Tags Posts tagged with "zene"

zene

Photo: iskljucinasilje.rs

Kancelarija za odnose sa javnošću i Međunarodni program za pružanje obuka i pomoći pri kriminalističkim istragama (ICITAP) Ambasade SAD, u saradnji sa Američkim kutkom, organizuju panele na temu “Sprečavanje nasilja u porodici”, širom Srbije. Panel diskusija koja je organizovana u Beogradu bila je u Američkom kutku u Domu omladine. Organizatorka svih skupova pa i ovog u Beogradu je Maja Milovanović ispred ICITAP-a.Gošće su predstavnice nevladinih organizacija i državnih institucija.

Prva govornica je bila iz nevladine organizacije Autonomni ženski centar – Dragana Vujinović. Ona je govorila o radu svoje organizacije i o tome kako one pomažu ženama. Pričala je i o problemima sa kojima se suočava njihova organizacija i o ekonomskim i emotivnim problemima žena (žrtve nasilja) sa kojima rade. Najviše se fokusirala na rad SOS centra (011/266-2222, linija je otvorena radnim danima od 10h do 20h) i dostupnost istog na celoj teritoriji Srbije. Autonomni ženski centar nema sigurnu kuću, ali oni sarađuju sa drugim organizacijama koje pružaju uslugu sigurne kuće, a takođe pružaju besplatnu pravnu pomoć. Na njenu diskusiju su se nadovezale i ostale učesnice panela.

Sledeća je govorila predstavnica MUP-a Jelena Tomković. Tokom svog izlaganja ona je verno i iskreno predstavila rad MUP-a u slučajevima porodičnog nasilja. Počela je navođenjem najčešćih razloga zašto žene ne prijavljuju nasilje (stid, strah od nasilnika, neverovanje drugih ljudi, nada da će se nasilnik promeniti i najčešći razlog je da žrtve krive sebe), takodje se trude da objasne i jasno svima stave do znanja da žrtve nikad nisu krive za pretrpljeno nasilje. Takodje je objasnila i psihički profil nasilnika. Naglasila je da kancelarija MUP-a ima SOS liniju (0800-100-600) koja radi 24h na celoj teritoriji Srbije i anonimna je. Nakon prijave nasilja cilj policije je da pre svega zaustavi nasilje, zatim da obezbedi prvu pomoć ukoliko je potrebna, da kontaktiraju socijalne radnike i da žrtvu upoznaju sa procedurom.

Sledeća sagovornica je bila zamenica javnog tužioca Gorjana Mirčić Čaulković, koja je pričala o procesu u tužilaštvu, slučajevima na kojima je radila, a najveći fokus je stavila na novi zakon o porodičnom nasilju i na koji način se razlikuje od starog zakona. Tužilaštvo je jako važno u celom procesu zbog toga što tužilaštvo štiti žrtvu i spaja socijalnu službu i sud, i pruža činjenice i dokaze sudu.

Na nju se nadovezala predstavnica socijalne službe Valentina Anđelković koja je objasnila proceduru socijalne službe. A to je, između ostalog, preduzimanje neodložne mere intervencije, kao i zakonsko pravo da podnesu krivičnu prijavu i da pokrenu postupak. Kada su žene i deca u pitanju obezbeđuju im sigurni smeštaj, cilj im je da spreče trenutno nasilje kao i ponavljanje nasilja, i da pruže zdravstvenu pomoć. Postoje SOS linije savetovališta u centru za socijalni rad (011/2650-258, 011/2650-936).

Poslednja karika u lancu zaštite je sudstvo. O tome je pričala Sanja Bukva, sudkinja u Drugom osnovnom sudu u Beogradu. Ona je navodila primere i kroz njih objašnjavala proceduru suda.Takodje je napomenula da je sudstvo najsporije u ovom procesu, ali da će novi zakon i to promeniti.

Novi zakon stupa na snagu 1. Jula 2017. godine. Neke od značajnijih izmena zakona je trenutna reakcija tužilaštva, pružanje hitne preventivne zaštite, i što je najvažnije novim zakonom žrtva ostaje u porodici, a počinilac se izmešta što do sada nije bio slucaj.

Tribina je bila odlično organizovana sa vrlo eminentnim i profesionalnim gošćama. Na kraju tribine razvila se i diskusija o pojedinim praktičnim primerima i iskustvima iz prakse.Posetioci su takođe učestvovali u razgovoru, dajući svoje primere i postavljajući pitanja gošćama. Konstatovano je da je proces još uvek spor i nesavršen ali da se radi na tome da se žrtve zaštite i da će novi zakon proširiti kaznenu politiku ne samo za fizičko nego i za verbalo nasilje kao i za uhođenje. Ovakva vrsta tribine i polemike je neophodna da bi se širila svest o porodičnom nasilju i prevencijama. Jako je važno to što će se ovakve tribine organizovati širom Srbije da bi što više žena moglo da se informiše i sazna za svoja prava. Nasilje nije privatna stvar pojedinca, već problem celog društva.

 

Piše: Tijana Ristić

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

U dokumentarnom filmu Žene koje su ubile svoje nasilnike koji je objavljen 2013. godine navodi se da svaki deseti anketirani srednjoškolac smatra da “ženu treba povremeno tući“. Iste godine u porodično-partnerskom odnosu ubijeno je, na teritoriji Srbije, 43 žene prema godišnjem izveštaju Mreža Žene protiv nasilja o nasilju prema ženama. Ista organizacija navodi da je tokom 2014. ubijeno 27 žena, 2015. 35 žena, a prethodne godine ubijene su 33 žene u porodično-partnerskom odnosu. Ubistva su vršili bivši i sadašnji partneri ili supruzi, sinovi, unuci i ostali muški rođaci. Ovo pokazuje da ženin život u okviru dominantnog patrijarhalnog sistema može zavisiti od bilo kog muškarca i da je svaki uveren da ima puno pravo kontrole nad ženinim životom, a svaki se od malena uči načinima uspostavljanja kontrole i svakom se od malena za to pruža podrška. Ne sme se zaboraviti da su ovo samo primeri u kojima su žene na kraju mukotrpnih višestrukih oblika nasilja (fizičko, psihičko, ekonomsko, seksualno) koja su često trajala u dugom periodu bile ubijene. Broj žena koje nasilje trpi svakako je mnogo veći. Nasilje prema ženama (samo zato što su žene) vrše muškarci različitih uzrasta, klasa, formalnih obrazovanja i profesija. Sve ovo ukazuje na činjenicu da nasilje prema ženama nije izolovan i jedinstven slučaj, već da je to problem društva i društvenog uređenja koji svojim institucijama dozvoljava propuste i diskriminaciju (posebno) kada su u pitanju žene.

O situaciji i diskriminaciji žena koje su ubile svoje nasilnike jer više nisu mogle da trpe nasilje razgovarala sam sa Tanjom Ignjatović, psihološkinjom koja radi u Autonomnom ženskom centru.

Da li se zna okvirno procenat žena koje trpe neki oblik nasilja s obzirom na to da ne postoji zvanična evidencija institucija i da veliki broj žena ne prijavljuje nasilje?

“Najpre, trebalo bi reći da postoji razlika između broja žena koje su u svom životnom veku bile izložene nekom od oblika nasilja u porodičnom okruženju, ili nasilju muškaraca izvan porodice, i broja žena koje su prijavile nasilje. Kada je reč o rasprostranjenosti nasilja prema ženama u porodičnom kontekstu, podaci više istraživanja govore da je u Srbiji svaka druga žena imala iskustvo psihičkog nasilja i svaka treća iskustvo fizičkog nasilja od muškog člana porodice. Najčešće, radi se o partnerima ili bivšim partnerima, a zatim to je nasilje očeva, braće i drugih muških srodnika. Istraživanja potvrđuju da žene nerado prijavljuju nasilje u porodici institucijama. 

