Piše: Ivana Dimitrijević


Etnologija (ili antropologija, kako god preferirate) je oduvek bila Šerlok Holms humanistike  – njoj su uvek išli nerešivi slučajevi na koje sociolozi i istoričari nisu hteli da troše vreme, po principu: ‘ajde ti rastumači mitove, magiju, matrijarhat, a mi ćemo ovo što ima smisla, dok je etnografija njen verni Votson. Danas se njih dvojica bave tradicionalnim tetoviranjem na Balkanu, a mi ćemo prvo  morati da saslušamo Votsona, šta je on video i saznao, a onda će Šerlok to da nam protumači.

Balkan je relativno mala teritorija, a kulturno čvorište kakvo se retko sreće u Evropi i svetu, to brzo naučite udubite li se makar malo u njegovu kulturnu istoriju. Dug je put od onih što su u neolitu živeli u ovalnim kućama od blata a kasnije izmislili najstarije pismo na svetu, preko antičke Grčke do likova koji tvrde da su videli vanzemaljce na Rtnju.

Starobalkanski običaj tetoviranja se danas sačuvao najviše kod katoličkog stanovništva današnje Bosne i Hercegovine, ali je takođe zabeležen i u Slavoniji, Dalmaciji, Albaniji (kod albanskih katolika), kod Aromuna, grčkih Vlaha i Šopa jugozapadne Bugarske. Tetovirali su se i muškarci i žene, ali je običaj zastupljeniji među ženama. Iako mi danas to vidimo na starim ženama, zapravo se radi o običaju za adolescente: devojke i mladići starosti između 13 i 16 godina su tetovirali sami sebe, ili to radili međusobno, obično – čuvajući ovce! Tetoviranje (ili u narodnom originalu: bocanje, drocanje, sicanje, praviti trudnjače, krizma, šaranje…) se obavljalo gotovo po pravilu u proleće, o nekom velikom prazniku (Sveti Josip, Usrks, Blagovesti itd.). Adolescencija, proleće, početak novog godišnjeg ciklusa… Podseća na pagansko? Itekako.

Šta se tetoviralo

Najrasprostranjeniji motivi su  „kolo“, krst, narukvica, grančica, polumesec, ali su tu i zmija, riba, jelka, svastika i sl., kao i njihove kombinacije. Krst je najrasprostranjeniji simbol, i on se obično tetovirao na gornjim delovima tela, na šakama, prstima, podlakticama, grudima, i često na čelu i korenu nosa. Narukvica, pretpostavljate, oko ručnog zgloba (ili kako taj deo tela u Bosni zovu: zapešće). Grančice su slikane na podlakticama, ponekad na nogama. O motivu ograde, inače karakterističnom samo za Bosnu, u narodu poznatom kao „međeda šapa“ priča nam narodna pesma:

Na prsima Danica zvijezda
na koljenu od međeda šapa
na mišicu sablja uslikana

Zanimljiva je tehnologija kojom su se tada tetovirali. Osim toga što do detalja liči na tehniku tetoviranja iz Iraka i Indije (gde se takođe tetoviraju pretežno žene), zanimljivo je i to da se izvodilo šivaćom iglom ili trnom, kojima se koža probadala pre ili nakon što je polivena bojom, spravljenom od mastila, ugljanog praha ili baruta, koji su se mešali sa vodom, pljuvačkom, majčinim mlekom ili mašću. Ponekad su, da bi precizno izveli kompleksnije motive, koristili kalupe od jasenove kore, lista smokve, dugmadi…

Osim u pomenutim Iraku i Indiji, postoje podaci da su se tetovirali svi antički narodi Balkana – Tračani, Dačani, Iliri, ali i britanska plemena, Vikinzi, pa i narodi sa bliskog istoka, čak i neki azijski narodi. Tetoviranje, ali i drugi oblici ukrašavanja tela kao što su bojenje kože, cikatrizacija (pravljenje ožiljaka sečenjem kože) i kauterizacija (pravljenje ožiljaka paljenjem kože) bili su poznati i u praistoriji, u vreme vinčanske i butmirske kulture (manje je poznato da su, usput budi rečeno, za vreme butmirske kulture u Bosni, pored Evropejaca, zajedno živeli i Azijati i crnačko stanovništvo).

Ipak, cikatrizacija i kauterizacija su tehnike karakteristične za narode Afrike. Kod nas na Balkanu nisu zabeleženi slučajevi cikatrizacije, ali kauterizacija jeste otkrivena i to tek nedavno, kod malog broja praktikanata Srba i Hrvata iz okoline Livanjskog polja i Dalmatinske zagore. Tehnika kojom su oni ukrašavali kožu žeženjem liči na onu iz Somalije i Etiopije.

Šta antropologija ima da kaže na ovo?

Ne javlja se ovde slučajno jasen kao materijal za kalupe, kao što je u tradiciji retko šta slučajno i retko šta nije uklopljeno u široki sistem ideja koji humanisti često nazivaju kontekstom, opštim kulturnim „svetonazorom“ ili jednostavno „univerzumom“ kulture. Pa tako, jasen ovde ukazuje na magijsku komponentu ovog običaja. Kada pitate ljude kada se tetoviraju, oni vam kažu – u proleće, „kad jasen poskoči“. Ako ih priupitate više o jasenu, oni govore kako se veruje da je jasen zaštita od zmija, toliko moćna, da će zmija opkoljena jasenovim granjem umreti od gladi jer neće smeti da izađe iz tog kruga. Jasno nam je, dakle, da je ovo praksa za zaštitu od zlih sila – iliti, to je takozvana apotropejska funkcija ovog običaja.

