Piše: Dragana Plazinić
Na društvenim mrežama težimo da se predstavimo u najboljem mogućem svetlu. Šta je to najbolje individualna je stvar i zato ne treba odmah polaziti od stereotipa da svi želimo da se predstavimo kao najlepši ili najzgodniji kada je Instagram u pitanju, ili najpametniji i najduhovitiji kada je u pitanju Tviter. Razmišljanje na ovu temu dovodi do zaključka da zapravo igramo neku ulogu koju smo ili sami izabrali ili nam je nametnuta. Ova ideja često je na meti kritika jer sama pomisao da neko nekoga na taj način obmanjuje budi negativne emocije, ali je važno objasniti to nije nešto što se dešava samo na društvenim mrežama. Ljudi igraju određene uloge i u svakodnevnom životu. Od načina kako izgledamo, do onoga što govorimo – sve mora da se uklopi u našu ulogu. O tome govori Erving Gofman, jedan od najznačajnijih sociologa dvadesetog veka, u svojoj knjizi ‘’Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu’’. Kao na sceni, za dobro odigranu ulogu potrebna je dobra pozornica, svlačionica, publika i znanje upravljanja utiscima. Kako Gofmanova teorija izgleda u moderno vreme, kada je pozornica društvena mreža?
Pozornica.
Da bi pozornica uopšte bila pozornica mora da sadrži određene elemente: okruženje i ličnu fasadu. Kako bi predstava mogla da se odvija okruženje je nužno, a u ovom slučaju to je profil na društvenoj mreži. Od pojedinca i njegove uloge zavisi koju će pozornicu, odnosno društvenu mrežu izabrati. U lepote ovog sveta uvrstila bih da nismo osuđeni samo na jednu pozornicu. Ono što je kod svake predstave važno jesu gledaoci, dakle pratioci na društvenim mrežama. Može se reći da su gledaoci predstave jedan od najznačajnijih elemenata kako za ulogu, tako i za samog glumca i za samu predstavu i upravo zbog toga se najviše pažnje njima posvećuje. Mi, kao glumci, svoju ulogu oblikujemo u zavisnosti kakvu reakciju želimo da izazovemo kod publike, ali smo u isto vreme u mogućnosti i da svoju publiku biramo. Za razliku od svakodnevnog života, gde npr. profesor ne može da bira studente za svoju publiku dok je u svojoj ulozi profesora, na društvenim mrežama sebi možemo olakšati na brojne načine: od popularnog #heštagovanja gde svoju ulogu želimo dodatno da učunimo vidljivom nekome ko još uvek nije naša publika, do zaključanog profila, gde nam publika postaje samo neko kome smo to dozvolili. Takvo upravljanje pozornicom smanjuje mogućnost da naša predstava bude prekinuta.
Sa druge strane, lična fasada predstavlja sve ono što čini ulogu. Izgled i manir su ključne kategorije. Izgled može da nam odgovori na mnoga pitanja: kom statusu pojedinac pripada, da li je civilno ili vojno lice, da li ima neku osobinu karakterističnu samo za sebe i šta nam ta osobina govori. Izgled je sve ono što fizički vidimo, dok je manir način na koji se osoba ponaša dok je u svojoj ulozi. Manir može biti izraz lica, može biti stav, govor tela generalno, boja glasa. Kad se govori o društvenim mrežama, kao primer uzmimo Instagram, lična fasada predstavlja sve ono što mi na slikama prikazujemo: od odeće koju nosimo, hrane koju slikamo, pa do izraza lica koji imamo na slikama. Na taj način pokazujemo ono što je za našu ulogu karakteristično i ono po čemu treba da budemo prepoznatljivi, sve što govori da igramo baš tu ulogu koju smo izabrali.
Svlačionica i spoljašnjost.
Da bi pozornica imala svoju svrhu, a predstava bila uspešna, neophodno je postojanje svlačionice i spoljašnjosti, kao mesta gde pojedinac može da se, na neki način, odmori od svoje uloge. Svlačionice su mesta gde se može opustiti, ali su i dalje povezane sa pozornicom, predstavljaju mesta gde osoba provodi vreme pre ili posle predstave, dok spošljašnjost prestavlja potpuno izolovano mesto gde osoba može da zaboravi na svoju ulogu. Sve ono što se nalazi sa druge strane uređaja koji se koristi da se pristupi društvenim mrežama može biti spoljašnjost. To može biti soba, može biti svaki drugi sajt koji nije povezan sa profilom na društvenoj mreži koji tematski uopšte ne mora da odgovara ulozi koju osoba igra. Tako jedna osoba koja ima ulogu nesputane, slobodne osobe koja se grozi na svaki vid masovne kulture, može pretraživati o onome što se juče u nekom rijalitiju desilo. Ono što osoba van svoje uloge radi može predstavljati diskreditujuću stigmu, što je još jedan od važnih gofmanovskih koncepata. To se dešava kada osoba želi da prikrije neko svoje ponašanje koje bi moglo da ugrozi ulogu koju igra. Tako jedna osoba koja je na društvenim mrežama u srećnoj vezi ne želi da se zna da svako veče gleda tužne filmove i plače što ne zna gde joj je partner, ili osoba koja se na Tviteru predstavlja kao načitana i pametna želi da sakrije da u svakoj raspravi ili u svakom svom komentaru koristi Gugl da proveri i sazna informacije koje se pravi da zna. Pored diskreditujuće, koja samo potencijalno može da nas ugrozi, pa na taj način oblikuje našu ulogu, postoji i diskreditovana stigma koja postavlja unapred zadata očekivanja kako naša uloga treba da izgleda. To je ona stigma koja je uočljiva svima, a kao primer takve stigme Gofman navodi ljude sa vidljivim ožiljcima ili one koji su ostali bez nekog ekstremiteta, kao i druga uočljiva zdravstvena stanja. Ove dve stigme, ali i sam odnos sa publikom, bez obzira da li stigma postoji, predstavljalju najvažniji momenat predstave i uloge.