Tanja Ignjatović, psihološkinja/Izvor: Potpisujem.org
Tanja Ignjatović, psihološkinja/Izvor: Potpisujem.org

Tek svaka deseta je potražila institucionalnu zaštitu, a većina je ovaj problem rešila uz pomoć porodice i prijatelja, dakle, kroz neformalnu podršku. U Srbiji ne postoji centralna evidencija prijava nasilja u porodici i drugih oblika nasilja prema ženama, te je nemoguće znati koliki broj incidenta nasilja se godišnje prijavi. Na primer, svi centri za socijalni rad u Srbiji su u 2015. godini evidentirali 18.746 prijava nasilja u porodici i partnerskim odnosima. Međutim, iz izveštaja je nemoguće utvrditi koji procenat žrtava je ženskog pola, kojoj starosnoj kategoriji pripadaju žrtve, kao ni to koja srodnička relacija je između žrtvi i učinilaca nasilja.  Ovakav način predstavljanja podataka o nasilju ne doprinosi da unapredimo svest o problemu, a suprotan je standardima koje je Srbija preuzela prihvatanjem Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici.”

U kojim se situacijama žene odlučuju za ubistvo nasilnika? Da li se zna broj žena koje su ubile svoje nasilnike i posle koliko vremena su to učinile?

“Dosadašnja istraživanja potvrđuju da za žene postoji neuporedivo veći rizik da stradaju od ubistva ili pokušaja ubistva od strane supružnika ili partnera, uključujući i bivše, nego obrnuto. Jedno istraživanje u kom je obuhvaćen period od 10 godina na teritoriji grada Beograda pokazalo je da je od bračne ili ljubavne partnerke stradalo tek 4,4% od ukupnog broja ubijenih muškaraca. U istom periodu, od bračnog ili ljubavnog partnera stradalo je čak 65,6% ukupnog broja žrtava ubistva ili pokušaja ubistva ženskog pola. Dakle, za žene partnerska relacija nosi mnogo veći rizik od ubistva, nego za muškarce. Većina žena, preko 85%, koje su ubile svoje supružnike ili partnere bile su žrtve dugogodišnjeg nasilja, za koje nije bilo odgovarajuće intervencije – one su imale doživljaj da niko ne želi ili ne može da im pomogne. Zbog toga, sa svakim novim nasiljem one su se osećale sve bespomoćnije. Ono je bilo sveprisutno, brutalnije, često se prenosilo i na decu. Neke od njih su napustile nasilnike, ali nasilje, pretnje ubistvom, proganjanje, psihička tortura nisu prestajali. To je izazivalo očaj, doživljaj da su „uhvaćene u zamku“, da im ništa i niko ne može pomoći, kao i doživljaj životne ugroženosti. Činilo im se da bi nasilnik na kraju ubio njih i decu, što je imalo osnove u realnosti. I drugi otežavajući  životni faktori, kao što su siromaštvo, izolovanost, pripadnost marginalizovanoj društvenj grupi, otežavali su situaciju u kojoj se žena nalazila i stvarali doživljaj bezizlaza.”

Koje i kolike kazne dobijaju ove žene? Koje i kolike kazne dobijaju nasilnici koji ubiju svoje supruge ili partnerke?

“Postoji dosta problema u vezi sa kvalifikacijom krivičnog dela i ocenom krivične odgovornosti žena koje su ubile svoje supruge ili partnere, što se reflektuje na visinu kazne. Sudska praksa nije ujednačena u slučajevima ubistva kada su žene prethodno u dugom period bile izložene nasilju koje je moglo da utiče na njihovu percepciju životne ugroženosti i reagovanje. Ako se ubistvo nije desilo u kontekstu nasilja i nužne odbrane (koja je prekoračena), već je na izgled beznačajan povod doveo do reagovanja žrtve ubistvom, prethodno zlostavljanje u dugom vremenu nije uvek uzimano u obzir. Kada je i uzimano u obzir kao olakšavajuća okolnost, zatvorska kazna nije značajno umanjivana. Nasilje koje je žena preduzela nije tumačeno kao nasilje odbrambenog karaktera. Dešavalo se čak suprotno, da slučajevi tog nasilja budu kvalifikovani kao teži oblici ubistva, uz izricanje vrlo visokih, neodgovarajućih kazni zatvora. To se posebno odnosilo na ubistva koje su žene izvršile kada je nasilnik spavao, koja su smatrana ubistvima na podmukao način, što je samo njihova površna spoljna karakteristika. Suprotno tome, za ubistva koje učine muškarci prema ženama često se nalazi veliki broj olakšavajućih okolnosti, te kazne umeju da budu neprimereno niske. Tako se kroz pravosudni sistem potvrdi tradicionalna patrijarhalna društvena matrica koja okrivljuje žene i opravdava i privileguje muškarce.  Ipak, treba reći da u sudskoj prasi ima i pozitivnih primera, kada je prethodno iskustvo žene, odnosno hronični traumatski stres, uzimano u obzir, te nisu kažnjavane visokim zatvorskim kaznama, a u nekoliko slučajeva su čak i oslobođene.”

Izvor: publicpolicy.rs
Izvor: publicpolicy.rs

Na koje opasnosti nailazi žena kada izađe iz zatvora (ako izađe)? Da li je to odbacivanje od strane porodice i prijatelja, osuda društva i sl.?

“Sve nabrojano su moguće posledice i zavise od dužine vremena koje je provedeno u zatvoru, načina na koji žena prihvata svoju situaciju, kao i od odnosa njene neformalne socijalne mreže prema njoj i učinjenom delu. Ako ima podršku dece i porodice, njene šanse za oporavkom su veće. Međutim, može da naiđe na neprihvatanje i odbacivanje, na ozbiljne egzistencijalne probleme, stigmatizaciju koja joj otežava, ili sasvim onemogućava da dobije posao, nastavi život. Bilo bi važno da društvo nudi rehabilitacione programe koji ženama olakšavaju da prebrode problem, čak i kada ih deca i porodica prihvataju.”

Da li mislite da su socijalni radnici-e, policija i tužilaštvo dovoljno obrazovani u oblasti muškog nasilja prema ženama? I u tom kontekstu kako biste prokomentarisali da se ne uzima u obzir sindrom pretučene žene? Postoje li primeri drugačije prakse u inostranstvu?

“Od vremena kada je nasilje u porodici postalo krivično delo, dakle pre 15 godina, dosta je urađeno na promeni ličnih i profesionalnih stavova, sticanju znanja, razvoju procedura i pravila postupanja. Ipak, praksa nije zadovoljavajuća, najviše zbog toga što su slabi mehanizmi stručne podrške profesionalcima, kao i mehanizmi nadzora postupanja i kažnjavanja za propuste koji nisu smeli da se dese. Nedavno je objavljen Posebni izveštaj Zaštinika građana o obukama stručnjaka koji postupaju u slučajevima nasilja u porodici. Tu se navodi da zaposleni u nadležnim službama nemaju dovoljan broj obuka o nasilju prema ženama i nasilju u porodici, o primeni protokola za postupanje u tim situacijama, da obuke uglavnom nisu multisektorske, da se ne prate efekti, odnosno da li se stečena znanja primenjuju, da to nije od značaja za procenu kvaliteta njihovog rada i slično. S tim u vezi, sasvim je moguće da postoje profesionaci koji nikada nisu čuli za „sindrom pretučene žene” ili ne znaju njegovo značenje. U sudskim spisima gotovo da se ne pojavljuje ovaj sindrom. Ipak, treba imati u vidu da ovaj sindrom nije objašnjenje za reakcije svih žrtava, odnosno da on ima svoja ograničenja. Problem kvalitetnog postupanja profesionalca u slučajevima nasilja prema ženama nije nepoznat i drugim državama. Moglo bi se reći da je situacija u celom regionu, većini susednih država, sasvim slična. Postupanjem profesionalaca i zaštitom žrtava nisu zadovoljne ni države koje su ostvarile mnogo više standarde u odnosu na Srbiju, jer praksa uvek može da bude bolja. Kao primere dobre prakse najčešće navodimo Austriju, Veliku Britaniju, skandinavske države, neke države SAD, Australiju.”

