Piše: Milica Šparavalo
Na ovogodišnjoj dodeli Oskara u Dolbi teatru u Los Anđelesu biografski film „Bohemian Rhapsody“ doživeo je neverovatan uspeh. Iako su neki filmovi kao što su „Roma“ i „The Favourite“ bili nominovani u čak deset kategorija, a „Bohemian Rhapsody“ samo u pet , ovaj film je osvojio čak četiri nagrade.
Biografski film o slavnoj britanskoj grupi „Queen“ u prvi plan stavlja samog pevača Fredija Merkjurija. Predstavljajući njegov život od samog početka problematizuje neke izuzetno značajne društvene teme, ali prema mišljenju mnogih kritičara na neke od njih ne stavlja dovoljan akcenat.
Jedan nivo kritike odnosio se na to da je zapravo film omanuo u poređenju sa stvarnošću. Biografskim filmovima je svojestveno to da će produkcijska kuća neretko ostaviti svoj pečat tako što će neki deo malo izmeniti. Ponekad te izmene znaju da odu toliko daleko da publika dobije totalno drugačiju sliku o nečijem životu ili nekom događaju. Kako navodi BBC news, u filmu Fredi gitarisu Brajana Maja i bubnjara Rodžera Tejlora sreće nakon koncerta benda Smile, u kome su oni tada svirali, i razlog zbog koga oni započinju razgovor jeste jer je pevač Tim Stafel napustio bend. Međutim, u stvarnosti Fredi upoznaje sve tčlanove benda Smile na koledžu u Londonu. S obzirom na to da su Stafel i on bili dobri prijatelji, kada napušta bend, Fredi dolazi na njegovo mesto.
Film u priču uvodi Reja Fostera predstavljenog na čelu produkcijske kuće EMI. On, kao izvršni direktor, odbija pesmu „Bohemian Rhapsody“ , jer je, kako navodi, predugačka. Zapravo su mnoga velika imena u muzičkoj industriji smatrala da je pesma previše dugačka da bi postala hit, ali je izbor jednog čoveka, kroz čiji lik će biti prikazani svi ostali producenti koji su odbili pesmu, u ovom slučaju bio mnogo jednostavniji, nego navoditi svaku produkcijsku kuću posebno. Jedino su New York Times kritičari pohvalili pesmu pre svega zbog stihova, smatrajući da nose ogromno značenje, iako niko tada nije uspeo da dobije pravo objašnjenje o značenju. Jedna od njihovih tvrdnji jeste ta da je on u godini kada izbacuje pesmu bio na velikoj životnoj raskrsnici. S obzirom na to da je do tada živeo sa Meri Ostin, te godine započinje svoj prvi odnos sa muškarcem.
Pored Meri, u filmu se u prvi plan stavlja i njegov odnos sa Polom Prenterom, čovekom koji je prikazan kao osoba koja ga je izolovala od sveta i javnosti pružala razne informacije o njemu. U Mek Krakenovoj verziji Fredi će biti predstavljen pre svega kao osoba sa promiskuitetnim životnim stilom. Međutim, prema magazinu Rolling Stone, koji tada pomno prati život mlade zvezde, on je sa Džimijem Hatonom bio u ljubavnoj vezi sve do svoje smrti novembra 1991. godine. Jeste tačno da je on retko pričao o svom privatnom životu, ali neke informacije su uvek bile dostupne. Ipak, zanemarivši sve to, na kraju filma ceo njegov ljubavni život su predstavili kroz to da je oboleo od HIV-a i tako tragično završio.
Nije jednostavno predstaviti nečiji život, a zasigurno ne legende kao sto je Fredi. Pored toga da su izmene rađene radi isticanja nekih manje važnih stvari na pogrešan način, kao što je već pomenuto njegovo seksualno opredeljenje, veliki broj izmena je urađen zbog toga da bi se postigao što dramatičniji efekat i da bi se izazvale emocije kod gledalaca.
Kao film o najslavnijoj rokenrol grupi, pored mnogobrojnih negativnih kritika koje je dobio od strane New York Times kritičara koji ga nazivaju „baroknom mešavinom trtljanja, misticizma i melodrame, koji kao da je pravljen za zaborav“ i Forbes-a koji ga tumači kao „homofobičnu biografiju”, film ipak puni bioskopske sale širom sveta i osvaja veliki broj nagrada. Sa tehničke strane gledano, film je postavio visoke standarde, što potvrđuje i to da su statue za najbolju montažu zvuka pripale Đzonu Varherstu i Nini Hartstoun, kao i da su nagrade za miks zvuka dobili Pol Mezi, Tim Kavadžin i Džon Kasalin. Rami Malek je za najbolju glavnu ulogu osvojio i Znatni Globus i Oskara, a povrh svega Bohemian Rhapsody odnosi još jednu nagradu na dodeli najprestižnijih filmskih nagrada –dobitnik Oskara za montažu filma je Džon Otman.
Ramiju Maleku su nedvosmisleno pripale sve pohvale. U emisiji kod Džimija Felona glumac je objasnio kako su mu proteza koju je nosio da bi se postigla što veća sličnost sa Fredijem, šminka i vežbe specifičnog načina hoda i sedenja izuzetno pomogle da što bolje razume Fredija i na najbolji način ga predstavi. To je do te mere profesionalno urađeno da ćemo neretko na kraju samog filma, tokom spektakularnog koncerta „Live Aid“ zaboraviti da ne gledamo pravog Fredija. Zahvaljujući njemu u filmu je na izuzetno dobar način predstavljena Fredijeva kontradiktornost i to neko nespokojstvo koje ga je uvek pratilo. Oduvek je čeznuo za društvom, zajednicom, za ljubavlju… ali sa druge strane primetna je i njegova velika želja da se osami.
Priča grupe, a pre svega čoveka sa izvanrednim i neponovljivim vokalnim sposobnostima koji je iza sebe ostavio numere kao što su, „Bohemian Rhapsody“ po kojoj film i dobija naziv, „Love of my life“ koja je bila posvećena Meri Ostin, „Somebody to love“, „I want to break free“, „ Show must go on“ i još mnoge druge, zasigurno treba da ostane upamćena i ovekovečena.