Upravljanje uticima.
Odnos sa publikom stoji u centru kao ključno pitanje i glavni problem koji se mora rešavati da bi predstava bila uspešna, zato se ovome posvećuje najveća pažnja. Upravo zbog toga oni koji izvode predstavu moraju da pronađu načine kako da određene stvari predstave na pravi način i tako izbegnu prekidanje predstave, koje može biti jedno neprijatno iskustvo koje uglavnom ima negativne posledice. Ako kao primer uzmemo Instagram, kao jednu od najpopularnijih društvenih mreža, možemo uočiti nekoliko taktika koje su pravi gofmanovski primer upravljanja utiscima. Taktike služe i u slučaju stigme, pa se, u zavisnosti da li je stigma diskreditovana ili diskreditujuća, razlikuju.
Posmatrajući Instagram kao pozornicu možda i najouočljivija stvar jeste potreba da se prikaže „gotov proizvod“ bez svih onih stvari koje su do tog konačnog proizvoda dovele. To svakako jeste obrađivanje fotografija. Činjenica je da se tome posvećuje najveća pažnja i gotovo je nemoguće da se fotografija postavi pre tog procesa, koliko god neko tom delu pridavao značaj. Korisnici ove društvene mreže se više ili manje trude pri obradi, ali gotovo da je nemoguće da se neko time ne bavi uopšte, pre svega usled toga što Instagram i sam nudi veliki broj filtera koji ne zahtevaju previše vremena i umeća, a omogućavaju da fotografija dobije lepši izgled. Pored tih brojnih filtera koje sam Instagram nudi, postoji veliki broj aplikacija, od kojih su mnoge besplatne, koje pomažu u kreiranju gotovog proizvoda. Izrazito beli zubi, lice bez nepravilnosti, odmoran izgled bez podočnjaka postaju imperativ i to su neke od stvari koje se uglavnom uspešno realizuju. Ipak duže noge, manji obim struka ili veći biceps zahtevaju više pažnje i vremena i neretko se dešava da baš oni budu razlog za prekidanje predstave kada publika, odnosno pratioci, primete nepravilnosti. Zanimljiva je činjenica da se sva ta poboljšanja prećutno primećuju i ne pridaje im se veliki značaj sve do onog trenutka kada se ne dogodi upadljiva greška, kada dolazi do kritike takvog vida kreiranja konačnog proizvoda generalno, ne samo greške koja je nastala. Kada je slika vidno, ali bez greške, sređena komentari nikada neće biti negativni ili na bilo koji način otkrivati da publika primećuje da je uložen trud kako bi konačan proizvod tako izgledao.
Posmatrajući konačan proizvod može se primetiti još jedna taktika koja se koristi. To je pokušaj da se sakrije svaka greška koja je postojala tokom procesa kreiranja, kao i sakrivanje svih stvari koje su učinjene da se to popravi. Tako će pre objavljivanja slike ljudi uglavnom iseći one delove koji nisu poželjni na slici. Tako osoba koja želi sebe da prikaže kao nekoga ko ima bogat društveni život i upravo je spremna da krene sa drugaricama u klub neće objaviti fotografiju gde je našminkana i sređena do struka, ali ipak dole nosi pidžamu i papuče, već će taj deo sa slike ukloniti. Isto tako neko će slikati bolji profil jer je tu bolje našminkan ili druga strana lica nije našminkana uopšte.
Kako u životu, tako i na društvenim mrežama, postoje i „prljavi poslovi“ i oni koji izvode predstavu trude se da ih sakriju. To su sve one radnje koje se smatraju za nemoralne ili nepoželjne. Tako će neko pokušati da sakrije da su pratioci ili lajkovi kupljeni, neko će pokušati da sakrije ko finansira sva skupa putovanja sa kojih redovno postavlja fotografije, a neko će pokušati da sakrije sve što bi poljuljalo tezu da taj biceps nije nastao veštački, već isključivo u teretani. Ljudi se trude da sakriju i sva negativna iskustva koja su doživeli, ako misle da mogu da ugroze njihovu predstavu. Tako neko može da briše komentare ispod svojih fotografija, ne govori o negativnim mišljenima koja ljudi imaju o njima ili čak blokira one čiji komentari dovode u pitanje njihovu ulogu.