Postoji li zakon koji traži odgovornost institucija jer nisu adekvatno ili na vreme reagovali na nasilje koje je prijavljeno?

“Profesionalci koji ne postupaju po propisima su odgovorni i ako ne reaguju na prijavljeno nasilje i ukoliko zbog njihovih propusta dođe do štetne posledice po žrtvu. Ta odgovornost je različitog tipa, disciplinska, prekršajna ili krivična, i ona je regulisana postojećim zakonima. Ono što je problem, što nedostaje, su dobri unutrašnji mehanizni nadzora i kontrole i odgovarajuće sankcije za nečinjenje, propuste ili loše postupanje. Sankcije su, i kada postoje, potpuno neodgovarajuće. To potvrđuje prošlogodišnji izveštaji Zaštitnika građana o 14 slučajeva ubistava žena, u kom se navodi da postoje sistematski i sistemski  propusti. Osim toga, treba reći da država ne preuzima odgovornost da nadoknadi štetu žrtvi ili članovima njene porodice, ako je ona teško povređena ili ubijena, a utvrdi se da je bilo propusta u postupanju institucija. Novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji će početi sa primenom  od 1. juna 2017. trebalo bi da unapredi stanje u zaštiti žrtava i odgovornosti profesionalaca i institucija. On predviđa specijalizaciju profesionalaca u tužilaštvu, policiji i sudovima, obaveznu saradnju između institucija, centralnu evidenciju podataka o prijavama nasilja i merama zaštite. Istovremeno, uvodi disciplinsku i prekršajnu odgovornost za nepostupanje u rokovima koje definiše Zakon, u slučaju neprijavljivanja saznanja ili sumnje na nasilje, ali i u slučaju nepostupanja ili opstrukcije postupanja. Ostaje da vidimo kako će Zakon biti primenjen u praksi i da li će to dovesti do značajnog poboljšanja zaštite žrtava nasilja.”

Izvor: ženeprotivnasilja.net
Izvor: ženeprotivnasilja.net

Koji su trenutni ciljevi Autonomnog ženskog centra kada je u pitanju zakonski okvir koji se primenjuje prema ovim  ženama?

“Autonomni ženski centar u ovom trenutku pokušava da pomogne u izradi podzakonskih akata kako bi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici bio spreman za primenu. Pre njegove primene, naša pažnja biće usmerena na informisanje javnosti, a posebno žena koje su izložene nasilju u novinama o zaštiti. Čim krene primena Zakona naša pažnja će biti usmerena na praćenje postupanja nadležnih institucija, dakle tužilaštva, policije, centara za socijalni rad i sudova. Takođe, kada su u pitanju zakoni, naše su aktivnosti usmerene i na krivično zakonodavstvo. Iako je prošle godine Krivični zakonik dopunjen i izmenjen, nisu postignuti svi standardi Konvencije Saveta Evrope protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, a nije usaglašavano ni procesno krivično zakonodavstvo. Položaj žrtve u sudskim postupcima mora da se unapredi. Ona mora da ima sva priznata prava. Trenutno, daleko smo od standarda. U tom smsilu, naša aktivnost će biti usmerena i na usvajanje Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, ali tako da on uvaži specijalizovanu ekspertizu organizacija civilnog sektora u ovoj oblasti.”

Da li mislite da su oštre kazne ovim ženama i u ovom slučaju poruka da su same krive (nakon što im se to konstantno serviralo kao poruka tokom nasilja)?

“Svakako. Da ponovim, tradicionalna patrijarhalna društvena matrica određuje načine na koje sagledavamo kompletnu stvarnost, uključujući ono što čine žene i ono što čine muškarci, okrivljavajući prve i opravdavajući druge, na taj način čuva nepromenljivim uspostavljene društvene odnose, uprkos svim promenama.”

Izvor: hocudaznas.org
Izvor: hocudaznas.org

Žene koje su ubile svoje nasilnike nisu pojedinke koje su se igrom slučaja našle u situaciji da same moraju da se odbrane. Najveći broj ovih žena jesu prijavile nasilje nekoj od nadležnih institucija koje nisu učinile dovoljno da ih zaštite. Kako se navodi u filmu u 9 od 10 slučajeva nasilje je prijavljivano institucijama. Ali, i u slučajevima kada nije prijavljeno, moramo se zapitati zbog čega je to tako. Iako se često kao problem da se ovim ženama smanje kazne navodi da se čin ubistva nije desio u samoodbrani, one to jesu učinile braneći svoje živote, a često i živote svoje dece. A da ironija bude veća, nakon što su institucije dovele žene u situaciju da moraju da se brane same, osećaju se dovoljno nadležnim da iste osude. Uprkos neadekvatnom reagovanju institucija, one koje su svoje muževe ubile na spavanju osuđene su za teško ubistvo, kako se navodi u dokumentarcu. Dok se ženske organizacije i dalje zalažu za niže i blaže kazne zbog konteksta u kojem je ubistvo počinjeno i rade na različitim obukama ljudi iz policije, ostaje na svakom od nas kao pojedinca ili pojedinke da se u ovoj oblasti obrazuje i da ukaže drugima na predrasude o nasilju prema ženama kako bi se povećala svest, nasilnici osudili na vreme, a institucije preuzele odgovornost. Ove žene nisu samo žrtve patrijarhata i nasilnika koje isti opravdava. One su marginalizovane i u sistemu, a bit sistema su institucije koje nisu bile tu da zaštite i podrže ove žene, niti su odreagovale na vreme (ako su uopšte odreagovale). Mnoge od ovih žena su nasilje trpele i po nekoliko decenija, ne zato što su to želele, nego zato što nisu imale drugo rešenje, zato što niko nije preuzeo odgovornost za nasilje koje su preživljavale. Istovremeno, okruženje se pravilo da ne zna u kojim uslovima one žive i da je to njihov lični problem. A nije. Nasilje je društveni problem, nasilje je problem na kome treba da radi i svaka institucija i svaka osoba, a ne problem kome treba da se suprotstavi samo jedna žena. I pre nego što kažete da vas se sve ovo ipak ne tiče, imajte u vidu da ne postoji profil nasilnika i imajte u vidu da ne postoji profil žene kojoj se nasilje može desiti. Možda vas se onda ipak bude ticalo.

 

Piše: Tamara Ivančević

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu

Mi tražimo da budemo prosvećene, da imamo posao, ne da bismo uzurpirale muški autoritet, već da bi nas muškarci više cenili… Mi tražimo da izađemo iz stanja ignorancije, da budemo sposobne da našoj deci damo zdravo i razumno obrazovanje kako bi od njih napravile podanike koji će biti dostojni toga da vam služe”.

Francuska revolucija se smatra prekretnicom i prelomnim trenutkom kojim je prekinut dug istorijski kontinuitet feudalizma, a takođe je snažno uticala na razvoj kapitalističkih odnosa na celom evropskom kontinentu.  Ogromne imovinske razlike među staležima, zahtevi za proglašenje ustava, industrijski napredak i razvoj kao i buržoazija koja je raspolagala najvećim bogatstvom u zemlji bez političke vlasti, nagovestili su promenu celog polit-ekonomskog, ali i društvenog sistema u Francuskoj, koji je rezultirao padom apsolutističke francuske monarhije. „Deklaracija prava čoveka i građanina“, doneta avgusta 1789. godine važi za najznačajniji dokument ove revolucije kojim su određena i zagarantovana prava svakom pojedincu u državi, bez obzira na pol, veru i imovinsko stanje, kao i jednakost gradjana pred zakonom. Svim građanima garantovano je pravo na slobodu, imovinu i bezbednost i otpor prema tlačenju. Par meseci pre „Deklaracije“ postojale su razne peticije koje su iskazivale nezadovoljstvo francuskih građanki svojim položajem u državi. Isticale su činjenicu da nisu imale mogućnosti da se školuju, radile su seoske poslove ili kao trgovkinje, ali nisu definisane prema zanimanju, već prema polu.

