“Titanic” i sistem privilegija: Džek i Rouz kao personifikacija socijalne istorije ranog...

“Titanic” i sistem privilegija: Džek i Rouz kao personifikacija socijalne istorije ranog 20. veka

Photo: allhdwallpapers.com

Juče se navršilo 105 godina od najpoznatije pomorske tragedije, potonuća „Titanika“, koja je odnela preko 1500 života. Tim povodom setih se čuvenog Kameronovog filma iz 1997-e godine i reših da ga ponovo, 365-i put, odgledam.

Film različiti kritičari, ali i gledaoci, tumače na različite načine. Za neke jedan od najboljih filmova svih vremena, za druge izvrtanje istorije i patetična ljubavna drama. Istina je negde između, a obe strane mogu pronaći validne argumente da potkrepe svoje teze. Komercijalni uspeh mu se ne može osporiti. Sve do „Avatara“ to je bio film koji je zaradio najviše novca na blagajnama bioskopa, a još uvek je film sa najviše nominacija (uz „All about Eve“ i „La La Land“) i najviše osvojenih Oskara (uz „Ben-Hur“ i „The Lord of the Rings – Return of the King”). Ekipa je sve uradila baš kako treba – fotografija i kadrovi su dobri, efekti i produkcija za to vreme neviđeni, a uprkos dužini film uspeva da bude dinamičan i da drži pažnju sve vreme. To je postignuto pre svega dobro uklopljenim akcionim elementima sa dramom koja rasplače publiku na pravim mestima pre svega zbog sjajne muzike koja prati atmosferu filma. Toliko ništa nije prepušteno slučaju da je i soundtrack urađen tako da u potpunosti prati atmosferu i dinamiku filma, a u izvođenju vrhunskog vokala kao što je Celine postao je jedan od najvećih pop hitova i verovatno najpoznatniji soundtrack svih vremena. Ono o čemu se može diskutovati jeste to što film sve vreme hoda po ivici treša i patetike zbog toga što pomorsku tragediju predstavlja kroz tragičnu ljubavnu priču bogate devojke i siromašnog mladića koja je poprilično kliše.

Međutim, lično smatram da je dobro što je priča ispričana na taj način, pre svega zato što „Titanik“ ne posmatram kao istorijski film (jer on to nije, nikad nije pretendovao da bude, niti film kao umetnost nužno mora događaje da puko prepričavanje, već upravo treba da simbolikom otvori narative koji inače nisu ispričani), niti kao ljubavnu priču. Fokus jeste priča o Rouz i Džeku, ali njihove narative treba posmatrati kao paradigmu klasnog odnosa i sistema privilegija na početku dvadesetog veka. Titanik je zapadni kapitalistički svet u malom, Džek i Rouz su predstavnici svojih klasa, a njihov susret prostor u kome se one sukobljavaju i koji omogućava da se istorija „Titanika“ ispriča i kroz odnos privilegija i da glas onima koji se tada, kao i sada, ne mogu čuti. Ja bar biram da film tako shvatim.

Rouz je tipična predstavnica više klase, okupljene oko zajedničke vrednosti – novca, naizgled koherentne, a zapravo ipak segmentirane na višegeneracijske bogataške porodice, „novu buržoaziju“ i političku i kulturnu elitu, ali i gubitnike u ekonomskoj trci kojima je dobro prezime ostalo jedini socijalni kapital. Uverenja ove klase karakteriše elitizam, prezir prema svemu „narodskom“, strah od siromaštva, ali i rada, kao i lažna visoka kultura (ogleda se u odnosu prema delima Frojda, Pikasa i Monea). Prva klasa na brodu zapravo je creme de la creme društva, mnogi pripadnici Engleske i Američke elite zaista jesu bili na brodu, ali ova klasa putnika predstavlja onih 5% privilegovanih koji drže svu svetsku moć u svojim rukama. Sa druge strane, Džek je putnik treće klase koju čine nekvalifikovani radnici i imigranti koji su krenuli u Ameriku u potrazi za boljim životom, on je simbol potpuno deprivilegovane i višestruko eksploatisane društvene klase koja nema gotovo nikakva prava. Pri ulasku na brod samo putnici treće klase prolaze lekarski pregled, smešteni su u potpalublju u kome ima pacova, njihov deo palube služi kao šetalište za pse putnika više klase, a svaki kontakt sa elitom im je fizički onemogućen jer su prolazi između nivoa na brodu zaključani. Ovakav prikaz ne odgovara u potpunosti realnosti kada su uslovi na „Titaniku“ u pitanju, ali odgovara društvenoj realnosti i u filmu je prenaglašen upravo da bi se to prikazalo. Iako jesu bili fizički odvojeni od više klase, na pravom „Titaniku“ treća klasa je imala dobre higijenske uslove, pacova nije bilo, umesto spavaona imali su svoje kabine, kao i zajedničke prostorije, kuhinju i trpezariju i poslugu (na ostalim brodovima tog doba nisu imali obroke i nosili su svoju hranu). „Titanik“ je imao najbolji tretman prema trećoj klasi pre svega zato što je strateški cilj kompanije bio da imigranti počnu da koriste njihove usluge. Osim ovoga, a takođe u cilju pravljenja jasnije dihotomije između najviše i najniže klase, druga klasa putnika kojom su putovali umetnici, intelektualci, sveštenici… u filmu gotovo da nije prikazana.