Pored toga, svako se trudi da sakrije svoje navike koje se ne uklapaju u celu poentu predstave: od gore pomenutog pimera urbanog mrzitelja masovne kulture koji krišom gleda i čita vesti o rijaliti programu, do fitnes trenera koji propagira zdravu ishranu i aktivan način života i ne želi da objavljuje da kada nema vremena jede brzu hranu, a ne šejk koji se brzo priprema o kom je pričao i pisao.
Iako strašna i po predstavu preteća, publika vrlo često može biti neko ko je tu predstavu spasio. Tako ona može da bude zainteresovana za predstavu i kada predstava nije više toliko interesantna, kao u slučaju velike podrške sa stranica i profila koje vode fanovi određenih ličnosti sa društvenih mreža. Isto tako publika može da se pravi da ne primećuje određene greške u nastupu i generalno kompromitujuće stvari koje ugrožavaju ulogu, a nije retko ni njihovo „opraštanje“ takvih stvari. Zato se često dešava da publika daje podrušku onome ko izvodi predstavu, a čija je uloga ugrožena na određeni način i najbolji primer za to su komentari podrške ispod objava u momentima kada se o nekoj javnoj ličnosti pojave informacije koje su u suprotnosti sa onim kako se u medijima i na društvenim mrežama ta osoba prikazuje.
Dramimo ili glumimo?
Brojne kritike su upućene ovakvom ponašanju na društvenim mrežama i od onih koji se ovakvim stvarima bave i od onih koji tvrde da se ne bave upravljanjem utiscima. Ta kritika je ipak nepoštena. Društvene mreže nisu krive za takvo ponašanje i reklo bi se da traženje krivca u ovakvom sistemu vrednosti nije uopšte ni potrebno. Krivac se traži onda kada je u pitanju negativna pojava, a reklo bi se da upravljanje utiscima u realnom životu danas uopšte nije negativna pojava. Ceo proces vaspitanja i socijalizacije sastoji se u tome da se osoba nauči da igra svoju ulogu na pravi način i da upravlja utiscima kako bi se njegova predstava nastavila kako treba. Tako se stalno govori da treba da budemo lepi, uredni i čisti kada idemo negde, a neretko se dešava da kod svoje kuće ljudi nisu takvi. Preporučuje se da se ne psuje, da se se generalno izbegavaju ružne reči, da se ophodi kulturno i ljubazno prema ljudima, da se govore lepe stvari… Koliko nas je stvarno takva osoba sve vreme? Čini se da su društvene mreže samo mesto gde se takvo vaspitanje konkretizuje i gde je možda najuočljivije. Zato nisu krive društvene mreže. Ako se neko može kriviti to je onda vaspitanje. Ipak, koliko smemo da osuđujemo nekoga što prikazuje idealizovanu sliku o sebi? Prvi razlog zašto ne smemo je baš zato što i svi mi to isto radimo. Ljudima je neprijatno da negativna osećanja dele sa drugima, isto koliko je i nama. Koliko god mi želeli da saznamo sve te kompromitujuće stvari o drugima, treba da pođemo od nas samih i zapitamo se kako bi bilo da drugi saznaju naše tajne. Drugi razlog je sama činjenica da koliko god ljudi bili zainteresovani za sve te negitvne osobine drugih ljudi oni te negativne osobine zapravo ne vole da vide, zato su mnogi i diskiminisani i jedini razlog zašto ljudi žele da ih saznaju jeste da bi se osećali superiornije. Ovo naravno ne znači da svi oni koji žele javno da pokažu sve svoje loše i dobre stane ili iskustva ne treba to da urade, naravno da treba i svaka im čast na hrabrosti. Ovo takođe ne znači da neko zbog toga ima pravo da ih diskriminiše. Ljudi, kako u stvarnom životu, tako i na društvenim mrežama, daju sebi slobodu da osuđuju i na neki način diskriminišu one koji svojom ulogom ne žele da predstave sebe u najboljem svetlu, već u realnom i koji svojom ulogom žele da pošalju neku poruku. Koliko god kritikovali ulepšavanje stvarnosti, ljudi podrazumevaju da prikazana stvarnost ipak treba da bude lepa. Umesto podrške onima koji prolaze kroz teške situacije, ljudi im svojim komentarima dodatno otežavaju. Tako se vrlo često ostavljaju negativni komentari ispod slika devojaka koje ne kriju da imaju problem sa aknama, ispod slika onih koji se ne stide da pokažu svoj manjak ili višak kilograma, kao i ispod objava onih koji na svojim profilima objavljuju svoja iskustva sa tumorima ili drugim bolestima. Na društvenim mrežama je nužno da svi igramo neku ulogu i da svojom ulogom šaljemo neku poruku, bez obzira da li ta poruka govori da smo mi najlepši ili da svet nije tako lep i da pored letovanja i preplanulih tela, pored pametnih i načitanih ljudi, postoje i teške situacije kroz koje ljudi u jednom trenutku svoj života prolaze. Svi glumimo, drame samo oni koji to kritikuju.
Autorka teksta je alumnistkinja Škole medijske pismenosti Centra za marginu