“Muškarci su zauzeli Bastilju, žene su zauzele kralja!”

Kritike, ali i radikalne poruke, bile su upućene i Generalnoj skupštini zbog činjenice da u njoj nema predstavnica gotovo polovine nacije što je značilo uvredu za ženski pol. U „Deklaraciji“ koja je usvojena na Skupštini, žene uopšte nisu pomenute pa je potvrđen takozvani Salijski zakon koji je uspostavljen tokom 16. veka i značio je isključenje žena iz nasleđivanja francuskog trona. Ovaj put, žene su izostavljene kao punopravni članovi nacije. Neke Francuskinje bile su nezadovoljne izrazom „prava čoveka/muškarca“, tako da su u dokumentu Pokret obraćanja Narodnoj skupštini u ime pola, insistirale na tome da “je prvo i najsvetije pravo čoveka/muškarca da svog saputnika učini srećnim”.  Druge su opet insistirale na tome da žene kao pol imaju političku ulogu kao citoyennes (građanke) čime bi „Deklaracija“ dobila pravi smisao i zaista izjednačila sve građane i građanke ove države bez obzira na njihovo mesto ili položaj u društvu. Oktobra meseca 1789. godine preko 6000 žena isprovociranih nestašicom hleba i visokim cenama u Parizu, pokrenulo je marš prema Versaju tražeći pomoć od kralja i Narodne skupštine čime su pokazale da su uistinu bile politički faktor revolucionarnih zbivanja u Francuskoj. Žensko učešće na protestima protiv vlasti u zemlji bilo je izraženo i u ranijim perodima  jer su smatrane odgovornim za hraniteljsku ulogu u svojim porodicama. One su uspele da nateraju kraljevsku porodicu da napusti dvorac u Versaju kako bi shvatila muku i namete njihovih sugrađana i sugrađanki, običnih ljudi koji su ispaštali kroz visoke poreske namete i povećanje cena. Proslavljeni francuski istoričar Žil Mišle kasnije je,  povodom ovog događaja, uskliknuo: “Muškarci su zauzeli Bastilju, žene su zauzele kralja!”

Optužba muškoj aristokratiji

Revolucionarne poruke su ponovo isticane. Francuskinje su ukazivale na to da je narod postao konačno slobodan, ali da postoji podela u društvu na trinaest miliona despota i trinaest miliona robova. U načelu je jednakost zagarantovana svima, ali je u praksi nije bilo. Predložile su Dekret Narodnoj skupštini kroz kojim su istakle svoje normativne zahteve o uređenosti francuskog društva. Ova značajna optužba “muškoj aristokratiji”, praćena je sa šest strana izveštaja o doprinosima žena u istoriji, koji su izvučeni iz mnoštva radova na ovu temu koji su kružili u to vreme. Ali to nije bilo sve. Anonimne autorke ovog teksta, pozivajući se na ženske talente i naglašavajući moć seksualne privlačnosti žena u odnosu na  muškarce, faktor koji je mogao biti i koji je trebalo da bude protivteža samom činu inkorporisanja žena u javne stvari,  nastavile su: “Dajte nam mogućnost da radimo kao i vi, i sa vama, za slavu i sreću francuskog naroda”.

Narodna skuština usvojila je reformističke težnje francuskih revolucionarki čime je ispravila dugovekovnu nepravdu.
Sve privilegije za muški pol su u potpunosti i neosporivo ukinute u celoj Francuskoj; Ženski pol će uvek uživati istu slobodu, povlastice, prava i ugled kao i muški pol; Muški rod neće se više smatrati, čak ni u oblasti gramatike, plemenitijim rodom, pošto bi svi rodovi, svi polovi, i sva bića trebalo da budu jednako plemeniti; Da nošenje pantalona ne bude više isključiva privilegija muškog pola, nego da svi polovi imaju pravo da ih nose; Kada vojnik, iz kukavičluka, kompromituje čast Francuske, ne sme više biti degradiran na način kao što običaj nalaže, tako što će nositi žensku odeću; stoga što dva pola u očima ljudi moraju biti jednako časna, on bi, od sada, bio kažnjavan na taj način što bi se njegov pol smatrao neutralanim; Sve osobe ženskog pola, bez izuzetka, moraju biti primljene u oblasne i okružne skupštine, na mesta u upravi, i čak kao poslanice u Narodnu skupštinu, sve dok ispunjavaju uslove koji su navedeni u izbornim zakonima. One bi imale kako savetodavne glasove, tako i glasove odlučivanja… ; One takođe mogu biti naimenovane za sudije: ne postoji bolji način da se usklade javnost i sudovi nego da zaseda lepota i da se vidi graciznost kako predsedava;

9493ac771109e6bb406065918a920613

“Ko vam je dao suvereni autoritet da potčinite moj pol?!”

Markiz de Kondors, jedan od najvećih humanističkih mislilaca francuskog prosvetiteljstva, revolucionar, matematičar i filozof je otvoreno govorio da sva „ljudska bića, oba pola, poseduju prirodna prava zasnovana na zajedničkim temeljima u razumu”. Dramska spisateljica Olimpija de Guž je radikalnije govorila o polnim nejednakostima i rekla : “Muškarci, da li ste sposobni da budete pravedni? Žena vam postavlja ovo pitanje… Kažite mi! Ko vam je dao suvereni autoritet da potčinite moj pol?“. Potom je pozvala na narodnu skupštinu žena – majki, kćerki, sestara – i na usvajanje Deklaracije prava žena i (ženskih) građana.

Kritikujući “Deklaraciju prava čoveka i građanina”, koja je definisala naciju kao izvor svakog suvereniteta, Olimpija de Guž je usvojila i redefinisala pojam nacije kao uniju žene i muškarca. U sedamnaest odvojenih članova pozvala  je na jednako učešće i jednak tretman oba pola pred zakonom, koje je učešće zasnovano na prirodnim zakonima i razumu. Ali bila je posebno rečita po pitanju nacionalnog obrazovanja i bračnih ugovora. Improvizujući na Rusoovom pojmu društvenog ugovora, “Deklaracija” de Guž završena je zapanjujuće modernim “modelom društvenog ugovora između muškarca i žene”. Ipak, postojali su u protivnici emancipacije žena u društvenim, političkim i ekonomskim odnosima. Jedan od poznatijih bio je Prudon, republikanski novinar koji je 1848. godine istakao da je opšte pravo glasa veoma lose po državu i da žene ne smeju da napuštaju domaćinstvo.

“Žene su birači koji imaju pravo pod jednakim uvjetima kao i muškarci“.

U Francuskoj je biračko pravo na žene prošireno 1945. godine, gotovo stotinu godina nakon što je uvedeno opšte pravo glasa za sve muškarce iz te zemlje.

Na taj istorijski dan za Francuskinje, privremena vlada generala de Gola u Alžiru, propisala je da su “žene birači koji imaju pravo pod jednakim uvjetima kao i muškarci“. Dve i po godine godine kasnije, preambula Ustava uključila je ovo načelo među temeljna načela Republike Francuske, koje je ženama jamčilo jednaka prava kao i muškarcima u svim sferama života.

Tek nakon Drugog svetskog rata, žene su u svetu počele masovnije dobijati pravo glasa.

Žene su bile značajan faktor i u petrovgradskoj revoluciji, kada su u tom gradu zbog problema snabdevanja hrane izbili veliki neredi. 8. marta 1917. godine žene su izašle na ulicu i protestovale usled velikih ekonomskih nezadovoljstava koje su bile posledice I svetskog rata iz koga je Rusija izašla ranije u odnosu na ostale države. „Revoluciju su započele gladne žene i gladna deca, tražeći hleb. Oni su počeli sa demoliranjem tramvajskih vagona i malih prodavnica. Tek nakon toga ženama su se pridružili radnici i političari i svi zajedno su poželeli da promene državno uređenje“, opisao je ove događaje sociolog Pitirim Sorokin.

