U petak, 27. oktobra 2017. godine, u okviru Trećeg konferencije “The Global Human Rights Forums” u organizaciji Centra za marginu, održana je panel diskusija na temu dečijeg rada u kapitalizmu. Ovu temu su kroz svoje podteme predstavili Emili Fink ispred Unitas Fonda, Mina Lukić, koordinatorka „Svratišta“ za decu uključenu u život i/ili rad na ulici i Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije. Dečiji rad posmatran je kroz tri bitne perspektive – rizik od trafikinga, dečiji rad na ulici i dualno obrazovanje kao mogući izvor radne eksploatacije dece.
Emili Fink je predstavila projekat o edukaciji i prevenciji rizika od trgovine ljudima koji Unitas Fond sprovodi od 2015. godine, uz pomoć Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, kao i Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima Republike Srbije. Trgovina ljudima se može shvatiti kao „moderni oblik ropstva“, kako u komercijalne, tako i u svrhe eksploatacije. Statistika kaže da u 2016. godini postoji više od 40,000,000 žrtava trgovine ljudima, gde je zarada bila veća od 150 milijardi dolara. Uz pomoć programa edukovano je 80 trenera, koji su od početka nove školske 2016. godine krenuli u edukaciju učenika osnovnih i srednjih škola Republike Srbije. Cilj je da se kroz edukaciju, pored samog informisanja mladih, podigne svest o značaju ove tematike. Dokumentarno-igrani film „Posmatrači“, koji je baziran na istinitim pričama, podržan je i od strane Radio-televizije Srbije i puštan u osnovnim i srednjim školama širom Srbije. Pored filma i predavanja u školama, edukacija se sprovodila i putem edukacionih festivala i sportskih turnira. Na ovaj način su, kako je Emili u svom izlaganju navela, „materijali za edukaciju najvrednija igračka u rukama deteta“. Takođe, Emili je poručila da ovaj problem možemo da prevaziđemo samo ukoliko pričamo, delimo informacije i najbitnije – delujemo.
Mina Lukić dolazi iz organizacije “Centar za integraciju mladih” koja je osnovana 2004. godine i jedina je organizacija čiji je cilj da omogući jednake šanse za razvoj kapaciteta svakog pojedinačnog deteta uključenog u život ili rad na ulici i deteta koje je u riziku da to postane. 2007. godine organizacija je otvorila prvo Svratište za decu, a nakon tri godine i drugo na Novom Beogradu. Svratište je licencirana usluga za decu od 5 do 15 godina koja pruža kompletnu podršku: od zadovoljavanja osnovnih egzistencijalnih potreba (hrana, čista odeća i obuća, osnovna higijena i sl), preko rešavanja problema dokumentacije, do edukacije i integracije u šire društvo. Mina Lukić je naglasila da je važno razumeti da, kada je u pitanju dečiji rad na ulicama Beograda, on nije deo organizovanih kriminalnih aktivnosti. Iz iskustva CIM-a, ovi slučajevi čine 20% i njima se pristupa na poseban način, uz poštovanje jasne procedure gde se uključuje policija i Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima. U najvećem broju slučajeva, radi se o situaciji ekstremnog siromaštva. Deca koja rade na ulici su deca koja dolaze iz egzistencijalno ugroženih porodica i prošnja, prodavanje papirnatih maramica ili sakupljanje sekundarnih sirovina sa roditeljima im je jedini način da zarade i prežive. Na kraju izlaganja pušten je i kratak film o deci iz “Svratišta” koji ilustruje šta njima i njihovim porodicama znači ova usluga.
Govoreći na temu dualnog obrazovanja Vladimir Simović je izneo niz činjenica o stopi nezaposlenosti u Srbiji, tranziciji, privatizaciji i ostalim problemima sa kojima se Srbija suočava, kako bi učesnicima pružio uvid u društveni kontekst u kome se ovaj model stručnog obrazovanja uvodi. Dualno obrazovanje je sistem edukacije u kome učenici srednjih stručnih škola, pored redovne nastave u školi, obavezan deo nastave provode na stručnoj praksi. Ovaj sistem već postoji u najrazvijenijim zemljama Evrope koje su ekonomski stabilne i koje su se godinama spremale za ovaj model, što sa Srbijom nije slučaj. Zakon u Srbiji, koji još uvek nije izglasan, ali se to očekuje uskoro, za razliku od sličnih zakona u drugim zemljama ne podrazumeva obavezu kompanije da zaposli učenika koji je na stručnoj praksi, niti mogućnost da učenik koji upisuje školu koja ima saradnju sa određenom kompanijom samostalno donese odluku o tome da li želi praksu u toj kompaniji. On takođe podrazumeva rad bez ugovora o radu i niske dnevnice, tako da se ulaskom dece na tržište rada obara ukupna cena rada i stvara jeftina radna snaga što odgovara jedino kompanijama, ali se u zemlji sa visokom stopom nezaposlenosti i siromaštva to predstavlja kao dobar model jer omogućava porodicama da deca na ovaj način mogu da doprinesu kućnom budžetu.
Milana Veljko
