Žene kao pokretači velikih revolucionarnih epoha i dogadjaja

0
882

Mi tražimo da budemo prosvećene, da imamo posao, ne da bismo uzurpirale muški autoritet, već da bi nas muškarci više cenili… Mi tražimo da izađemo iz stanja ignorancije, da budemo sposobne da našoj deci damo zdravo i razumno obrazovanje kako bi od njih napravile podanike koji će biti dostojni toga da vam služe”.

Francuska revolucija se smatra prekretnicom i prelomnim trenutkom kojim je prekinut dug istorijski kontinuitet feudalizma, a takođe je snažno uticala na razvoj kapitalističkih odnosa na celom evropskom kontinentu.  Ogromne imovinske razlike među staležima, zahtevi za proglašenje ustava, industrijski napredak i razvoj kao i buržoazija koja je raspolagala najvećim bogatstvom u zemlji bez političke vlasti, nagovestili su promenu celog polit-ekonomskog, ali i društvenog sistema u Francuskoj, koji je rezultirao padom apsolutističke francuske monarhije. „Deklaracija prava čoveka i građanina“, doneta avgusta 1789. godine važi za najznačajniji dokument ove revolucije kojim su određena i zagarantovana prava svakom pojedincu u državi, bez obzira na pol, veru i imovinsko stanje, kao i jednakost gradjana pred zakonom. Svim građanima garantovano je pravo na slobodu, imovinu i bezbednost i otpor prema tlačenju. Par meseci pre „Deklaracije“ postojale su razne peticije koje su iskazivale nezadovoljstvo francuskih građanki svojim položajem u državi. Isticale su činjenicu da nisu imale mogućnosti da se školuju, radile su seoske poslove ili kao trgovkinje, ali nisu definisane prema zanimanju, već prema polu.

“Muškarci su zauzeli Bastilju, žene su zauzele kralja!”

Kritike, ali i radikalne poruke, bile su upućene i Generalnoj skupštini zbog činjenice da u njoj nema predstavnica gotovo polovine nacije što je značilo uvredu za ženski pol. U „Deklaraciji“ koja je usvojena na Skupštini, žene uopšte nisu pomenute pa je potvrđen takozvani Salijski zakon koji je uspostavljen tokom 16. veka i značio je isključenje žena iz nasleđivanja francuskog trona. Ovaj put, žene su izostavljene kao punopravni članovi nacije. Neke Francuskinje bile su nezadovoljne izrazom „prava čoveka/muškarca“, tako da su u dokumentu Pokret obraćanja Narodnoj skupštini u ime pola, insistirale na tome da “je prvo i najsvetije pravo čoveka/muškarca da svog saputnika učini srećnim”.  Druge su opet insistirale na tome da žene kao pol imaju političku ulogu kao citoyennes (građanke) čime bi „Deklaracija“ dobila pravi smisao i zaista izjednačila sve građane i građanke ove države bez obzira na njihovo mesto ili položaj u društvu. Oktobra meseca 1789. godine preko 6000 žena isprovociranih nestašicom hleba i visokim cenama u Parizu, pokrenulo je marš prema Versaju tražeći pomoć od kralja i Narodne skupštine čime su pokazale da su uistinu bile politički faktor revolucionarnih zbivanja u Francuskoj. Žensko učešće na protestima protiv vlasti u zemlji bilo je izraženo i u ranijim perodima  jer su smatrane odgovornim za hraniteljsku ulogu u svojim porodicama. One su uspele da nateraju kraljevsku porodicu da napusti dvorac u Versaju kako bi shvatila muku i namete njihovih sugrađana i sugrađanki, običnih ljudi koji su ispaštali kroz visoke poreske namete i povećanje cena. Proslavljeni francuski istoričar Žil Mišle kasnije je,  povodom ovog događaja, uskliknuo: “Muškarci su zauzeli Bastilju, žene su zauzele kralja!”

Optužba muškoj aristokratiji

Revolucionarne poruke su ponovo isticane. Francuskinje su ukazivale na to da je narod postao konačno slobodan, ali da postoji podela u društvu na trinaest miliona despota i trinaest miliona robova. U načelu je jednakost zagarantovana svima, ali je u praksi nije bilo. Predložile su Dekret Narodnoj skupštini kroz kojim su istakle svoje normativne zahteve o uređenosti francuskog društva. Ova značajna optužba “muškoj aristokratiji”, praćena je sa šest strana izveštaja o doprinosima žena u istoriji, koji su izvučeni iz mnoštva radova na ovu temu koji su kružili u to vreme. Ali to nije bilo sve. Anonimne autorke ovog teksta, pozivajući se na ženske talente i naglašavajući moć seksualne privlačnosti žena u odnosu na  muškarce, faktor koji je mogao biti i koji je trebalo da bude protivteža samom činu inkorporisanja žena u javne stvari,  nastavile su: “Dajte nam mogućnost da radimo kao i vi, i sa vama, za slavu i sreću francuskog naroda”.

