Piše: Uroš Kuzmanović
Foto: Visualhunt.com
Anohni je Ona. Važno je odmah naznačiti to pre bilo kakve dalje analize jer je ta rodna određenost nešto što je njoj veoma važno i što treba strogo poštovati kada se govori o njenom liku i delu. Čitav rad jednog umetnika treba biti razumevan kontekstualno imajući u vidu kolosalne trenutke koje umetnik doživi, a nešto toliko delikatno i duboko intimno kao osećanje kategorije roda koje je u neskladu sa kategorijom pola dobijenom pri rođenju svakako ostavlja tragove i manifestacije u umetničkom radu nekoga ko kroz taj unutrašnji sukob prođe.
Anohni je rođena kao Antony Hegarty, 1971. godine u Velikoj Britaniji. Sa 10 godina, njena porodica se preselila u Sjedinjene Američke Države gde je Anohni i otpočela svoj umetnički pohod. U formalnom, biografskom smislu teško je precizno posložiti događaje koji su sačinjavali njenu umetničku trajektoriju jer to možda nekada nije sasvim ni važno, a posebno kada je reč o toliko slobodnom i neuhvatljivom umu sa izvanrednim talentom. Anohni je upisala studije eksperimentalnog teatra 1990. godine, a već 1992. godine se pridružila avangardnoj trupi „drag“ umetnika sa kojom kreće da nastupa po barovima Njujorka. Od samih početaka, njena muzika i uopšte umetnost je bila daleko od komercijalne. „Underground“ alternativna kultura jeste kultura kojoj je Anohni pripadala – intimnija, raskošnija duhom, slobodnija, motivisana umetnošću radi umetnosti. Prvi bend čiji je bila osnivač i sa kojim je uživala značajnija umetnička priznanja jeste bio Antony and the Johnsons nazvan prema Marši Džonson, američkoj aktivistkinji za prava LGBT zajednice i samoprozvanoj „drag queen“, stradaloj pod sumnjivim okolnostima 1992. godine. Usledili su nastupi, različiti performansi i upoznavanja sa cenjenim pevačima iz umetničkih krugova Njujorka poput Lu Rida, legende benda The Velvet Underground, te je širi auditorijum počeo da ima uvid u muziku koju ona pravi, ali je i dalje to ostajalo u granicama nekomercijalne muzike. Anohni je kroz karijeru sarađivala i sa Marinom Abramović, „freak folk“ sastavom CocoRosie, Boy George – om, Naomi Campbell, Björk. Žanr muzike koju Anohni izvodi se godinama pomalo menjao. Isprva, u vreme Antony and the Johnsons ere, to je bio „baroque pop“, „art pop“, „chamber pop“ koji je fantastično bio uklopljen sa njenim voluminoznim glasom koji obuzima prostor i stvara specifičnu atmosferu. Sa tim bendom je snimila šest albuma u rasponu od 2000. do 2014. godine od kojih su prema kritičarima sa portala pitchfork.com najuspešniji bili albumi I Am a Bird Now iz 2005. godine i The Crying Light iz 2009. godine. Teme koje su bile zastupljene na ovim albumima su bile (ne)pripadanje, ljubav, smrt, sloboda, usamljenost, nesigurnost, bol – osećanja zatočena u najdubljim ponorima ljudske prirode. Estetika tih albuma je suptilno mračna, istovremeno morbidna i nežna.
