Piše: Željka Marinković
Prva asocijacija na termin “stigma” svakako je istoimena knjiga sociologa Ervinga Gofmana u kojoj autor piše o osobama koje ne spadaju pod ono što društvo naziva „normalnim“. To su osobe sa nekim fizičkim ili psihičkim problemom, osobe koje se svakodnevno bore, kako sa samima sobom, tako i sa okolinom, koja im baš i ne pomaže u tome da lakše idu kroz život sa svojom stigmom.
Sam termin uveli su Grci i odnosi se na neke telesne oznake koje treba da istaknu ono što je neobično ili loše kada je u pitanju moralni status obeleženog. Belezi su usecani u telo ili su se pravili tako što se spaljivalo neko mesto na telu. Za one koji su ih nosili značilo je da su robovi, kriminalci ili izdajnici, osobe koje treba izbegavati, naročito na javnim mestima. Danas se ovaj termin više odnosi na samu osramoćenost, nego na fizički pokazatelj te osramoćenosti, piše Gofman, naglašavajući da se mogu izdvojiti tri različita tipa stigma – telesna unakaženost (razni deformiteti tela), slabost karaktera (slaba volja, dominantne ili neprirodne strasti, nepoštenje, sumnjiva verovanja….) i plemenska stigma, nacionalna i verska, koja se prenosi sa kolena na koleno i jednako zahvata sve članove porodice.
Kada vidimo nepoznatu osobu, ono što ćemo prvo primetiti je fizički izgled i na osnovu toga ćemo utvrditi društveni identitet te osobe. Gofman pod društvenim identitetom podrazumeva lične osobine neke osobe i one koje su na prvi pogled vidiljive i one koje nisu. Možemo pogrešiti pri proceni nepoznate osobe, možemo na osnovu prvog utiska da je stavimo u neku od kategorija, a da recimo ona ima neke osobine koje je izdvajaju od ostalih ljudi u toj kategoriji, kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu. Kako Gofman navodi, mi smatramo da osoba sa stigmom nije ljudsko biće i zbog toga nad njom sprovodimo razne vrste diskriminacije.
Ovde ćemo se zadržati na primeru osoba koje boluju od side, kao grupe koja se decenijama suočava i bori sa stigmom društva. Ljudi su skloni tome da zaključuju da osobe koje boluju od ove bolesti spadaju u „rizične“ grupe, stupaja u „rizične“ odnose, te da su nemoralne ili koriste narkotike. Rizičan životni stil nije jedini način da se dobije HIV, a sve i da gore navedena ponašanja jesu prisutna, kao društvo nemamo prava na tu vrstu diskriminacije. Stigmatizujući te osobe, mi zapravo želimo da objasnimo koliko su one opasne i inferiorne u odnosu na nas i da se, na neki način, zaštitmo od stigmatizovane osobe i na taj način prikrijemo svoje strahove.
To dokazuje pismo koje je 2013. godine Rodoljub Šabić, tadašnji poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka od ličnosti, uputio Ministarstvu zdravlja. U tom pismu ukazao je na probleme u zdravstvu pri zaštiti podataka o ličnosti i na neophodnost promene stanja.
„Na medicinskim kartonima, dokumentaciji, čak i receptima, zdravstveno osoblje velikim crvenim slovima označava HIV/AIDS status, čime tu informaciju čini dostupnom širokom krugu lica, zbog čega neretko pacijenti bivaju izloženi primitivnom stigmatizovanju”, naveo je tada.
Treba napraviti razliku između HIV infekcije i side. Osoba koja ima HIV infekciju (HIV pozitivna osoba) inficirana je HIV-om, ali može da se jako dugo oseća sasvim dobro i da nema nikakve simptome bolesti. Upravo zbog toga što godinama može živeti bez ikakvih znakova oboljenja, epidemiološki gledano, ovaj period predstavlja “najopasniji” period za dalje prenošenje virusa jer se inficirana osoba oseća sasvim “zdravo” i najčešće nije ni sama svesna da je inficirana. Klinički simptomi se javljaju u proseku tek posle nekoliko godina od infekcije (najčešće 7 do 10, pa i više godina) i tek kada se pojave kliničke manifestacije, kada krene klinička slika bolesti, kažemo da je osoba obolela od AIDS-a, ili side.
Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije od 1984. do kraja 2015. godine u Republici Srbiji je registrovano 3312 osoba inficiranih HIV-om, od kojih je 1788 osoba obolelo od AIDS-a (54% svih dijagnostikovanih HIV+ osoba), dok su 1192 osobe inficirane HIV-om umrle (1086 osoba je umrlo od AIDS-a tj. trećina svih osoba kojima je dijagnostikovana HIV infekcija). Tokom 2015. godine novootkriveno je 178 osoba inficiranih HIV-om, 45 osoba je novoobolelo od AIDS-a, dok je 15 osoba umrlo od AIDS-a.
Ustav Republike Srbije, kao najopštiji akt našeg pozitivnog zakonodavstva, generalno zabranjuje diskriminaciju (u širem tumačenju i osoba koje žive sa HIV-om/AIDS-om). Građani su jednaki u pravima i dužnostima i imaju jednaku zaštitu pred državnim i drugim organima, bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, nacionalnu pripadnost, veroispovest, političko ili drugo uverenje, obrazovanje, socijalno poreklo, imovno stanje ili neko lično svojstvo. Slobode i prava ostvaruju se, a dužnosti ispunjavaju, na osnovu Ustava, osim kada je Ustavom predviđeno da se uslovi za ostvarivanje pojedinih sloboda i prava utvrđuju zakonom. Zakonom se može propisati način ostvarivanja pojedinih prava i sloboda kad je to neophodno za njihovo ostvarivanje. Zloupotreba sloboda i prava čoveka i građanina protivustavna je i kažnjiva, onako kako je to zakonom predviđeno. Obezbeđuje se sudska zaštita sloboda i prava zajamčenih i priznatih Ustavom. Svako ima pravo na javno zdravlje – navodi se u publikaciji Živeti sa HIV-om koju je objavio Batut na svoj sajtu.
U teoriji, prava koja su svima nama Ustavom zagarantovana dobro su definisana, međutim teorija je jedno, a praksa često nešto sasvim drugo. Osobe koje žive sa HIVom u našoj sredini žive okružene predrasudama i osudom. U velikom broju slučajeva HIV pozitivne osobe vezuju za LGBTQ populaciju, što vodi dodatnoj diskriminaciji. Neosnovani strah i neznanje utiču na izbegavanje društvenih kontakata sa HIV pozitivnim osobama, a ključni korak je edukacija. O ovoj temi se mnogo priča i deluje kao da sve znamo, ali potrebno je i ljude koji su već HIV pozitivni, kao i one koji to nisu i to ne samo o načinima na koji se HIV virus dobija i prenosi, već i o načinima kako i kome da zatraže pomoć i kako da im se pomoć pruži. Veliku ulogu u ovom procesu trebalo bi da odigraju mediji, ali za sada se nisu najbolje u tome pokazali.
Erving Gofman nas kroz svoju knjigu tera da se zapitamo da li sve ono što nam je strano treba da nas plaši ili treba da se upustimo u razumevanje istog. Treba da se stavimo na mesto stigmatizovane osobe i zapitamo kako bi mi na tom mestu doživljavali svet oko sebe, da ostavimo predrasude i stereotipe po strani i da pružimo priliku svakome da se socijalizuje, razvija, napreduje, ima posao, partnera ili partnerku, decu, porodicu, bez obzira na okolnosti. Svako od nas sa svojim telom i svojim životom ima prava da radi šta god želi, sve dok svojim postupcima ne ugrožava ostale. Osoba koje je HIV pozitivna nije nužno loša ili nemoralna osoba, a njeno zdravstveno stanje ne treba da bude stigma koju će da nosi sa sobom kroz život.