Narodna skuština usvojila je reformističke težnje francuskih revolucionarki čime je ispravila dugovekovnu nepravdu.
Sve privilegije za muški pol su u potpunosti i neosporivo ukinute u celoj Francuskoj; Ženski pol će uvek uživati istu slobodu, povlastice, prava i ugled kao i muški pol; Muški rod neće se više smatrati, čak ni u oblasti gramatike, plemenitijim rodom, pošto bi svi rodovi, svi polovi, i sva bića trebalo da budu jednako plemeniti; Da nošenje pantalona ne bude više isključiva privilegija muškog pola, nego da svi polovi imaju pravo da ih nose; Kada vojnik, iz kukavičluka, kompromituje čast Francuske, ne sme više biti degradiran na način kao što običaj nalaže, tako što će nositi žensku odeću; stoga što dva pola u očima ljudi moraju biti jednako časna, on bi, od sada, bio kažnjavan na taj način što bi se njegov pol smatrao neutralanim; Sve osobe ženskog pola, bez izuzetka, moraju biti primljene u oblasne i okružne skupštine, na mesta u upravi, i čak kao poslanice u Narodnu skupštinu, sve dok ispunjavaju uslove koji su navedeni u izbornim zakonima. One bi imale kako savetodavne glasove, tako i glasove odlučivanja… ; One takođe mogu biti naimenovane za sudije: ne postoji bolji način da se usklade javnost i sudovi nego da zaseda lepota i da se vidi graciznost kako predsedava;

9493ac771109e6bb406065918a920613

“Ko vam je dao suvereni autoritet da potčinite moj pol?!”

Markiz de Kondors, jedan od najvećih humanističkih mislilaca francuskog prosvetiteljstva, revolucionar, matematičar i filozof je otvoreno govorio da sva „ljudska bića, oba pola, poseduju prirodna prava zasnovana na zajedničkim temeljima u razumu”. Dramska spisateljica Olimpija de Guž je radikalnije govorila o polnim nejednakostima i rekla : “Muškarci, da li ste sposobni da budete pravedni? Žena vam postavlja ovo pitanje… Kažite mi! Ko vam je dao suvereni autoritet da potčinite moj pol?“. Potom je pozvala na narodnu skupštinu žena – majki, kćerki, sestara – i na usvajanje Deklaracije prava žena i (ženskih) građana.

Kritikujući “Deklaraciju prava čoveka i građanina”, koja je definisala naciju kao izvor svakog suvereniteta, Olimpija de Guž je usvojila i redefinisala pojam nacije kao uniju žene i muškarca. U sedamnaest odvojenih članova pozvala  je na jednako učešće i jednak tretman oba pola pred zakonom, koje je učešće zasnovano na prirodnim zakonima i razumu. Ali bila je posebno rečita po pitanju nacionalnog obrazovanja i bračnih ugovora. Improvizujući na Rusoovom pojmu društvenog ugovora, “Deklaracija” de Guž završena je zapanjujuće modernim “modelom društvenog ugovora između muškarca i žene”. Ipak, postojali su u protivnici emancipacije žena u društvenim, političkim i ekonomskim odnosima. Jedan od poznatijih bio je Prudon, republikanski novinar koji je 1848. godine istakao da je opšte pravo glasa veoma lose po državu i da žene ne smeju da napuštaju domaćinstvo.

“Žene su birači koji imaju pravo pod jednakim uvjetima kao i muškarci“.

U Francuskoj je biračko pravo na žene prošireno 1945. godine, gotovo stotinu godina nakon što je uvedeno opšte pravo glasa za sve muškarce iz te zemlje.

Na taj istorijski dan za Francuskinje, privremena vlada generala de Gola u Alžiru, propisala je da su “žene birači koji imaju pravo pod jednakim uvjetima kao i muškarci“. Dve i po godine godine kasnije, preambula Ustava uključila je ovo načelo među temeljna načela Republike Francuske, koje je ženama jamčilo jednaka prava kao i muškarcima u svim sferama života.

Tek nakon Drugog svetskog rata, žene su u svetu počele masovnije dobijati pravo glasa.

Žene su bile značajan faktor i u petrovgradskoj revoluciji, kada su u tom gradu zbog problema snabdevanja hrane izbili veliki neredi. 8. marta 1917. godine žene su izašle na ulicu i protestovale usled velikih ekonomskih nezadovoljstava koje su bile posledice I svetskog rata iz koga je Rusija izašla ranije u odnosu na ostale države. „Revoluciju su započele gladne žene i gladna deca, tražeći hleb. Oni su počeli sa demoliranjem tramvajskih vagona i malih prodavnica. Tek nakon toga ženama su se pridružili radnici i političari i svi zajedno su poželeli da promene državno uređenje“, opisao je ove događaje sociolog Pitirim Sorokin.

Nakon toga krenula je lančana reakcija, a demonstracijama se priključuju muškarci što je uskoro rezultiralo i padom monarhije. Tako je započela Februarska revolucija koja je promenila politički i ekonomski sistem dojučerašnje carevine iz koje je nastala socijalistička republika.

 

Piše: Petar Ranković

Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” u organizaciji “Centra za marginu”