Nakon toga krenula je lančana reakcija, a demonstracijama se priključuju muškarci što je uskoro rezultiralo i padom monarhije. Tako je započela Februarska revolucija koja je promenila politički i ekonomski sistem dojučerašnje carevine iz koje je nastala socijalistička republika.

 

Piše: Petar Ranković

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” u organizaciji “Centra za marginu”

photo: telegraf

Telo. Njegov fizički aspekt pripada odgovarajućem psihičkom. Mi pripadamo sami sebi. Dakle polažemo pravo isključivo na svoje telo, ničije drugo. Međutim te granice umnogome nisu poštovane u društvu. Počev od pojedinaca, samog društva, ekonomije i tržišta, medija, naših najbližih… Od rođenja dobijamo poruke o tome kako teba da se ponašamo, šta možemo i ne možemo da nosimo, šta je prihvatljivo a šta nije. Te poruke nam retko kad šalju direktno, većina nam stiže a da ni ne primetimo, zamešane u svakodnevnici, kroz krive osmehe i čudljive poglede. I retko kada se zapitamo ko nam šalje te poruke i kako.

Nema sumnje da te poruke važe i za muškarce i za žene, međutim ako se zapitamo ko je pod većim uticajem, takoreći pod većom represijom, videćemo da se govori o ženama. „Slika“ žena u medijima je u enormnoj razlici u odnosu na realnost. Postavljanje standarda lepote svakoj ženi nameće cilj nepostojećeg savršenstva. I sama slika se vremenski menja. Počev od velikih oblina koje su nekada predstavljale savršenstvo jer su bile odraz plodnosti, pa do praktično tanane linije struka koja iziskuje neuhranjenost. Tako postavljena slika je promovisana kroz medije, ekonomiju, celokupnu kulturu društva.

Kroz reklame od kojih se veliki broj odnosi na preparate za mršavljenje, bazirane na prirodnim supstancama, koje nude „brzi i lak“ put ka „savršenoj“ liniji, a čak i reklame koje nisu ciljano namenjene gojaznim ljudima prikazuju se isključivo „savršeni“ modeli, vitki i zategnuti bez celulita ili akni. Novine međutim nude malo drugačiju sliku, mada i dalje baziranu na vitkoj liniji. Žene koje se nalaze u novinama najčešće su stavljene u kontekst lepote, erotike ili nasilja, prilikom čega telo kao takvo ima ulogu lutke ili žrtve, nemoćno ali savršeno. Ova univerzalna slika prikazivana u formi zdravlja je progurana i kroz muziku i film. Danas je sve više poznatih osoba koji boluju od anoreksije ili bulimije, a kada je reč o modnoj industriji još više. Kako mladim generacijama oni predstavljaju uzor, prema kojem oni prilagođavaju svoje telo, uticaj koji vrše na njih je sve veći pa je sve više i male dece koja boluju od ovih bolesti.

Znamo da ima žena koje iskaču iz tih poželjnih „idealnih“ karakteristika. One zbog toga često nailaze na odbacivanje i diskriminaciju. Ne govorim samo o ženama i devojkama koje mogu biti diskriminisane od strane društva ili bliskih prijatelja, već i o zapošljavanju i industriji gde mnoge žene ne mogu biti modeli jer nisu dovoljno mršave, neuhranjene, ili ne mogu da se bave plesom jer se smatra da nisu u mogućnosti time da se bave zbog kilaže. Pored toga zapitajmo se i koliko često viđamo gojazne žene u prodavnicama kozmetike, salonima lepote…
Žene koje se suočavaju sa ovim situacijama dovode svoje telo u pitanje, javlja se osećanje srama i postiže se „odbacivanje“ sopstvenog tela i želja za promenom. Društvo naravno nije slepo i koristi sve ovo kroz marketing kako bi zaradili na prodaji lažne nade. Međutim nemojmo zaboraviti, društvo smo svi mi.

I ako uzmemo u obzir da sa udaljavanjem od urbanih centara patrijarhat jača, kao i u pojedinim kulturama, kroz veru, običaje i društvene norme vidimo da je kontrola koje žene imaju nad svojim telom manja nego što se čini. I zaista čija je kontrola ukoliko se žena ne ošiša jer njen muž ne voli kratku kosu?

Sve ovo ne izostavlja činjenicu da su mnoge žene svesne kontrole tela koja im se nameće. Međutim mnoge žene odrasle u patrijarhatu smatraju takva ponašanja kao „normalna“. I tinejdžerke koje žive u velikim gradovima najčešće će istaći da imaju kontrolu nad svojim telima, isključivo zbog toga što „smeju“ da se oblače kako žele, tetoviraju i buše pirsinge, farbaju kosu i slično. Međutim ako bi izbrojali na prste koliko puta nas je neka reklama ili nečiji komentar naveo da pomislimo nešto loše o svom telu, da odbijemo parče torte na nekom slavlju ili ne večeramo nekoliko dana vidimo da kontrola nije u potpunosti u našim rukama.  

Piše: Dragana Vrška

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu.

Osmomartovski protest u Banjaluci Foto: Dejan Božić / RAS Srbija, izvor Blic

Pitanje prekida trudnoće kompleksna je tema koja je u različitim zemalja drugačije zakonski uređena i predmet je večitih sporova. U daljim redovima biće prikazane različite zakonske regulative.

SRBIJA

U Srbiji prekid trudnoće legalizovan je 1969. godine. Zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”,br.101/2005), ima 17 članova. Postupak razlikuje  tri  vremenske odrednice:

  1. Do navršene 10. nedelje trudnoće, za prekid trudnoće dovoljan je usmeni zahtev žene;
  2. Od 10-20. nedelje trudnoće potrebna je saglasnost konzilijuma lekara, koji uvažavaju sledeće razloge: narušeno zdravlje žene; ako bi se rodilo dete sa teškim telesnim ili duševnim nedostacima; u slučajevima silovanja, zavođenja, rodoskrnavljenja ili obljube nad nemoćnim licem, maloletnim licem i obljube zloupotrebom položaja;
  3. Posle 20. nedelje trudnoće, potrebna je saglasnost etičkog odbora tercijerne zdravstvene ustanove.

Odluka konzilijuma lekara ili etičkog odbora kojom se ne odobrava prekid trudnoće, ne omogućava trudnici  pravo da se žali, jer ni pomenuti zakon, kao i istoimeni  pravilnik, ne predviđaju tu mogućnost.

Kako postoji obaveza zdravstvenih ustanova da prijave svaki prekid trudnoće nadležnom zavodu za zaštitu zdravlja i RFZO, formiran je nacionalni registar sa ličnim podacima i medicinskom dokumentacijom o izvršenim prekidima trudnoće. Iako  ovi podaci imaju karakter lekarske tajne, od posebne je važnosti  sigurnost zaštite tih podataka.

HRVATSKA

Zakonska regulativa je najsličnija zakonu Srbije. Međutim, postojao je predlog  sedam udruženja sa zahtevom da se pravo na pobačaj proglasi neustavnim. Ustavni  sud je ovakav predlog odbacio 21. februara 2017. godine, a  Hrvatski sabor obavezao da u roku od dve godine donese novi zakon koji reguliše ovo pitanje. Zakonodavcu je ostavljeno da novim zakonom odredi preventivne i edukativne mere, kako bi prekid trudnoće bio izuzetak. Lekarima je uvažen prigovor savesti, kada po svojim religioznim ubeđenjima ili ličnim moralnim shvatanjima ne žele obavljati prekid trudnoće. Ovo pravo lekarima uvažava se samo do 10. nedelje trudnoće; posle tog perioda prekid trudnoće se tretira kao medicinska pomoć i prigovor savesti nije dozvoljen.

