava u grupe. Npr. prijateljice iz Njujorka naziva – moje bulimičarke (ili su promiskuitetne) ili kasnije moje veganke, sa negativnim prizvukom. One su nesrećne i ne zaslužuju da budu personalizovane. Isto je sa okruženjem u Beogradu. Manekenke jednostavno predstavlja – ovo su devojke. Slično je sa okruženjem u srednjoj školi: “Hodali smo hodnikom kao kralj i kraljica, okupljali kliku koja nam se divila i kojoj smo bili misteriozni”. Oni su samo oduševljeni njihovom pojavom, a često joj zavide. U ovakve likove spadaju i konobari, vozači i ostali. Likove koje ona izdvaja i imenuje jesu – dadilja Likica, najbolji drug Nikola, misteriozni dečko Marko i na nešto nižem nivou drugarice Maja, Vesna, Nikolina devojka studentkinja književnosti i Markova drugarica Milica. Kada je reč o liku dadilje Likice koja je završila studije na Sorboni, pre svega treba sagledati kako je Lana doživljava. Iako se Lana divi njenoj ličnosti, ipak su joj najvažnije emocije koje ona od nje dobija. “Porasla sam. A Liki je otišla kad je shvatila da mi više nije potrebna. (…) Liki nedostaješ mi. Nedostaje mi tvoja podrška i mudrost. Tvoja pozitivna energija, jer si ti uvek znala šta da kažeš pa da se osećam kao najbolja osoba na svetu.” 

Slično je sa ostalim likovima. Najviše pažnje posvećeno je odnosu sa Nikolom koje je primer savršenog (a kako drugačije) muško-ženskog prijateljstva. Nikola je beogradski šmeker, popularan i uspešan mladić. Okruženje ne shvata da su oni samo prijatelji, a komentar koji junakinja daje otkriva njenu percepciju sebe i drugih: “Ljudi bi možda razumeli da smo ružni, debeli, odbačeni, pa da se držimo zajedno jer nas povezuje nesreća. Bili bismo shvatljiviji da sam ja nakaza koju on sažaljeva ili da je on mali štreber koji meni treba zbog, recimo, dobrih ocena. (…) Ljudi ne razumeju nas koji imamo sve.” Nikola je stalno podseća na to da je ona savršena i posebna. Slično je i njegovo viđenje drugih ljudi: “Ne mogu da trpim ta njena seljačka sranja koja nosi iz kuće. Sramota me je da me vide s nekim ko na sebe stavi kožni šorts, korset i cipele s platformom u isto vreme.” Odnos sa Majom I Vesnom je ocenjen kao ,,niži” po vrednosti u odnosu na opisane. Ne zbog materijalnog bogatstva, koje one svakako poseduju, već zato što su one etiketirane kao osobe okrenute tračevima i imaju niže ciljeve, a Lanin svet ne prašta nesavršenosti. Lik Nikoline devojke studentkinje književnosti trebalo je da bude izuzetak. Devojka koja od početka ne pripada ovom svetu ni po ponašanju, a ni po izgledu (“Za razliku od svoje devojke, on je izgledao seksi”). Lana je voli zato što sa njom može da razgovara o umetnosti, ali ima potrebu da je ,,popravi” na planu fizičkog izgleda zbog čega su joj zahvalni i ona i Nikola. Ipak, devojka doživljava veliku promenu, gubi interesovanje za umetnost i okreće se kupovini krpica, nakon čega se podvrgla estetskim zahvatima i postala neprepoznatljiva. Lana opet dokazuje svoje savršenstvo u odnosu na posrnulu studentkinju književnosti. Najzanimljiviji je odnos Lane prema sporednom liku Milice, drugarice njenog dečka: “Posmatrala sam je. Bila je sva zaobljena. Imala je duge noge, ali butine su joj bile spojene od gojaznosti. (…) Imala je lepo lice, pomalo bezlično, ni sa jednom posebnom karakteristikom. Debeljuškasta prosečna devojka. Ovo saznanje mi je donelo olakšanje i počela sam da se osećam kao Getsbijeva Dejzi. Neodoljiva, prelepa, pomalo ohola…” Lana ne oseća ljubomoru jer devojka ne izgleda lepo po standardima koje nameću tinejdžerski časopisi. Jedini iskorak iz sveta beogradske bajke jeste ljubav sa Markom koja se ne završava srećnim krajem. Ne, Lana nije ostavljena, već je ta ljubav okarakterisana kao neostvariva. Junakinja u njoj doživljava i patnju i bol, ali i bajkovite trenutke.

