Tags Posts tagged with "nasiljepremazenama"

nasiljepremazenama

Photo: iskljucinasilje.rs

Kancelarija za odnose sa javnošću i Međunarodni program za pružanje obuka i pomoći pri kriminalističkim istragama (ICITAP) Ambasade SAD, u saradnji sa Američkim kutkom, organizuju panele na temu “Sprečavanje nasilja u porodici”, širom Srbije. Panel diskusija koja je organizovana u Beogradu bila je u Američkom kutku u Domu omladine. Organizatorka svih skupova pa i ovog u Beogradu je Maja Milovanović ispred ICITAP-a.Gošće su predstavnice nevladinih organizacija i državnih institucija.

Prva govornica je bila iz nevladine organizacije Autonomni ženski centar – Dragana Vujinović. Ona je govorila o radu svoje organizacije i o tome kako one pomažu ženama. Pričala je i o problemima sa kojima se suočava njihova organizacija i o ekonomskim i emotivnim problemima žena (žrtve nasilja) sa kojima rade. Najviše se fokusirala na rad SOS centra (011/266-2222, linija je otvorena radnim danima od 10h do 20h) i dostupnost istog na celoj teritoriji Srbije. Autonomni ženski centar nema sigurnu kuću, ali oni sarađuju sa drugim organizacijama koje pružaju uslugu sigurne kuće, a takođe pružaju besplatnu pravnu pomoć. Na njenu diskusiju su se nadovezale i ostale učesnice panela.

Sledeća je govorila predstavnica MUP-a Jelena Tomković. Tokom svog izlaganja ona je verno i iskreno predstavila rad MUP-a u slučajevima porodičnog nasilja. Počela je navođenjem najčešćih razloga zašto žene ne prijavljuju nasilje (stid, strah od nasilnika, neverovanje drugih ljudi, nada da će se nasilnik promeniti i najčešći razlog je da žrtve krive sebe), takodje se trude da objasne i jasno svima stave do znanja da žrtve nikad nisu krive za pretrpljeno nasilje. Takodje je objasnila i psihički profil nasilnika. Naglasila je da kancelarija MUP-a ima SOS liniju (0800-100-600) koja radi 24h na celoj teritoriji Srbije i anonimna je. Nakon prijave nasilja cilj policije je da pre svega zaustavi nasilje, zatim da obezbedi prvu pomoć ukoliko je potrebna, da kontaktiraju socijalne radnike i da žrtvu upoznaju sa procedurom.

Sledeća sagovornica je bila zamenica javnog tužioca Gorjana Mirčić Čaulković, koja je pričala o procesu u tužilaštvu, slučajevima na kojima je radila, a najveći fokus je stavila na novi zakon o porodičnom nasilju i na koji način se razlikuje od starog zakona. Tužilaštvo je jako važno u celom procesu zbog toga što tužilaštvo štiti žrtvu i spaja socijalnu službu i sud, i pruža činjenice i dokaze sudu.

Na nju se nadovezala predstavnica socijalne službe Valentina Anđelković koja je objasnila proceduru socijalne službe. A to je, između ostalog, preduzimanje neodložne mere intervencije, kao i zakonsko pravo da podnesu krivičnu prijavu i da pokrenu postupak. Kada su žene i deca u pitanju obezbeđuju im sigurni smeštaj, cilj im je da spreče trenutno nasilje kao i ponavljanje nasilja, i da pruže zdravstvenu pomoć. Postoje SOS linije savetovališta u centru za socijalni rad (011/2650-258, 011/2650-936).

Poslednja karika u lancu zaštite je sudstvo. O tome je pričala Sanja Bukva, sudkinja u Drugom osnovnom sudu u Beogradu. Ona je navodila primere i kroz njih objašnjavala proceduru suda.Takodje je napomenula da je sudstvo najsporije u ovom procesu, ali da će novi zakon i to promeniti.

Novi zakon stupa na snagu 1. Jula 2017. godine. Neke od značajnijih izmena zakona je trenutna reakcija tužilaštva, pružanje hitne preventivne zaštite, i što je najvažnije novim zakonom žrtva ostaje u porodici, a počinilac se izmešta što do sada nije bio slucaj.

