Piše: Ivana Dimitrijević
Narativi o Milunki Savić bujaju od devedesetih, a posebno su narasli u periodu 2014-2018. godine, kada je obeležavana stogodišnjica Prvog svetskog rata. Ta godišnjica je bila zgodna prilika koju je javnost u Srbiji većim delom iskoristila za redefinisanje svoje prošlosti, u skladu sa opštim trendom pomeranja fokusa sa Neretve i Sutjeske na Kosovo, Cer i Kolubaru u proteklih trideset godina. U tom preusmeravanju, pažnja je pala i na Milunku Savić, heroinu Balkanskih ratova i Velikog rata. Objavljeno je nekoliko knjiga o njoj, snimljeno je nekoliko dokumentaraca i igrani film, napisana predstava, osnovano udruženje građana, podignut još jedan spomenik, obnovljena njena rodna kuća, osnovani su Dani Milunke Savić u Jošaničkoj banji…
Međutim, njeni potomci se žale da je o njoj izrečeno i mnogo neistina, što je svojevrsno upozorenje da se ovo probuđeno sećanje često zanosi prema emocijama i ubeđenjima onoga koji se seća. Ovog puta pozabaviću se istorijatom narativa koji se pletu oko lika Milunke Savić i pokušati da je u dijalogu sa njima promislim na jedan novi način. Kako ćemo videti, svaki od narativa pomera fokus na drugačiji segment Milunkine biografije u skladu sa potrebama diskursa iz koga potiče. Pri ovom tumačenju fenomena Milunka Savić, namera mi je bila da njenu biografiju sagledam u celosti. U tom smislu, ovaj je pregled izveden tako što su na jednom mestu sakupljeni svi detalji njene biografije do kojih sam mogla da dođem, a koji se vrzmaju okolo, u različitim člancima, emisijama, reportažama, filmovima dostupnim na Internetu. Interesovali su me dakle opšte prisutni narativi, ne profesionalne istorijske studije, ako takvih uopšte i ima. Skidajući sloj po sloj jednostranih tumačenja, pokušaću da što je više moguće dopustim novim činjenicama da se ukažu i jasnije sagledaju, oslikavajući tako jedan novi portret Milunke Savić.
Milun(ka) Savić i njene ratne drugarice
Milunka Savić je najpoznatija, ali ne i jedina žena ratnica koja se borila u periodu 1912-1918. godine. Imena je mnogo, ali među najzapaženijima su narednik Sofija Jovanović, Jelena Šaulić, narednik Natalija Bjelajac, Marica Savić i mnoge druge, zajedno sa onima iz Crne Gore, Rusije i Florom Sends iz Velike Britanije, jedinom ženom sa zapada koja je nosila uniformu.
Iako svaka od ovih žena ima zanimljivu biografiju, Milunkina je ubedljivo najimpresivnija, nosi najdalekosežniju priču i o njoj se do danas najviše govori. Ona je rođena kao najstarija od troje dece u siromašnoj porodici u selu Koprivnica kod Novog Pazara, 28. juna 1890. godine. Učesnik je oba Balkanska i Prvog svetskog rata. Nosilac je Zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, Zlatne medalje za hrabrost Miloš Obilić, Spomenice na Prvi svetski rat 1914-1918 i Albanske spomenice. Francuska joj je dodelila Orden Legije časti 4. i 5. reda, i Ratni krst 1914-1918 sa zlatnom palmom, Velika Britanija Orden Svetog Majkla a Rusija Krst Svetog Đorđa Pobedonosca. Između dva rata je živela jako teško, uglavnom kao čistačica u Hipotekarnoj banci. Rodila je jednu ćerku, tri usvojila, a pomogla u obrazovanju još dvadesetoro dece. Nakon Drugog svetskog rata je dobila penziju, i neposredno pred smrt i stan u naselju Braće Jerković. Sahranjena je u porodičnoj grobnici, ali je 2013. godine premeštena u Aleju Velikana.