Trpezarija u trećoj klasi / photo: nmni.com
Trpezarija u trećoj klasi / photo: nmni.com

Kabina u trećoj klasi / photo: wikipedia
Kabina u trećoj klasi / photo: wikipedia

Mesto susreta Džeka i Rouz je mesto gde se dve potpuno odvojene klase susreću što se verovatno u drugim okolnostima na taj način ne bi desilo. Sedamnaestogodišnja Rouz je prikaz svega što je trulo u eliti, prikaz žene više klase čiji „izbori su uvek teški“, koja se od malena socijalizuje da bude lepa, dobra, učtiva i obrazovana, ali je svrha pohađanja Univerziteta ipak „pronaći dobrog (čitaj: bogatog) muža“. Ona je prikaz onih koji imaju sve, ali su duboko nesrećni, u potpunoj suprotnosti sa likom dvadesetogodišnjeg Džeka koji nema ništa, ali „živi punim plućima“, koji je snalažljiv, nestalan i sa izuzetnim talentom za crtanje koji nikada neće imati mogućnosti da ispolji. Upadi u životnu rutinu klase sa kojom nemaju kontakta i koji su na nivou incidenta i egzotike pokazuju ne samo koliko se pripadnici različitih klasa ne poznaju i ne razumeju međusobno, već i mržnju i odbojnost koju viša klasa gaji prema nižoj. Njihovi životni stilovi u potpunosti se razlikuju – svečani balovi, tračevi i bavljenje visokom politikom uz čašu brendija dijametralno su suprotni jeftinom pivu, muzici i plesu u potpalublju. Upoznajući jedno drugo, ali i sve nas, sa načinom života i životnom filozofijom klasa kojima pripadaju, Džek i Rouz postaju personifikacija socijalne istorije ranog dvadesetog veka. Iako ponekad prikaz klasa reprodukuje određene stereotipe i jednostranosti, klasna dinamika i klasni odnosi prilično su verni.

Izvor: Google
Izvor: Google

Samo potonuće i pogibija dve trećine putnika prikazuje nejednakost u prilikama koje različite klase imaju. Dok su neki putnici treće klase ostali zaključani u potpalublju bez ikakvih izgleda da se spasu, Rouz kao članica elite čak dva puta nalazi svoje mesto u čamcu za spasavanje. To se naravno nikome nije dogodilo u realnosti, ali istorijska činjenica jeste da u žurbi posada nije otključala sve izlaze iz potpalublja i da je u prvoj klasi preživelo 70% putnika (koji su se prvi i ukrcavali u poluprazne čamce), a u trećoj svega 30%. Takođe, tela poginulih putnika prve klase izvučena su iz vode i identifikovana (što je bilo važno za kasnije sporove i nasleđivanje njihove imovine) dok su tela koja nisu identifikovala, kao i ona koja su „sahranjena u moru“ bila uglavnom tela putnika treće klase. Ovaj primer jasno nego bilo šta druge prikazuje koliko je jedna klasa privilegovana u odnosu na druge.

Ovaj odnos je uporediv i sa današnjih društvom. Vek kasnije pravo na život postaje ekskluzivno pravo bogatih – dok ogroman broj ljudi umire na listi čekanja, Rokfeler je sebi omogućio čak sedam transplantacija srca pre nego što je umro u 102. godini, zdravstveno osiguranje postalo je privilegija, a pripadnici niže klase leče se SMS-ovima i donacijama. Fabrike koje zagađuju životnu sredinu preseljene su u zemlje trećeg sveta koje nemaju stroge regulative i gde ugrožavaju živote pripadnika tih naroda, izvori vode se privatizuju dok pola milijarde ljudi nema pristup pitkoj vodi (po podacima WaterAid-a), po podacima UN u svetu je 795 miliona gladnih, dok se u zapadnoj Evropi hrana baca u ogromnim količinama. Bez želje da zvučim apokaliptično, sve više deluje kao da živimo na jednom velikom Titaniku, a voda samo što nije probila u peti odeljak.

 

Piše: Nemanja Marinović

NO COMMENTS

Leave a Reply