Tribina je bila odlično organizovana sa vrlo eminentnim i profesionalnim gošćama. Na kraju tribine razvila se i diskusija o pojedinim praktičnim primerima i iskustvima iz prakse.Posetioci su takođe učestvovali u razgovoru, dajući svoje primere i postavljajući pitanja gošćama. Konstatovano je da je proces još uvek spor i nesavršen ali da se radi na tome da se žrtve zaštite i da će novi zakon proširiti kaznenu politiku ne samo za fizičko nego i za verbalo nasilje kao i za uhođenje. Ovakva vrsta tribine i polemike je neophodna da bi se širila svest o porodičnom nasilju i prevencijama. Jako je važno to što će se ovakve tribine organizovati širom Srbije da bi što više žena moglo da se informiše i sazna za svoja prava. Nasilje nije privatna stvar pojedinca, već problem celog društva.

 

Piše: Tijana Ristić

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

U dokumentarnom filmu Žene koje su ubile svoje nasilnike koji je objavljen 2013. godine navodi se da svaki deseti anketirani srednjoškolac smatra da “ženu treba povremeno tući“. Iste godine u porodično-partnerskom odnosu ubijeno je, na teritoriji Srbije, 43 žene prema godišnjem izveštaju Mreža Žene protiv nasilja o nasilju prema ženama. Ista organizacija navodi da je tokom 2014. ubijeno 27 žena, 2015. 35 žena, a prethodne godine ubijene su 33 žene u porodično-partnerskom odnosu. Ubistva su vršili bivši i sadašnji partneri ili supruzi, sinovi, unuci i ostali muški rođaci. Ovo pokazuje da ženin život u okviru dominantnog patrijarhalnog sistema može zavisiti od bilo kog muškarca i da je svaki uveren da ima puno pravo kontrole nad ženinim životom, a svaki se od malena uči načinima uspostavljanja kontrole i svakom se od malena za to pruža podrška. Ne sme se zaboraviti da su ovo samo primeri u kojima su žene na kraju mukotrpnih višestrukih oblika nasilja (fizičko, psihičko, ekonomsko, seksualno) koja su često trajala u dugom periodu bile ubijene. Broj žena koje nasilje trpi svakako je mnogo veći. Nasilje prema ženama (samo zato što su žene) vrše muškarci različitih uzrasta, klasa, formalnih obrazovanja i profesija. Sve ovo ukazuje na činjenicu da nasilje prema ženama nije izolovan i jedinstven slučaj, već da je to problem društva i društvenog uređenja koji svojim institucijama dozvoljava propuste i diskriminaciju (posebno) kada su u pitanju žene.

O situaciji i diskriminaciji žena koje su ubile svoje nasilnike jer više nisu mogle da trpe nasilje razgovarala sam sa Tanjom Ignjatović, psihološkinjom koja radi u Autonomnom ženskom centru.

Da li se zna okvirno procenat žena koje trpe neki oblik nasilja s obzirom na to da ne postoji zvanična evidencija institucija i da veliki broj žena ne prijavljuje nasilje?

“Najpre, trebalo bi reći da postoji razlika između broja žena koje su u svom životnom veku bile izložene nekom od oblika nasilja u porodičnom okruženju, ili nasilju muškaraca izvan porodice, i broja žena koje su prijavile nasilje. Kada je reč o rasprostranjenosti nasilja prema ženama u porodičnom kontekstu, podaci više istraživanja govore da je u Srbiji svaka druga žena imala iskustvo psihičkog nasilja i svaka treća iskustvo fizičkog nasilja od muškog člana porodice. Najčešće, radi se o partnerima ili bivšim partnerima, a zatim to je nasilje očeva, braće i drugih muških srodnika. Istraživanja potvrđuju da žene nerado prijavljuju nasilje u porodici institucijama. 

Tanja Ignjatović, psihološkinja/Izvor: Potpisujem.org
Tanja Ignjatović, psihološkinja/Izvor: Potpisujem.org

Tek svaka deseta je potražila institucionalnu zaštitu, a većina je ovaj problem rešila uz pomoć porodice i prijatelja, dakle, kroz neformalnu podršku. U Srbiji ne postoji centralna evidencija prijava nasilja u porodici i drugih oblika nasilja prema ženama, te je nemoguće znati koliki broj incidenta nasilja se godišnje prijavi. Na primer, svi centri za socijalni rad u Srbiji su u 2015. godini evidentirali 18.746 prijava nasilja u porodici i partnerskim odnosima. Međutim, iz izveštaja je nemoguće utvrditi koji procenat žrtava je ženskog pola, kojoj starosnoj kategoriji pripadaju žrtve, kao ni to koja srodnička relacija je između žrtvi i učinilaca nasilja.  Ovakav način predstavljanja podataka o nasilju ne doprinosi da unapredimo svest o problemu, a suprotan je standardima koje je Srbija preuzela prihvatanjem Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici.”