Kakav je to svet fikcije autorka ponudila čitateljkama?

Autorka nudi beogradsku bajku koja treba da postane predmet želje i očekivanja sa junakinjom koja pokušava da razbije predrasude o sebi, a neprestano učestvuje u potvrdi stereotipa o drugima što doprinosi tome da se ona oseća bolje i sigurnije.

 

Da pročitate kompletan tekst u PDF varijanti kliknite na: beogradskabajkaPDF

 

Piše: Vladana Stamenić

Tekst je nastao u okviru „Škole medijske pismenosti“ Centra za marginu

Photo: Tumblr

Jedna od četiri osobe u svetu biće pogođene mentalnom bolešću u nekom momentu u životu. Oko 450 miliona ljudi trenutno boluje, što mentalne poremećaje svrstava u glavne uzroke lošeg zdravlja i invaliditeta širom sveta. U Srbiji se u psihijatrijskim ustanovama godišnje leči oko hiljadu maloletnika. SZO predviđa da će do 2020 godine, depresija biti na drugom mestu na rang listi bolesti koje izazivaju inavaliditet za sve uzraste, oba pola. Danas je depresija već drugi uzrok invaliditeta u starosnoj kategoriji 15-44 godina za oba pola zajedno.

I pored ovih poražavajućih podataka i ozbiljnosti situacije,dosta mladih nije upućeno šta su mentalne bolesti i šta znači živeti sa mentalnom bolešću. Iako je bitno da u medijima postoji reprezentacija mentalnih bolesti pogotovo kod mladih ona je često pogrešno prezentovana. Mentalna oboljenja su toliko romatizovana da su postala poželjna među  mladima. Postoji bezbroj razloga za ovu pojavu: težnja adolescenata da se pronađu u društvu; poistovećivanje sa svojim idolima; težnji ka pronalaženju vršnjaka sa sličnim mišljenjem. Sve su to problemi gde društvene mreže imaju značajnu ulogu. Jedan od najvećih umetnika krajem 20. veka i jedan od najvećih idola grunge pokreta Kurt Cobain,frontmen grupe Nirvana,patio je od bipolarnog poremećaja, depresije i bolesti zavisnosti. Bend Nirvanu kao i čitav muzički žanr grunge karakterisali su apatični i sumorni tekstovi sa motivima depresije,bolesti zavisnosti i samopovređivanja. Ovo za posledicu ima čitavu generaciju na koju su ovi umetnici uticali i zbog čega su ozbiljne bolesti prikazane čak kao prelepa i tragična umetnička forma življenja ali i umiranja. Društvena mreža na kojoj ima bezbroj primera romantizacije mentalnih oboljenja kao i primeri uticaja grunge-a je Tumblr. Zbog toga što važi za ne „mainstream“ društvenu mrežu i jednu od retkih društvenih mreža koja ne cenzuriše sadržaj koji se postavlja Tumblr je ispoljio svoju najmračniju stranu.


veljko4

veljko1veljko2

Ovo su samo neki od primera neobazrivosti i needukovanosti onih koji kreiraju, ali i dele ove slike na društvenim mrežama. Jedan ovakav post ima i do 500 „lajkova“ i 400 „reeblogova“ što ga svrstava u popularnije sadržaje na Tumblr-u. U periodu adolescencije i “divljanja hormona”, promenljivih raspoloženja ili neprihvaćenosti u društvu mladi žele da pronađu zajednicu u kojoj se istražuju. Društvena mreža kao što je Tumblr daje mogućnost pronalaženja vršnjaka koji dele interesovanja, muzičke i umetničke uticaje, stavove o životu. Nije se mogao izbeći krug vršnjaka koji nisu, ne svojom krivicom, dovoljno edukovani na ove teme, a koji glorifikuju depresiju, samopovređivanje ili bipolaran poremećaj. Adolescenti žele da budu primećeni,vidljivi u društvu,žele da se istaknu,izdvoje od ostatka društva,da se osete posebno i misteriozno. Primeri rečenica kojima se često služe su “Can I just disappear?” ili “People who die by suicide don’t want to end their lives, they want to end their pain”. Mladi su zbunjeni u emocijama koje osećaju, teško je pronaći zanimljive edukativne sadržaje na internetu koji će im pomoći da razlikuju depresiju od tuge ili promenljivost raspoloženja sa bipolarnim poremećajem. Zbog toga im Tumblr pruža utehu i jedinu edukaciju. Neretko danas u konverzaciji mladih možete čuti da će u šali ili čak uvredljivim tonom neko nekog nazvati anoreksičnim samo zato što je mršaviji od standarda koje društvo nameće, bipolarnim samo zato što neko ima nagle promene raspoloženja (što je normalno u adolescentnom dobu) ili depresivnim samo zato što je neko neraspoložen.

