Tags Posts tagged with "politika"

politika

Mi tražimo da budemo prosvećene, da imamo posao, ne da bismo uzurpirale muški autoritet, već da bi nas muškarci više cenili… Mi tražimo da izađemo iz stanja ignorancije, da budemo sposobne da našoj deci damo zdravo i razumno obrazovanje kako bi od njih napravile podanike koji će biti dostojni toga da vam služe”.

Francuska revolucija se smatra prekretnicom i prelomnim trenutkom kojim je prekinut dug istorijski kontinuitet feudalizma, a takođe je snažno uticala na razvoj kapitalističkih odnosa na celom evropskom kontinentu.  Ogromne imovinske razlike među staležima, zahtevi za proglašenje ustava, industrijski napredak i razvoj kao i buržoazija koja je raspolagala najvećim bogatstvom u zemlji bez političke vlasti, nagovestili su promenu celog polit-ekonomskog, ali i društvenog sistema u Francuskoj, koji je rezultirao padom apsolutističke francuske monarhije. „Deklaracija prava čoveka i građanina“, doneta avgusta 1789. godine važi za najznačajniji dokument ove revolucije kojim su određena i zagarantovana prava svakom pojedincu u državi, bez obzira na pol, veru i imovinsko stanje, kao i jednakost gradjana pred zakonom. Svim građanima garantovano je pravo na slobodu, imovinu i bezbednost i otpor prema tlačenju. Par meseci pre „Deklaracije“ postojale su razne peticije koje su iskazivale nezadovoljstvo francuskih građanki svojim položajem u državi. Isticale su činjenicu da nisu imale mogućnosti da se školuju, radile su seoske poslove ili kao trgovkinje, ali nisu definisane prema zanimanju, već prema polu.

“Muškarci su zauzeli Bastilju, žene su zauzele kralja!”

Kritike, ali i radikalne poruke, bile su upućene i Generalnoj skupštini zbog činjenice da u njoj nema predstavnica gotovo polovine nacije što je značilo uvredu za ženski pol. U „Deklaraciji“ koja je usvojena na Skupštini, žene uopšte nisu pomenute pa je potvrđen takozvani Salijski zakon koji je uspostavljen tokom 16. veka i značio je isključenje žena iz nasleđivanja francuskog trona. Ovaj put, žene su izostavljene kao punopravni članovi nacije. Neke Francuskinje bile su nezadovoljne izrazom „prava čoveka/muškarca“, tako da su u dokumentu Pokret obraćanja Narodnoj skupštini u ime pola, insistirale na tome da “je prvo i najsvetije pravo čoveka/muškarca da svog saputnika učini srećnim”.  Druge su opet insistirale na tome da žene kao pol imaju političku ulogu kao citoyennes (građanke) čime bi „Deklaracija“ dobila pravi smisao i zaista izjednačila sve građane i građanke ove države bez obzira na njihovo mesto ili položaj u društvu. Oktobra meseca 1789. godine preko 6000 žena isprovociranih nestašicom hleba i visokim cenama u Parizu, pokrenulo je marš prema Versaju tražeći pomoć od kralja i Narodne skupštine čime su pokazale da su uistinu bile politički faktor revolucionarnih zbivanja u Francuskoj. Žensko učešće na protestima protiv vlasti u zemlji bilo je izraženo i u ranijim perodima  jer su smatrane odgovornim za hraniteljsku ulogu u svojim porodicama. One su uspele da nateraju kraljevsku porodicu da napusti dvorac u Versaju kako bi shvatila muku i namete njihovih sugrađana i sugrađanki, običnih ljudi koji su ispaštali kroz visoke poreske namete i povećanje cena. Proslavljeni francuski istoričar Žil Mišle kasnije je,  povodom ovog događaja, uskliknuo: “Muškarci su zauzeli Bastilju, žene su zauzele kralja!”

Optužba muškoj aristokratiji

Revolucionarne poruke su ponovo isticane. Francuskinje su ukazivale na to da je narod postao konačno slobodan, ali da postoji podela u društvu na trinaest miliona despota i trinaest miliona robova. U načelu je jednakost zagarantovana svima, ali je u praksi nije bilo. Predložile su Dekret Narodnoj skupštini kroz kojim su istakle svoje normativne zahteve o uređenosti francuskog društva. Ova značajna optužba “muškoj aristokratiji”, praćena je sa šest strana izveštaja o doprinosima žena u istoriji, koji su izvučeni iz mnoštva radova na ovu temu koji su kružili u to vreme. Ali to nije bilo sve. Anonimne autorke ovog teksta, pozivajući se na ženske talente i naglašavajući moć seksualne privlačnosti žena u odnosu na  muškarce, faktor koji je mogao biti i koji je trebalo da bude protivteža samom činu inkorporisanja žena u javne stvari,  nastavile su: “Dajte nam mogućnost da radimo kao i vi, i sa vama, za slavu i sreću francuskog naroda”.

Narodna skuština usvojila je reformističke težnje francuskih revolucionarki čime je ispravila dugovekovnu nepravdu.
Sve privilegije za muški pol su u potpunosti i neosporivo ukinute u celoj Francuskoj; Ženski pol će uvek uživati istu slobodu, povlastice, prava i ugled kao i muški pol; Muški rod neće se više smatrati, čak ni u oblasti gramatike, plemenitijim rodom, pošto bi svi rodovi, svi polovi, i sva bića trebalo da budu jednako plemeniti; Da nošenje pantalona ne bude više isključiva privilegija muškog pola, nego da svi polovi imaju pravo da ih nose; Kada vojnik, iz kukavičluka, kompromituje čast Francuske, ne sme više biti degradiran na način kao što običaj nalaže, tako što će nositi žensku odeću; stoga što dva pola u očima ljudi moraju biti jednako časna, on bi, od sada, bio kažnjavan na taj način što bi se njegov pol smatrao neutralanim; Sve osobe ženskog pola, bez izuzetka, moraju biti primljene u oblasne i okružne skupštine, na mesta u upravi, i čak kao poslanice u Narodnu skupštinu, sve dok ispunjavaju uslove koji su navedeni u izbornim zakonima. One bi imale kako savetodavne glasove, tako i glasove odlučivanja… ; One takođe mogu biti naimenovane za sudije: ne postoji bolji način da se usklade javnost i sudovi nego da zaseda lepota i da se vidi graciznost kako predsedava;

9493ac771109e6bb406065918a920613

“Ko vam je dao suvereni autoritet da potčinite moj pol?!”

Markiz de Kondors, jedan od najvećih humanističkih mislilaca francuskog prosvetiteljstva, revolucionar, matematičar i filozof je otvoreno govorio da sva „ljudska bića, oba pola, poseduju prirodna prava zasnovana na zajedničkim temeljima u razumu”. Dramska spisateljica Olimpija de Guž je radikalnije govorila o polnim nejednakostima i rekla : “Muškarci, da li ste sposobni da budete pravedni? Žena vam postavlja ovo pitanje… Kažite mi! Ko vam je dao suvereni autoritet da potčinite moj pol?“. Potom je pozvala na narodnu skupštinu žena – majki, kćerki, sestara – i na usvajanje Deklaracije prava žena i (ženskih) građana.

Kritikujući “Deklaraciju prava čoveka i građanina”, koja je definisala naciju kao izvor svakog suvereniteta, Olimpija de Guž je usvojila i redefinisala pojam nacije kao uniju žene i muškarca. U sedamnaest odvojenih članova pozvala  je na jednako učešće i jednak tretman oba pola pred zakonom, koje je učešće zasnovano na prirodnim zakonima i razumu. Ali bila je posebno rečita po pitanju nacionalnog obrazovanja i bračnih ugovora. Improvizujući na Rusoovom pojmu društvenog ugovora, “Deklaracija” de Guž završena je zapanjujuće modernim “modelom društvenog ugovora između muškarca i žene”. Ipak, postojali su u protivnici emancipacije žena u društvenim, političkim i ekonomskim odnosima. Jedan od poznatijih bio je Prudon, republikanski novinar koji je 1848. godine istakao da je opšte pravo glasa veoma lose po državu i da žene ne smeju da napuštaju domaćinstvo.

“Žene su birači koji imaju pravo pod jednakim uvjetima kao i muškarci“.

U Francuskoj je biračko pravo na žene prošireno 1945. godine, gotovo stotinu godina nakon što je uvedeno opšte pravo glasa za sve muškarce iz te zemlje.

Na taj istorijski dan za Francuskinje, privremena vlada generala de Gola u Alžiru, propisala je da su “žene birači koji imaju pravo pod jednakim uvjetima kao i muškarci“. Dve i po godine godine kasnije, preambula Ustava uključila je ovo načelo među temeljna načela Republike Francuske, koje je ženama jamčilo jednaka prava kao i muškarcima u svim sferama života.

Tek nakon Drugog svetskog rata, žene su u svetu počele masovnije dobijati pravo glasa.

Žene su bile značajan faktor i u petrovgradskoj revoluciji, kada su u tom gradu zbog problema snabdevanja hrane izbili veliki neredi. 8. marta 1917. godine žene su izašle na ulicu i protestovale usled velikih ekonomskih nezadovoljstava koje su bile posledice I svetskog rata iz koga je Rusija izašla ranije u odnosu na ostale države. „Revoluciju su započele gladne žene i gladna deca, tražeći hleb. Oni su počeli sa demoliranjem tramvajskih vagona i malih prodavnica. Tek nakon toga ženama su se pridružili radnici i političari i svi zajedno su poželeli da promene državno uređenje“, opisao je ove događaje sociolog Pitirim Sorokin.

Nakon toga krenula je lančana reakcija, a demonstracijama se priključuju muškarci što je uskoro rezultiralo i padom monarhije. Tako je započela Februarska revolucija koja je promenila politički i ekonomski sistem dojučerašnje carevine iz koje je nastala socijalistička republika.

 

Piše: Petar Ranković

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” u organizaciji “Centra za marginu”

Photo: Google

“Socijalna pravda – to nije samo etički imperativ, to je temelj nacionalne stabilnosti i globalnog prosperiteta. Jednake mogućnosti, solidarnost i poštovanje ljudskih prava su od suštinskog značaja za puni razvoj proizvodnog potencijala naroda.”
Prethodni Generalni sekretar UN-a Ban Ki-Mun

Kada govorimo o značaju ove teme i njenom današnjem internacionalnom karakteru, Međunarodni dan socijalne pravde proslavlja se svakog 20. februara  a proglašen je na osnovu rezolucije Ujedinjenih nacija, donete novembra 2007. godine  na 62. zasedanju Generalne skupštine UN, premda su još u martu 1990. godine u Kopenhagenu na Svetskom samitu proglašeni ciljevi društvenog razvoja savremenog društva, Generalna skupština Ujedinjenih nacija je najavila osnivanje ovog praznika tek 26. novembra, 2007. godine, ali je proslava Svetskog dana socijalne pravde počela tek 2009. godine.
Usvojena Deklaracija o socijalnoj pravdi garantuje jednaka prava za sve – šire mogućnosti socijalnog dijaloga za ceo svet.

Sem formalnog smisla, postavlja se pitanje šta je socijalna pravda u praksi? Ako je ona zaista dostupna svim građanima, može se odrediti u dvojakom smislu kroz sistem institucija ali i mnogo bitnije realizaciju i fer raspodelu društvenih i materijalnih dobara. S tim u vezi, svoja viđenja dali su po meni dva najznačajnija francuska filozofa sa svojim viđenjima pravde : Ruso je svodi na dva najznačajnija elementa, slobodu i jednakost. Pjer Prudon navodi: “pravda  je davanje svakom jednakog dela koristi pod uslovom da deluju u skladu sa interesima društva.”

Većina običnih ljudi će sve više razumeti socijalnu pravdu i socijalnu politiku jer nam svakodnevni problem narastajućih razlika u svetu (10 odsto najbogatijih poseduje 87 odsto svih bogatstava ovoga sveta) koji se i dalje loše nosi sa ekonomskom krizom a permanetno u korist slobodnog tržišta, činiće građane kreatorima boljeg koncepta socijalne države.
Po mom uverevenju, negde rešenje treba naći u prošlosti ili bar uzeti ono najbolje, npr. socijalističke opcije koje su ipak siguravale jednaku raspodelu svih proizvoda proizvedenih od strane ljudi, u našem slučaju imali smo SFRJ koja je bila svojevrsna država sa uređenim sistemom i oblicima za upravljanje dobrima . U tom smislu istorije i kritički se treba nositi prema modelima koji definišu jednakost i ravnopravnost koji nisu uvek isti, postoje negativni. I u Sovjetskom Savezu, kao što se sećamo neko je imao prednost, samu ideju marksizma-lenjinizma na zvaničnom nivou je tada bilo lako frazeološki isticati dok mogućnosti koje su obećavane su bile krajnje nedostižne. Iako su svi ti socijalizmi manje-više neslavno završili, to ne znači da ideja socijalizma u teoriji nije nešto na čemu ne treba da se dalje radi.

Da li je moguće reći u ovom trenutku šta i koja ideja može da posluži kao ideološki osnov za odgovor postojećem sistemu?  Stari grčki filozof Aristotel, u svoje vreme je zapisao: “Vrlina države je izražena u činjenici da su građani učestvovali u javnoj upravi”.  Dakle, može se zaključiti da današnja demokratija i njena načela su u dubokoj krizi, potreban je njen preobražaj koji će na dalje dovesti do promena u svim aspektima društva i države.

Svetski mislioci, poput Čomskog, kažu da ne postoji neposredna univerzalna pravda. Stoga, u idealnom slučaju, današnje nacionalne države treba da vode računa o poštovanju zakona, zaštiti slabih, stvaranju jednakih uslova i mogućnosti za normalan život različitih grupa stanovništva i pre svega  o izbegavanju kolosalnog jaza u nivou prihoda bogatih i siromašnih.
Pored toga dosta je i vidiljiva nejednakost građana pred zakonom i sudovima. Nije tajna da su imućniji slojevi društva imali privilegija od advokata do drugih subjekata da utiču na odluke i prava koje nisu na pravi način nosile odgovornost.
Kao neki uzor socijalno odgovorne države, svi navodimo primere nordijskih zemalja i težimo stvaranju države blagostanja, koja preuzima odgovornost da se brine o socijalnoj pravdi i socijalnoj zaštiti svojih građana. Danas u Srbiji mi to možemo samo načelno da prihvatamo i razmatramo (uzeti u obzir našu privredu, resurse i zakonodavstvo) i naravno da ne može da se postigne u potpunosti, naročito u bliskoj budućnosti, ali to ne znači da ne treba težiti tome.

800px-Jean-Jacques_Rousseau_(painted_portrait)Žan-Žak Ruso (1712 – 1778), photo: Wikipedia

 
Za kraj,  kao poruku koju želim da pošaljem i društveni obrazac koji nam je i danas preko potreban, u  potpunosti ću se složiti i citirati velikog humanistu i mislioca prosvetiteljstva Žan Žaka Rusoa:

„Socijalni duh, koji treba da bude rezultat uspostavljanja države, ne treba da vlada samo prilikom samog uspostavljanja, već i da građanstvo posle sa novim zakonima stvara bolje i korisnije društvo u ime slobode, bratstva i jednakosti.“ – iz knjige “Društveni ugovor”.

 

Piše: Lazar Srdanović

Tekst nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

Osmomartovski protest u Banjaluci Foto: Dejan Božić / RAS Srbija, izvor Blic

Pitanje prekida trudnoće kompleksna je tema koja je u različitim zemalja drugačije zakonski uređena i predmet je večitih sporova. U daljim redovima biće prikazane različite zakonske regulative.

SRBIJA

U Srbiji prekid trudnoće legalizovan je 1969. godine. Zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”,br.101/2005), ima 17 članova. Postupak razlikuje  tri  vremenske odrednice:

  1. Do navršene 10. nedelje trudnoće, za prekid trudnoće dovoljan je usmeni zahtev žene;
  2. Od 10-20. nedelje trudnoće potrebna je saglasnost konzilijuma lekara, koji uvažavaju sledeće razloge: narušeno zdravlje žene; ako bi se rodilo dete sa teškim telesnim ili duševnim nedostacima; u slučajevima silovanja, zavođenja, rodoskrnavljenja ili obljube nad nemoćnim licem, maloletnim licem i obljube zloupotrebom položaja;
  3. Posle 20. nedelje trudnoće, potrebna je saglasnost etičkog odbora tercijerne zdravstvene ustanove.

Odluka konzilijuma lekara ili etičkog odbora kojom se ne odobrava prekid trudnoće, ne omogućava trudnici  pravo da se žali, jer ni pomenuti zakon, kao i istoimeni  pravilnik, ne predviđaju tu mogućnost.

Kako postoji obaveza zdravstvenih ustanova da prijave svaki prekid trudnoće nadležnom zavodu za zaštitu zdravlja i RFZO, formiran je nacionalni registar sa ličnim podacima i medicinskom dokumentacijom o izvršenim prekidima trudnoće. Iako  ovi podaci imaju karakter lekarske tajne, od posebne je važnosti  sigurnost zaštite tih podataka.

HRVATSKA

Zakonska regulativa je najsličnija zakonu Srbije. Međutim, postojao je predlog  sedam udruženja sa zahtevom da se pravo na pobačaj proglasi neustavnim. Ustavni  sud je ovakav predlog odbacio 21. februara 2017. godine, a  Hrvatski sabor obavezao da u roku od dve godine donese novi zakon koji reguliše ovo pitanje. Zakonodavcu je ostavljeno da novim zakonom odredi preventivne i edukativne mere, kako bi prekid trudnoće bio izuzetak. Lekarima je uvažen prigovor savesti, kada po svojim religioznim ubeđenjima ili ličnim moralnim shvatanjima ne žele obavljati prekid trudnoće. Ovo pravo lekarima uvažava se samo do 10. nedelje trudnoće; posle tog perioda prekid trudnoće se tretira kao medicinska pomoć i prigovor savesti nije dozvoljen.

FRANCUSKA

Francuska je legalizovala prekid trudnoće 1975. godine. Novi zakon dozvoljava prekid trudnoće, a kod kasnog pobačaja dovoljan je uslov da nastavak trudnoće ugrožava zdravlje trudnice. Zakonski, život ploda i zdravlje trudnice, kao pravna dobra koja se štite, ovde su suprotstavljeni. Drugostepeni sud je odlučio da je žrtvovano dobro – život deteta, bez obzira na moralni status i pravnu zaštitu, ipak inferiorne vrednosti prema interesu samozaštite-zdravlju majke. Rukovodili su se stavom da uvek prednost ima nešto što postoji, u odnosu na nešto što je tek u nastajanju.

ENGLESKA

Engleska je ozakonila prekid trudnoće 1967. godine. Novi zakon ne propisuje limit u odnosu na vreme kada pobačaj može biti obavljen. Mnogi medicinski stručnjaci vrše pritisak da se skrati rok za kasni pobačaj – do 18 nedelje, oslanjajući se na napredak medicinske nauke koja čini mogućim preživljavanje mlađih fetusa. Zvanično, manje od 2% pobačaja vrši se u 20. nedelji ili kasnije, a najčešći razlog je fetalna abnormalnost ploda. Čak i oni sa liberalnim stavom, postavljaju pitanje o opravdanosti pobačaja posle 20. nedelje.

IRSKA

Jedina zemlja koja štiti prenatalni život Ustavom je Irska.

Prekid trudnoće je zabranjen čak i u slučaju silovanja, a izuzetno se odobrava jedino u slučaju kada je ugrožen život žene. Zajedno sa Maltom i Andorom, predstavlja najrigoroznije zakonsko rešenje.

Početkom marta 2017. godine, državna televizija objavila je imena 796 izgubljene dece, uz zvuke posmrtne muzike. Bile su to bebe i deca do 3 godine- pronađena u kanalizaciji nekadašnjeg doma za neudate majke u gradu Tuamu, kako je, posle službene istrage, objavila irska vlada.

U prošlosti, stroga katolička moralnost smatrala je sramotom trudnoću pre braka, a porodice i društvo bi ih odbacili kao grešne. Desetine hiljada irskih žena prošle su kroz katoličke domove za majke i decu, gde su deca rađana u tajnosti, u dvadesetom veku. Moć crkve i stigmatizacija neudatih majki dovodila je do okrutnog postupanja prema ženama i njihovoj deci. To je dugo bila tabu-tema. Dom u Tuamu, koji su vodile časne sestre, bio je aktivan od 1925.-1961. godine, a srušen je 1970. godine. Od 2014. godine postoji komisija za istragu 18 domova za majke i decu širom Irske, uključujući Tuam. Postoji velika verovatnoća da ovo nije jedina masovna grobnica.

 

Evropske države koje dozvoljavaju prekid trudnoće:

Nemačka, Austrija, Belgija, Bugarska, Danska, Estonija, Francuska, Grčka, Mađarska, Letonija, Češka, Rumunija, Slovačka, Slovenija i Švedska. Prekid trudnoće na zahtev dozvoljen je do 12. nedelje, posle toga je potrebno mišljenje lekara specijaliste.

Najliberalnija je Švedska; dodatno pravo ostvaruju maloletnice kojima nije potrebna saglasnost roditelja, a prekid trudnoće plaća socijalno osiguranje.

Ostale (rigorozne) evropske države:

Poljska, Španija, Portugal i Kipar. Zabranjen je prekid trudnoće, sem u slučaju silovanja ili kada je majčin život u opasnosti. Iako je zvanično zabranjen, prekid trudnoće u Španiji se bez problema obavlja u privatnim klinikama.

U Poljskoj se pojavila zakonska inicijativa prema kojoj bi svaki prekid trudnoće predstavljao krivično delo, za koje sleduje zatvorska kazna do pet godina, kako za lekara, tako i ženu. Poljsko udruženje Pro Familia protestvovalo je ispred bolnica, a lekare je nazivalo ubicama. Lekari i bolnice su ih tužili i dobili spor, a udruženje se mora izviniti zbog takvih ispada.

181689950257f0b8f1ca911125979218_v4_big

Protest žena u Poljskoj, foto: Tanjug

SAD 

Amerika dozvoljava prekid trudnoće, slično evropskim državama. Dve federalne jedinice su 2000. godine usvojile posebne zakone o zaštiti živorođene dece, koja se smatraju ličnošću i uživaju punu pravnu zaštitu. Donosilac ovakvog zakona rukovodio se potrebom zaštite osetljivih i slabih, neperfektnih i neželjenih, čime se, po njima, afirmiše kultura života. Vrhovni sud SAD osporio je ove zakone, jer su povredili pravo žene na kasni pobačaj, kao izuzetak, kad postoje medicinske indikacije. Pojavljuje se problem poštovanja ženinog izbora i roditeljstva, kad preživi ozbiljno oštećeno dete.

 

MEĐUNARODNI DOKUMENTI

Kao osnovno ljudsko pravo, međunarodni dokumenti štite pravo na život svih osoba; ono je iznad svih ostalih prava i preduslov ostvarivanju drugih prava. Međutim, oni ne daju odgovor na pitanje kada počinje život, odnosno kada nerođeno biće postaje osoba.

Stoga je pobačaj koncepcijski izuzet iz odredaba Evropske konvencije o ljudskim pravima i biomedicine (1997), jer nije bilo moguće postići konsenzus- zajednički evropski standard. Član 2 Konvencije štiti pravo na život, dok član 8 štiti prava i interese žene. Peta svetska konferencija o stanovništvu i razvoju (Kairo, 1995) i Četvrta svetska konferencija o pravima žena (Peking, 1995) propagira neotuđivo pravo pojedinaca i parova na slobodu i odgovornost u donošenju odluke o planiranju broja dece i vremenu njihovog rađanja. U prilog ovom pristupu govori činjenica da u svetu još uvek godišnje, od posledica prekida trudnoće, umire 47.000 žena, a hronična telesna oštećenja ima oko pet miliona žena.

Svetska zdravstvena organizacija (WHO) iznosi podatak da se 46 miliona trudnoća godišnje završi indikovanim pobačajem, a blizu 20 miliona nesigurnim.

Gotovo ni  jedan evropski ustav ne priznaje eksplicitno ili implicitno, posebno pravo na život pre rođenja (izetak je Irska). Većina država u svojim zakonodavstvima rešila je suprotstavljena prava fetusa i prava žene u korist lakšeg pristupa prekidu trudnoće. Zakonodavno regulisano pravo na prekid trudnoće bezbednim tehnikama smanjuje rizik da će intervencija negativno uticati na opšte i reproduktivno zdravlje žena, kao i na reproduktivne potencijale stanovništva.

Građansko pravo, kao statusno pravo, fetusu ne daje pravni subjektivitet, već samo moralno vrednovanje kao pravom zaštićeno dobro; pri čemu se zastupa konstrukcija fiktivnih prava koja zavise od njegovog kasnijeg živorođenja. Sa tog gledišta, fetus ne može biti pacijent, budući da status pacijenta, sam po sebi, podrazumeva realno postojeća, a ne fiktivna prava i dužnosti na strani titulara. Pacijent je neko ko poseduje prava i zbog toga pacijent treba da bude ličnost.

 8QZktkqTURBXy8zZWYzYjhmOGQ2NDg1Nzk1ODNmMzViMmFjMzcxMTVhMS5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Osmomartovski protest u Banjaluci, Foto: Dejan Božić / RAS Srbija, izvor Blic

 

U društvima sa visokom učestalošću upotrebe savremene i efikasne kontracepcije, stope namernih prekida trudnoće su niske. U Zapadnoj Evropi stopa namernih prekida trudnoće je 12, a u Istočnoj Evropi preko 40 na 1.000 žena, starosti 15-44 godine (u jednoj kalendarskoj godini). U Srbiji, prema podacima poslednjeg reprezentativnog istraživanja (UNICEF, 2011), modernu kontracepciju (pilulu, kondom, intrauterini uložak) koristi svega 21,5% žena u reproduktivnom periodu života. Iz ovog proizilazi da način kontrole rađanja u Srbiji opterećuju: predrasude, nizak nivo informisanosti i opšte kulture, patrijarhalna načela, uticaj crkve, pa čak i nedostatak novca (npr. za redovnu kupovinu kondoma).

Na praktičnom planu, sučeljavaju se dva pristupa pobačaju: protivnici prekida trudnoće (pro life) i zagovornici prava na prekid trudnoće (pro choice). Pobornici ova dva pristupa koriste pritisak na javnost ili lobiranje, kako bi inicirali određene promene u zakonskom regulisanju pobačaja. Stoga, u pitanju je zatvoreni krug (circulus vitiosus): zakonodavac bi trebalo da uspostavi pravednu ravnotežu između suprotstavljenih prava i interesa, iako konsenzus o tome nikada do sada nije postignut- globalno.

 

Piše: Kristina Butković

Tekst nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” koju realizuje Centar za marginu

Sreda veče. Na TV Prva u ovom terminu ide emisija autorke Tatjane Vojtehovski,  „Život priča“. Iako ne mogu da kažem da sam zdušno pratila karijerni razvoj ove novinarke i da sam njen najveći fan, uz svo dužno poštovanje, iza mnogih stvari koje ona i njen tim u ovoj emisiji rade bih stala, jer smatram da je jako važno. Ne moram to ja da kažem, govore ljudi iz nedelje u nedelju u njenoj emisiji. „Ustav je najviši pravni akt jedne države“, u osnovnoj školi ovo smo morali da znamo kao dva plus dva. Kada sam kao dvadesetogodišnjakinja svedok da građani jedne pravne države pravdu umesto na sudu traže u televizijskim emisijama, zapitam se, a ko se to usudi da se izdigne iznad ustava koji nas uče da tako bespogovorno poštujemo.

Vraćam se na emisiju. Već danima, nedeljama, odjekuju naslovi u novinama i na portalima o svim aferama koje je Marija Mali, supruga gradonačelnika Beograda Siniše Malog, obelodanila, a čiji je akter, kako ona tvrdi, bio upravo njen suprug. Sve to događa se u sred procesa razvoda i borbe za starateljstvo. Nisam odolela iskušenju da se zapitam kako se ona sada setila da su sve stvari koje je iznosila u javnost, kako se zaključuje iz njene priče, krivična dela. Da li bi ona za Mariju to bila i da se ne vodi bitka za starateljstvo?

I ona je, kao i mnogi pre nje, poslednju šansu videla u emisiji „Život priča“. Tri dana pred emitovanje Siniša i Marija Mali odlučili su da se pomire, odlučili da ravnopravno podižu svoju decu i saopšte da će sve što se u buduće bude govorilo u medijima o njihovom zivotu biti laž. Odlučili su da se njena priča ne emituje.

Elem, poenta mog teksta nije ovaj slučaj niti bilo koji pojedinačan, iako mislim da bez pojedinačne odgovornosti, nje uopšte ni nema. Moje pitanje je da li ima podele vlasti u našoj državi? Da li je sudstvo grana vlasti ili vladajućih? U emisiji o Mariji Mali pojavile su se još tri žene. Sve tri imaju isti problem. U procesu i donošenju odluke o ukidanju starateljstva, uostalom kao i kod Marije Mali, pojavljuju se ista imena (ista ekipa veštaka, sudija i advokat bivših muževa), sve četiri dobile su kontratužbe da su one vršile nasilje, jer tobože one su samo žene i majke, kako to da su se usudile da tuže svoje muževe. A svi ti muževi su, gle čuda, u svojim oblastima uticajni muškarci. Dve su zbog toga morale u emisiji da sakriju svoj identitet. One se plaše za svoju bezbednost i plaše se očeva svoje dece. Plaše se jer u pravnoj državi traže svoja prava, da se slobodno kreću, da viđaju svoju decu, da budu majke, da budu građanke, da javno govore o svojim problemima i potraže pomoć.  Nataša Naletin koja je pre pola godine pričala na TV Prva o svom problemu, sada ima još veći problem jer joj je, kako joj je sudija rekla „u tužilaštvu opao rejting“ zbog pojavljivanja u javnosti. I kada se obrazac ovako identično ponavlja to postaje problem od javnog značaja i rupa u sistemu.

Posao novinara je svakako da na te probleme do poslednje kapi znoja upozoravaju i ukazuju. Ali da li je zaista posao novinara da te rupe u sistemu krpe?

Kako prolaze oni koji pitaju više nego što “nekima” odgovara ilustruje primer iz poslednje emisije “Život priča”. Reč je o bivšoj novinarki Insajdera, Tanji Janković,  koja je časno radeći svoj posao došla do informacija koje su zagolicale savest “krupnih zveri”. Istražujući zloupotrebe u Kolubari, novinari Insajdera uspeli da dokažu kako su nastale milionske štete u ovom javnom preduzeću. U koliko bitnu temu je zašla pokazivali su joj milioni evra koje su joj nudili oni koji bi njenim istraživanjem bili oštećeni, kako bi prestala da se bavi tom temom. Misleći da su ove ucene vrhunac, nije ni slutila da su ustvari samo početak. 2012. godine na jednoj svadbi grupa ljudi, predvođena policijskim inspektorom Nenadom Jovanovićem, vređala je, a zatim i zverski prebila novinarku B92 i njenu porodicu. Kada vas u bilo kom mestu u Srbiji, a pogotovo u malom gradu u unutrašnjosti pretuče policijski inspektor (čitaj bog i batina) u tom trenutku počinje borba sa vetrenjačama. Kadija te tuži, kadija ti sudi. Ukoliko inspektor ima nalogodavca, borba postaje još mučnija. Lažiranje izveštaja policije, prebacivanje krivice na pretučenu porodicu, nereagovanje na poziv da se vrši nasilje, neispravljanje grešaka uprkos reagovanju nadležnog Ministarstva unutrašnjih poslova, svi ovi sramotni potezi “policije” imaju vrh piramide – većina odgovornih za napad, kao i sam inspektor Nenad Jovanović i danas, posle četiri godine, nalaze se na istim pozicijama,  bez ikakve sankcije.

Posmatrajući sve novinare Insajdera, sve još uvek prave novinare,  sebe i svoje buduće kolege, sve nas koji toliko suludo hrlimo za tom istinom, zapitam se da li je vredno? Kada dođe do porodice, meni najveće svetinje. Kada si (bez pokušaja patetike) usamljen i nezaštićen kao građanin ove zemlje. Ipak, iako će mnogi, a prva moja majka, reći da je sve ovo moje mladalačko buntovništvo i da će da me prođe kada me realnost pukne u glavu, stojim iza toga da sebi to neću dozvoliti. Svi smo mi znali u šta se upuštamo. U novinarstvu je dostojanstvo najteže očuvati, a opet sa druge strane postalo je precenjena kategorija. Ne želim da bilo kome dozvolimo da misli da se plašimo. Verujem u novinare sa idealima, pa i u one koji bi za njih ginuli. Ne postoji kompromis kada je istina u pitanju. Samo drugi novinar može da razume taj novinarski inat kada neko samo pokuša da ti kaže da nešto ne može. I sve dok postoji jedan takav čovek, koji je spreman da ide do kraja, za ovu profesiju i za ovo društvo ima nade. A u Srbiji je od novinara tež biti samo novinarka.

Ali, kako se vi osećate ako znate da televizijske emisije presudno utiču na sudske procese i da se pravda traži na televiziji, a ne u sudnici? Da je vaš poslednji korak umesto institucije televizijski studio i milionski auditorijum uz sve propratne senzacionalističke naslove koji idu nakon toga? Ja malo očajno.

U zemlji u kojoj glasače može da animira samo satiričan lik u vunenim čarapama koji pretenduje na fotelju na Andrićevom vencu  i u kojoj, poput američkih evangelističkih sveštenika koji su preko televizija „lečili“ ljude,  pravdu tražimo preko TV show-a jer tamo gde bi trebalo nje nema, kao buduća majka, novinarka i pre svega građanka Republike Srbije pitam se iz dana u dan da li se boriti sa tim vetrenjačama ili da ipak odem na neki od sajtova i potražim stipendije za master u inostranstvu? Ko preživi pričaće i daće mi odgovor na ovo moje i pitanje moje generacije.

 

Piše: Katarina Sremčević

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” u organizaciji “Centra za marginu”

Rubrika: Lični stav
Piše: Stefan Petrović

 

Blago onom čeljadetu koje nema te muke velike da mora da čeka lift po petnaestak minuta jer živi na prizemljima ili bar prvim katovima. No, bez obzira na to što mi stalno dođe da razvalim vrata i skočim u rupu od lifta, ima ponekad nečeg neobičnog u čekanju mašine koja u svakoj zgradi u vaskolikoj Srbiji em što smrdi, em što je spora i em što ćeš, ako se ne daj bože zaglaviš, pre srediti grobnu parcelu na Novom, nego li izaći iz lifta.

Baš pre nekoliko dana vraćam se s faksa, umoran, izmrcvaren, ma nije mi do života, pritom sam sujeveran u popodnevnim časovima i sav u svom svetu, čekajući lift, zapazim jedan oglas, štampan u četiri primerka, da ne promakne. „Sastanak Skupštine stanara“, rekoh sebi. Ma ne htedoh da  naljutim znatiželju, pa brže krenuh da čitam. Bilo bi previše kad bih citirao autora. Papir A4 formata, crno bela štampa, stariji štampač – sudeći po crnim tananim prugicama preko teksta. Poštovanim stanarima zgrade „Rudo 1“ obraća se neko ko se nije potpisao, pozivajući ih na pregled koji će se održati u sredu, 14. marta 2017. leta gospodnjeg u prostorijama zgrade „Rudo 3“. Inače su Rudo 1, 2 i 3 jedna pored druge, jedan od simbola Beograd-polisa, u stanju raspada.

I tako, autori ovog oglasa setili su se bednog i dezorijentisanog naroda i odlučili da mu, u pravo vreme, omoguće besplatan oftamološki  pregled, plus okvir, plus stakla. Ja inače nemam baš neki vid, ali vešto izbegavam da nosim naočare, mada mi je ovaj oglas i te kako zvučao primamljivo. Ne zato što ću dobiti bilo šta mufte, ne zato što ću odjednom početi da nosim pomagala i ispravljam vid, već zato što me zanima dublji smisao ovog jako lepog gesta.

Moji vršnjaci gledaju porniće i ne zanima ih šta se dešava oko nas. Ponose se time što ne znaju ništa o najopštijim političkim stvarima, ali su ipak našli za shodno da dozvole sebi da im se dopadne Ljubiša Beli, inače čovek koji voli da mu se posveti pažnja, makar i na taj način što će praviti parodiju, iako je već godinama živimo.

Otvoreno ću vam reći, što kaže Tadić, i ja gledam porniće, ali smatram da nisam nikao ispod pečurke i da me i te kako mora zanimati politika. A svi već znamo – gde su besplatni pregledi, merenje pritiska, sendviči i brojne druge drangulije – tu je politika. Ona prljava. Bedna. Jadna. Ona od koje treba da nas je, u najmanju ruku, sramota.

I tako vam ja, nećete verovati, odoh danas da me pregledaju oftamolozi i daju neki savet. Pregled je zakazan za 16:00, a već je u to vreme ceo suteren bio pun – setih se prodavnica iz devedesetih o kojima su mi pričali roditelji i nastavnici.

Kad biste samo znali koliko je zgrada živnula – svi veseli, svi pevaju, tek poneki zlurad komentar onih koji mrze ove što će dobiti naočare i mufte i, dabome, preko reda. Pomešalo se mlado i staro, kljakavo i zdravo, lepo i ružno, ma divota jedna… Sve u svemu, upitah sebe da li sam ja normalan.

Svaki pacijent bi proveo po dva-tri minuta unutra i izlazio sa reversom – na reversu obično piše ime i prezime onoga ko će podići naočare. A možda i broj lične karte, nisam baš uspeo sve da vidim – već rekoh da čkiljim. Gotovo sam odlučio da uđem i pitam lekara ko organizuje ovaj događaj kad eto nje.

Na samom početku reda, visoka, plava, našminkana gospođa, vlasnica telefona Samsung es šest edž (bar tako izgleda sirotinji poput mene) okrenula se ka ćoravom narodu i fotka li, fotka.