U kojim se situacijama žene odlučuju za ubistvo nasilnika? Da li se zna broj žena koje su ubile svoje nasilnike i posle koliko vremena su to učinile?

“Dosadašnja istraživanja potvrđuju da za žene postoji neuporedivo veći rizik da stradaju od ubistva ili pokušaja ubistva od strane supružnika ili partnera, uključujući i bivše, nego obrnuto. Jedno istraživanje u kom je obuhvaćen period od 10 godina na teritoriji grada Beograda pokazalo je da je od bračne ili ljubavne partnerke stradalo tek 4,4% od ukupnog broja ubijenih muškaraca. U istom periodu, od bračnog ili ljubavnog partnera stradalo je čak 65,6% ukupnog broja žrtava ubistva ili pokušaja ubistva ženskog pola. Dakle, za žene partnerska relacija nosi mnogo veći rizik od ubistva, nego za muškarce. Većina žena, preko 85%, koje su ubile svoje supružnike ili partnere bile su žrtve dugogodišnjeg nasilja, za koje nije bilo odgovarajuće intervencije – one su imale doživljaj da niko ne želi ili ne može da im pomogne. Zbog toga, sa svakim novim nasiljem one su se osećale sve bespomoćnije. Ono je bilo sveprisutno, brutalnije, često se prenosilo i na decu. Neke od njih su napustile nasilnike, ali nasilje, pretnje ubistvom, proganjanje, psihička tortura nisu prestajali. To je izazivalo očaj, doživljaj da su „uhvaćene u zamku“, da im ništa i niko ne može pomoći, kao i doživljaj životne ugroženosti. Činilo im se da bi nasilnik na kraju ubio njih i decu, što je imalo osnove u realnosti. I drugi otežavajući  životni faktori, kao što su siromaštvo, izolovanost, pripadnost marginalizovanoj društvenj grupi, otežavali su situaciju u kojoj se žena nalazila i stvarali doživljaj bezizlaza.”

Koje i kolike kazne dobijaju ove žene? Koje i kolike kazne dobijaju nasilnici koji ubiju svoje supruge ili partnerke?

“Postoji dosta problema u vezi sa kvalifikacijom krivičnog dela i ocenom krivične odgovornosti žena koje su ubile svoje supruge ili partnere, što se reflektuje na visinu kazne. Sudska praksa nije ujednačena u slučajevima ubistva kada su žene prethodno u dugom period bile izložene nasilju koje je moglo da utiče na njihovu percepciju životne ugroženosti i reagovanje. Ako se ubistvo nije desilo u kontekstu nasilja i nužne odbrane (koja je prekoračena), već je na izgled beznačajan povod doveo do reagovanja žrtve ubistvom, prethodno zlostavljanje u dugom vremenu nije uvek uzimano u obzir. Kada je i uzimano u obzir kao olakšavajuća okolnost, zatvorska kazna nije značajno umanjivana. Nasilje koje je žena preduzela nije tumačeno kao nasilje odbrambenog karaktera. Dešavalo se čak suprotno, da slučajevi tog nasilja budu kvalifikovani kao teži oblici ubistva, uz izricanje vrlo visokih, neodgovarajućih kazni zatvora. To se posebno odnosilo na ubistva koje su žene izvršile kada je nasilnik spavao, koja su smatrana ubistvima na podmukao način, što je samo njihova površna spoljna karakteristika. Suprotno tome, za ubistva koje učine muškarci prema ženama često se nalazi veliki broj olakšavajućih okolnosti, te kazne umeju da budu neprimereno niske. Tako se kroz pravosudni sistem potvrdi tradicionalna patrijarhalna društvena matrica koja okrivljuje žene i opravdava i privileguje muškarce.  Ipak, treba reći da u sudskoj prasi ima i pozitivnih primera, kada je prethodno iskustvo žene, odnosno hronični traumatski stres, uzimano u obzir, te nisu kažnjavane visokim zatvorskim kaznama, a u nekoliko slučajeva su čak i oslobođene.”

Izvor: publicpolicy.rs
Izvor: publicpolicy.rs

Na koje opasnosti nailazi žena kada izađe iz zatvora (ako izađe)? Da li je to odbacivanje od strane porodice i prijatelja, osuda društva i sl.?