Pod imenom Anohni, snimila je jedan album, Hopelesness, 2016. godine i jedan EP (Extended Play), Paradise godinu dana kasnije. Sa promenom imena i sa početkom korišćenja lične zamenice koja označava ženski rod u javnosti, došlo je do nekih promena i u njenom muzičkom identitetu i u društvenom delovanju. Izložbom i performansom „FUTURE FEMINISM“ ukazala je na značaj žena u društvu i na moć koje one mogu i moraju da ostvare. Bila je druga trans osoba nominovana za Oskara za pesmu „Manta Ray“ iz filma „U trci sa izumiranjem“ (Racing Extinction) zajedno sa muzičarem J.Ralph – om čime je još više podignuta svest o trans osobama u društvu. Da li su promene u njenom stvaralaštvu bile uzrokovane tim svojevrsnim psihičkim rasterećenjem koje je nastupilo medijskim prepoznavanjem da je žena ili su, pak, bile posledica gorućih društvenih pojava u svetu i odgovor su bile na njih, ili su bile spoj svega pomenutog? To se teško tvrditi, ali je evidentno da su melodije, aranžmani, a i tekstovi sada imali potpuno drugačiju funkciju. Naime, izuzetno uspešnim albumom Hopelesness, Anohni je postala prava revolucionarka: politički angažovani tekstovi koji kritikuju Obamu, tadašnjeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država, tekstovi o zloupotrebi bespilotnih letelica, o smrtnoj kazni, o ekološkoj nemarnosti, o krizama, o jednom opštem beznađu koje je zahvatilo čitavu planetu. Muzika je postala više „electropop“, „experimental“, „dance“, „synth pop“ i ostavlja potpuno drugačiji utisak na slušaoca i odašilje agresivniju, buntovniju energiju koja upozorava, stvara se tenzija i zahteva se revolt.
Dve struje u mišljenju se mogu uočiti ako se posmatra njen umetnički opus – dva su načina borbe sa sobom i sa svetom koji je okružuje. Prvi način, ispoljen najviše tokom Antony and the Johnsons perioda, ličnije je prirode i ima za cilj pronalaženje sebe u vremenu i prostoru, zalečenje osetljivog sebe u svetu takvom teskobnom i krutom i zaista predstavlja početak života jednog umetnika, koji sumnja, koji strepi, početak sebe. Drugi način borbe, Anohni, snažna, trans žena sprovodi na nivou društva kroz beskompromisnu i brutalnu angažovanost, šaljući protestnu poruku svetu poput nekog književnog manifesta kojim se poziva na promene i kojim se remeti poredak. Ovaj razvojni put obojen magičnom, sveprisutnom dualnošću svesti od benda Antony and the Johnsons do umetnice Anohni je nešto što fascinira i duhovno nadahnjuje jer oslikava put ka samoostvarenju, ka potpunom saglasju duha i tela.
Na poslednjem muzičkom projektu Paradise, koji nije bio dovoljno dugačak da bi bio album niti je bio dovoljno kratak da bi bio singl postojala je jedna bonus pesma. Ona nosi naziv „I Never Stopped Loving You“ i do nje se moglo doći samo poštujući ono što je Anohni napisala na svom Fejsbuk nalogu, 15. marta 2017. godine. U tom postu je bilo napisano: „ukoliko želite poslednju pesmu sa Paradise – a, pošaljite imejl na anohni@rebismusic.com i podelite sa mnom u rečenici ili dve ono do čega vam je najviše stalo ili planove, želje za budućnost. Pošaljite mi to umesto dolara koji biste mi poslali nekada davno. Cena za ovu pesmu jeste gest anonimne ranjivosti. To je možda previše skupo za neke od vas i to je potpuno okej.“
Ja sam učestvovao u ovom neuobičajenom performansu i posedujem tu pesmu i dalje. U mejlu koji je stigao kao odgovor, pored linka gde se pesma može preuzeti pisalo je i „Evo moje pesme I NEVER STOPPED LOVING YOU. Mislim o Zemlji, o Njenoj izdržljivosti i o tome kako nam Ona neumorno pruža. Njena velikodušnost je koren naših života. Molim te da ne deliš ovu pesmu na internetu niti sa drugima. Ako žele da je čuju, reci im da mi samo pošalju poruku i ja ću im je poslati. Ostavimo vrata otvorenim i drugima za ovo iskustvo. Hvala ti za ovo.“ Posmatrano iz umetničke perspektive, mislim da je ovaj čin blago jednog beskrajnog uma koje žudi za iskonskom, sirovom lepotom i bliskošću i za razmenom tananih, najsvetijih osećanja.