„Molim Vas da obrišete fotografiju na kojoj se nalazim“, rekoh joj prilično živčano. Pogledala me kao da sam joj ubio gospodina Vučića i rekla da neću dobiti naočare ako ne budem na fotografiji. Ljudi oko mene i dalje nameštaju frizure da bi ispali što lepši i gledaju me kao što provincijalci gledaju dete razvedenih roditelja.

„Ne želim Vaše naočare“ rekao sam joj posmatrajući je dok mi se približavala.

Vidno iznervirana, gotovo drhteći rukama, pokazala mi je kako je izbrisala jednu od fotografija. Onda sam je ljubazno zamolio da obriše još jednu. E tad sam već u njenim očima video rečenicu koju davno izgovori i Štulić „Ako ne slušaš, kurvin sine, nećeš ni jesti“, s tim što je, razume se, akcenat bio na naočarima.

Krenuo sam ka izlazu iz zgrade i rekao joj „Mrš bre, govno jedno botovsko“, trudeći se da je ne uvredim intonacijom. Na kraju mislim da je super ispalo. Bio sam fin. Štaviše, mogao sam još par rečenica da joj poklonim. Ali, ne vredi. Svinja je svinja, bot je bot.

A vi, oči moje lijepe, nemojte od ćoravijeh tražiti oči. Možete se, zlu ne trebalo, saplesti!

Aj ćao!

 

Stefan Petrović je polaznik “Škole medijske pismenosti” u organizaciji “Centra za marginu”.

(Photo by: Paul Drinkwater/NBC)

Rubrika: LIČNI STAV
Piše: Nemanja Marinović

Na nedavno održanoj dodeli „Zlatnog globusa“, primajući nagradu za životni doprinos filmu „Cecil B. Demille Award“ Meril Strip je odžala govor koji je kao buktinja zapalio medije i društvene mreže. Svi ste ga čuli, nema potrebe da ga prepričavam. Ali hajde da analiziramo reakcije.

Poznate ličnosti imaju moć da se njihov glas daleko čuje i aktivisti ljudskopravaškog sektora stalno naglašavaju koliko je važno da oni budu ambasadori i lobisti, ljudi koji će širiti svest o pitanjima iz ove oblasti. Malo je onih koji se na tako nešto usude jer znaju da iznošenjem svakog političkog stava zasigurno gube jedan deo publike. Još je manje žena koje su u duboko mizoginom društvu dovoljno osnažene da iznose političke stavove. A kada se, pored svih ograničenja, usude na to – budu sputavane, napadane i osporavane. Iako su reakcije uglavnom pozitivne, uvek ima onih koji bi to bolje. Uvek ima onih koji imaju monopol na znanje i ispravnu percepciju relevantnosti društvenih tema.

Mi smo, kao publika i kao aktivisti vrlo cinični kada su celebrity saveznici u pitanju. Želimo da više govore o temama koje su društveno relevantne, ali ako je moguće da im mi odredimo šta će pričati, kada će pričati i ko će pričati. Ako Meril govori o Trampu – „A što ćuti o Obaminim bombardovanjima?“, ako se Riki Martin autuje – „A gde je bio do sad?“, ako Pamela Anderson govori  o pravima životinja – „A nekad je nosila bunde…“. Ako se pomene terorizam u Parizu – „A šta je sa Alepom?“, ako se pomene Sirija – „A gde je Libija?“, ako se pomene reciklaža – „A šta je sa globalnim zagrevanjem?“, ako se pomenu LGBT prava – „valjda je važnije pitanje malinara!“, ako se pomene nasilje u porodici – „ništa ne treba da bude u fokusu dok se ne sredi status Kosova“, ako se govori o Srebrenici – „a Oluji ćuti, jel?“. Najbolje bi bilo kada bismo mogli mi, jedini ispravni i sveznajući, da im napišemo šta da kažu, pa ako može i da im govori traju sat i po vremena, pa i tad bismo našli neku zamerku.

Ova planeta ima milion i jedan problem. I milion i jednu temu o kojoj treba govoriti, a jako malo ljudi koji se glas čuje o tome govori. O čemu god da se priča, uvek postoji još ona neka tema o kojoj se nije pričalo, a treba. Svako priča o onome što misli, o onome što zna i o onome što ga pogađa. Da li ima još mnogo toga da se kaže? Naravno da ima. Ali to ne znači da treba sputavati svakog čim progovori jer to sigurno neće osnažiti onih ostalih 200 ljudi koji su sedeli u toj sali da sutra izađu i kažu nešto više od „hvala mami i tati što su me napravili ovako lepog i talentovanog“. To sigurno neće poslati poruku nekoj mladoj glumici da izađe i kaže ono što bismo želeli da neko javno kaže, a Meril nije izgovorila.

Kao odgovor na govor Meril strip pojavila se slika koja je optužuje što ćuti o Obaminim ratovima. Sliku je sharovao veliki broj ljudi, uključujući i neke zagovornike ljudskih prava, a okačila ju je osoba koja je u opisu slike napisala „Jebena celebrity kurva. Nikoga nije briga šta ti imaš da kažeš, vrati se u svoju holivudsku rupu i crkni“. I sa tim očigledno ovi što šeruju nisu imali nikakav problem jer „imaš pravo na svoje mišljenje sve dok se slaže s mojim“. U suprotnom, ti si celebrity kurva koja treba da umre. Živela sloboda govora!

poznate kurve

CZM na socijalnim mrežama

578FansLike
4Subscribers+1
290FollowersFollow