Piše: Nemanja Marinović
Izbor za pesmu Evrovizije ove godine se održava u Tel Avivu, a Srbija je izabrala još jednog predstavnika sa kojim jedva da imamo ikakve šanse da se plasiramo u finale. Za ovaj festival će se često čuti da je „generički“, te da postoji recept za dobar plasman, no nekako kada su pobednici u pitanju uvek važi jedno jedinstveno pravilo – originalnost. Ono što mi nemamo već deceniju unazad. Pobeđivale su i balade i brze pesme, različiti stilovi, jezici, ali jednu stvar je većina njih imala – jasnu poruku. Evrovizija je vremenom postala takmičenje društveno angažovanog popa, verovatno jedinog muzičkog pravca koji u Srbiji ne postoji.
Da, to znači da je takmičenje politizovano. Kada kažem politizovano, ne mislim na onu klasičnu „kako mali Perica zamišlja Evroviziju“ priču u kojoj sede neki ljudi i odlučuju unapred pobednika, pa onda kalkulišu sa glasovima 40 zemalja i njihovim televotingom. Ne mislim čak ni na „komšijsko glasanje“ koje je, uprkos uvođenju žirija, u nekim zemljama (čitaj: na Balkanu) još uvek izraženo. Mislim na to da je Evrovizija takmičenje nastalo iz političkih razloga, kako bi se muzikom izgradili mostovi između zemalja Evrope nakon drugog svetskog rata, a da je zbog svoje inkluzivnosti vremenom postala platforma koja je omogućila da se čuje glas marginalizovanih i ESC scena je često korišćena u tu svrhu. Sve te poruke su, uprkos tome što Evrovizija zabranjuje političke parole, ipak sve do jedna političke. Kao što je potpuno politička stvar pokušaj da se zbog situacije u Palestini izmesti takmičenje iz Tel Aviva zato što Izrael krši ljudska prava Palestinaca i uključen je u ratni sukob, što je izuzetno licemerno, posebno kada dolazi iz zemalja koje su u organizacijama koje vode ratne sukobe po celom svetu. No, to je neka druga priča.
Kada pogledamo unazad, najčešće reči u evrovizijskim pesmama su „mir“ i „ljubav“, a ako analiziramo samo nekoliko poslednjih godina, većina pobednika je imala političku poruku ili neki jasan manifest u svom nastupu, bilo to direktno kao u Džamalinoj pesmi „1944“ ili pesmi „Toy“, bilo to kompletnim performansom poput onog koji je priredila Končita, ili suptilnije u osnažujućoj pesmi „Heroes“ ili kroz celokupni paket koji je imao portugalski pobednik koji je želeo da „vrati pravu muziku“. Jedini recept jeste jasna poruka i originalan nastup. Na kraju krajeva, Marija Šerifović je takođe pobedila zbog efektne pesme i kvir elemenata jer, uprkos tome što tada nije bila autovana, njen celokupan performans je u velikoj meri bio kvir. I Evrovizija voli hrabrost, a to je ono što je falilo i našim najboljim predstavnicima.
U prvim godinama našeg izuzetno uspešnog povratka osnovna ideja je bila da se propagira ono što su oni koji su selektovali pesme smatrali kulturom i tradicijom naših naroda – srpskog i crnogorskog. Tako nas predstavlja „Lane moje“, gde Joksimović pokušava da proda svoju muziku kao tradicionalni srpski melos, a već naredne godine želi da to ponovi sa „Jutrom“ u izvođenju Jelene Tomašević, kada su ga u sprečili Crnogorci koji su pak plasirali svoj melos u pesmi „Zauvijek moja“. Nacionalni izbori u to vreme služili su kao poligon za merenje političke snage u zemlji koja je već uveliko bila zrela za razdvajanje, što se i desilo nakon velikog skandala u Sava Centru 2006-e godine, gde je publika izviždala grupu No Name koja je ponovo pobedila na Evrop(j)esmi, nakon skandaloznog glasanja crnogorskog žirija koji srpskim takmičarima gotovo da nije davao bodove. Ovaj boy bend je tada izmanipulisan za političke ciljeve i bačen u vatru iako, iskreno govoreći, nije bio ništa lošiji od srpskih bedova, poput grupe Peti element, pulena Kristine Kovač, koji su takođe imali uspešne festivalske nastupe, a na samoj Evroviziji 2005-e crnogorski bend imao je čak jedan od boljih plasmana naših zemalja. Ono što im je prošlo te godine, nije moglo da prođe i naredne jer se baš tad dogodila jedina dobra Beovizija u istoriji i pesme „Ludi letnji ples“ i „Romale Romali“, tako da je skandal bio neizbežan. Ono što je zanimljivo jeste da su skandali i spekulacije o nameštanju festivalu pratile Beoviziju svake godine. Te iste 2006-e godine pre samog takmičenja grupa koju je činilo pet takmičara iz prve sezone Zvezda Granda, koji su u tom trenutku važili za najpopularnije mlade pevače u regionu, povukla je pesmu „Tamo daleko“ sa takmičenja zbog velikih pritisaka, iako su važili za favorite. Naredne godine, kada je „Molitva“ dovela takmičenje u Srbiju, desio se još veći skandal na nacionalnom izboru kada je grupa popularnih pevača koja nije ušla u finale, među kojima Mira Škorić, Amadeus Bend i Maja Nikolić, podnela pritužbe zbog sumnje na neregularnost izbora. Skandal se ponovio i 2009-e godine, kada su bez finala ostale Ana Nikolić i Ivana Selakov, koje su važile za favorite. One su naknadno pozvane da učestvuju u finalu, nakon što su utvrđene greške u brojanju glasova, što je Ana Nikolić odbila. Te godine je u finale prošao anonimni pevač, bratanac jednog od organizatora, a pobedio je muzički producent Marko Kon sa pesmom „Cipela“ koji se, naravno, nije plasirao u finale Evrovizije. Već sledeće godine, takmičenje je ukinuto i nije se održavalo do prošle godine.