Narativi
Mnoge žene učesnice Prvog svetskog rata, pa i Milunka Savić, upoređuju se često sa Amazonkama i Jovankom Orleankom. Amazonke su prema grčkoj mitologiji bile žensko ratničko pleme iz okoline Crnog Mora. One nisu imale kontakata sa muškarcima osim jednom godišnje, kada bi posećivale Gargareance, susedno muško pleme, radi ostvarivanja potomstva. Prema priči, muška deca bila su slata nazad očevima, ubijana ili ostavljana u divljini, dok su devojčice postajale Amazonke, učile se poljoprivredi, lovu i ratu.
Dve su ideje zajedničke priči o Amazonkama i Jovanki Orleanki i učitavaju se u priču o Milunki Savić. Prva je ideja o ženama sa rubova društva, a druga ideja koja se neprimetno tka u sagu o Milunki je ideja da majčinstvo, lepota i seksualnost ne idu uz ženu ratnika.
Priča o Jovanki Orleanki je srednjovekovna priča o devojci iz jednog siromašnog francuskog sela, kojoj su se u viziji ukazali arhangel Mihail, Sveta Marina i Sveta Ekaterina Aleksandrijska i naložili joj da uđe u francusku vojsku koja je u to vreme vojevala Stogodišnji rat sa Englezima. Religijski momenat izuzetno je važan za Jovanku Orleanku, koja je ostala upamćena kao vanredno pobožna. Smatra se da je njen dolazak na bojno polje bio odlučujući za ishod rata, budući da je francuska vojska u tim trenucima izvojevala brojne pobede. Opšti porast morala među francuskim vojnicima doveo je do krunisanja Šarla VII u Remsu i konačne pobede Francuske u ratu. Ipak, Jovanka nije ništa mogla uraditi pre nego što su brojni lekari sa sigurnošću utvrdili da je devica. Priča o Jovanki ima i socijalnu dimenziju, budući da se odgovornima za njenu smrt smatraju francuski plemići koji su sarađivali sa Englezima. Nakon što je uhvaćena, bila je optužena za jeres i veštičarenje i ubrzo spaljena na lomači u devetnaestoj godini. Nekoliko decenija nakon spaljivanja, bila je proglašena mučenicom, u 16. veku je bila simbol Katoličke lige, a 1803. godine je na zahtev Napoleona Bonaparte proglašena francuskim nacionalnim simbolom. Proces kanonizacije Jovanke Orleanke započeo je nekoliko godina pre Prvog svetskog rata, da bi 1920. godine konačno bila kanonizovana.
Dve su ideje zajedničke ovim dvema pričama i učitavaju se u priču o Milunki Savić. Prvo je ideja o ženama sa rubova društva. U slučaju Amazonki, radi se o ženama sa one strane civilizacije, varvarima koji fasciniraju i užasavaju. U slučaju Jovanke Orleanke radi se o ženi koja je neka vrsta unutrašnjeg Drugog. Ona je žena i seljanka koja pomaže kraljevima da izvojevaju istorijske pobede. Amazonke su preteći Drugi, Jovanka je unutrašnji pomoćnik.
Druga ideja koja se neprimetno tka u sagu o Milunki je ideja da majčinstvo, lepota i seksualnost ne idu uz ženu ratnika. Jovanka Orleanka je umrla kao devica, a Amazonke su ritualno odlazile Gargareancima samo jednom godišnje. Postoji čak i priča da su one odsecale desnu dojku, da bi mogle bolje da gađaju iz luka i strele. Možda su zato Francuzi bili začuđeni kada su upoznali brojne Milunkine ćerke i njihovu decu, kao i veliki broj onih kojima je pomagala tokom školovanja. Na jednom francuskom sajtu posvećenom ženama ratnicama iz Prvog svetskog rata, sa velikim čuđenjem se ističe njihova lepota.
Sve tri karakteristike koje se ovim ženama stereotipno spočitavaju: majčinstvo, lepota i seksualnost, osnovne su osobine koje su ženi pripisane prilikom restruktuiranja rodnih uloga početkom modernizma na Zapadu, a posebno u 19. veku. Tada su žene bile potpuno isključene iz bilo kakvih političkih odlučivanja i potisnute u privatnu sferu, što se može iščitati iz prava, mode, književnosti i mnogih drugih oblasti tadašnjeg života. Žena mora da je lepa, privlačna, majka i kod kuće. Ovaj proces privatizacije žene išao je ruku pod ruku sa razvojem država i nacija u Zapadnoj Evropi. Po toj logici, žena treba da bude u privatnoj sferi, a njeno prisustvo u javnoj sferi je eksces. U tom smislu, veliki udarac za ovu društvenu konvenciju bile su sve one žene koje su u Prvom svetskom ratu pokazale da, uprkos svojoj “prirodi”, ipak nekako mogu da rade u fabrikama, vode domaćinstva, ali i budu na frontu kao bolničarke. Milunka i njene saborkinje, međutim, bile su malobrojnije, ali su zadale mnogo jači udarac. Bile su to žene koje su u svom proboju u javnu sferu stigle daleko, a među njima Milunka, najodlikovanija žena u istoriji, ubedljivo najdalje. Taj njen svetski proboj je možda razlog zašto ona ima posebno mesto u muzeju Prvog svetskog rata u Francuskoj.
Zato danas neki Milunku i njene saborkinje smatraju delom istorije feminizma u Srbiji, uvodeći i tu stranu u čitanje Milunkine priče. To na primer radi Nada Sekulić, u svom članku o heroinama Prvog svetskog rata u Sarajevskim sveskama. Međutim, je li Milunka zaista bila feministkinja? Dok se o tome možda može govoriti u slučaju njenih ratnih drugarica koje su uglavnom poticale iz gradskih sredina, podsetimo se da je Milunka rođena u seljačkoj porodici i da nije imala nikakvo formalno obrazovanje. Da jeste bila feministkinja u kolokvijalnom smislu te reči, zašto se nikad takvom nije deklarisala i zašto nikada posle rata nije na bilo kakav način progovorila o pravima žena? O Milunkinim stavovima, u svakom slučaju, ipak govore više njena dela nego reči. Ona jeste usvojila troje dece i sve tri su bile devojčice. Njima, ali i brojnim štićenicima, ona je pružala ono što je smatrala da njoj najviše nedostaje: obrazovanje. Nakon razvoda, nije se preudala, već je odlučila da svu tu decu izdržava isključivo od svog rada.
Interesantno je da sve to ne smeta pojedinim tumačima Milunkinog lika da joj pre svega i osnovno pripišu majčinstvo. Ovde mislim na tumače koji dolaze iz domena države, koja u poslednje vreme pokazuje ozbiljne simptome neoliberalne mizoginije, a koja tako često koketira sa crkvenim diskursom o ženi – rađačici, poput Vladimira Gaka, predsednika Opštine Inđija, koji izjavljuje na otkrivanju spomenika Milunke Savić u tom gradu:
„Milunka Savić je najbolji primer koliko su žene u Srbiji jake, odlučne i posvećene pre svega porodici a onda na najbolji mogući način otadžbini, kako u ratu tako i miru kada su iskušenja često bila veća“
Inače, ovoj svečanosti prisustvovao je i izaslanik sa srpskog dvora, a vest je objavljena i na portalu kraljevinasrbija.rs.
Koja je zapravo krajnja namera ovakvog diskursa koji jako blizu postavlja rađanje i dužnost otadžbini, čemu Milunka ovde zapravo služi? Tačno je da on Milunku čita iz perspektive državnog diskursa koji se stalno lomi oko toga za šta je žena u neoliberalnom društvu zapravo potrebna i političkog zahteva da se deklarativno zastupa rodna ravnopravnost. U tom smislu, podizanje spomenika ženi ratnici deluje kao gest države prema Milunkinom liku i svojim sugrađankama, ali se time, kako vidimo, zapravo servira novi model žene. Ovakvo narativno licemerje nije ništa novo, ali postavljanje Milunkinog spomenika u jednom vojvođanskom gradu sa kojim ona nikakvih dodirnih tačaka jeste novina. Vojvodina je multietnička sredina, u kojoj se srpsko stanovništvo često oseća ugroženim, a država radi na suzbijanju separatizma. Podizanje spomenika srpskom heroju iz Prvog svetskog rata u jednom vojvođanskom gradu logičan je potez u ovakvom kontekstu, te Milunka još jednom dospeva u domen identitetske politike.