FRANCUSKA

Francuska je legalizovala prekid trudnoće 1975. godine. Novi zakon dozvoljava prekid trudnoće, a kod kasnog pobačaja dovoljan je uslov da nastavak trudnoće ugrožava zdravlje trudnice. Zakonski, život ploda i zdravlje trudnice, kao pravna dobra koja se štite, ovde su suprotstavljeni. Drugostepeni sud je odlučio da je žrtvovano dobro – život deteta, bez obzira na moralni status i pravnu zaštitu, ipak inferiorne vrednosti prema interesu samozaštite-zdravlju majke. Rukovodili su se stavom da uvek prednost ima nešto što postoji, u odnosu na nešto što je tek u nastajanju.

ENGLESKA

Engleska je ozakonila prekid trudnoće 1967. godine. Novi zakon ne propisuje limit u odnosu na vreme kada pobačaj može biti obavljen. Mnogi medicinski stručnjaci vrše pritisak da se skrati rok za kasni pobačaj – do 18 nedelje, oslanjajući se na napredak medicinske nauke koja čini mogućim preživljavanje mlađih fetusa. Zvanično, manje od 2% pobačaja vrši se u 20. nedelji ili kasnije, a najčešći razlog je fetalna abnormalnost ploda. Čak i oni sa liberalnim stavom, postavljaju pitanje o opravdanosti pobačaja posle 20. nedelje.

IRSKA

Jedina zemlja koja štiti prenatalni život Ustavom je Irska.

Prekid trudnoće je zabranjen čak i u slučaju silovanja, a izuzetno se odobrava jedino u slučaju kada je ugrožen život žene. Zajedno sa Maltom i Andorom, predstavlja najrigoroznije zakonsko rešenje.

Početkom marta 2017. godine, državna televizija objavila je imena 796 izgubljene dece, uz zvuke posmrtne muzike. Bile su to bebe i deca do 3 godine- pronađena u kanalizaciji nekadašnjeg doma za neudate majke u gradu Tuamu, kako je, posle službene istrage, objavila irska vlada.

U prošlosti, stroga katolička moralnost smatrala je sramotom trudnoću pre braka, a porodice i društvo bi ih odbacili kao grešne. Desetine hiljada irskih žena prošle su kroz katoličke domove za majke i decu, gde su deca rađana u tajnosti, u dvadesetom veku. Moć crkve i stigmatizacija neudatih majki dovodila je do okrutnog postupanja prema ženama i njihovoj deci. To je dugo bila tabu-tema. Dom u Tuamu, koji su vodile časne sestre, bio je aktivan od 1925.-1961. godine, a srušen je 1970. godine. Od 2014. godine postoji komisija za istragu 18 domova za majke i decu širom Irske, uključujući Tuam. Postoji velika verovatnoća da ovo nije jedina masovna grobnica.

 

Evropske države koje dozvoljavaju prekid trudnoće:

Nemačka, Austrija, Belgija, Bugarska, Danska, Estonija, Francuska, Grčka, Mađarska, Letonija, Češka, Rumunija, Slovačka, Slovenija i Švedska. Prekid trudnoće na zahtev dozvoljen je do 12. nedelje, posle toga je potrebno mišljenje lekara specijaliste.

Najliberalnija je Švedska; dodatno pravo ostvaruju maloletnice kojima nije potrebna saglasnost roditelja, a prekid trudnoće plaća socijalno osiguranje.

Ostale (rigorozne) evropske države:

Poljska, Španija, Portugal i Kipar. Zabranjen je prekid trudnoće, sem u slučaju silovanja ili kada je majčin život u opasnosti. Iako je zvanično zabranjen, prekid trudnoće u Španiji se bez problema obavlja u privatnim klinikama.

U Poljskoj se pojavila zakonska inicijativa prema kojoj bi svaki prekid trudnoće predstavljao krivično delo, za koje sleduje zatvorska kazna do pet godina, kako za lekara, tako i ženu. Poljsko udruženje Pro Familia protestvovalo je ispred bolnica, a lekare je nazivalo ubicama. Lekari i bolnice su ih tužili i dobili spor, a udruženje se mora izviniti zbog takvih ispada.

181689950257f0b8f1ca911125979218_v4_big

Protest žena u Poljskoj, foto: Tanjug

SAD 

Amerika dozvoljava prekid trudnoće, slično evropskim državama. Dve federalne jedinice su 2000. godine usvojile posebne zakone o zaštiti živorođene dece, koja se smatraju ličnošću i uživaju punu pravnu zaštitu. Donosilac ovakvog zakona rukovodio se potrebom zaštite osetljivih i slabih, neperfektnih i neželjenih, čime se, po njima, afirmiše kultura života. Vrhovni sud SAD osporio je ove zakone, jer su povredili pravo žene na kasni pobačaj, kao izuzetak, kad postoje medicinske indikacije. Pojavljuje se problem poštovanja ženinog izbora i roditeljstva, kad preživi ozbiljno oštećeno dete.

 

MEĐUNARODNI DOKUMENTI

Kao osnovno ljudsko pravo, međunarodni dokumenti štite pravo na život svih osoba; ono je iznad svih ostalih prava i preduslov ostvarivanju drugih prava. Međutim, oni ne daju odgovor na pitanje kada počinje život, odnosno kada nerođeno biće postaje osoba.

Stoga je pobačaj koncepcijski izuzet iz odredaba Evropske konvencije o ljudskim pravima i biomedicine (1997), jer nije bilo moguće postići konsenzus- zajednički evropski standard. Član 2 Konvencije štiti pravo na život, dok član 8 štiti prava i interese žene. Peta svetska konferencija o stanovništvu i razvoju (Kairo, 1995) i Četvrta svetska konferencija o pravima žena (Peking, 1995) propagira neotuđivo pravo pojedinaca i parova na slobodu i odgovornost u donošenju odluke o planiranju broja dece i vremenu njihovog rađanja. U prilog ovom pristupu govori činjenica da u svetu još uvek godišnje, od posledica prekida trudnoće, umire 47.000 žena, a hronična telesna oštećenja ima oko pet miliona žena.

Svetska zdravstvena organizacija (WHO) iznosi podatak da se 46 miliona trudnoća godišnje završi indikovanim pobačajem, a blizu 20 miliona nesigurnim.

Gotovo ni  jedan evropski ustav ne priznaje eksplicitno ili implicitno, posebno pravo na život pre rođenja (izetak je Irska). Većina država u svojim zakonodavstvima rešila je suprotstavljena prava fetusa i prava žene u korist lakšeg pristupa prekidu trudnoće. Zakonodavno regulisano pravo na prekid trudnoće bezbednim tehnikama smanjuje rizik da će intervencija negativno uticati na opšte i reproduktivno zdravlje žena, kao i na reproduktivne potencijale stanovništva.

Građansko pravo, kao statusno pravo, fetusu ne daje pravni subjektivitet, već samo moralno vrednovanje kao pravom zaštićeno dobro; pri čemu se zastupa konstrukcija fiktivnih prava koja zavise od njegovog kasnijeg živorođenja. Sa tog gledišta, fetus ne može biti pacijent, budući da status pacijenta, sam po sebi, podrazumeva realno postojeća, a ne fiktivna prava i dužnosti na strani titulara. Pacijent je neko ko poseduje prava i zbog toga pacijent treba da bude ličnost.

