Razgovarala: Aleksandra Mitrović
Foto: Ana Šuluburić
Danas kada kultura stoji na klimavim nogama čini se neophodnim da joj neke nove snage daju stabilnost i oplemenjuju je. Uprkos mnogobrojnim preprekama koje sputavaju mlade književnikeneki od njih ipak uspeju u tome. O preprekama, njegovom životnom putu i tome šta čitaoci mogu očekivati u nastavku serijala „Severna kapija“, pričali smo sa književnikom Danijelom Jovanovićem.
Sećate li se trenutka kada ste shvatili da je pisanje poziv za Vas i da imate taj dar u sebi?
U suštini se sećam tog trenutka, ali sam ga se možda setio naknadno. Nakon izdavanja svoje prve knjige, pohađao sam kurs kreativnog pisanja pod nazivom „Kreativne sinergije“ kako bi se infiltrirao u književno društvo i uneo raznovrsnost u svoje stvaralaštvo. Na tom kursu prvi zadatak je bio da se napiše priča o sebi u prvom licu. Kroz tu priču sam se setio scena u kojima se starija sestra i ja igramo vođenja emisije gde je ona voditeljka, a ja sam pisac koji gostuje. Sada, toliko godina kasnije, to se upravo i dešava. Samim tim, odgovor na to pitanje bi bio da sam do tog saznanja došao veoma rano, oko sedme godine svog života. Kao dete sam maštao da budem pisac i to mi se i ostvarilo.
Kako izgleda jedno piščevo nadahnuće i da li se ono razlikovalo pri pisanju različitih delova serijala?
Kada se priča o nadahnuću, neki ljudi mnogo pričaju o insipiraciji. Inspiracija je ono što ljudi koriste kao izgovor i čekaju neku vrstu nadahnuća, to jest, prosvećenja. Ako postoji ideja za priču, upornost i talenat, to je ono što daje rezultat. Nadahnuće i inspiracija su nešto što je neuhvatljivo i što može da postoji, ali smatram da ih ljudi koriste više za izgovor. Generalno, pisanje je kao sport i mora da se trenira. Kada sam pisao prvi deo, bio sam nezaposlen i imao nepregledno mnogo slobodnog vremena, te sam pisao samo kada mi se pisalo. Sve ostale delove sam pisao kada sam radio i tada nije bilo te vrste prenemaganja u vidu nemanja nadahnuća. Rezultati su tada bili mnogo plodnosniji nego kada sam čekao nadahnuće. Tako da mi je to jedna lekcija, naći ritam.
Da li su ljudi od početka verovali u Vas i ono što radite? Da li je bilo predrasuda?
Odgovor na ovo pitanje je specifično jer je moja situacija bila specifična. Nisam imao podršku zato što nisam nikome dao prilike da mi je pruži. Nikome nisam rekao da pišem knjigu. To je bila tajna. Za tu tajnu su znali samo moji bratanci i moja sestričina koji su bili veoma mali. Glavni razlog zašto sam ja to držao u tajnosti je bilo pre svega nepoverenje u sebe da ću delo završiti. Podsvesno je negde stajalo i to što potičem iz male sredine, sa sela, gde ljudi generalno ne čitaju, a još manje bi se odlučili da se bave pisanjem. U tom smislu sam se pribojavao da bih mogao biti ismejavan, te nisam hteo da me neko demotiviše. Ali, sada moram da priznam da su me nakon svega ljudi nesebično podržali, da su knjigu čitali čak i oni koji druge knjige ne čitaju. Tako da moram reći da su me ljudi iz mog okruženja, takvi kakvi jesu, pozitivno iznenadili.
Kako biste opisali stanje današnje književnosti u Srbiji i koji su to problemi sa kojima se susreću mladi pisci u Srbiji?