Svako od nas poznaje neku osobu ili je sam prolazio kroz neku vrstu mentalnog/duševnog oboljenja. Podaci koji govore o učestalosti ovih oboljenja su poražavajući i treba ih shvatiti najozbiljnije. Depresija, anoreksija, bipolaran poremećaj i bolesti zavisnosti su čak i smrtonosna oboljenja koja se često završe samoubistvom obolelog i moraju se lečiti ozbiljnim terapijama ili lekovima. Smatram da je najveći problem u osuđivanju i isključivanju ljudi koji boluju, njihovoj nedovoljnoj vidljivosti u medijima i društvu u celini. Sa druge strane, dolazi do banalizacije problema pa one koji zaista boluju poistovećuju sa onima koji žele da budu vidljivi i da skrenu pažnju na sebe u adolesentnom periodu. Tako imamo ljude koji teže ka umetničkom, misterioznom i tragičnom životu, dok drugi žive sa sramotom, neshvatanjem sebe ili završe samoubistvom. Obe strane su posledica odbačenosti u društvu, te ih nikako ne treba osuditi već razumeti, edukovati i pomoći.

 

Piše: Veljko Stanojević

Tekst nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

Izvor: YouTube

Ko su figure pomoćnika u modernoj bajci tipične tinejdžerke iz Srbije? Šta nam to poručuju savremene vile sa video bloga?

Pojava ,,drage savete” nije nova, kao ni interesovanje koje žene i tinejdžerke pokazuju za ovaj oblik komunikacije sa poznatim ženama (ili nepoznatim, ali navodno kompetentnim) koje će podeliti iskustvo i sugerisati  modele socijalnog ponašanja. Ipak, draga saveta se iz časopisa seli na Youtube kanale što drugačije oblikuje odnos tinejdžerka sa pitanjem – savetodavac. Osoba koja svoje savete, bilo da je reč o odgovorima na ranije poslata konkretna pitanja ili su to šire teme za koje je određena grupa devojaka pokazala interesovanje, pred recipijente istupa svojim likom i glasom, često u svom privatnom prostoru. Ona sa nama deli i detalje iz svog privatnog života. Povezanost je jača i produbljenija, jer je percipiramo kao živo biće, koje pokazuje svoje nesavršenosti i pored brojnih uspeha koje je postigla u svim životnim sferama. Kao takva, ona je slična nama. Neretko i sama blogerka ističe da je ona tu zbog nas, pa je identifikacija sa njom, kao i obožavanje njene ličnosti, nešto što će uslediti. Obožavanje osobe i potreba da se sa nekim identifikujemo, bilo da je reč o grupi ili o pojedincu, vezuje se za period adolescencije, kada se lični identitet formira. Upravo su tinejdžerke publika većine blogerki, i baš one svakodnevno iščekuju novi video popularne Zorannah.

Prvobitna povezanost ostvaruje se na osnovu  interesovanja za modu (Zorana je modna blogerka), ali postoji određeni broj videa koji su koncipirani kao razgovor sa najboljom drugaricom sa pitanjima i temama uobičajenim za tinejdžerke – odnosi sa drugaricama, obrazovanje, samopouzdanje, ali i muško-ženski odnosi, kada ona iznosi svoje lične stavove. Pored afirmativnih poruka (deo su ličnog iskustva ili preuzete iz oblasti popularne psihologije) upućenih mladim osobama, koje su podrška njihovom napredovanju,  obrazovanju i osnaživanju ličnosti, postoje stavovi koji su problematični, a  tiču se muško-ženskih odnosa. Lični stavovi nisu tema koja podrazumeva problematizovanje, jer svako ima pravo da privatni život oblikuje po svojim pravilima, ali onog trenutka kad određeni stav ima veliki uticaj na osetljivu populaciju, on izlazi iz sfere privatnog i postaje predmet javnog. Šta uopšte može biti problematično u izjavama mlade urbane devojke? Preporuke skupih markiranih odevnih predmeta? Ne. Reč je o stavovima koji ženu vraćaju u period pre feminističke revolucije, kada ste u rubrici ,,draga saveta” mogli da pročitate upravo ono što od mlade blogerke danas čujete. Kako da vaš muškarac bude srećan.