Svastika je postojala i pre Hitlera i bila je solarni simbol, isto kao i krst, isti onaj koji na svojim čelima i danas tetoviraju muslimanke u severnoj Africi. Solarni, lunarni i herbalni motivi ukazuju na paganske kultove fokusirane na prirodne cikluse, smenu godišnjih doba, i dana i noći. Ukratko, to je simbolika ovih motiva.

Istorija o istoriji

Zanimljivo je, posebno na Balkanu, posmatrati kako se na stare kulturne slojeve naslažu novi, u skladu sa zahtevima vremena. To je posao gde nikad niste načisto šta se tu sve dogodilo, ali se o nekim procesima ipak može spekulisati. To što na Balkanu ima motiva koje ne nalazimo nigde drugde u svetu, govori nam o tome da je Balkan davno, u praistoriji, imao svoju autohtonu tradiciju ukrašavanja tela. To što nalazimo motive koje Balkan deli sa Irakom i Indijom, govori o kulturnim vezama Balkana sa bliskim i srednjim Istokom, verovatno za vreme helenizma i Rima (a možda i mnogo ranije) kada je na Balkan stigao mitraizam sa svojim kultom sunca, a potom i manihejizam. Oba kulta, i ko zna koji još koje još nismo otkrili a možda nikad i nećemo, doneli su svoju simboliku i tehnike ukrašavanja tela, koji su se iskombinovali sa već postojećim. Potom je došlo hrišćanstvo, čiji su misionari zgranuti posmatrali stočare i njihove žene išarane po čelu, grudima i rukama. Kad su shvatili da ne mogu da ih nateraju da prestanu, onda su ih zamolili da bar češće crtaju krstove.

Stvari su se zakomplikovale u srednjem veku, kada je ovaj običaj uvučen u prave kulturne ratove na Balkanu. Tada su došli Bogumili, a potom i Turci. Bogumili su dosta toga pozajmili iz manihejske i mitraističke religije, istovremeno deleći ideje sa pokretom Katara u Evropi, za svoje vreme zaista genijalnim. Nema mnogo podataka o tome kakvog je tačno traga ostavilo bogumilstvo na običaj tetoviranja, niti o tome u kojoj meri je koristilo ovaj običaj za svoje potrebe, ali je svakako reaktualizovalo pređašnju solarnu i lunarnu simboliku. Potom su došli Turci. Crkva je tada, od nekoga ko se sablažnjava kad vidi istetovirane divljake, počela čak i da podstiče tetoviranje krstova, jer onaj ko je imao znak krsta na koži nije smeo biti primljen u islam ili ako je baš želeo, ili su ga baš naterali na to, morao je to da ukloni sa svoje kože.

Upravo tako smo došli do toga da danas, kada pitate istetovirane bake čemu to i šta znači, one vam kažu narodno objašnjenje koje glasi otprilike: „pa to je, sine, znak vjere. Mi se katolici u Bosni tako šaramo“. Osim verskog markera, tetoviranje je znalo da bude i etnički marker, kao recimo kod Arumuna. Mnogi proučavaoci ovog fenomena smatraju da je gubitkom svog izvornog značenja on iskorenjen, ali to nije tako. Zapravo, prava tradicija je nešto jako žilavo i prilagodljivo, iako mi uglavnom mislimo da je to nešto okamenjeno i nepromenjivo –  a neki bi to jako voleli jer tako najbolje služi raznim političkim ciljevima. Zapravo, to što neki običaj preformuliše svoje značenje, ne znači da je nestao. Naprotiv. Mnogi mladi ljudi i danas tetoviraju ove simbole, pridajući im neka svoja, najrazličitija značenja, kombinujući ih sa nekim drugim motivima, i upravo tako nešto što je počelo pre 6000 godina nastavlja svoj život, odupirući se verama, ideologijama, modernizaciji – upravo prihvatanjem i inkorporiranjem u stare forme. Na ovom primeru vidimo pravi master work kulture pred našim očima, u svojoj  večitoj promenjivosti i kreativnosti.

Od kakvog je sve ovo značaja nama?

Ovo je pre svega priča o odnosu prema našim telima. Mi danas, u periodu između 13. i 16. godine prolazimo kroz nešto što smo nazvali adolescencijom. To je burni period za razvoj ličnosti,  često za neke, a posebno žene, duboko traumatičan. Period u kome naša tela seksualno sazrevaju, menjaju se, a mi istovremeno saznajemo da se od nas u životu očekuje svašta što nikakve veze sa tim telom nema – da moramo da pravimo karijere, uklopimo se u estetske i moralne norme i još mnogo toga novog vidimo, uradimo, pročitamo, osetimo. Imperativ progresa nadvladao je cikličnost proglasivši ga dosadnim. Kud god da se okrene, adolescentu to telo smeta! Naši preci, koji su se rađali, živeli i umirali u prirodi nisu imali u šta da gledaju sem u  nebo iznad sebe, život okolo i jedni u druge. U toj sredini, uočavali su svoja tela i njegove mene. Umesto da im je sinonim odrastanja pomeranje fokusa sa tela na nešto drugo, naši preci su taj fokus zadžravali na njemu, smatrajući to toliko važnim da će trnom da se šaraju da taj trenutak ovekoveče. Zaključili su da mora biti da je telo  mesto gde se ostvaruje kontakt između nas sa jedne, i prirode i univerzuma sa druge strane.  Smatrali su sebe sastavnim delom Univerzuma i to su potvrđivali crtajući Sunce, Mesec i bilje po svojoj koži. Te tetovaže su bile jezik kojim su komunicirali sa prirodom oko sebe i svojim Univerzumima.