Nemanja Marinović: Vakcine – apsolutno i nedvosmisleno DA

0
519

Prijavljena je epidemija malih boginja. Nije proglašena, već prijavljena, saopštio je “Batut”. Оd pоčеtkа оktоbrа, zаključnо sа 10. novembrom, u Srbiji je rеgistrоvаno ukupnо 98 slučајevа mаlih bоginjа, оd kојih su 24 lаbоrаtоriјski pоtvrđеnа u Institutu Tоrlаk, navodi Blic. Radi se o, pogađate, osobama koje su nevakcinisane, nepotpuno vakcinisane, ili nije poznat vakcinalni status.

Pareleno sa tim, nedavna tribina “Istina o MMR vakcini i vakcinaciji” prekinuta je od strane pojedinaca u publici koji su tvrdili da “male boginje nisu virus”, da se “od MMR-a umire”, kao i da “vakcine ne proverava niko, a one izazivaju autizam kod dece”, prenosi B92. Bolest koja je zahvaljući vakcinama decenijama gotovo iskorenjena se vratila, a nama na tribinama prisutni u publici pseudonaučnim argumentima objašnjavaju stručnjacima šta je dobro, a šta ne. Potpuno je bespotrebno bilo navoditi da je jedina teorija koja je dovela u vezu autizam i vakcinu zabranjena i povučena 1999. godine i da je njenom rodonačelniku, osuđenom zbog prevare, oduzeta dozvola za rad, o čemu je na tribini bilo reči, a što prenosi i N1. Ipak je merodavnije ono što možemo naći na ko zna kakvim internet sajtovima ili jutjub blogovima, a naravno da je sve što je teorija zavere i “raskrinkavanje farmakomafije” automatski validniji argument od svake nauke.

Provuče se tu i tamo po neki argument da smo “male boginje svi preležali kao mali i da nisu opasne”, nekih takođe informisanih komentatora koji ne razlikuju male boginje (morbile) i ovčje boginje (varičele). Ali to je već manje opasna tendencija. Tendencija zagovaranja nevakcinisanja, koja direktno dovodi u opasnost samo dete, ali i drugu decu, daleko je opasnija, posebno što je zagovaraju i pojedine poznate ličnosti koje o svemu imaju stav.

Na osnovu procene rizika možemo zaključiti da veći rizik nosi odluka da dete ne vakcinišemo, nego suprotno.

Hajde da ostavimo na stranu sve medicinske argumente i pokušamo da razmišljamo logički. Nije bitno što ne postoji potvrđena veza između vakcina i autizma, hajde da zamislimo da je opasnost realna. Ukoliko i postoje, tih slučajeva je izuzetno malo, toliko malo da su na nivou statističke greške. Ja u potpunosti mogu da razumem da roditelj kome dete oboli od autizma i koji veruje da je to posledica vakcine, to ne može posmatrati kao statističku grešku. Njemu je taj 0,000001 promil ceo svet. Međutim, kako treba da posmatraju to ostali roditelji ili budući roditelji. Imamo dve opcije – jedna je da vakcinišemo dete i da se nadamo da neće baš ono biti ta statistička greška. Druga je da nas savlada (ne)osnovani strah i da dete ne vakcinišemo pri čemu možemo biti apsolutno sigurni da će se zaraziti istog trenutka kada dovoljan broj roditelja postupi isto kao mi i male boginje se ponovo pojave, kao što su se pojavile. Ili kada to dete, kao veliki ili mali čovek, ode negde gde bolest još uvek nije iskorenjena. Dakle, imamo s jedne strane malu opasnost da će se nešto loše desiti i sa druge strane ogromnu opasnost da će se nešto loše desiti. Na osnovu procene rizika možemo zaključiti da veći rizik nosi odluka da dete ne vakcinišemo, nego suprotno.

Ovome treba dodati još jednu dimenziju. Potpuno je netačno shvatanje da je vakcinacija odluka na koju svaki roditelj ima pravo. Roditelj nema pravo da upravlja životom svog deteta, a dovođenje zdravlja i života deteta u rizik jeste zanemarivanje po mišljenju autora ovog teksta. To ne znači da su to nužno loši roditelji. Nekoliko ljudi koje poznajem nije vakcinisalo decu i svi su oni jako brižni i odgovorni roditelji, ali vakcinaciju odbijaju iz straha i zato što im je “ispran mozak” pseudoargumentima i teorijama zavere. Iz najbolje namere, želje da dete zaštite, zapravo ga (ne)svesno dovode u još veći rizik. Pritom, da ironija bude veća, to čine upravo roditelji koji su vakcinisani.

Još važnije, vakcinacija ne može biti odluka pojedinačnog roditelja jer ona nosi posledice ne samo po nevakcinisano dete, već i na javno zdravlje. Postoji određeni broj dece koja iz različitih razloga ne smeju da prime vakcinu. Tu decu celog života od zaraznih bolesti štiti kolektivni imunitet, činjenica da ukoliko smo svi vakcinisani bolest njima nema ko da prenese. Onog trenutka kada se usled skupa pojedinačnih roditeljskih odluka bolest vrati ona ugrožava i sve osobe koje iz drugih razloga nisu vakcinisane. Rizik se tada multiplicira i obuhvata nedužne osobe koje mogu biti kolateralna šteta nečijeg neznanja, straha ili neodgovornosti. Toliki rizik društvo ne sme da dopusti. I zato, kratko i jasno – DA, vakcinacija mora biti obavezna i mora biti prinudna. A medicina, kao nauka, dužna je da istraži sve slučajeve potencijalne štetnosti vakcine ili nekih njenih elemenata i detaljno istraži pod kojim okolnostima se kod koje dece mogu dogoditi opasne neželjene reakcije na vakcinu, kako bi bilo sprečeno da vakcinu prime deca koja se nalaze u tim okolnostima (određeno zdravstveno stanje i sl.) i kako bi se usmerili naučni napori da se vakcine modifikuju i budu još bezbednije nego što već jesu.

Piše: Nemanja Marinović