 8QZktkqTURBXy8zZWYzYjhmOGQ2NDg1Nzk1ODNmMzViMmFjMzcxMTVhMS5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Osmomartovski protest u Banjaluci, Foto: Dejan Božić / RAS Srbija, izvor Blic

 

U društvima sa visokom učestalošću upotrebe savremene i efikasne kontracepcije, stope namernih prekida trudnoće su niske. U Zapadnoj Evropi stopa namernih prekida trudnoće je 12, a u Istočnoj Evropi preko 40 na 1.000 žena, starosti 15-44 godine (u jednoj kalendarskoj godini). U Srbiji, prema podacima poslednjeg reprezentativnog istraživanja (UNICEF, 2011), modernu kontracepciju (pilulu, kondom, intrauterini uložak) koristi svega 21,5% žena u reproduktivnom periodu života. Iz ovog proizilazi da način kontrole rađanja u Srbiji opterećuju: predrasude, nizak nivo informisanosti i opšte kulture, patrijarhalna načela, uticaj crkve, pa čak i nedostatak novca (npr. za redovnu kupovinu kondoma).

Na praktičnom planu, sučeljavaju se dva pristupa pobačaju: protivnici prekida trudnoće (pro life) i zagovornici prava na prekid trudnoće (pro choice). Pobornici ova dva pristupa koriste pritisak na javnost ili lobiranje, kako bi inicirali određene promene u zakonskom regulisanju pobačaja. Stoga, u pitanju je zatvoreni krug (circulus vitiosus): zakonodavac bi trebalo da uspostavi pravednu ravnotežu između suprotstavljenih prava i interesa, iako konsenzus o tome nikada do sada nije postignut- globalno.

 

Piše: Kristina Butković

Tekst nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” koju realizuje Centar za marginu

Imam 17 godina i ono što me okružuje u školi i  sredini u kojoj živim mi se sve manje i manje dopada. Usled zloupotrebe moći medija i društvenih mreža na kojima su isticanje fizičkog izgleda i razne vrste upoređivanja postale svakodnevna stvar dolazi do smanjenja samopozdanja kod devojaka sa neretko drastičnim posledicama. Sve to, toliko nezdravo i banalno zbog jednog cilja – zarade.

Na samom početku osvrnuću se na činjenice o društvenom statusu žene koje vuku korene daleko pre ovog našeg “atraktivnog” 21. veka.  U poslednjoj deceniji 20. veka broj žena koje boluju od nekog poremećaja u ishrani ili se podvrgavaju plastičnim operacijama drastično je povećan. Sve je počelo  pojavom  prvih “ogoljenih” ženskih slika  u Vogue-u Helmuta Newtona 1976.godine, što je ženama, prvi put u istoriji, dalo merilo po kom su procenjivale svoju privlačnost. Teško je i zamisliti koliko je broj intervencija plastične hirurgije povećan do danas.  Uloga žene da bude lepa na određeni društveno nametnuti način kakav je danas dominantan nije nešto što potiče oduvek, već je nešto  što je postala norma radi ostvarenja različitih političkih i  ekonomskih ciljeva. ”Sexuality follows fashion which follows politics”-odavno nam je poručila Naomi Wolf u “Beauty Myth”-u. Fizički izgled žene ograničen je na eleganciju, privlačnost  koja se ističe atributima i seksualnošcu. Poput objekta žene sve češće prilagođavaju svoj  izgled opštim standardima lepog kako bi se uklopile u sredinu, dobile odgovarajući posao ili se kretale u odgovarajućem društvu, što je, iskreni da budemo, preterano šovinisticki. Međutim, to je već neka druga i šira tema.

Vratiću se na mlade devojke, devojke u razvoju koje i dalje pronalaze sebe i svakodnevno se suočavaju sa nesigurnostima različitih vrsta. Svaka osoba, iole upućena u psihologiju adolescenata i dece u pubertetu,  zna da su to najproblematičnije i najnesigurnije godine u kojima se zapravo i uči najvažnija lekcija života – kako voleti sebe. Međutim te činjenice iskorišcene  su na najgori mogući nacin. Zloupotrebljene su za prodaju “lepote” mladim devojkama uz direktnu poruku – “ovako bi trebalo da izgledaš”. Industrija šminke dobila je svoj najblistaviji momenat upravo u ovom “prodaja lepote” haosu i rasulu. Često naiđem na desetinu devojaka identičnog izgleda, koje kriju svoje posebnosti i maskiraju se u nekoga koga su videle na internetu, televiziji ili u novinama. Beauty industrija sve više napreduje zahvaljujući devojkama koje svoj izgled i novac koji ulažu u sebe reklamiraju mladima pa zatim i prodaju šminku ,perike i garderobu svojim imenom. Smatram da su beauty standardi oduvek postojali ali takodje imam mišljenje da su danas više  loši nego dobri, to jest da više uzimaju nego što doprinose.

Sa druge strane,podjednako poražavajuće je to da standardi za izgled idealnog tela prelaze granice mogućeg. Pojedini podaci, koji se mogu videti i u knjizi Naomi Wolf, a sigurno ni danas nisu ništa bolji, pokazuju da je top model 23% mršaviji od prosečne žene. Devojke svakodnevno izložene slikama foto modela gube  sampouzdanje i često zaboravljaju na prave  vrednosti koje ne nestaju tokom godina. Naglašavanjem  fizičkih osobina dolazi do zanemarivanja tih pravih vrednosti, obrazovanja i humanosti.

 

IDEALNE DEVOJKE INTERNETA

instaPhoto: Share The Buzz

“Idealne devojke interneta” su zapravo devojke koje smo mi iskreirali  i stvorili. Dehumanizovali smo ih iz položaja posmatrača tako što smo im dodelili titulu savršenosti, što je veoma škakljiva osobina. Veoma problematično je to što od tada one vladaju društvenim mrežama i pokreću gore pomenutu prodaju lepote, svakodnevno smišljajući nove načine za pokretanje novih trendova i biznisa. “Idealne devojke interneta” indirektno navode mlade na stvari koje su  i najveći razlog  za  postojanje mog bunta – plastične operacije. Tačnije rečeno, plastične operacije koje nisu zdravstvenog, pa često čak ni estetskog tipa, već se preduzimaju kada na to utiču mnogobrojni faktori koji bi trebalo biti irelevantni (poput toga da osoba izgleda poput neke druge osobe ili da ima više uspeha na društvenim mrežama ,što je veoma čest slučaj). Na plastične  operacije ovog tipa se sve češće odlučuju devojke nisu ni punoletne (poput skorašnjeg trenda povećanja usta). Trend povećanih usta za tren se moze promeniti u trend druge vrste, s obzirom na to da nikada pre nismo bili  izloženi ovolikom broju inovativnih načina promene izgleda. Karakteristika današnjeg doba je to što se  uz pomoć interneta trendovi mogu širiti bez ikakve cenzure i sprečavanja. Kada jednom trend krene internetom, veoma se teško  zaustavlja…

 

Budi lepa kao ti!

Trend sam predstavila kao bauk, ali srž problema ide dosta dublje od ovoga sto mi na površini vidimo i razumemo. Svako ima potpunu slobodu da izgleda kako god želi. Samo želim da pošaljem poruku mladim devojkama da je lepota  zapravo svaka “nesavršenost” i različitost, da se ona  pronalazi u voljenju sebe i da ne  postoje nikakva pravila sem onog da se lepo osecaš u svojoj koži. Sva pravila, svi trendovi i svi aktuelni proizvodi te nece učiniti lepšom nego što već jesi, a rad na sebi je lepota veća od ijedne druge vrste lepote. Nametnutom pritisku treba se odupreti! Ne dozvoli da se ikada osećaš manje vrednom ili manje lepom od ostalih, ti poseduješ nešto što drugi nikada neće  moći, svaka tvoja karakteristika je ono što te čini prelepom, a srž lepote uvek se nalazio i uvek će se nalaziti u tvojoj ličnosti i srcu! Kliše ili ne, istina je. Voli sebe I naravno, ako ti to prija, prati koji god trend želiš sve dok si svesna toga da te on ne definiše!

 

Piše: Milica Lukić

Tekst nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu.