Tada kreće nova era i nastupi koji postaju malo slobodniji, pre svega jer više nisu morali da se dodvoravaju publici. RTS je birao kompozitora/e koji će praviti pesme, oni birali izvođače, a publika je nekad odlučivala između nekoliko ponuđenih opcija, a nekad nije ni imala tu mogućnost. Tada se polako odustaje od prodavanja „tradicionalnog melosa“, iako je Goran Bregović, koji je bio prvi kompozitor koji je pozvan na taj način, pokušao da isto uradi 2010-e godine kada nas je predstavljao Milan Stanković sa pesmom „Ovo je Balkan“. U to vreme ekstremno popularni mladi pevač, prepoznatljiv po K-pop stajlingu, obučen u narodnu nošnju đuskao je uz note nekog novokomponovanog narodnjaka, a potom na Evroviziji sve to ponovio samo u modernom stajlingu i u dubokim ljubičastim cipelama, što je sve zajedno bio baš žešći treš. Od tada, pa do prošle godine kada se vratila Beovizija i pobedila Balkanika sa još jednim pokušajem etnopopa, desile su se dve bitne stvari – dva mala pokušaja da Srbija pošalje društveno relevantnu pesmu na Evroviziju koja će imati političku poruku, a ne pucati na izmišljeni tradicionalni melos i frulu. 2015. godine predstavljala nas je Bojana Stamenov, koja je pre svega upamćena po tome što je bila hrabra da prvi put ode sa pesmom koja nije na srpskom. Ovo je bila odlična odluka jer društveno angažovani pop ne može da se peva na bilo kom drugom jeziku ukoliko očekuješ da te neko razume, a ako te niko ne razume onda je potpuno svejedno da li pevaš o nasilju prema ženama ili flaši čivasa koju si stukao u kafani. Ono što je bio propust Bojane Stamenov jeste to što je sve bilo usiljeno i fejk – autor njene pesme je autor „Molitve“, vođa tima isti koji je bio i Mariji, a tekst su pisali tekstopisci Končitine pesme koja je pobedila samo godinu dana pre toga. Igralo se po istom receptu – pesma o lepoti koja ne laže i prihvatanju, sa autentičnom izvođačicom – umesto to da bude društveno angažovani pop ispala je Končita posle Končite, a Evrovizija ne voli dvojnike i ne voli replike. Da je to uradila par godina kasnije, npr. sada, rezultat bi bio sigurno drugačiji, posebno ako se uzme u obzir da je Bojana i tada uspela da se plasira na visoko deseto mesto, iako je 2015-e godine bila najjača konkurencija u ovoj deceniji. Nastup je takođe bio nedovoljno hrabar, sa zastavama koje nisu simbolizovale ništa konkretno, dok su se istovremeno vijorile gej zastave drugih učesnika i gde se takav vid podrške podrazumevao. Na kraju, iako podržavam to što je pevala na engleskom, tekst je bio nakaradno loš, posebno u poređenju sa tekstom koji je godinu dana pre izvodila Končita.
Drugi pokušaj je pesma „Shelter“ koji je za Sanju Vučić napisala Ivana Peters. Još uvek je velika šteta što je Ivana nije i izvodila, iako je Sanja nesumnjivo odličan vokal njena energija ne može da se meri sa Ivaninom. Elem, pesma koja je, za razliku od „Beauty never lies“ imala zaista dobar tekst, bila je posvećena nasilju prema ženama, a u toku nastupa na video bimu su se pojavile žene zaposlene na RTS-u koje su podržale akciju. Ovo je verovatno bio najpolitičniji nastup Srbije na ovom takmičenju, ali opet – to je Evrovizija i za Evroviziju je to mlako. RTS jednostavno nije uložio dovoljno novca ni u nju, ni u Bojanu, iako su mogle da nam donesu dobar plasman. Sve ostalo što smo poslali, iskreno, nije ostavilo nikakav trag.
Ove godine ponovo nemamo nikakve šanse. Sve što nam je RTS ponudio, na jeftinoj sceni vaskrsle Beovizije, pred 30 ljudi u publici, jesu već viđene balade i zaboravljeni pevači ili potpuni anonimusi. Nijedna pesma, pa ni pesma Dženana Lončarevića koja pretenduje da bude antiratna, a budimo iskreni potpuni je i kič i šund – nemaju nikakvu jasnu poruku. Ništa što bi moglo da skrene pažnju evrovizijskim fanovima. Srbija ima najbolju muzičku produkciju na ex-yu prostorima i najveće zvezde, a mi uporno biramo na takmičenju koje ne bi moglo ni da prođe kao takmičenje mladih talenata. RTS mora da nađe način da vrati popularne pevače na festival, koji su usled gore pomenutih skandala odlučili da se nikada ne takmiče. Pored Aleksandre Radović i Lene Kovačević u klasičnom pop zvuku („Cafe“ je npr pesma koja bi odlično prošla na festivalu), zatim Emine Jahović ili Jelene Karleuše (koja se godinama pominje kao naš najveći adut za takmičenje) u komercijalnom zvuku, ili novih modernih zvezda kao što je Milica Pavlović – mi biramo između ljudi čija imena moramo da guglamo pre festivala. Kao neko ko plaća pretplatu za RTS, zahtevam da, ako već ne možemo da očekujemo objektivno novinarstvo, bar dobijemo kvalitetnu Beoviziju!
