Život sa HIV-om u Srbiji: Osećao sam se kao roba sa rokom trajanja

0
60

,,Sedim u čekaonici već sat vremena i pokušavam da skrenem misli. Tešim sebe – sigurno je sve u redu, daj opusti se malo, sav si se preznojio”, ovim rečima Darko opisuje svoje stanje tik pre nego što je čuo svoje ime i ušao u ordinaciju u kojoj ga je čekala doktorka Mila, sa belim papirom u rukama.

,,Nažalost, Darko, tvoj test je pozitivan.” – to je sve što je čuo i neprestano mu je odzvanjalo u glavi, ostatka razgovora se, kaže, ni ne seća.  Kada je izašao sa Studentske poliklinike, otišao je u Tašmajdanski park, seo na klupu i počeo da plače: ,,Gledao sam u ljude koji su prolazili i sve vreme sam u glavi bio besan na njih, govorio sam u sebi – lako je vama, vi ste zdravi, ja sam sad običan sidaš. Osećao sam se kao roba sa rokom trajanja.”

Danas više ne misli tako. Darko sada ima 26 godina i već 3 godine, kako sam kaže, ,,gura“ sa HIV-om: ,,U životu mi se za ove tri godine svašta izdešavalo. Morao sam da postanem odgovorniji i prema sebi, ali i prema drugima.“ Dok sedi u kafiću preko puta banke u kojoj već osam meseci radi kao službenik, ovaj svršeni student Visoke poslovne škole, čistog lica, bez plavih podočnjaka koji bi bar na neki način nagovestili neki zdravstveni problem, izgleda zdravije od većine umornih ljudi koji su se u tom trenutku našli u njegovoj okolini. Osim što sada radi, kaže da mu se život od kada je saznao da ima ovaj virus nije previše promenio. Još uvek ide vikendom sa društvom iz srednje škole na fudbal, izlazi, putuje, samo što je pored starih navika dobio još jednu, manje prijatnu, a to je da svakog dana  mora da pije određenu dozu lekova. ,,Kada sam prestao da koristim alarm na telefonu koji me opominje da treba da popijem svoje lekove, postao sam svestan da je bolest već uveliko sastavni deo mene“, kaže Darko.

Kada navika postane panika

Sama čekaonica klinike u kojoj se ljudi u situaciji sličnoj Darkovoj nađu bar jednom na svakih šest meseci kada dođu na kontrolu izgleda isto kao i čekaonice u bilo kom Domu zdravlja u koji odlazimo kada se razbolimo: ,,Nema pravila. Ima i siromašnih, neobrazovanih i obrazovanih, starih, mladih, pogađa sve, kao i svaka bolest“,  objašnjava. Na zidovima su izlepljeni posteri o tome kako se zaštititi od HIV-a, ali pošto je za to uglavnom već kasno, zalepljeni su i oni koji govore o tome kako zaštititi druge. Darko kaže da mu ti posteri smetaju i da ima osećaj kao da ga opominju i vraćaju u vreme ranog detinjstva kada roditelji viču na vas jer ste razbili nešto, a šteta je već učinjena. Stalno mu kroz glavu prolazi kako je sve moglo da bude mnogo drugačije, ali za svoju situaciju, pored osobe koja mu je virus prenela, krivi i svoju nepažnju misleći da to ne može njemu da se desi.                                                                                                                            

Od početka pije terapiju koja mu se za ove tri godine samo jednom promenila. Bilo je to u martu prošle godine kada je danima imao mučnine i vrtoglavice: ,,Odmah sam se uplašio i pomislio na ono najgore, na klinici su obavili testiranje, promenili mi deo terapije i vremenom mi je bilo bolje“, navodi Darko.  Jedna od pozitivnih stvari kod terapije je to što je za sad besplatna, da je drugačije mnogi ne bi mogli da je priušte. Dok priča o ovome glas mu drhti i nemoguće je ne primetiti nelagodnost, kao da jedva čeka da bar malo skrenemo sa teme.

Aktivizam kao borba protiv realizma

,,Doneo sam ti neke brošure iz svoje organizacije, mogu da ti pomognu kod pisanja, podeli ih i svom društvu.“, govori mi dok ih vadi iz torbe, uz dodatno objašnjenje da se centru pridružio posle incidenta u stomatološkoj ordinaciji kada su pacijenti u čekaonici greškom medicinske sestre saznali da on ima HIV i žustro odbili da on pre njih ode na pregled, plašeći se da će ih zaraziti.

U centru se, pored pružanja podrške i saveta novoobolelima, bave i obezbeđivanjem kvalitetnijih uslova lečenja pre svega uticanjem na nadležne organe da se kod nas što pre uvedu testovi na rezistenciju kojih još uvek nema, ali i prikupljanjem potpisa za peticiju kako bi se na listu dostupnih lekova uvrstili i neki novi. ,,Svi obećaju i posle nas ignorišu, nije mi to smetalo sve do sad jer ovi nadležni kao da ne shvataju da ta terapija, iako je prevaziđena, nama treba.“, kaže on. Pije je neprestano svakog dana već tri godine. I sam kaže da je svestan da  je finansijska situacija takva da nema para za bolje. Njemu oni za sad nisu potrebni jer se oseća dobro i nije imao problema, ali je kroz rad u organizaciji sreo ljude kojima se postepeno javljaju različiti problemi, ne sa HIV-om, već druge posledice zbog dugogodišnjeg uzimanja terapije. Jedino što mu smeta više od terapije jeste ponašanje okoline, koja kao da ne želi da razume njihov problem i unapred ih odbacuje i etiketira kao narkomane, homoseksualce i potencijalnu opasnost zbog moguće zaraze, uglavnom zbog neznanja.

,,Vi zdravi ste veća opasnost za nas nego mi za vas. Vi se nas bojite, a nama je mnogo gore kada krene sezona gripa i prehlada jer ono što ćete vi brzo odležati, nas može da natera da završimo na klinici. Ljudi treba da shvate da mi nismo bolesni, nama je samo imunitet otišao”, zaključuje Darko na kraju našeg razgovora.

Piše: Marija Milutinović
Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu

 


LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here