RUBRIKA: Lični stav
PIŠE: Tamara Ivančević

 

Videh, dragi naši seksistički gmazovi, da ste na društvenim mrežama izbacili sliku koja bi nama ženama trebalo da stavi do znanja koje su naše uloge. Čisto da znate da odbijamo da se potčinimo i učestvujemo u reprodukovanju i podržavanju patrijarhalnog sistema i ulogama koje ste nam u okviru njega dali. Želimo same da odlučujemo o tome koje ćemo uloge preuzeti, želimo da stvaramo nove uloge i želimo da budemo slobodne! Sloboda se ne osvaja samo dolaskom na osmi mart, ali osmog marta vas podsećamo da smo tu i uvek ćemo biti tu – u centru zbivanja, ne na margini.

I verovali ili ne, mi koji se okupljamo nismo samo žene. Mi koji se okupljamo smo žene i muškarci različitih klasa, rasa, seksualnih orijentacija, formalnih obrazovanja i etničkih pripadnosti. I tu smo da se borimo za ljudska prava.

Kao odgovor na napisane gluposti sa slike, dajem svoje komentare, i ujedno vama, seksističkim gmazovima, podvlačim na šta nećemo pristajati i šta nećemo tolerisati:
1. Žena nije tu da ćuti. Žena nije tu da se povinuje muškom iskompleksiranom egu konstruisanom od strane patrijarhalne zajedince koja ga je ubedila da on vodi glavnu reč, da su njegove odluke najispravnije i da jedino njegov glas treba da se čuje. ŽENA IMA PRAVO da bude ravnopravna u konverzaciji i jednako dugo i jednako glasno iznosi svoje mišljenje. To što ti možda imaš problem s tim da čuješ ženski glas u istoj frekvenciji kao sopstveni ne znači da žena urla, znači samo da ti je problem što nisi bitniji i dominantniji. Žena nije tu da ti pravi kolač kad se tvojoj zadnjici to prohte. Žena može ako želi i hoće da napravi sebi ili vama kolač, jer si joj prijatelj i jer si joj drag i jer želi s tobom da podeli taj kolač. Žena nije dužna da deli s tobom napravljeni kolač i ako ti se jede kolač izvoli ustani i napravi ga sam, gmaze seksistički. I upamti, gmaze seksistički, da možda postoji žena koja bi ti napravila kolač zato što je odrasla u zajednici koja ju je na svakom koraku učila da treba da udovoljava drugima (pre svega muškarcima) i zanemari svoje potrebe. To ne znači da si ti mnogo važan lik koji će dobiti željeni kolač, to znači da nam je zajednica ogavna i da su nam potrebne korenite promene.
2. Žene ne histerišu. Neke žene histerišu i neki muškarci histerišu, i mnogi od nas nekada histerišu, ali histerija nije ženska osobina. I ako si se kojim slučajem našao u situaciji da ti žena histeriše, možda je to jer je posle punog radnog vremena na poslu (ako ga ima) na kom su joj verovatno nadređeni seksisti sedeli na glavi, došla kući gde ju je sačekalo još jedno puno radno vreme – pranje sudova, usisavanje, uključivanje veš mašine i prostiranje veša, peglanje, domaći zadaci sa decom i spremanje ručka za sutra, jer tebi, gmaze seksistički, ne pada na pamet da uradiš išta od toga jer tvoja je samo javna sfera, a ne ova bedna besplatna privatna sfera koja jelte istorijski pripada ženama. I upamti, gmaze seksistički, da možda postoji žena koja bi ti kupila pivo i čips dok mirno gledaš utakmicu zato što je vaspitavana tako da treba da se povinuje i da treba da bude fina i poslušna da ne bi izgubila muškarca, jer to je najveća beda koja ženi može da se desi – da se otarasi nesrećnika koji joj nije partner već joj je nadređeni. I pronađi prostora, u tom tvom malom ograničenom mozgu za misao da nije svim muškarcima idila da gledaju film uz pivo i čips, čak! neki to doživljavaju kao vrlo dosadno i kao gubljenje vremena i imaj u vidu da dok ti se ti gušiš u čipsu i uzvikuješ neke nacionalističke budalaštine, ona može da bude sa nekim ko će je zapravo poštovati i ko je neće stavljati u drugi plan u vreme nekog izmišljenog prvenstva samo zato što su ortaci i sport na prvom mestu jer to je muževno i zrelo, kako da nije. A zamisli, ona može da bude i sama sebi dovoljna. I imaj u vidu, takođe, da žena ne troši tvoju lovu, nego vašu jer ste partneri i jer ste ravnopravni i da ako ne radi, uzima novac da bi sav svoj besplatni rad u kući mogla da ostvari, ne zbog sebe, nego zbog tebe gmaze seksistički. I imaj u vidu da te niko nije terao da budeš sa tom ženom, i da nisi žrtva, svojom voljom si želeo da uđeš u taj odnos, i svojom voljom sada želiš da ti se podredi zbog svoje ekonomske (ne)zavisnosti.
3. Jao, meze uz rakijicu, kako originalno. Kao što rekoh, histerija nije ženska osobina, i zamisli, ne bacaju sve žene tanjire po kući, i zamisli, većina žena ne baca tanjire po kući. Čak!, najverovatnije je ona, gmaze seksistički, preplašena da će, ako joj dođe u besu ili svađi da baci tanjir, biti pretučena, i da ćeš se ti zaleteti na nju jer si u najvećem broju slučajeva fizički jači. I znaš šta bi stvarno bilo kul, da je pitaš zašto je besna i da razgovaraš sa njom kao ravnopravnom osobom, što ona u zajednici nije, ali zaslužuje da bude. I zapamti da, ako postoji žena koja bi ti spremila meze i rakiju, ona to čini jer je tako učena u zajednici, jer su tako učene generacije žena pre nje. A naravno, ona to može učiniti i svojom voljom (da, žene imaju svoju volju) jer joj je stalo, ali onda bi zaista bilo baš lepo da i ti njoj nekad nešto spremiš ili kupiš, a da to ne bude crvena ruža za osmi mart čije ti značenje očigledno nije najjasnije.
4. Žena nije tu da tebe zadovoljava u krevetu i žena nije dužna da spava s tobom jer ti tako hoćeš. I znaš, gmaze seksistički, ŽENA IMA PRAVO da je boli glava i da ne ispunjava tvoje zahteve i želje, čak! i ako je ne boli glava. I baš bi bilo lepo da je pitaš zašto je boli glava jer možda je boli glava od tvojih glupih izjava i mogao bi da prestaneš sa njima i da se izvučeš iz svojih tradicionalnih ubeđenja i počneš da se ponašaš odgovorno i zrelo. I to što si toliko nabeđen i pun samopouzdanja nije zato što poseduješ vrline i kvalitete, očigledno ne, već je zato što te zajednica od malena podržavala i govorila da si bolji i moćniji samo zato što si muško. A to je jadno i to je paćenički.

Ne poričem da postoji nasilje prema muškarcima i da nisu sve žena na ovom svetu divne. Postoji nasilje prema muškarcima, ali ono je u daleko daleko manjem broju zastupljeno zbog patrijarhata koji primarno i prvenstveno ugnjetava žene. I ako hoćete da ozbiljno razgovaramo o nasilju prema muškarcima, onda ozbiljno i pristupite tom problemu, ali ozbiljno pristupite i problemu nasilja prema ženama i prestanite na svaku akciju ženskih (jer nema državnih ili ne rade svoj posao) organizacija da kukate kako je vama zapravo lošije i kako ste ugroženi. Izjave koje ste napisali nisu smešne, nisu zanimljive, niti duhovite. One podstiču patrijarhalnu, podređenu ulogu žene i utvrđuju patrijarhalne predrasude o ženama i tome kakve su i ko su one.

Za slobodu svih žena, za slobodnu seksualnu orijentaciju, protiv fašizma i rasizma i vas seksista idemo na osmomartovski protest!

 

Autorka teksta je polaznica “Škole medijske pismenosti” u organizaciji “Centra za marginu”.

CZM na socijalnim mrežama

578FansLike
4Subscribers+1
290FollowersFollow