Obično se kao mlad pisac trudiš da ne iznosiš prejake i preoštre stavove zato što će te oni sa više iskustva okrakterisati kao osobu koja nema dovoljno težine i iskustva da može o tome da priča. Što se tiče samog stvaralaštva, s obzirom na to da sam već četiri godine na književnoj sceni, postoji veliki broj kreativnih ljudi koji dobro pišu i imaju originalne ideje, pa čak i veliki broj domaćih autora u okviru fantastične književnosti kao žanra. Ono što manjka su ozbiljni urednici koji bi te rukopise na pravi način uobličili, a onda definitivno i malo jača podrška vodećih izdavačkih kuća koje bi na marketinškom nivou to propratile na pravi način. Konkursi od strane izdavačkih kuća postoje, ali nisu česti i nisu dovoljni, tako da veliki broj nadarenih ljudi ne dobija priliku da dođe do izražaja. Glavni problem je što su vodeće izdavačke kuće preorijentisane na prevode i književnost ljudi koji su poznati u nekoj drugoj sferi. One ne žele da rizikuju i nisu toliko otvorene za rukopise iz mase. To sa jedne strane razumem, a sa druge ne. Manje izdavačke kuće su donekle spremne da podrže mlade autore, ali mladi autori to u velikoj većini slučajeva moraju sami da isfinansiraju.
Kakvi su utisci sada nakon tri objavljene knjige?
Moram da priznam da jeste slučaj da se oduševljenje smanjuje nakon svake sledeće objavljene knjige, ali ne u smislu da mi je manje bitno, nego mi je to postalo toliko bitno i toliko mnogo se uključujem u razne procese da nekako osetim olakšanje nakon objavljivanja, a ne uzbuđenje. Svu svoju energiju crpim na tu vrstu fizičkih priprema da nemam dovoljno vremena da uživam u postignutom. Objavljivanje prve knjige mi je bilo ostvarenje snova i tada sam se vratio tom detetu koje je nekad maštalo da daje intervjue, da njegove knjige čitaju, da dobija komentare na pročitane knjige i tada sam mislio da mogu da poletim. Ipak, istina je da je osećaj sa svakim narednim izdanjem bio zanemarljiviji. Prednost serijala je što se sa svakim novim delom publika širi, a ono što je meni interesantno jeste što svako ima neke svoje teorije o misterijama u knjigama.
Da li u Vašim romanima postoji piščeva samorefleksija? Da li deo sebe dajete svakom liku ili postoji jedan predodređeni?
Volim da verujem da me najviše ima u junakinji Suzani i to se vidi odmah na početku jer je ona dete sa sela koje odlazi u nepoznato i suočava se sa nepoznatim ljudima, razlikom u društvenim slojevima, nepravdom i raznim drugim stvarima zbog čega ovaj serijal i poprima tolike simpatije. Ipak, nakon nekog vremena sam shvatio da me zapravo ima u svakom od glavnih likova. Nekome od njih sam dao samo svoj smisao za humor, nekome od njih sam dao svoju srednjoškolsku nesigurnost, nekome od njih svoju borbenost za pravdu, tako da mislim da svako od njih ima neku crtu moje ličnosti, pa kad se sve to iskombinuje dobijamo jedan veliki deo mene. Likove nisam stvarao da budu crni ili beli, niko od njih nije ni previše dobar ni previše zao. Mislim da su dosta realni i zato ih ljudi i vole, pa je samim tim veća verovatnoća da mene ima u svakom od njih.
Kada se može očekivati četvrti deo i da li želite da nešto otkrijete u vezi sa njim?
Priča nije postala serijal zbog popularnosti prvog dela već je osmišljena kao serijal od početka. Ja sam imao tu sreću što su ljudi na prvi deo reagovali tako da su jedva čekali nastavak. Prva reakcija svakoga ko je pročitao treći deo je bila da ne može da dočeka naredni. Drugi i treći deo su izašli na jesen, pred sajam knjiga, pa se očekuje da ove godine na jesen izađe i četvrti, ali to ne mogu da garantujem iz više razloga, pre svega jer pripremam treće izdanje prvog dela. Čitaocima bih mogao da otkrijem da će Suzana u četvrtom delu otkriti celu misteriju vezanu za svoje rođenje i prošlost. Velika misterija na koju svi čekaju od samog početka će konačno biti otkrivena. Čini mi se da će ovo biti stvarno jedna epska završnica priče koju ljudi prate još od 2015. godine. Moram da napomenem da je četvrti deo jako emotivan, a i meni je bio emotivan za pisanje jer mi je rastanak od likova teško pao. Čitaocima bih još poručio da obrate pažnju na petla iz trećeg dela i neka znaju da su svi likovi koji su ubačeni u priču, kao što je to uslužni duh, tu sa nekim razlogom.
Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu
