Konferenciju “The Global Human Rights Forums” zatvorio je panel “Politike reprezentacije rodnih identiteta u medijskom i javnom diskursu, primer popularne muzike i Diznijevih animiranih filmova” na kome su govorili Selena Radović iz Centra za sociološka istraživanja i Nemanja Marinović, izvršni direktor Centra za marginu. Panel je moderirala Jelena Višnjih, izvršna direktorka “BeFem”-a, festivala feminističke kulture i akcije.
Oblast studija roda u velikoj meri zanemarena u akademskom diskursu i obaveznim kurikulumima – budući da je percipirana kao “ženska tematika”, te da su paneli poput ovog idealna prilika da se čuje glas “marginalizovanih” (tema).
Ukazivanjem na važnost rane (rodne) socijalizacije, te ulogu medija – Diznijevih animiranih filmovima u tom procesu, ukazano je na značaj transformacije predstavljenih rodnih uloga u pomenutim animiranih filmova. Rodne uloge Diznijevih princeza de facto se menjaju (od pasivnih i tihih princeza ka nezavisnim, hrabrim, emancipovanim), što dalje implicira i promene u ponašajnim obrascima dece/budućih rodnih subjekata.
Medjutim, shvatanje muskosti i set pozeljnih muskih osobina (medju kojima su najvaznije fizicka snaga, hrabrost, nepokazivanje emocija, ali i nemogucnost kontrolisanja seksualnosti – “gubljenje glave u blizini zene”) ostaju nepromenjeni i ne narativi princeva ne prate progres narativa princeza.
Kada je pak reč o lokalnom kontekstu, pažnja je bila usmerena na ikone popularne regionalne muzike – na ikone turbo-folka, pa je bilo reči o rodnim reprezentacijama tri «dive» ovog žanra – reprezentacijama Lepe Brene, Svetlane Ražnatović Cece i Jelene Karleuše. Premda se svaka od njih može posmatrati kao jedinstveni mikro-kosmos, u ukupnom predstavljanju svake od njih očitavaju se ambivalentne tendencije (manifestacije ženske snage spram manifestacija podređenosti) – a što odgovara zaključcima brojnih studija o ambivalentnoj poziciji žene/ženstvenosti u savremenoj medijskoj kulturi. Ipak, kod središnje od njih (kod Cece), dominira patrijarhalni simbolizam, što odgovara opštem društvenom kontekstu čije Ceca kao da je (scensko-muzičko) ovaploćenje. Dalje putanje razvoja ovog muzičkog pravca i rodnih tendencija u njemu zavisiće od buduće društvene klime, mada se u njima prepoznaju i značajni elementi globalnih trendova.
Ovi globalni trendovi su pod uticajem dva jaka muzička konteksta – Evropskog u vidu Evrovizije i Američkog putem MTV kulture. U oba slučaja vidljiva je dominacija društveno angažovanog popa, odnosno društveno relevatnih tema koje se obrađuju u pop kulturi. Evrovizija obiluje temama kao što su mir, ljudska prava, različitost, dečija prava i prava različitih marginalizovanih društvenih grupa, a gotovo sve zapažene pesme (Heroes, Rise like a phoenix…) imaju političku agendu. Najistaknutija među njima svakako je i najkontraverznija ličnost koja je probudila duh hladnog rata između istoga i zapada i sukob vodećih političkih figura oba bloka – Končita Vurst. Kad je MTV pop u pitanju, većina “diva” ima svoju političku agendu – Madonna je hodajuća politička agenda i njena muzika je angažovana na mnogo frontova, česta tema kod Sie, GaGe ili Katty Perry je GBT populacija, Beyonce je angažovana na polju feminizma i borbe za prava crnaca, kao i protiv policijske brutalnosti.
Ove tendencije se imitirajućom kulturom prenose i u lokalne kontekste, te jedan broj Balkanskih zvezda kao što su reperka Sajsi MC, Severina, Jelena Karleuša i druge ove teme obrađuju u svojim zemljama. Dominantne teme na Balkanu su nasilje u porodici i nasilje nad decom, polje u kojima su mnoge aktivne, međutim razlika je što se bavljenje tom temom uglavnom svodi na tvitove i statuse. Jedina koja je simbole borbe za ljudska prava, a posebno LGBT prava i religijske slobode, inkorporirala u svoju muziku i vizuelno-scenski materijal (spotove i koncerte) je Jelena Karleuša koja svoj identitet godinama unazad gradi na tim temeljima. Pomenuta je poznata i po tome što je jedina pevačica koja zajedno sa političarima, kao legitiman sagovornik, gostuje u političkim emisijama, dnevnicima i sličnim programima.
Zaključak je da mejnstrim pop može i treba da bude plodno polje za artikulaciju političkih zahteva, kao i za uticaj na javno mnjenje, s obzirom na veliki broj pratilaca koje ikone pop kulture imaju i medijski prostor koji im je dostupan.