Zanimljiva je tema i Milunkino siromaštvo. Na njega se pomalo pretenciozno nadovezuje stereotipna priča o vojnicima koji svojoj otadžbini daju sve, a ona njima ne uzvraća ničim i naposletku ih zaboravlja. Međutim, njeno siromaštvo nije dolazilo isključivo od nezahvalne otadžbine i to jedan od njenih unuka i implicira govoreći za dokumentarac “Milunka Savić, heroina Velikog rata”, kada kaže da nije istinita priča da je Milunka bila siromašna. Tačno je da je ona bila daleko od bogate žene i tačno je da tretman koji je dobila ne priliči jednom ratnom heroju. Međutim, ona je od Kraljevine Jugoslavije dobila imanje na poklon, dok su joj za vreme socijalističke Jugoslavije vlasti odobrile penziju i poklonile stan. Iste te socijalističke vlasti koje se sada, u doba opšte rehabilitacije Milunke Savić, optužuju što je ona dobila stan u zgradi bez lifta, želele su da Milunka bude sahranjena u Aleji velikana, do čega nije došlo usled nesporazuma između članova porodice i gradskih vlasti u trenutku njene smrti. Takođe, podsetimo se da je Milunka odbila ponudu Francuske da se preseli u Pariz i živi od francuske vojne penzije. Naposletku, ona je većinu sredstava rado trošila za obrazovanje svoje dece i velikog broja štićenika.
Slučajnost je htela da Milunka bude rođena i umre na dva nacionalno važna datuma: 28. jun i 5. oktobar. Peti oktobar je simbol pobede nad socijalizmom, ali i simbol post-miloševićevske demokratije koja je tu pobedu izvojevala. Nacionalistički diskurs ovde izgleda kao da hoće da se, preko priče o Milunki, kraljevom herojskom vojniku, konačno obračuna sa oba ova nasleđa i umesto toga nametne svoj etos militarizma i nacionalnog ponosa.
Smatram da se do mnogo važnijih uvida dolazi ako se fokus sa nezahvalne otadžbine pomeri na samu Milunku. Istog trenutka postaje očigledno da toj ratnici nisu ni bile potrebne počasti, niti da bude bilo čiji nacionalni simbol, koliko joj je bio potreban sistem u kome ona i njena deca mogu slobodno da žive od svog rada, ravnopravno sa ostalim članovima društva. Natalija Bjelajac je to i sama rekla, dok je Milunka, videli smo već, više bila žena od dela, pa je možda iz istog ubeđenja davala epolete unucima da se njima igraju i vuku ih po podu. I ona je očigledno uvidela koji je osnovni uzrok toga što ona nikada ne može biti ravnopravna, a to je obrazovanje koje kao devojčica i kao seljanka nikad nije dobila. O kultu knjige kod Milunke Savić svedoči i njena velika biblioteka u maloj kući i strogoća sa kojom ih je bilo kome poklanjala.
Uostalom, čini se da Milunka nikada nije bila ogorčena na svoju zemlju – za šta je imala razloga i što se događalo mnogim učesnicima rata po povratku kući. Kod nje nema vasiljevske rezignacije i razočaranja. Isto tako, Milunka svoju zemlju sigurno nije volela u kič-formi kakva joj se danas prečesto pripisuje. Ono što se u svim ovim narativima zaboravlja jeste činjenica da je prema istraživanjima osnovni motiv za odlazak u vojsku uopšte, pored glasnogovornog patriotizma, vrlo često prilika da se pobegne od teških ekonomskih prilika i ostvari društveni napredak. Milunka, živeći u selu do kog ni dan danas nema puta, u kome je kao devojčica morala da uči da puca zbog divljači i upada Arnauta preko granice, sigurno je imala od čega da beži.
Mi to nikad nećemo sa sigurnošću znati, a teško je pretpostaviti da li je Milunka otišla u rat zbog prevelikog patriotizma ili prevelike bede. Da li je odbila da ode u Francusku zbog prevelikog patriotizma ili zato što je svojim nevelikim obrazovanjem i seljačkim vaspitanjem jednostavno bila vezana za sredinu iz koje je potekla? Realnost je verovatno takva da je u oba slučaja svakako bilo i jednog i drugog. Svejedno, priznati da pored patriotizma ipak postoji još nešto veliki je pomak napred, od nacionalističkog kiča ka izoštravanju Milunkinog lika. Ova klasna dimenzija koja je sastavni deo Milunkine priče isplivava na površinu ukoliko se otkloni nadev o nesebičnom društvenom pregaocu i njegovoj nezahvalnoj otadžbini. Ovaj detalj, ova pripadnost nižoj klasi koju buržoazija iskorišćava do maksimuma i potom odbaci, kao i činjenica da je bila borac za Jugoslaviju, verovatno su činili osnov načina na koji su socijalističke vlasti razumele Milunku. To je i dovelo do ambivalentnog odnosa tog režima, od relativne blagonaklonosti prema Milunki, kada su joj odobrili (doduše ne veliku) penziju već 1945. godine, do ćutanja o njoj, koje je verovatno bilo uzrokovano činjenicom da se borila za kralja i bila odlikovana od kraljeva.
Među ekstremnim desničarima postoji ideja da se 5. oktobar, datum kada je umrla, proglasi za dan Milunke Savić. Miša Vacić piše o ovome i smatra da bi na ovaj dan u svim školama prvi čas trebalo posvetiti njoj, a sve informativne emisije javnog servisa počinjale bi prilogom o njoj, dok bi se na aerodromima na taj dan istakli natpisi na više stranih jezika: „Dobrodošli u zemlju Milunke Savić, najveće heroine Velikoga rata“. Primarna Milunkina karakteristika u ovakvom čitanju nije ni njen rod, ni njen klasni status, već njena pripadnost vojsci koja je izvojevala slavne pobede za naciju. Sem estetike, u ovom ekstremno nacionalističkom čitanju Milunke Savić upada u oči i borba oko značenja, u čije se svrhe njen lik koristi. Slučajnost je htela da Milunka bude rođena i umre na dva nacionalno važna datuma: 28. jun (mada se negde navodi 24. jun) i 5. oktobar. Peti oktobar je simbol pobede nad socijalizmom, ali i simbol post-miloševićevske demokratije koja je tu pobedu izvojevala. Nacionalistički diskurs ovde izgleda kao da hoće da se, preko priče o Milunki, kraljevom herojskom vojniku, konačno obračuna sa oba ova nasleđa i umesto toga nametne svoj etos militarizma i nacionalnog ponosa.
Milunku ne čine velikom njene epolete, borbe u ovoj ili onoj bici, na ovoj ili onoj strani, već samo i isključivo njen uporni humanizam, njen izgrađen i ni u jednom trenutku kompromitovan lični integritet, iz koga je jedino mogla poteći tolika energija kojom je postigla sve što jeste.
Videli smo dakle da postoje poprilično oprečna tumačenja Milunke Savić. Ona s lakoćom uspeva da se kreće u potpuno nespojivim političkim idejnim sistemima: ultradesničarskom, (neo)liberalno-demokratskom, socijalističkom, pa čak i monarhističkom. Međutim, isto tako istovremeno postoji i u feminističkom i mizoginom diskursu. Oslanja se na mitove o Amazonkama i Jovanki Orleanki kao i na stereotipne priče o nesebičnom pregaocu i nezahvalnoj otadžbini, ali im i protivreči. Ona se nikada nije odrekla svoje ženstvenosti kao Amazonke, nije pokazivala ozbiljnije znake religioznosti kao Jovanka, niti je smatrala da joj je njena država dužna počasti. Ko je onda zaista bila Milunka Savić? Od čega potiče ta magična simbolička moć njenog lika?