“Sve nabrojano su moguće posledice i zavise od dužine vremena koje je provedeno u zatvoru, načina na koji žena prihvata svoju situaciju, kao i od odnosa njene neformalne socijalne mreže prema njoj i učinjenom delu. Ako ima podršku dece i porodice, njene šanse za oporavkom su veće. Međutim, može da naiđe na neprihvatanje i odbacivanje, na ozbiljne egzistencijalne probleme, stigmatizaciju koja joj otežava, ili sasvim onemogućava da dobije posao, nastavi život. Bilo bi važno da društvo nudi rehabilitacione programe koji ženama olakšavaju da prebrode problem, čak i kada ih deca i porodica prihvataju.”

Da li mislite da su socijalni radnici-e, policija i tužilaštvo dovoljno obrazovani u oblasti muškog nasilja prema ženama? I u tom kontekstu kako biste prokomentarisali da se ne uzima u obzir sindrom pretučene žene? Postoje li primeri drugačije prakse u inostranstvu?

“Od vremena kada je nasilje u porodici postalo krivično delo, dakle pre 15 godina, dosta je urađeno na promeni ličnih i profesionalnih stavova, sticanju znanja, razvoju procedura i pravila postupanja. Ipak, praksa nije zadovoljavajuća, najviše zbog toga što su slabi mehanizmi stručne podrške profesionalcima, kao i mehanizmi nadzora postupanja i kažnjavanja za propuste koji nisu smeli da se dese. Nedavno je objavljen Posebni izveštaj Zaštinika građana o obukama stručnjaka koji postupaju u slučajevima nasilja u porodici. Tu se navodi da zaposleni u nadležnim službama nemaju dovoljan broj obuka o nasilju prema ženama i nasilju u porodici, o primeni protokola za postupanje u tim situacijama, da obuke uglavnom nisu multisektorske, da se ne prate efekti, odnosno da li se stečena znanja primenjuju, da to nije od značaja za procenu kvaliteta njihovog rada i slično. S tim u vezi, sasvim je moguće da postoje profesionaci koji nikada nisu čuli za „sindrom pretučene žene” ili ne znaju njegovo značenje. U sudskim spisima gotovo da se ne pojavljuje ovaj sindrom. Ipak, treba imati u vidu da ovaj sindrom nije objašnjenje za reakcije svih žrtava, odnosno da on ima svoja ograničenja. Problem kvalitetnog postupanja profesionalca u slučajevima nasilja prema ženama nije nepoznat i drugim državama. Moglo bi se reći da je situacija u celom regionu, većini susednih država, sasvim slična. Postupanjem profesionalaca i zaštitom žrtava nisu zadovoljne ni države koje su ostvarile mnogo više standarde u odnosu na Srbiju, jer praksa uvek može da bude bolja. Kao primere dobre prakse najčešće navodimo Austriju, Veliku Britaniju, skandinavske države, neke države SAD, Australiju.”

Postoji li zakon koji traži odgovornost institucija jer nisu adekvatno ili na vreme reagovali na nasilje koje je prijavljeno?

“Profesionalci koji ne postupaju po propisima su odgovorni i ako ne reaguju na prijavljeno nasilje i ukoliko zbog njihovih propusta dođe do štetne posledice po žrtvu. Ta odgovornost je različitog tipa, disciplinska, prekršajna ili krivična, i ona je regulisana postojećim zakonima. Ono što je problem, što nedostaje, su dobri unutrašnji mehanizni nadzora i kontrole i odgovarajuće sankcije za nečinjenje, propuste ili loše postupanje. Sankcije su, i kada postoje, potpuno neodgovarajuće. To potvrđuje prošlogodišnji izveštaji Zaštitnika građana o 14 slučajeva ubistava žena, u kom se navodi da postoje sistematski i sistemski  propusti. Osim toga, treba reći da država ne preuzima odgovornost da nadoknadi štetu žrtvi ili članovima njene porodice, ako je ona teško povređena ili ubijena, a utvrdi se da je bilo propusta u postupanju institucija. Novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji će početi sa primenom  od 1. juna 2017. trebalo bi da unapredi stanje u zaštiti žrtava i odgovornosti profesionalaca i institucija. On predviđa specijalizaciju profesionalaca u tužilaštvu, policiji i sudovima, obaveznu saradnju između institucija, centralnu evidenciju podataka o prijavama nasilja i merama zaštite. Istovremeno, uvodi disciplinsku i prekršajnu odgovornost za nepostupanje u rokovima koje definiše Zakon, u slučaju neprijavljivanja saznanja ili sumnje na nasilje, ali i u slučaju nepostupanja ili opstrukcije postupanja. Ostaje da vidimo kako će Zakon biti primenjen u praksi i da li će to dovesti do značajnog poboljšanja zaštite žrtava nasilja.”