Parafraziramo samo neke od poruka sa nekoliko video zapisa: “Muškarac je glava, vrat i kičma, a žena je ta koja treba da ga prati i pruža podršku. Ona radi stvari koje zajednicu održavaju. Nerealno je da muškarac sedi kod kuće i provodi vreme sa decom dok je ona na poslu. Ženi, na prvom mestu, treba da je muškarac, a potom deca. Takođe, veze u kojim  žena zarađuje više ne mogu da opstanu, jer je muškarac nezadovoljan i oseća se slabim”. Čak savetuje da, ako smo u takvoj vezi, krijemo da zarađujemo više od njega kako ne bismo povredile njegova osećanja: “Ona treba da prati muškarca u svakom pogledu, a to znači, da ako on dobije posao u inostranstvu, njeno mesto je pored njega – ona odlazi sa njim, nelogično je da on ostane zbog nje. Ukoliko je ženi dosadno (!) kada završi sa obavezama kod kuće, ona može da radi. Fakultet svakako treba završiti da bismo mogle da radimo” (pretpostavljamo samo ako nam bude dosadno). Zorana u jednom videu izjavljuje : “Ja nisam feministkinja. Ja sam jedna od onih žena koja smatra da muškarci treba da se bave politikom… Ne kažem da mi ne treba da glasamo…Nisam za varijantu da muškarac ima veću platu od žene na istoj poziciji na poslu, ali muškarci su ti koji treba da budu jači, ali ženi je mesto…ona je tu  da ga sačeka   sa večerom kad dođe sa posla, a ne da on nju sačeka sa večerom sa tom večerom. Ona treba da se izbori za ono što voli, ali da se povinuje malo ispod tog muškarca, da ga pusti da malo bude jači”. Navodi i da je za nju najvažnije mišljenje njenog dečka: “Ako se njemu ne sviđa moja kosa, ja se momentalno farbam”. (Navodeći da očekuje da i on nešto promeni u svom oblačenju ako se njoj to ne sviđa)

Postoje komentari koji osuđuju njene stavove i ukazuju na opasnost lošeg uticaja na mlade devojke. Ipak, ona na to odgovara da njeni stavovi nisu odraz patrijarhalnog sveta u kome živimo, već je razlog neuspeli brak njenih roditelja, koji ističe kao primer za nemogućnost funkcionisanja zajednice u kojoj je žena ,,jača”. Komentari devojčica koje je verno prate uvek su pozitivni i ističu oduševljenje njenim likom i delom. Prave razmere njenog uticaja, imali smo prilike da vidimo na Sajmu knjiga u Beogradu 2015.godine, kada je ,,školski dan” doneo najveću popularnost štandu sa njenom knjigom “Life&Style”, čiji je tiraž od 2000 primeraka (sa ne tako niskom cenom primerka) bio odmah rasprodat. Intervjuisane devojčice, koje su pristigle iz različitih delova zemlje, isticale su – “Ona je moj idol! Slična je nama! Zato što je presavršena!” Kako je već spomenuto, potreba za identifikacijom i obožavanje ličnosti uobičajena je pojava za taj period života i prolazna je. Problem nastaje ukoliko se navođeni stavovi usvoje i postanu prihvatljiv model za dalji život. Slični stavovi su im predočeni i u knjizi koja je izazvala veliko interesovanje. Iz kratkih tekstova koji prate impresivne fotografije (najčešće sadrže formu uputstva/saveta: nemoj nikad da, najbolje bi bilo da…i sl.) koje će primenjivati kad upadnu u ljubavne probleme, izdvajamo: “Ćao, zovem se Zorana i mazohista sam, drago mi je. Ali prosto ne volim njanjave, beskičmene muškarce. Muško je tu da vuče mene. Da me natera da slušam, ili bar da proba. Da ga se na neki način plašim – da se plašim da ću ga izgubiti ako nešto zeznem. Čvrsta ruka koja ume da me mazi. Pored antifeminističkih stavova, Zoranini navodi potvrđuju i rodne stereotipe. Ukoliko muškarac nije ,,čvrsta ruka”, on je uvek ,,njanjav” i bez kičme. Sve navedeno osnažuje davno napuštene ideje o ,,slaboj” ženi i ,,čvrstom” muškarcu (jedino je takav prihvatljiv). I pored afirmišućih poruka upućenih mladim devojkama koje treba da napreduju, zaključuje se da je njihov napredak moguć samo u ,,propisanim” okvirima, a isto tako se određuje šta je jedino prihvatljivo za  muškarca. I moderna bajka ima stroge žanrovske norme.

Nastaviće se…

Veliku zahvalnost dugujem drugarici Ani Stević koja mi je ukazala na opisane probleme i uputila na materijal.

 

Piše: Vladana Stamenić

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

KAKO FACEBOOK UTIČE NA RAZVOJ LIČNOSTI KORISNIKA?

„Sajber generacija” izraz je koji se omladini pripisuje godinama unazad. Činjenica je da je internet, sa društvenim mrežama i bezbroj dostupnih informacija, postao neizbežna dnevna rutina mladih ljudi, ipak, taj naziv koji oni nose počinje da dobija sve dublje značenje.

 
Najizloženija uticaju Fejsbuka jesu deca koja se još uvek psihički razvijaju, grade svoje stavove, temelje mesto u društvu i uče da razumeju svoju okolinu. Ovakva, nedovoljno osvešćena deca, mogu se potpuno vezati za ono što na društvenoj mreži vide, te percipirati svet potpuno pogrešno, zato je jedan od najvećih problema prerano pristupanje društvenim mrežama. Po pravilima kompanije Fejsbuk, deca mlađa od 13 godina ne smeju praviti profile, međutim ova restrikcija često se preispituje i mišljenja o tome da li su trinaestogodišnjaci dovoljno zreli da bi koristili ovu društvenu mrežu veoma su podeljena. Mladi u Srbiji imali su zanimljiva zapažanja na ovu temu.
Marko Vučković iz “Šeste beogradske gimnazije” smatra da deca u tom uzrastu nemaju realnu potrebu za društvenim mrežama. „Mislim da bi deca do neke dvanaeste godine trebalo što više da uživaju u životu bez socijalnih medija, jer koliko god nam dobrih stvari doneli, isto tako su nas i dosta otuđili jedne od drugih, a pre svega toga doveli i do stvaranja virtuelne ličnosti. Mislim da bi dete trebalo da uživa u pravom druženju.”
Dunja Parežanin iz “Sedme beogradske gimnazije” koja je još kao dete imala Fejsbuk takođe smatra da to nije bilo neophodno: „U današnje vreme, većina dece ima Fejs i ostale društvene mreže, ja sam ga takođe imala od svoje 9. godine, ali stojim iza toga da to nije bila baš najbolja odluka jer mi je oduzeo puno vremena i mislim da ima jak uticaj na mlađe korisnike.”

Krizna tačka najveće društvene platforme na internetu je „iluzija idealnog”. Tačnije, sadržaj koji ljudi postavljaju na Fejsbuk, pre svega fotografije, najčešće predstavlja njihovu idealnu sliku, drugačiju od one stvarne. Kroz čitav taj splet vizuelnih i pismenih sadržaja stvara se slika o tome kako bi ljudsko telo, ponašanje, razmišljanje, pa i način života trebalo da izgledaju, dolazi do stvaranja iskrivljene slike o lepom, a sve suprotno tim normama postaje neprihvatljivo…

Ceo tekst pročitajte na sledećem linku:

FB: Sastavni ili rastavni deo života mladih PDF

 

Autor teksta je Aleksej Purić, polaznik “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu.

21.vek, okružuje nas razvoj tehnologije koji je preuzeo primat. Skoro svako domaćinstvo u Srbiji ima bar po jedan televizor. Najčešće ga upotrebljava kao razonodu i priliku za odmor posle napornog dana. Tableti, laptopovi su svuda oko nas. U korak sa ovim, modernizovalo se i roditeljstvo. Danas je jedan od najčešćih načina okupiranja dečije pažnje ekran.  Ako je detetu dosadno, dajte mu daljinski. Ništa lakše! Do svoje prve godine već sami znaju da menjaju kanale, traže po internetu različite sadržaje, a roditelji ponosni kako je njihovo dete koje je tek prohodalo, toliko samostalno! Bravo! A šta ta deca gledaju na televiziji? Reći ćete verovatno neke dečije kanale…NEKE….od kojih je polovina na stranom jeziku, a druga polovina emituje crtane filmove čiji kvalitet sve više opada.  Gde su kulturni i obrazovni programi? Gde je ponuda emisija koje mogu da gledaju deca različitih uzrasta? Nema je…  „Ma šta će im to, dovoljno uče po školama“, zaista?