Smatram da je razlog ovoliko agilnog prekrajanja njenog lika taj što ona svojim delom, zapravo, prkosi svakom ideološkom čitanju. Svako jednostrano tumačenje, videli smo, s mukom krije činjenicu da se u njenoj biografiji uvek nalazi neki detalj koji govori u prilog nekog drugog, rivalskog tumačenja. Pokazali smo da je Milunku nemoguće prisvojiti do kraja. Možda je otud tolika eksplozija priča o Milunki, a o drugim ženama koje su takođe odlikovane i prošle kroz iste muke, gotovo ništa. One su se nakon rata uglavnom povlačile i vraćale starim ulogama i kao takve ne smetaju, ne privlače pažnju budnog oka diskursa. Kao što je Fuko upozoravao, naše društvo se ne brani od onoga što ga plaši ćutanjem i potiskivanjem, već naprotiv, gotovo opsesivnim, ispovedničkim pričanjem i produkcijom narativa o onome što se opire uokviravanju.
Gotovo mitska moć simbolike Milunkinog života leži u sposobnosti da se prevaziđe veliki broj kontradiktornosti. Ona je bila i ratnica i žena i majka. Zarobila je 23 Bugarina i udala svoju ćerku za sina bugarskog ratnog neprijatelja. Udala se i bila samohrana majka. U svojoj improvizovanoj bolnici tokom Drugog svetskog rata negovala je i četnike i partizane. Bila je seljačkog porekla i upisala se u svetsku istoriju. Milunka je i naša i nije naša – ona na neki način pripada i evropskoj prošlosti. U poređenju sa Jovankom Orleankom, koja miri samo nekoliko opozicija, ovo je neizmerno veći i moćniji simbol.
Kada se pažnja sa ovog nad-narativa pomeri na samu Milunku, čini se da je glavni uzrok nastanka tog moćnog simbola njen beskompromisni humanizam i lični integritet. Oni su zajedno sa njom preživeli sve ratne nedaće i što je najvažnije: sve ideološke podele koje su zadesile njenu zemlju. Bio je to izazov kome su podlegli mnogi intelektualci, pesnici i naučnici, ali ne i Milunka. Ona možda nikad nije čula za natpis koji stoji u holu zgrade međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi i to joj nije ni bilo potrebno da se nadoveže na tu tradiciju. Na tradiciju humanizma, koja ne pripada nijednoj naciji i nijednoj državi, već samo i isključivo ljudima koji pripadaju samima sebi. Onima koji su odbijali i odbijaju da beže od slobode. Milunku ne čine velikom njene epolete, borbe u ovoj ili onoj bici, na ovoj ili onoj strani, već samo i isključivo njen uporni humanizam, njen izgrađen i ni u jednom trenutku kompromitovan lični integritet, iz koga je jedino mogla poteći tolika energija kojom je postigla sve što jeste.
Ipak, čini mi se da je najdublja i najteža opozicija koju je Milunka uspela da pomiri ona između individualnosti i pripadanja zajednici. Pre svega pripadati sebi, a pritom ne izgubiti osećaj za svoju zajednicu i sve vreme biti njen odgovoran i punopravan član, istrajno i uporno, uprkos svim okolnostima – u tome se sastojala umetnost Milunke Savić. Najveća pobeda te bake iz Braće Jerković koja je umrla pletući, nekadašnjeg vrhunskog bombaša Gvozdenog puka, jeste ostvarivanje neotuđive unutrašnje slobode koja u sebe integriše sve podele. Ta je poruka danas, u vremenu odumiranja svih vrsta kolektivnog delovanja usled agresivnog individualizma potrošačkog društva, možda aktuelnija nego ikad.