Izvor: ženeprotivnasilja.net
Izvor: ženeprotivnasilja.net

Koji su trenutni ciljevi Autonomnog ženskog centra kada je u pitanju zakonski okvir koji se primenjuje prema ovim  ženama?

“Autonomni ženski centar u ovom trenutku pokušava da pomogne u izradi podzakonskih akata kako bi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici bio spreman za primenu. Pre njegove primene, naša pažnja biće usmerena na informisanje javnosti, a posebno žena koje su izložene nasilju u novinama o zaštiti. Čim krene primena Zakona naša pažnja će biti usmerena na praćenje postupanja nadležnih institucija, dakle tužilaštva, policije, centara za socijalni rad i sudova. Takođe, kada su u pitanju zakoni, naše su aktivnosti usmerene i na krivično zakonodavstvo. Iako je prošle godine Krivični zakonik dopunjen i izmenjen, nisu postignuti svi standardi Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, a nije usaglašavano ni procesno krivično zakonodavstvo. Položaj žrtve u sudskim postupcima mora da se unapredi. Ona mora da ima sva priznata prava. Trenutno, daleko smo od standarda. U tom smsilu, naša aktivnost će biti usmerena i na usvajanje Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, ali tako da on uvaži specijalizovanu ekspertizu organizacija civilnog sektora u ovoj oblasti.”

Da li mislite da su oštre kazne ovim ženama i u ovom slučaju poruka da su same krive (nakon što im se to konstantno serviralo kao poruka tokom nasilja)?

“Svakako. Da ponovim, tradicionalna patrijarhalna društvena matrica određuje načine na koje sagledavamo kompletnu stvarnost, uključujući ono što čine žene i ono što čine muškarci, okrivljavajući prve i opravdavajući druge, na taj način čuva nepromenljivim uspostavljene društvene odnose, uprkos svim promenama.”

Izvor: hocudaznas.org
Izvor: hocudaznas.org

Žene koje su ubile svoje nasilnike nisu pojedinke koje su se igrom slučaja našle u situaciji da same moraju da se odbrane. Najveći broj ovih žena jesu prijavile nasilje nekoj od nadležnih institucija koje nisu učinile dovoljno da ih zaštite. Kako se navodi u filmu u 9 od 10 slučajeva nasilje je prijavljivano institucijama. Ali, i u slučajevima kada nije prijavljeno, moramo se zapitati zbog čega je to tako. Iako se često kao problem da se ovim ženama smanje kazne navodi da se čin ubistva nije desio u samoodbrani, one to jesu učinile braneći svoje živote, a često i živote svoje dece. A da ironija bude veća, nakon što su institucije dovele žene u situaciju da moraju da se brane same, osećaju se dovoljno nadležnim da iste osude. Uprkos neadekvatnom reagovanju institucija, one koje su svoje muževe ubile na spavanju osuđene su za teško ubistvo, kako se navodi u dokumentarcu. Dok se ženske organizacije i dalje zalažu za niže i blaže kazne zbog konteksta u kojem je ubistvo počinjeno i rade na različitim obukama ljudi iz policije, ostaje na svakom od nas kao pojedinca ili pojedinke da se u ovoj oblasti obrazuje i da ukaže drugima na predrasude o nasilju prema ženama kako bi se povećala svest, nasilnici osudili na vreme, a institucije preuzele odgovornost. Ove žene nisu samo žrtve patrijarhata i nasilnika koje isti opravdava. One su marginalizovane i u sistemu, a bit sistema su institucije koje nisu bile tu da zaštite i podrže ove žene, niti su odreagovale na vreme (ako su uopšte odreagovale). Mnoge od ovih žena su nasilje trpele i po nekoliko decenija, ne zato što su to želele, nego zato što nisu imale drugo rešenje, zato što niko nije preuzeo odgovornost za nasilje koje su preživljavale. Istovremeno, okruženje se pravilo da ne zna u kojim uslovima one žive i da je to njihov lični problem. A nije. Nasilje je društveni problem, nasilje je problem na kome treba da radi i svaka institucija i svaka osoba, a ne problem kome treba da se suprotstavi samo jedna žena. I pre nego što kažete da vas se sve ovo ipak ne tiče, imajte u vidu da ne postoji profil nasilnika i imajte u vidu da ne postoji profil žene kojoj se nasilje može desiti. Možda vas se onda ipak bude ticalo.

 

Piše: Tamara Ivančević

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

CZM na socijalnim mrežama

578FansLike
4Subscribers+1
291FollowersFollow