U današnjem vremenu, televizija je jedna od primarnih uticaja na formiranje detetove ličnosti. Dete već u ranoj socijalizaciji do svoje 12.godine, formira celokupnu sliku sveta, koja se kasnije dopunjava i proširuje. Ako svakog dana provodi vreme ispred televizora, neka bude to i sat vremena, počinje da poprima uticaj ličnosti koje se pojavljuju na ekranu, tj. počinje da se identifikuje sa njima. A sa kim će se danas identifikovati? Javne nacionalne tv stanice bi trebalo da imaju u svojoj ponudi i dečiji program. On je veoma oskudan, gotovo i da ga nema. Nije dovoljno staviti crtani film od 7 do 8 ujutru ili vikendom jednu emisiju od sat vremena. Šta je sa ostalim vremenom programa? Meni je ova slika veoma tužna, jer ne vidim bilo šta čega bi se sutradan deca sa osmehom sećala.

Moja generacija je imala tu sreću da zakači još poneki kvalitetan sadržaj. I uvek ću se sa nostalgijom sećati toga. „Šešir bez dna“ je imao posebnu draž. U ovoj emisiji je bilo svega. Od dečijih kulinarskih veština, učenja šta je zdrava hrana, koliko je važno održavati higijenu, do rešavanja različitih problema sa kojima se deca susreću i širenja znanja iz raznih oblasti.  A sve ovo je bilo dodatno zanimljivije uz Ljubivoja Ršumovića i Rašu Popova.  Sigurno su vam poznate rubrike-Vesti iz nesvesti i Sestro slatka. Legendarne „Fazoni i fore“ nikada neće dosaditi. Raduje me to što su snimili i nove epizode prošle godine, negde i dalje postoji nada.  Lane Gutović kao famozni „Pustolov“  sproveo nas je celim svetom, na spavanje bismo išli tek kada bismo pogledali „Laku noć, deco“, a za nas ljubitelje muzike  „Muzički tobogan “ je bila prava poslastica. I tako, dodje 2017.godina, a mi i dalje pričamo o ovim emisijama. I dalje se poistovećujemo sa Duškom i Zlatkom i zauvek će nas intrigirati prodavnica  „Veselo majmunče“. Zar je stvarno ponestalo toliko finansijskih sredstava da se ništa nalik ovome ne može snimiti? Ponestalo je i onog drugog, vrednijeg – ŽELJE. Malo se ulaže u detinjstvo. A ono je najbitnije, jer sutra će to dete postati čovek. Javni servis je pravio neke nove emisije, ali mora to mnogo više. Nekadašnja „srećna“ dečija televizija se ugasila, pa od toga „srećna“ ne bih rekla da je trenutno, ali izgleda da ti ljudi jesu srećni koji se pojavljuju u različitim palatama, ostrvima itd… Od dečijeg programa jedino imamo različite emisije takmičarskog tipa, tako da smo već i decu ubacili u rijaliti. Što da ne, neka se navikavaju. Danas dete nema priliku da se upozna sa svojim vršnjakom kroz njegove različite dogodovštine, probleme, situacije i da na osnovu toga razvija svoju svest. Uvek ćemo imati reprize. Doduše i one nisu danas česte. Ono što odlikuje ove emisije, jeste da su one svevremenske. Svako dete gledajući ih bilo kada, poistovetiće se sa uzbudljivim pričama i likovima. Zauvek će „Neven“ iz ’73 biti popularan,a idol detinjstva ostaće Branko Kockica. Ne znam čega će se vaša deca sećati. Ako se već drugi ne trude zbog njih, vi se trudite. Uvedite ih u ovaj dečiji svet, pomalo staromodan. Ali verujte, ništa im neće faliti.

„Ih, ta nemojte kasti!“

 

Piše: Milica Đerić

Tekst je nastao u okviru programa “Škola medijske pismenosti” koji sprovodi “Centar za marginu”

CZM na socijalnim mrežama

578FansLike
4Subscribers+1
290FollowersFollow