Piše: Tamara Urošević
Barbika ove godine slavi 60. rođendan. Počev od 1959. godine kada je i nastala, menjala je svoj izgled u skladu sa potrebama svakodnevnice i tržišnim zahtevima. Kompanija Mattel često je na meti kritika zbog Barbikinog izgleda koji se uprkos promenama, ironično, ne menja. Bilo da Barbika dobije drugačiju odeću, ili boju kože, ili pak status – naučnica, veterinarka, umetnica itd. njen prvobitni izgled ostaje ukalupljen. I ako je antropomorfološki gledano, nemoguće Barbikine proporcije izmestiti iz sveta igračaka u svet živih ljudi (kada bi neka žena pokušala da izgleda kao Barbi lutka, bilo bi nezamislivo, jer položaj njenog tela i proporcije odgovaraju samo hodu četvoronoške), ona ipak godinama nameće ideal lepote devojčicama.
Istina, kompanija Mattel odgovara željama kupaca, tj. zahtevima tržišta, pa je tako odlučila da na jesen Barbikinog 60. rođendana, lansira Barbi lutku koja će biti u invalidskim kolicima i koja će imati protetsku nogu, a koja je novi deo linije „Barbie Fashionista“ i odgovara kolekciji „Made To Move“. I ako se tokom godina Barbika menjala, mada je mahom uvek ostajala bela, mršava i sa dugom plavom kosom, ove godine kompanija odgovara na zahteve kupaca da Barbika postane inkluzivnija i prepozna ljude sa invaliditetom. Kako bi pravilno predstavili osobe sa invaliditetom, Mattel je sa njima radio na kreiranju Barbikinih invalidskih kolica i protezom udova. Osim što su radili sa timom na UCLA, sarađivali su i sa dvanaestogodišnjim Džordanom Riversom, koji i sam ima protezu. Džordan je pomogao dizajnerskom timu oko detalja o protetskim ekstremitetima, kao što je i zahtev da postoji mogućnost uklanjanja proteze sa igračke, kako bi protetski rad bio realniji.
Međutim, Barbika nije prva a ni jedina igračka koja prepoznaje ljude sa invaliditetom. U okviru kampanje #ToyLikeMe, koju je započela novinarka Rebeka Atkinson sa željom da igračke više uključuju invaliditete, još pre par godina Melisa Mostin koja je rođena sa potpunim oštećenjem sluha, odlučila je da (re)dizajnira igračke koje će predstavljati i decu sa invaliditetom. Njena ćerka ima cerebralnu paralizu, pa ju je to motivisalo na ovaj korak: predstavljanje lutaka koje pokazuju različita odrastanja dece. Nadovezujući se na njenu ideju, britanska kompanije Makies počela je da proizvodi kolica, štake, slušne aparate itd. Takođe, na njihovom sajtu deca mogu sama da dizajniraju lutku po uzoru na sebe.
Kako je kampanja #ToyLikeMe dobila globalne razmere, počele su i druge velike kompanije da se pozivaju u cilju prepoznavanja značaja inkluzivnosti kroz igračke; tako je i kompaniji Lego upućen zahtev: „Dragi Lego, molim te budi prvi koji će izmestiti invalidnost iz bolničkog seta igračaka.“
Ipak, istraživanja koja se bave time kako lutke sa invaliditetima utiču na mlade ljude sa invaliditetom su ograničena jer ne postoji izobilje predstavljanja invaliditeta u igračkama. Shodno tome, o najnovijoj kampanji kompanije Mattel, razgovarala sam sa Milesom Milinković-teoretičarkom feminističke teorije invalidnosti i aktivistkinjom. Interesovalo me je kako osobe sa invaliditetom odrastaju sa igračkama koje nisu poput njih, da li oni to vide kao nešto važno i kojim su se mehanizmima služili u detinjstvu, ali i kako komentariše Barbiku u invalidskim kolicima. Milesa kaže da se ne seća specijalizovanih igrački ali da je umela da se igra sa lutkama i medama kojima je umela ponekad da otpadne ruka ili noga, ali nisu nikada takve lutke etiketirali kao manje lepe ili manje vredne. Kao odgovor na pitanje da li novu verziju Barbi lutke tumači kao nešto pozitivno ili negativno, odgovara:
„Ja generalno imam problem sa predstavom osoba sa invaliditetom na način koji je „oku ugodan“. Kao kad u filmove stave osobe sa tipičnom građom u kolica… Invaliditet obično nije to. Invaliditet najčešće podrazumeva tzv. deformitet, odnosno netipična tela. Barbi u kolicima je, koliko sam ja shvatila, i dalje tipična Barbika u kolicima. To znači da sa njom mogu da se identifikuju samo deca (koja su pretpostavljam retka) koja imaju stečeni invaliditet; te devojčice će i dalje hteti da budu mršave, lepe, sa velikim grudima i dugom kosom, a zapravo deca sa urođenim invaliditetom imaju netipična tela i lica… Možda kao mali pomak sve to nije loše, možda je ovo pokušaj da se i u igračke utka deo stvarnosti – postojanje drugačijih. Međutim, kad Barbika bude prestala da nameće ideale lepote, možda će i Barbika sa invaliditetom biti približnija stvarnim telima sa invaliditetom.“
Kako bih proširila svoje istraživanje, kontaktirala sam i „Portal o invalidnosti“ koji je na svom facebook profilu podelio vest o novoj Barbiki u kolicima. Upitala sam za stav, pozitivno ili negativno gledište, kao i šta to znači sa osobe sa invaliditetom, Marija Čanak ispred Portala odgovara: „U kontekstu priče o diverzitetu, verujem da razvrstavanje stvari na pozitivne i negativne nije naročito produktivno.“
Ipak, nova verzija Barbi lutke i nije tako nova. Naime, još 1997. godine Mattel je lansirao prvu Barbi lutku u invalidskim kolicima. Istražujući društvene mreže naišla sam na profil Hana Kokroft – paraolimpijske šampionke u trci u invalidskim kolicima. Ona se za list „Metro“ pohvalila kako je za svoj peti rođendan dobila Barbi lutku u kolicima kada je kompanija Mattel lansirala „Share a Smile Becky“ lutku. Međutim, ova lutka se nije dugo zadržala na policama prodavnica jer su kupci shvatili da se takva lutka ne uklapa u Barbikinu kuću snova, te je samo nakon dve nedelje bila povučena iz prodaje. Nakon 1997. godine, kada je ova serija izašla na tršite, a iste te godine bila i povučena sa tržišta, 2000. godine pojavila se Barbi – učiteljica znakovnog jezika, koja se danas smatra kolekcionarskim primerkom jer je vrlo teško doći do iste.
Da li se Barbika razvija po želji kupaca, ili je pak to želja kompanije Mattel i zakon tržišta, te tako i surovosti kapitalizma, ostaje da vidimo do neke naredne proslave Barbikinog rođendana.
Autorka teksta je alumnistkinja Škole medijske pismenosti
