Zaljubili smo se zatvorenih očiju: Merlinka festival 2017

0
404
Photo: Vladimir Opsenica

Merlinka festival je opravdao svoj slogan, kao i najavljeni program. Kao jedan od medijskih sponzora festivala vrlo smo profesionalno shvatili svoj zadatak i kampovali sedam dana u Domu omladine pokušavajući da uhvatimo svaki trenutak.

Bićemo potpuno neskromni i realni u oceni da je panel „Seks rad i mediji: zašto (ne) danas“ koji smo održali pre samog otvaranja u velikoj meri obeležio festival. No, o tome ne bih dužio na ovom mestu, preći ću direktno na filmski program. Nakon panela usledila je izložba Vladice Čulića, a potom i svečano otvaranje na kome je nastupila Ida Prester. Filmski program otvorio je hrvatski film „Lavina“, komedija Stanislava Tomića koja je naišla na dobre reakcije publike. Nemoguće je prepričati celokupni sedmodnevni program koji je obuhvatio više od 20 dugometražnih i preko 50 kratkih filmova i ugostio više od 20 gostiju, uključujući i Robina Campilla, Bruce Labrucea, Lady Galore, Stanislava Tomića i druge. Bilo je upečatljivih momenata, poput dana holandskog filma koji je možda bio i najbolji deo programa, ili gostovanja pompezno najavljivanog i nagrađivanog režisera LGBT filma Bruca La Brucea koji se, budimo iskreni, nije pokazao preterano zanimljivim sagovornikom, a i sam film „Mizandristkinje“ ostavio je prilično ambivalentan utisak, negde između treš estetike i jeftinog humora na jednoj strani i mizoginije i antifeminizma na drugoj, sve to uvijeno u plašt skandala i senzacionalizma. Jednom rečju, bezvezno. Lady Galore je, nasuprot tome, bila simpatična, iako ću, kao i svake godine, zadržati pravo da ne mogu da razumem šta je toliko zanimljivo u tome što neki potpuni antitalenat obuče haljinu, stavi periku i otvara usta na plejbek. Posebno kad nakon toga ide film „Kraljica Amsterdama“, jedan od filmova koji portretišu drag kraljice koje, kako to često u filmovima bude prikazano, zapravo jesu talentovane. Čekamo da nam se takva dogodi i u Srbiji.

Dugometražnim filmovima se ne bih puno bavio jer ono što najviše prija na festivalu jesu zapravo kratki filmovi, iako bi trebalo vratiti koncept revije kratkih filmova koja ide svakog dana u određenom terminu, umesto  ovog maratona koji ide celog dana i maltene ga je nemoguće ispratiti. Elem, nekoliko njih ostavilo je prilično dobar utisak. Brazilski film „Ti“ snimljen sa iPhone 6s, koji zasigurno ima najmanji ili čak nikakav budžet, ubedljivo je najiskreniji i prati život mladića, žrtve homofobije, iz vizure njegovog najboljeg prijatelja koji pokušava da pronađe smisao u njegovoj smrti. Iako govori o konkretnom slučaju, u ovom klipu se može pronaći i Orlando masakr i Metju Šepard i svaka žrtva nasilja, ali i svako ko je LGBT ili poznaje nekog ko je LGBT i svakodnevno živi u strahu da se, ničim izazvano, to može nekom bliskom dogoditi. Svim fanovima Spilberga i „Ajkule“ sigurno će biti zanimljiv film „Lutkine oči“ u kome autor povlači psihološku paralelu između straha od ajkule i seksualnog identiteta. Film „Balerina“ o mladom crncu koji je istovremeno i bokser i drag kraljica u potpunosti ruši sve koncepte hegemonog maskuliniteta. O LGBT ljudima na Bliskom istoku malo se zna, o životu LGBT osoba u izbegličkim kampovima još manje, a o procesima koji se u njihovim glavama odvijaju gotovo ništa – film „Ožiljci“ govori upravo o tome. Na kraju, „Približavanje“, film koji u pola sata pokriva teme kao što su položaj romske zajednice u Češkoj, transrodnost, međugeneracijski jaz i sve to uz dozu humora i sa nultom patetikom – zaslužuje nagradu ove godine. Žiri se sa ovim ne bi složio, kao što i nije, ali nisam ni ja ni sa jednom njihovom odlukom do sada. Može mi se.

Piše: Nemanja Marinović